Бојим се да смо много тога заслужили. А као шлаг на горку торту, ушли смо у рат са 19 земаља, економски најмоћнијих, од којих данас зависимо. И сад смо у очају да не знамо где су нам границе, да ли смо банкрот, како ћемо преживети следећу годину


У години која је протекла, извдена му је нова драма, а кћи Лена подарила унука Вука. Игра бројева године 2012 има чуднан знак у његовом животу. Како студент драматургије је доживео да његова прва два комада буду изведена у Атељеу 212. После тога често му се дешавало да у хотелу добије собу 212, да се на разним местима сусреће са тим бројем. Ипак:

„један од најлепших догађаја у мом животу и животу моје породице је долазак унука Вука. Док човек то не доживи, не зна колика је то радост. Тек са доласком тог малог човека осетите како се јавља нови оптимизам, нова радост, како је живот бескрајан. Највећи доказ да људски живот има смисла“.



Шта није имало смисла у времену иза нас?


У протеклој години отишло је неколико драгих људи, изненада и пре времена. Човек се просто боји кад зазвони телефон. Пре неколико дана прелиставао сам неки годишњак и поново размишљао о одласку Слободана Селенића, Јована Христића, Данила Киша, Боре Пекића, Зорана Радмиловића, Жике Стојковића, Бате Стојковића... Борислав Михајловић Михиз је отишао 15 децембра пре 15 година. Сви су отишли прерано. У просеку су имали око 60 година. Од почетка деведесетих година па до данас наш народ је захватила једна врста космичке болести која може да се објасни деловањем црне рупе и губитком сила Змељине теже. Одлећемо са овог света при сваком налету ветра, као цветови маслачка. Када данас треба наког паметног нешто да питам, ја немам кога да позовем из те моје фамилије драгих пријатеља. А они су били памет и симболи, заштитници овог града, свако у својој облласти представљао је стуб културе Београда. И када се ти симболи уклоне, кућа почиње да се урушава и морално пропада.


Који су данашњи стубови вредности?


Све их је мање. Живи се све брже и површније. Људи гледају телевизију хипнотисани по цео дан, са све деструктивнијим и морбиднијим ријалити програмима. Негује се простаклук и некултура, презир према свему што је људско. Апсурдно је, али нажалост тачно, да је данас бити образован човек, увреда. Што је човек образованији, све је већа сакалуда, јер протраћио живот учећи, читајући, бавећи се безвредним стварима. Речју, он није ништа велико успео да уради. А под великим се данас подразумевају само накарадна материјална добра, јад и беда простаклука. Зато, ваљда, ови наши млади и генијални математичари изгледају као збуњујући инцидент. И зато ће, као многи пре њих, отићи да раде негде где се њихово знање цени... не знам да ли још има неке земље у којој је општеприхваћена карактеристика: паметан човек, а будала.


Како смо дошли до тога да се ништа не поштује осим способности да се заради новац?


Ако помислимо да иза свега реченог стоји данашњај политика, то није тачно, јер је данашња политика само последица бивше политике. Ово што се догађа 2012 или ће се догађати 2013 године, само је последица систематског уништавања једног народа од 1944 године.  Ако ви у „ослободилачким“ униформама упаднете у један град као што је био Београд и у том граду у року од неколико месеци стрељате између 9.000 и 13.000 највреднијих и најобразованијих људи, и замените их полудивљим племеном које је упало у тај град, ви сте обезглавили један народ, побили сте оно што је најбоље. Дошла је та банда предвођена избезумљеним комадантима, на челу са ратним зликовцем Јосипом Брозом коме никада није суђено. На то се одмах надовезује несрећа претварања пољопривредне, аграрне земље у партијску, радничку, полуиндустријску, полусоцијалну творевину која је финансирана споља док је то било потребно. Када је Јосип Броз умро, ако је умро, наследио га је Милошевић са истом ароганцијом, али у сасвим другим историјским околностима. Имали смо два човека који су темељно уништили Србију. Ово што сада живимо, то је само последица диктатуре домаћих и страних сила. Стигао је рачун, а нема ко да га плати.


