ЖЕЉА

I

Сићане зв'језде осуле небо,
с мјесеца трепти алемов сјај;
небеским сјајем, свјетлошћу својом
он злати и наш успаван крај.

И благим миром он тврди санке,
најбољи вјесник на небу свом.
У санку барем он вида ране
паћеном тужном народу мом.

Ал' на ме млада ни санак неће,
не успава ме никаква моћ,
вјечита патња вјечно ме креће
кроз био данак и црну ноћ.

Ја мислим на те, о, робе тужни,
што 'но те ломи тај сраман лом.
Ја мислим на те, мој роде српски,
што си на нехај свијету свом.

Ја мислим на те, у вјечној мисли
крећу се дани и живот млад;
ал' хора пуста касно ће доћи,
да оков скидам, а с њим ти јад.

Хоћу л' к'о старац машит' се мача,
душманским кост'ма тупит му рез,
на гадном лицу душмана твога,
одужујућ' се, да везем вез.

Ох срећо, срећо, ој, стигни само,
да живот дадем - да нисам роб;
бар мјесец својим златиће сјајем
поштеног борца хлађани гроб.

II

У срећном санку, о, мили сине,
буднога бабе да л' чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
мрзиш ли ропство, штујеш ли спас?

Да, мрзиш, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
јер исту мисо, ко у твог бабе
у срце твоје усади Бог.

Душмане мрзи, а Српство љуби,
тако ми, сине, ти био жив,
пане ли бабо у борби љутој,
освет' га, сине, соколе сив!

III

Још мјесец сјаји, још трепте зв'језде,
на плавом небу, сијелу свом;
још жарка жеља пламеном пламти,
у српском срцу - у срцу мом.

Па лети, пјесмо, на крил'ма жеља,
поштених жеља срдашца мог;
полети небом, полети земљом,
полети, пјесмо, с тобом је Бог!

Кроз српски свијет, кроз свијет цио,
свакога брата поздрави мог.
Та сви смо синци једнога дома,
једнога дома - Србинства свог!

Нек иста мисо грије нам груди,
кад иста боља таре нам врат,
поштена жеља у српству милом -
да смо сви сваком: ко брату брат!


                Босанска вила, 1897, бр. 1, стр. 8.

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.

Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;

Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

                Зора, 1897, бр. 2, стр. 1

ЛЕТИ, ПЈЕСМО

Лети, пјесмо, мила, лети,
па све здрави српско што је.
Ко ће теби на пут стати
кад си извор душе моје?

Ти си силна ко бујица
што про стрмог крша лети,
својим буком што раздире
силне ками и врлети.

Пред ту снагу ко ће стати?
Зар с пакости злотвор први?
Ил' одроди, издајице
рода свога, своје крви?

Ох, не бој се, пјесмо моја,
пред твојим ће гласом пасти;
заблјеснуће очи њине
с твог имена, с твоје части.

Желиш видјет' сурог орла
спрам сунашцу што се вије,
ти полети, пјесмо моја,
до питоме Шумадије!

Ту се диже ст'јег слободе,
ту је свјетлост над све већа,
ту је понос гн'јездо свио,
а брат брата братски срећа.

А желиш ли видјет лава
за слободу што се бори,
ти полети, пјесмо моја,
оној малој Црној Гори.

Под Ловћеном у камену
наћеш тамо оног плама
што слободи крчи пута,
оштрим мачем и гуслама.

Па носи им поздрав вјерни
зарад среће, братског гледа,
крв нас веже, а не д'јели
вјера Христа, Мухамеда.

Лети, пјесмо, мила лети,
па све здрави српско што је;
ко ће теби на пут стати
кад си извор душе моје!

                Босанска вила, 1897, 6р. 5, стр. 67.

ЊОЈ

I

Пјева славуј, тихо пјева,
злату своме пјесму шаље,
али пјесма лакокрила
ту не стаје, лети даље.

И ко знаде чул' га она
у сумрачне часе ове,
јер док пјесмом прижељкује,
њега пјесма на бој зове.

II

Питала си једном
кад си пјесму чула:
Што ли ми је пјесма
слађа од булбула?

