Ingrid Bergman (engl. Ingrid Bergman ) je bila švedska glumica, rođena 29. avgusta 1915. godine u Stokholmu, a preminula 29. avgusta 1982. godine u Londonu.


Biografija

---

Rane godine: 1915.-1938.

Bergman je rođena u Stokholmu, Švedska, 29. avgusta 1915. u porodici šveđanina Jusus Samuela Bergmana i nemice Friedel Adler Bergman. Kad su joj bile samo tri godine, majka joj je umrla. Otac joj je preminuo kad joj je bilo trinaest. Poslana je da živi sa tetkom, koja je umrla od srčanih komplikacija samo šest meseci kasnije. Odgojili su je druga tetka i tetak, koji su imali petero dece. Sa 17 godina se prijavila u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu, gde je i primljena. Tokom prvog letnog raspusta, angažovao ju je švedski filmski studio, pa je napustila kraljevsko pozorište nakon samo godinu dana kako bi se mogla posvetiti filmu. 10. jula 1937. godine, sa 21 godinom, udala se za zubara, Petter Lindström (koji će kasnije postati neurohirurg). 20. septembra 1938. godine je rodila kćer, Piu Lindström. Nakon desetak filmova u Švedskoj i jednog u Nemačkoj, Bergmanovu je angažovao holivudski producent David O. Selznick kako bi nastupila u engleskoj verziji njezinog švedskog filma iz 1936. godine, Intermeco. Film je ostvario veliki uspeh, a Bergman je postala zvezda. Ono što ju je odvajalo od ostalih holivudskih ženskih zvezda tog vremena bilo je to što nije htela promeniti ime, njezin prirodni izgled bez puno šminke, te to što je bila jedna od najviših glavnih glumica.

Holivudski period: 1938.-1949.

Nakon što je završila poslednji film u Švedskoj i nastupila u tri srednje uspešna američka filma, Bergman se pridružila Hamfriju Bogartu u klasičnom filmu iz 1942. godine, Kazablanka, koja ostaje njezina najpoznatija uloga. Iste godine ja zaradila nominaciju za Oskara za najbolju glumicu u filmu Za kim zvona zvone (1943), koji je bio njezin prvi film u boji. Sledeće godine je osvojila Oskara kao najbolja glumica u filmu Plinsko svetlo (1944). Treću uzastopnu nominaciju zaradila je ulogom monahinje u filmu Zvona Svete Marije. Posle će zaraditi još jednu nominaciju za Jovanku Orleanku (1948), nezavisni film producenta Voltera Vagnera koji je objavio studio RKO. Bergman je htela tu ulogu još otkad je došla u Holivud, što je jedan od razloga da je morala igrati na brodvejskoj pozornici u predstavi Maksvela Andersona, Joan of Lorraine. Delimično zbog skandala sa Roselinijem, film, temeljen na Andersonovom komadu, nije bio veliki hit, a zaradio je katastrofalne kritike. Skraćen je za 45 minuta, a sve do restauracije 1998. i objavljivanja na DVD-u 2004. publika, nije mogla vidjeti što se trebalo prikazati. Bergman je nastupila i u tri filma Alfreda Hičkoka, Začarana (1945), Ozloglašena (1946) i U znaku jarca (1949). U znaku jarca je bila spora kostimirana drama koja se dosta razlikovala od Hičkokovih ranijih filmova - kritičar Njujork tajmasa napisao je kako je publika morala čekati 100 minuta kako bi se nešto uzbudljivo dogodilo. Između filmova, Bergman je nastupala u pozorišnim komadima Liliom, Anna Christie i Joan of Lorraine. Osim toga, tokom konferencije za novinare u Vašingtonu, protestovala je protiv segregacije koju je videla iz prve ruke u pozorištu u kojem je glumila. Posle je dobijala preteća pisma. Tokom Drugog svetskog rata je otišla na Aljasku kako bi zabavila vojnike. Ubrzo nakon što je rat završio, otišla je u Evropu iz istog razloga, gde je videla devastaciju koju je prouzrokovao rat.

Italijanski period: 1949.-1957.