Тај рачун подразумева и то да млади људи овде не виде перспктиву и несмањено одлазе у свет?


Када је Броз први пут отворио границе, отишло их је милион. Отишли су млади, храбри и паметни. Ко је остао? Остали су уплашени и чланови Партије. Једном приликом сам у хотелу Шератон, у Монтреалу, срео 11 наших младих људи, половина је била са Дорћола. Један од њих, који тада није имао 30 година, био је пи-ар хотела. И тако широм света. Деведесетих, под Милошевићем, отишло је 200.000-300.000 најобразованијих младих људи, заувек. И то је разлог што данас не можете да створите озбиљну фирму, предузеће, владу. Једноставно недостају нам људи. Постоји српска фудбалска лига, и лига играча који играју напољу. Напољу је неупоредиво бољи тим. То са спортистима је само симболично очигледније, али је суштина иста: када оду најбољи, остаје просек. Не може Новак Ђоковић да излечи све наше поразе, чак кад би побеђивао и у другим спортовима.


Доласком демократске власти 2000 култура је очела да бележи суноврат који се данас изражава бројком од 0.62 одсто средстава из буџета која се издвајају за ову делатност. Никад мање. Немате ниједног политичког лидера на српској сцени који ће се преварити да каже реч култура. Због чега?


Некад су издавачи књига имали крилатицу: Жив писац, мртав капитал! Колико сам у овом послу, а то је више од 40 година, култура је увек била у запећку и увек маргинализована. Ми се сад сећамо лепих времена зато што смо некад били млади па смо проблеме лако носили. На листи приоритета државе, култура је увек била на последњем месту. На првом је била само када је требало да се злоупотреби. Од снимања Африћеве Славице после Другог светског рата па до распада такозване велике Југославије, снимљено је око 900 играних филмова. Од тога је скоро 600 директно или индиректно посвећено Народноослободилачкој борби, углавном као пропагандни програм великој победи и народном ослобођењу. Ту и тамо, у филмовима тзв црног таласа, стидљиво се говорило да није било баш све тако, да је велики ослободилачки рат заправо био братоубилачки погром. Ти филмови су одмах били бункерисани. Тај рат који је толико филмски слављен, трајао је од 1941 до 1953 године, јер смо се ми свих тих дванаест година убјали, 1953 године убијени су последњи непријатељи народа у планинама босне. И у тим политичким убиствима, убијена је и сама идеја о важности и значају културе. Као што се није опоравила грађанска класа, тако се није оопоравила ни култура.


И данас новац за културу иде на пројекте које министарство прогласи од државног интереса, а све је више оних који тврде да се и овако мало новца веома лоше распоређује па се не види да новца заправо има?


Недавно ми је ту реченицу, да је и то мало новца лоше распоређено, рекао човек који је добро упућен у прилике у Министарству културе, објаснивши ми да је једна трећина новца била трошена на неважне пројекте. Иначе, као управник позоришта дошао сам у ситуацију да кажем да је свака болница важнија од позоришта и да не смемо да се љутимо што нема пара за нове представе, кад нема пара за лекове. Последња премијера у Звездара театру је била дуодрама Чигра са сјајним глумцима Игором Ђорђевићем и Ланетом Гутовићем. На питање о чему се ради, рекао сам да је ова представа, у односу на монодраму, спектакл! Играћемо дуодраме док се не опоравимо и не дођемо до трећег лица.


Како да се извучемо на нивоу земље?