Твоје очи дивне,
твој поглед ватрени
и Србинство наше -
јер је даше мени!

III

Кад затруби бојна труба
за слободу да се гине
отићи ћу, злато моје,
за спас наше Отаџбине.

Ал' ћу и тад мислит на те
посред крви и мејдана:
погинем ли уздах један
с бојних ће ти стићи страна.

IV

Силна је љубав наша,
ко сунце жарко што је,
оно нам чедо даде,
те споји и нас двоје.

У куту среће наше
ви сте ми пјесму дали:
Ти, чедо, Српство мило;
једини идеали!

                Босанска вила, 1897, бр. 7, стр. 103.

МОЛИТВА РАЊЕНИКА


Бојак преста и тама се диже,
блијеђан мјесец над бојиште стиже,
па обасја својом зраком сјајном
бојно поље у мртвилу тајном.

Бујна крвца до кољена пала,
бујна крвца раван покапала.
Ту два брата борише се мила
из једнога мајчинога крила.

Један јунак на том пољу бојном,
на том пољу мртвилу спокојном,
тешко рањен са душом се бори,
блиједа усна овако му збори:

"О звјездице, лаке трепталице,
плава неба дивне сијалице,
што сијете с неба високога
више земље славна рода мога,

Задњи поздрав носте роду моме,
роду моме, роду србинскоме,
вјечитоме за слободу борцу
на јунаштву дивну чудотворцу!

О ти, слого, српска слого света,
колико те Србин чека љета,
тебе нема, а два брата мила
због неслоге поломише крила.

Силни Боже, с високих небеса,
дивном силом вјечних ти чудеса,
дај ми роду што му душа жуди,
нек му нова зорица заруди!

Нова зора славна миловања,
о чем Србин много љета сања,
нова зора оне слоге дивне,
нек му срце у њедрима живне!"

                Босанска вила, 1900. бр. 3, стр. 37.

"ЦАРИГРАДСКОМ ГЛАСНИКУ"


Тамо, тамо, на Босфору златном,
гдје 'но Стамбол запљускују вали,
гдје на мору комеша се барка,
да одоли ненаситој хали,

Тамо ти си разавио крила,
под окриљем моћнога Султана,
и витешким полетио летом -
гдје год Српство очекује дана.

Твоје р'јечи, твоје жеље чисте,
српском духу отворише врата,
а браћа те са поносом грле,
широм Српства тако разграната.

О, па лети широм српских гора,
са Босфора са убавог мора
и причај нам умиљате гласе,
како Стамбол одбија таласе...


                Побратимство, 1900, стр. 18.

УСТАЈТЕ. БРАЋО!


Устајте, браћо, на ноге лахке,
јер ропству задњи дошо је час!
Устајте, браћо, браните право,
у љутој борби Србу је спас!

Чујете л' звеку ханџара златног,
са звеком како позива нас.
Устајте, браћо, на борбу свету,
у борби знајте Србу је спас!

Ено нас зове јатаган љути,
он нам је осто аманет свет,
слушајмо, браћо, аманет дједа,
јера нас може некада клет.

Устајмо, браћо, бранимо своје,
не дајмо да нас душманин тре!
Нек ханџар звечи, нек пушка јечи,
нека нам душман од страха мре!

Тешка је мука робоват, браћо,
на лицу ропски носити срам.
Устајмо, браћо, на борбу свету,
Душанов треба поновит храм.

О, Србе, брате, пружи ми руку,
признај ми, драги, да сам ти брат!
Заједно ко два хајдемо лава
прот' црног врага водити рат!

Устајмо, браћо, не жа'лмо крви,
спасимо род нам и мили дом,
Устајмо, браћо, прот' црног врага,
са силом нашом и снагом свом!

Чујете л' како дјеца нам пиште,
како их пати невоља, глад?
Видите л' како народ нам плаче,
како га тару зулум и јад?

Спасите дјецу, спасите народ,
даће вам помоћ и драги Бог!
Јер Аллах драги увијек чува,
и штити роба правога свог!


                Побратимство, 1900, стр. 19-20.