Godine 1949. je upoznala italijanskog redatelja Roberta Roselinija sa kojim je trebala snimiti film Stromboli (1950) jer se divila njegovim prethodnim filmovima koje je vidjela u SAD. Tokom snimanja ovog filma, zaljubila se u njega i ostala trudna sa sinom Robertom Ingmarom Roselinijem (rođenim 7. februara 1950.). Trudnoća je izazvala veliki skandal u SAD-u. Senator iz Kolorada, Edwin C. Johnson, je rekao za nju, kako je ona „grozan primer žene i snažan uticaj zla". Skandal je prisilio Bergman da se otseli u Italiju, ostavivši muža i kćer u Americi. Njezin muž, dr. Petter Lindström, tužio ju je zbog napuštanja i tražio starateljstvo nad njihovom kćeri. Ingrid Bergman udala se za Roberta Roselinija 24. maja 1950. godine, a 18. juna 1952. godine rodila je blizanke, Isabelu Roselini i Isotu Ingrid Roselini. U nekoliko sledećih godina pojavila se u nekoliko italijanskih filmova. Brak je završio razvodom 7. novembra 1957. godine Nakon razvoda od Roselinijem, nastupila je u filmu Jeana Renoira, Elena i njezini muškraci, romantičnoj komediji gde je glumila poljsku princezu uhvaćenu u mrežu političkih intriga. Iako film nije bio uspešan, njezina izvedba navodi se kao jedna od najboljih. Tokom boravka u Italiji, nastavila se srdžba oko njezinog privatnog života u SAD-u, a Ed Salivan je jednom neslavno upitao publiku u svom studiju treba li joj biti oprošteno.

Kasnije godine: 1957.-1982.

Osvtarila je trijumfalan poratak sa filmom Anastazija (film)|Anastazija, za koga dobija Oskara kao najbolja glavna glumica. Nagradu je u njeno ime preuzeo Kari Grent, a Bergman se u Holivudu nije pojaljivala sve do 1958. godine. Nastavila je nastupati u američkim i europskim filmovima do kraja svoje karijere, a nekoliko se puta pojavila i u televizijskim dramama kao što je The Turn of the Screw (1959) za koju je osvojila Emija kao najbolja glumica. Tokom ovog perioda, nastupala je i u pozorištu. Godine 1958. se udala za producenta Larsa Šmita, takođe šveđanina. Brak je završio razvodom 1975. godine. Bergman je osvojila svog trećeg Oskara (i prvog kao najbolja sporedna glumica) za glumu u filmu Ubistvo u Orijent Ekspresu (1974), ali je javno objavila kako nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze za Dan za noć, zaključivši svog govor zahvale rečima, „Molim te oprosti mi, Valentina. Nisam htela." Godine 1978. je glumila u Jesenjoj sonati Ingmara Bergmana za šta je primila svoju sedmu nominaciju za Oskara, a bio je to njezin poslednji filmski nastup. U filmu, Bergman glumi slavnu pijanistkinju koja se vraća u Švedsku kako bi posetila svoju zanemarenu kćer, koju glumi Liv Ulman. Film je snimljen u Norveškoj, a njezin nastup smatra se jednom od najboljih u karijeri. Posthumno je nagrađena još jednim Emijem za najbolju glumicu 1982. za televizijsku mini-seriju Žena zvana Golda, o izraelskoj premijerki Goldi Meir. Bila joj je to posljednja uloga.

Smrt

Ingrid Bergman je preminula 29. avgusta 1982. godine, na svoj 67. rođendan u Londonu, nakon duge bitke sa rakom dojke. Telo joj je kremirano u Švedskoj. Većina pepela je razasuta u more, dok je ostatak pokopan u Stokholmu, uz njene roditelje. Na sprovodu je violina svirala pesmu " As Time Goes By ", temu iz Kasablanke, podsećajući na njezinu najslavniju ulogu, Ilze Lund.