Ко ће вам одговорити на то питање кад парламент нема јединствен план шта ова држава жели, шта је стратешки, дугорочни циљ и државе и народа. Иначе, земља Србија је једна од најбогатијих држава на свету јер се у њој немилосрдно крало, а пара има још за понеку крађу. И, није почело да се краде 2001 ни 1995 године. У Ужичкој улици педесет одсто кућа није враћено власницима. Комунистичким – касније демократским законима, легализована је пљачка, као и чињеница да се још неки хвале како су убијали својом руком. И нико није суђен и осуђен. Криминал је одавно озваничен,  такорећи легализован. Криминалац није ружна реч; криминалац има пуно поштовање и шарма. Као људи из Кума. А у Куму су криминалци господа, млади људи који сјајно живе, брзо су дошли до пара, а пушка и пиштољј су закон. Тако су и ови наши када су 1944 банули из шуме, могли све. И тако се овде 70 година хара, пљачка и отима. И никад не треба заборавити чињеницу: неморал, пљачку и легализацију криминала су озаконили високи функционери – комунисти и њихови потомци; то зло из честитих кућа није дошло.


Као да је хапшење Мишковића дало наде онима који мисле као ви?


Вучић је решио да земљу доведе у ред. Мишковић је под истрагом. Шта ће бити видећемо, али је једно тачно: или ће се рећи стоп свим криминалним пословима, или ћемо ми нестати као народ. Један човек не може сам да реши деценије легализованог криминала. Мора му се помоћи, јер је реч о егзистенцији целог народа.


Мислите да ће се нешто суштински мењати?


Мора, јер овако не може даље. Не може се, на пример, десет пута правити и обнављати ауто-пут Београд-Ниш. Не може се сеоски пут звати Ибарска магистрала и крпити га сваке године, а он је, заправо, налик на бојно поље. Његов прави, тачан и страшан назив је Магистрала прегажених паса. Не можемо вечито да садимо дрвеће које ће неко сећи. Не можемо да живимо у земљи у којој један човек ради, а двојица праве штету. То тако више не може.


Народ живи све горе, народ је све сиромашнији, он је бесан и више му није стало ни до чега. Он ће и да уништава, само да искали бес?


Ако вам у младости сломе ногу, та ће вас нога жигати цео живот, а у старости нећете моћи да стојите на њој. Исто је и са народом. Ако 1944/1945 народу сломите ноге, народ ће бити инвалид. Имали смо два система од којих је један трајао 40 а други 15 година, који су уништили ову земљу. Један је био Брозов, други Милошевићев. И трећи – демократски, који је легализовао и озаконио претходна два. Бојим се да смо много тога заслужили. Имамо поприлично саучесништво у свему што се догађало. А као шлаг на горку торту, ушли смо у рат са 19 земаља, економски најмоћнијих, од којих данас зависимо. И сад смо у очају да не знамо где су нам границе, да ли смо банкрот, како ћемо преживети следећу годину. Глумимо достојанственог просјака. Идемо са капом по Европи, и кад нам неко да мање него што просимо, љутимо се и позивамо на достојанство.

И да у овој земљи није бас све тако црно, да има наде, сведочи прича о опоравку Бора, града који је народ у колонама напуштао. Захваљујући младим, стручним људима, предвођеним великим ентузијазмом и пословним човеком, господином Благојем Спасковским, Бор је данас један од уређенијих градова у Србији, са завидном перспективом. До пре три-четири године трагедија, а данас нада. Значи, можемо кад хоћемо.


Али нас у томе, изгледа, увек спречава страст према власти?


Ми имамо неизлечиву потребу за једнопартијским системом. Српска напредна странка, ако преузме сву власт, неће преузети је СНС, преузеће је само Томислав Николић и Александар Вучић. Зашто!? Зато што су они та странка. Они тога морају бити свесни и они ће одговарати за све добро и за све лоше у земљи. А могу мислити који је притисак на њих од разноразних одбора и амбициозних људи да се све узме у своје руке. Можда је леп осећај имати апсолутну власт, али само до часа кад се полаже рачун пред – као што сте рекли- гладним и незадовољним народом.

