I otkud opet ti?


Taman sam te zaboravila. I evo te, ponovo, stojiš na pešačkom prelazu, tačno preko puta mene. Gledaš me. Ta igra mi je poznata. Gledaćemo se sve dok se strogi crveni čovečuljak ne pretvori u razdraganog zelenog. I onda ćemo krenuti svojim putem. Zavrnuću pored Doma omladine do Kosovske. I misliću na tebe. Kako-kad, nekad čitav dan, dva, pa možda i duže, a ako sam u srećnoj vezi onda koji minut, a u retkim trenucima potpune zaljubljenosti u drugog - pomislim - šteta, ali nikad neću saznati da li smo ikad bili jedno za drugo.

Čudno, ali uvek ima takvih žena i muškaraca koji vam se neverovatno dopadaju na prvi i svaki drugi pogled. Toliko da vam upravo oni izgledaju kao odgovor na upitnik koji vi predstavljate. Intuitivno. Ali do takvog spoja nikad ne dođe. I tako uvek ostavlja mogućnost - da o njemu razmišljate.

Zašto se nikad ništa ne desi? Vidiš ga u kafiću, i iako je u društvu, neprestano pogledava u tebe. Sledeći put se vidite na ulici, osmehne ti se jer te je prepoznao iz kafića. Tebe taj osmeh zbuni i pogledaš u pod. Narednog puta ćeš ga živo pogledati u oči. On će se spetljati, jer u trenutku ne zna da li si ti ONA devojka ili neka koju je nedavno upoznao. Dok se osvesti, već sam prošla, nezadovoljna što je sve to tako ispalo. Sledeći put on radosno kaže "Ćao". Prepadnem se - on je počeo da mi se javlja.

Da me nije zamenio s nekim, jer nikad se nismo upoznali?! Jedva prozborim isti pozdrav i odlazim u suprotnom pravcu. I posle mesec, dva dugo gleda u mene dok stojim pred izlogom knjižare, okrenem se i kažem "Ćao". Ispusti cigaretu. Nasmejem se. I njemu je smešno, ali i neprijatno što se to baš tad desilo. I tako prolaze godine. Taman sam te zaboravila, a evo tebe opet preko puta. Simbolu svih mojih želja koje mi izmiču. Sad bar znam da te nikad neću imati. Empirijski.



Izvor: Glas Javnosti \ Milica Bjelovuk

I otkud opet ti?

Na neki čudan način, viđao ju je uvek kad bi totalno zaboravio na nju. U tramvaju, u kafiću, u supermarketu, u centru grada... Ponekad je prolazilo i nekoliko nedelja, ponekad samo nekoliko sati. Ali uvek, kao po pravilu, mislio je na nju tačno do ponovnog susreta; kad god bi i najmanje sećanje na suknjicu i starke iščezlo, ona bi se, kao u bajci, istog tog momenta pojavila.

Zvala se Mirela. Čuo je to jednom kad je u tramvaju pričala sa drugaricom. "Mirela, ti moraš da... Mirela, ti bi stvarno trebala... Mirela, razmisli dobro... " - sećao se da joj je ta drugarica bez prestanka ponavljala. Nije bio od tipova koji se svakodnevno zaljubljuju, niti od onih koji se lako vežu za jednu devojku. Pa ipak, znao je i po mesec dana da misli o njoj, da mašta, da ponovo preživljava susret.

Tako je bilo i jutros; prošlo je nekoliko dana od poslednjeg viđenja. Mislio je i o jednom od prvih susreta, onom u nekakvoj prodavnici na Dorćolu (ko zna šta je ona tamo radila, a i on). Kupila je, sećao se dobro, mleko, nekakve žitarice, kiselu vodu i čokoladicu. Krišom je gledao dok je otvarala frižider da bi izabrala najhladnijeg "knjaza". I on je voleo hladno. Tad ga je pogledala. Isprva iznenađena, pogledala je najpre u drugu stranu; ali onda, namerno ili nenamerno, vratila je pogled i, mogao se zakleti, blago mu se nasmešila. Nešto slično se ponavljalo prilikom svakog sledećeg susreta: pogledi su bivali sve češći i duži, a osmeh sve neskriveniji, obostrano. Jedino su nedostajale reči. Sve bi se uvek završilo na improvizovanoj pantomimi.

Iz maštanja ga je trgnuo bat koraka putnika koji su izlazili na krajnjoj stanici. Ustao je, uhvatio se za šipku i hitro izašao iz "četrnaestice", već usredsređen na posao koji je morao da obavi. U istom tom trenutku, kad je počeo da razmišlja o načinu na koji će tom tipu povezati kablovsku, krajičkom oka je video da ona ulazi u tramvaj iz kojeg je upravo izašao. "Sad", pomislio je dok je posmatrao kako seda na isto ono sedište sa kojeg je on do pre minut maštao o njoj.

Zaobišao je tramvaj i stao ispod prozora, na svega metar od nje. Ona se prenu, zausti nešto da kaže, ali umesto toga zatvori usta i raširi ih u srdačan osmeh. Podigavši obrve, sad je gledala pravo u njega, samo u njega. Pre no što je stigao da reaguje, čuo je zvuk zatvaranja vrata i zvonce koje je označavalo polazak. Poslednja stvar koju je video bila je Mirela koja je ustala i nagnula se kroz prozor, govoreći mu nešto. Vetar, nažalost, spreči da te reči dođu do njega.
Od tog susreta na okretnici tramvaja prošlo je četiri godine. Po onoj čudnoj logici, od tada nije video Mirelu, niti je prestao da misli na nju.



Izvor: Glas Javnosti \ Igor Ćuzović