Filmografija

---

1932    Landskamp
1935    Munkbrogreven
1935    Bränningar       
1935    Swedenhielms       
1935    Valborgsmässoafton
1936    På solsidan       
1936    Intermezzo         
1938    Dollar         
1938    Kvinnas ansikte, En    
1938    Vier Gesellen, Die       
1939    Enda natt, En       
1939    Intermezzo: A Love Story         
1940    Juninatten       
1941    Adam Had Four Sons         
1941    Rage in Heaven         
1941    Dr. Jekyll and Mr. Hyde         
1942    Casablanca         
1943    Za kim zvona zvone     
1943    Swedes in America (short subject)         
1944    Gaslight         
1945    Saratoga Trunk         
1945    Spellbound         
1945    The Bells of St. Mary's         
1946    American Creed (short subject)    
1946    Notorious         
1948    Arch of Triumph         
1948    Joan of Arc         
1949    Under Capricorn         
1950    Stromboli         
1952    Europa '51       
1953    Siamo donne (segment: "Ingrid Bergman")       
1954    Giovanna d'Arco al rogo       
1954    Viaggio in Italia       
1954    La Paura       
1956    Anastasia         
1956    Elena et les hommes       
1958    Indiscreet         
1958    The Inn of the Sixth Happiness         
1961    Aimez-Vous Brahms?       
1961    Auguste       
1964    The Visit         
1964    The Yellow Rolls-Royce         
1967    Stimulantia (Episode: "The Necklace")         
1969    Cactus Flower         
1970    Henri Langlois (documentary)         
1970    Walk in the Spring Rain         
1973    From the Mixed-Up Files of Mrs. Basil E. Frankweiler         
1974    Murder on the Orient Express         
1976    A Matter of Time         
1978    Höstsonaten       

Izvor: Wikipedia

Ingrid Bergman: Ne žalim za stvarima koje sam uradila, samo za onima koje nisam

Težak život ispunjen siromaštvom, skandaloznim ljubavima i borbom sa opakom bolešću naveli su glumicu Ingrid Bergman da na osnovu svog iskustva izgovori reči koje u srce pogađaju svakoga ko ih čuje

Proglašena kao jedna od najvećih ženskih glumačkih zvezda u istoriji filma, trostruka dobitnica Oskara, Ingrid Bergman, bila je sve sem klasične filmske zvezde vremena u kojem je živela i snimala. Za razliku od mnogih evropskih koleginica koje su sredinom prošlog veka odlazile u Holivud Ingrid Bergman na neke kompromise jednostavno nije pristajala. Zadržala je svoje ime ali i prirodni izgled koji je dopunjavala sa veoma malo šminke. Bergmanova će ostati upamćena i kao jedna od najviših glavnih glumica koja je govorila pet jezika. Iako je snimila pedesetak filmova, od toga deset u Švedskoj i jedan u Nemačkoj, Bergmanovu će svi pamtiti po ulozi Ilse u tadašnjem blokbasteru Casablanca u kojem je igrala izgubljenu ljubav Hemfrija Bogarta. Snimila sam mnogo značajnih filmova, ali svi žele da pričaju samo o jednom, naravno o onom sa Humphreyjem Bogartom, rekla je godinama kasnije. Poljubila sam ga, ali ga zapravo nikada nisam upoznala. Poljubac je divan trik koji je dizajnirala ljudska priroda, da zaustavi govor onda  kad reči postanu suvišne.

Uloge su se ređale jedna za drugom, Maria u adaptaciji Hemimgwejevog klasika Za kim zvona zvone, za šta je dobila i prvu nominaciju za Oskara, a onda maestralno dočaran lik Paule Alquist u Plinskoj svetlosti koja joj je i donela prvog Oskara.

Ingrid Bergman rođena je 29. avgusta 1915. godine u Stokholmu u porodici Šveđanina Jususa Samjuela Bergmana i nemice Fridel Adler Bergman. Majka joj je umrla kada je imala samo tri godine, a otac deset godina kasnije. Posle očeve smrti, sa trinaest godina, Ingrid je poslata da živi sa tetkom. Kako je i ona umrla šest meseci kasnije, Bergmanovu su odgojili druga tetka i teča u porodici sa petoro dece. Uprkos protivljenju staratelja, sa sedamnaest godina prijavila se u Kraljevsko dramsko pozorište, a već godinu dana kasnije angažovao ju je švedski filmski studio u kojem se potpuno posvetila filmu.

- Uvek sam umela da brinem o sebi. Radila sam, zarađivala novac i bila nezavisna od svoje 18 - prisećala se Ingrid situacije na početku karijere.

Snimajući 1936. godine svoj sedmi film u Švedskoj, Intermezzo, Bergmanova nije ni slutila da će upravo on biti ključan za njenu dalju karijeru. Dve godine kasnije prihvatila je poziv holivudskog producenta Davida O. Selznicka da snimi englesku verziju Intermezza.