---

---

УБИЈАЊЕ БЕОГРАДА


Једног дана је у Атеље 212 дошао Милован Ђилас на разговор са Михизом поводом неког његовог рукописа. Михиз га је у једном тренутку запитао да ли зна колико је људи убијено у Београду и Земуну после ослобођења, тачније од новембра 1944 до маја 1945 године. Ђилас је рекао да нема тачног броја јер није вођена прецизна евиденција; било је пуно ликвидација ван контроле. Михиз је инсистирао да ли се претпоставља колико је људи могло бити убијено, а Ђилас је одговорио:
„да, између 9.000 и 13.000“.

---

---

---

---

ПАСУЉ ИЗ УВОЗА

Сами смо криви. Ми смо земља која има седам милиона становника, а имамо Војводину, Мачву, Шумадију, Поморавље, и уз све то има милион гладних. Ако нисмо способни, земљу треба одмах некоме рентирати да нас храни. Изнајмити је некоме и замолити га да нас запосли јер сами не умемо да радимо. Ми живимо у земљи у којој се увози пасуљ. Милош Обреновић се, сигурно, и мртав чуди, и пита: где нестаде мој златни динар док сам ја земљом владао? Једно време смо увозили метле из Албаније, и четке из Бугарске. Кад „извезете памет“, онда увозите метле и четке.

---

---

---

---

ПОКРАДЕНИ НАРОД


После 5 октобра 2000 је легализовано све што је покрадено током деведесетих година, што значи да је нова демократска власт легализовала крађу. Наше вишегодишње шетање и протести по улицама били су, испада, чиста будалаштина. Као кловнови учествовали смо у циркусу који се звао „ајде да срушимо власт да би њима било боље“. И када смо то урадили, установили смо да су они који су углавном седели по кућамам и канцеларијама, већ правили послове. Способни су, у ходу, запосели фирме, фабрике, приватизовали су све шта је иоле ваљало. Знам неколико људи који су долазили у позориште осамдесетих и деведесетих година и имали пара само за једно пиће. Данас су међу богатијим људима у Србији, и на Балкану. Како, одакле“ па, биће да су се снашли. А сналажење је наша лепа реч за крађу и криминал.

---

---

НИН

сарадници окупатора

сарадници окупатора ... власници лепих станова ... власници било чега што некоме западне за око ... жртве зависти и ''моле се Срби да више не цинкаре'' синдрома ...


Шкорпи је то звао сакаћањем генетског материјала једног народа ...

Mozda je doslo sad ono ...ili dza ili bu. Sa druge strane bojim se da ne bi dosao drugi Miskovic i neka druga ekipa koja ce nas predvoditi u daljem sunovratu. Nadam se da je doslo vreme kad ce se nesto sustinski promeniti u ovoj zemlji, Iz ove perspektive Vucic je jedini covek koji to moze.

Јежим се културњака са државне сисе. Мало је Буковских, независних и од неба и од земља, али тај начин живота има цијену коју многи нису спремни да плате. 

Jes' vala, mamu mu izdajničku.  klik

Kovacevic je uvek bio dobar drustveni kriticar, bez obzira na svoj politicki angazman.

Rijetko ko da me razočara kao Dušan Kovačević sad.

Prvo i prvo, procentualno gledano Hrvati (i Srbi iz HR, Vojvodine, pa donekle i BiH - uz veliko možda za BiH) su uvijek bili bolje obrazovani od Srba iz Srbije, ne zato što su pametniji, sposobniji ili šta god, već zato što je Austrougarska bila država sa uređenim sistemom gdje se obrazovanje cijenilo.
Taj odnos je na silu utuvljen svim podanicima iste, te su oni to prenosili i u sve države čiji su članovi postali.
Zato nasa djeca istog uzrasta u poredjenju sa hrvatskom po testovima pokazuju kao da 3 godine nisu isli u skolu, a ni Hrvati nisu genijalci. I zato djeca iz Vojvodine imaju vecu sansu da zavrse srednju i faks, nego djeca sa juga ili istoka Srbije.