- Srećna sam što sam rođena u Švedskoj, imala sam teško obrazovanje - bar je tako bilo u moje vreme. Ali nisam mogla tamo da živim, čak i kada sam bila u dvadesetim. Švedska je suviše daleko od ostatka sveta kada je mentalitet ljudi u pitanju. Tu se osećate ograničeni, kao na ostrvu - rekla je Bergmanova o preseljenju u Holivud. Godinu dana ranije Ingrid Bergman udala se za zubara Petera Lindštroma, a 20. septembra 1938.  rodila je ćerku Piu Lindštrom. Između 1939. i 1942. godine snimila je četiri filma i na najbolji način preporučila se za dobijanje uloge u Casablanci koja joj je, volela to ona ili ne, obeležila karijeru. Sviraj to ponovo, Sem, za stara vremena... replika je koju su upamtili milioni gledalaca.

Publika je poludela! Žene za Bogartom, dok je Bergmanova opila mušku populaciju, ali i kritiku i reditelje koji su blagonaklono gledali na njen rad.

- Na sceni sa lakoćom mogu da uradim sve, dok se u stvarnom životu osećam suviše nespretno. Morate da trenirate svoju intuiciju. Treba verovati tihom glasu u sebi koji vam govori šta da kažete, šta da odlučite - objašnjavala je Ingrid.

Uprkos nesigurnosti van scene, na sceni je blistala. Zvezda je definitivno bila rođena. Usledili su plodonosni projekti koji su joj donosili ili nominacije ili Oskare. Za nju nije postojala prepreka. Njome je, kako kažu, bio očaran i najveći mrgud Holivuda Alfred Hičkok koji ju je angažovao u čak tri filma: Začarana, Ozloglašena i U znaku jarca.

- Niko ne ume da vrišti tako dobro kao Ingrid Bergman - rekao je u jednom od svojih intervjua. Ako se uzme u obzir to da je prezirao glumce, a glumice još više, onda ova konstatacija vredi više od svakog komplimenta.

Tokom Drugog svetskog rata Begmanova je posećivala Aljasku gde je zabavljala vojnike, a kasnije je odlazila i u Evropu odakle se vraćala veoma uznemirena. U tom periodu rame za plakanje i strašne snove pronašla je u slavnom fotografu Robertu Kejpu. Javnost je za ovu vezu saznala tek kada je na nagovor svoje dece glumica napisala biografiju My Story koja je razjasnila mnoge kontroverze.

- Ćerka mi je rekla: Mama, bolje je da sama kažeš sve što imaš da kažeš, nego da te pamte kao glumicu koja je na snimanju filma zatrudnela sa rediteljem. I ja sam je poslušala - objasnila je Ingrid.

Uloga koju je priželjkivala čitavog života bila je da na platnu oživi lik Jovanke Orleanke. Želja joj se ostvarila 1948, ali je zbog priprema morala da igra na Brodveju u predstavi Maksvela Andersona, Joan of Lorraine. Uprkos velikoj želji i izvanrednoj glumi film nije postao hit, a razlog za to bio je njen privatni život.

- Uvek sam se osećala krivom. Čitavog svog života - pričala je zvezda, ali bez obzira na sve probleme sa kojima se suočavala često je objašnjavala: - Ne žalim za stvarima koje sam uradila, samo za onim koje nisam. Naime, 1949. Ingrid je upoznala italijanskog redatelja Roberta Rossellinija s kojim je započela saradnju na njegovom novom filmu Stromboli. Obožavala je njegove prethodne projekte, a ispostavilo se da joj nisu prijali samo oni. Tokom snimanja njih dvoje su se upustili u vezu, a rezultat strasti bila je trudnoća. Nezamisliv skandal za to vreme, budući da su i jedno i drugo bili u braku. Dva meseca posle završetka snimanja glumica je rodila sina Roberta Ingmara Roselinija.

Kolike je razmere skandal uzeo svedoči i činjenica da se ovim problemom bavio i američki senat. Senator iz Kolorada, Edwin C. Johnson opisao ju je rečima: Ona je grozna žena i primer snažnog uticaja zla. Postala je nepoželjna i taj skandal ju je naterao da se preseli u Italiju. Naravno, njen brak se neslavno završio, a u Americi je ostavila muža i ćerku. Suprug je tužio zbog toga što ga je naputila i tražio je starateljstvo nad ćerkom.