Srbija je nakon Turaka, što se obrazovanja, infrastrukture, građanskog društva, institucija - krenula ne od nule, nego od minus beskonačno. I taman kad bi krenuli nešto da prave i grade poklopio bi ih novi rat. U 2 Balkanska i 2 Svetska rata izginulo je više Srba, pa i obrazovanih Srba nego što su komunisti i sanjali da mogu da pobiju od 1944 naovamo.

A drugo, Nusic nije pisao Dr (drama o kupovanju diploma) za vrijeme komunista, nego za vrijeme nezavisne Srbije i Narodnog poslanika i Gospodju Ministarku i da se ne ponavljam.

Te vile koje su nicale po Beogradu nakon ratova dizali su (uglavnom) ondašnji ratni profiteri - a poslije 1945 usli su u njih novi ratni profiteri. E sad, što je vrijeme opralo i izromansiralo biografije onih prvih, a sjecanje na korjene bogatstva ovih drugih je još živo nije razlog da ovi drugi sami nose etiketu. Ako ćemo da ispitujemo porijeklo imovine, ajde da prestanemo da krecemo od 1945. Moze i od 1941 - pa ce se vidjeti koliko je jevrejskih kuca postalo vlasnistvo "srpskih domacina" do 1945. Ili da stavimo 1918 ili 1914 ili ... Uostalom u vilama na Dedinju su danas uglavnom ratni profiteri 90-tih.

Moji nisu imali vile na Dedinju ni u jednom sistemu i uglavnom im je svaki sistem ovako ili onako radio o glavi. Ali svaljivati svo zlo na Tita i partiju je jadno, bijedno i smjesno.

Jedini nacin da Srbiji krene na bolje je da svako u svojoj glavi shvati da ovako ne moze i da krene da radi svoj posao iole ozbiljno i da ukapira da ako se njegovom komsiji desi nesto lose, to njemu ne moze donjeti nikakvo dobro. Ali to nema da se desi.

могло би бити да си око којечега у праву ... ал за ово ниси. Мислим тренутно ми се јебе за ламентирање над образовањем наших клинаца спрам осталих ... преширока тема ако се крене о узроцима ... али ово


ако је нешто изромансирано ... то су биографије ослободилаца. 50 година филмова, песама, колективног благог испирања мозга где ни у култури бре нема алтернативе него ли слављења ослободилаца ил евентуално сатанизовања оних који не потпадоше под осведочене борце НОБ-а ... 50 година убијања сваке критичке мисли и слављења једног те истог. Можеш ли да замислиш колико се у свести народа нешто укорени за 50 година кад не знају ни за друго а камо ли за боље?

Па 100 година следећих да се романсирају жртве комунизма и славе Дража и четници не може се одчинити нанета штета ... 100 година ... и то да занемаримо чињеницу да и данас политиком, културом и јавним животом уопште доминирају потомци тих романсираних ослободилаца или њихових протежеа, шурњаја и љубавница ...

капираш ли ти да су те десетине хиљада побијених од стране полудивљих с планине сишлих партизанских комесара биле само увод у затирање свега сем партијски одобреног? Да су деценијама онемогућавани у старту они који су могли израсти у грађанску алтернативу?

Не да треба да носе етикете и они и њихово потомство ... него је и то мало.

Ljudi moraju da zive u iluzijama... Ne znam sto se bunite...

A sto se tice ubijanja, pa ubijeni su oni najkvalitetniji... i Srbija koja je izmedju dva svetska rata pocela da se podize sa kolena vracena nazad u blatu.
E, sad... sto su mnogi od tih najkvalitetnijih bili i ratni profiteri... pa kako da kazem... tako je u svakoj zemlji...

Razlika je sto za vreme Milosevica ratni profiteri nisu ulagali dalje, vec su jos vise unizavali zemlju...