- Prošla sam put od svetice do kurve i nazad opet do svece, i sve to u jednom životu. Ljudi nisu očekivali da imam emocije poput drugih žena - izjavila je mnogo godina kasnije.

Iako je delovalo da je afera uništila ne samo njenu karijeru i brak, ispostavilo se kako emocije koje je tokom romanse osetila nisu bile prolazne. Bergmanova se udala za Roselinija 24. maja 1950, a dve godine kasnije rodila je i bliznakinje Isabelu i Isotu.

- Imati kuću, supruga i dete trebalo bi da bude dovoljno za život bilo kojoj ženi. Mislim, to je ono za šta smo namenjeni, zar ne? Ali ipak mislim da je takav dan izgubljen dan, kao da živim samo sa pola sebe. Ako biste mi uzeli glumu, prestala bih da dišem. Gluma je najbolji lek na svetu, mi glumci smo veoma srećni ljudi. Međutim, ne treba zanemariti i da glumice do 45 mogu igrati zaljubljene žene, posle 55 godine mogu da igraju bake. Ali je veoma teško tih deset godina između - govorila je glumica.

Tokom braka sa rediteljem igrala je u nekoliko italijanskih filmova i mada se činilo da sve funkcioniše kako treba, ispostavilo se da je njihov odnos stigao do kraja. Sve je završeno kako je i počelo - burno! brak je razveden 7. novembra 1957.

Nakon razvoda od Roselinija, nastupila je u filmu Žana Renoara, Elena i njeni muškarci, romantičnoj komediji gde je glumila poljsku princezu uhvaćenu u mrežu političkih intriga. Iako film nije bio uspešan, njeno izvođenje opisano je kao jedno od najboljih. Bergmanova je ulogom u projektu Anastasia, za koga je dobila svog drugog Oskara, ostvarila trijumfalan povratak na američku scenu. Nagradu je u njeno ime preuzeo njen veliki prijatelj Keri Grant. Ona se u Holivudu nije pojavila sve do 1958, a karijeru je nastavila kako u Sjedinjenim državama, tako i u Evropi, a nekoliko puta se pojavila i u televizijskim dramama kao što je The Turn of the Screw za koju je osvojila Emmy. Uprkos svim skandalima koji su je zadesili, bila je veoma cenjena zvezda.

- Postoje prednosti kad ste zvezda, uvek možete da dobijete sto u punom restoranu.

Treći put udala se 21. decembra 1958. za švedskog producenta Larsa Schmidta, ali se i taj brak posle sedamnaest godina završio razvodom.

- Više ne pomišljam na brak, udavala sam se tri puta. Mislim da je to dosta od mene. Imala sam različite muževe, porodice. Sve ih volim i posećujem ih sve. Ali, duboko u sebi osećam da  pripadam šoubiznisu.

Bergman je osvojila svog trećeg Oskara i prvog kao najbolja sporedna glumica za glumu u filmu Ubistvo u Orijent Ekspresu, ali je javno obelodanila da ta nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze za Dan za noć, zaključivši svoju zahvalnicu rečima: Molim te, oprosti mi, Valentina. Nisam htela. Za Jesenju sonatu Ingrid je dobila svoju sedmu nominaciju za Oskara. To je bio njen posljednji filmski nastup.

Umrla je u Londonu 1982.  na svoj 67. rođendan nakon duge bitke s rakom dojke.

- Sreća je imati dobro zdravlje i loše pamćenje. Vremena je premalo. Ali svaki dan koji preživim u borbi sa rakom je pobeda za mene. Žrtve raka koji ne prihvataju svoju sudbinu, koje ne nauče da žive u skladu sa njom, samo će uništiti i ono malo vremena što im je preostalo. Ne brinem o starosti jer svi starimo. Brinula bih da sam jedina, međutim svi smo u istom čamcu, svi moji prijatelji idu sa mnom. Koračamo prema starosti. Nisu važne godine, samo treba da ih prihvatite.

Telo joj je kremirano u Švedskoj. Deo pepela rasut je po moru, dok je ostatak pokopan u Stokholmu uz njene roditelje. Na sprovodu je violina svirala pesmu As Time Goes By, temu iz Casablance, podsećajući na njenu najslavniju ulogu Ilse Lund.

Izvor: Story