- Eyo! Evo me opet, od paranoje sapet, nikad ne sušam savet
Mastilom pišem zavet, štancam versove zanet, spremam zalet za zaplet
Cepam taj pamflet pravila smešnih ko šou Mapet!
U ruci mi snajper plus verbalni žaržer plus flaster i malter
Misterija ko Valter, Rebel i njegov alter protiv klase klaster
I mase zvane - hejter! Eruptivan ko Etna sam, e saću da bljesnem!
- Polako mali, stani, batali.  Oprosti im, nisu znali
Mašta im fali, svašta im fali, al daj ne budali, ne banali
Tu su ventili i odvodni kanali, za nepravdom ne žali, mnogi su zbog nepravde pali
Jer pravda ovde ne pali ma kako tu pravdu pravdom oni zvali
Nek se otvore anali pa tamo sve svali
Nek veo tajni prekrije sve te tajne tajni
A mi idemo u podrum znani gde satovi su stali
Gde se baklja ljubavi pali, gde stanuje mir i sloboda
Oni to nisu skontali, oprosti im, pogrešni su ih učili. . .
- More mani me, Rebel! Ja odvajam sebe od tebe
Jer, 28 dina u vugli me crna sudba g-rebe, više ništa ne dam za džabe
Preko sebe navlačim metalno ćebe, antraks za ljudske amebe
Ljaksad se koti ko pleve, sad bi svi na te-ve, ej bre!
Popularnost ište svako ko u glavi nema ničeg
Zato pusti te priče, nek poltron viče, nek masa kliče kučine i trice
Sričem za sve njih tekst prožet bičem i duhovnim mačet začet
Značke više ništa ne znače, prezir za pendrek pa nek pendrek plače
Hlače im svlače, i inače padaju maske do daske
Zato torpedo fura ko bura sve jače, kače ta ordenja i znamenja
Kupljene diplome nick-ova s potpisom nitkova
Više mi muka od takvih štakora, i citata matora, svet prepun zlotvora
Ljudići bez časti i obraza, brdo grehova i pehova
Plus kostim lažnog avatara plus gadna usta gnjavatora, a nigde protivotrova!
Nisam ja Frojd ni Fleming, daleko od toga da sam Dalaj Lama il fakir s Kardamana
Al za obojene vene u kojima mesto krvi samo zlo teče
Imam igle istine, u špricevima serume za Šejtane i Semume, za Đavole i Demiane!
Ma pusti me da kažem sad, bre! Sve što mi na pamet padne
Da lanem i planem, bez cenzure da grunem kako umem
Pa nek stave čep na slobodu te frenge što piju flaširanu vodu
Prate ružičastu modu, u hodu što mrze i tračaju, kopirajući grnd grdobu
Stavljam glavu u torbu, iako glava za torbu nije, pa nek ide sve u bestrag
Pusti me sad, jer upravo spremam metaaaaak!!!
- Ne-ne-ne-neeeee!!! Ne, još uvek ne, nije vreme za te teme
Samo bez galame i dileme. . . .  Smiri se!!
- Hoću. . .  Daj mi te bensedine i artane pa nek šou iluzije počne
I molim te, ne zaboravi leksaurine. . . .
Oke. . .  Sad sam totalno smiren. . .


PS.  - Ovo sam napisao bzvz samo da vidim da li mi profil funkcioniše.  Ako s tekstom nešto nije u redu, a vi ga slobodno obrišite, blokirajte, šta već.   :ballbounce:

         - Humor, ironija i blasfemija -


Znaš li kakav razlog, kakva smisla ima
Što čempres i ljiljan zovu slobodnima?
U ovog je deset - jezika al ćuti
U onog je dvesta, al ne miče njima!

Gori bol no mrtvac moje srce ćuti
U grobu on takav bol i ne sluti
Mada mi je zubun pun krvavih suza
Moje oči nisu krvave ko skuti.

Ruža reče: "Ja sam Josif iz Misira
Usta puna zlata, ruho od rubina!"
"Kad si Josif krasni, daj mi znamen koji!"
Reče: "Zar ne vidiš: razdrta haljina!"

Svakog jutra kad se lala s rosom zanjija
A struk ljubičice širom bašte savija
Pupoljak mi ružin najviše se dopada
Kako svojim skutom samog sebe zavija.

Niko ne dodirne... lice poput ružice
A da trn ga brzo ne ubode u srce
Dok se češalj u sto ne iseče zubaca
On se ne uplete u zoluf lepotice!

Kako saki moju vrstu dobro poznaje
On uz svaku vrstu sto rodova dodaje
Mada velim: "Dosta!", on i dalje naliva
Sipa tolko da to... u moj obim ne staje.

Mi smo cilj i svrha celoga stvorenja
U oku razuma mi smo luč motrenja
Ovaj krug svetova naliči prstenju
Mi smo, znajte dobro, alem tog prstenja!

Potok krvi iz mog srca... sruši sto domova
A moj plač i jauk preti stotini krovova
Ispod svake trepavice šiklja brana krvi
Ako trepavicom maknem - na! potop svetova!

Pored svoje zloće i teške grešnosti
Nemoj gubit nade u božje milosti:
Ako danas zaspiš razuzdan i pijan
On će sutra prostit - tvoje trule kosti!

Kad bog nije davo... ono što sam ja hteo
Zar da bude pravo ono što sam ja hteo?
Ako je sve pravo ono što je on hteo
Onda je sve krivo ono što sam ja hteo.

Onaj što na usni... osmeh dade lepima
Nevolje i brige dao je nesretnima
Što moj udes nije sreća, to je sudbina
Ja sam veso jer me - "obdario" jadima!

Da nad nebom imam vlasti poput boga
Maknuo bih njega s mesta njegovoga
Pa bih drugo nebo napravio tako
Da plemenit stigne cilju srca svoga!

Kad je sami tvorac... odredio sastav ljudi
Zašto da ih onda - na kvar i raspad osudi?
Je li sastav dobar, što ga treba rastavljati?
Ako nije dobar, e ko za to da se kudi?!

                                           ( Omer Hajjam )

                       
                     - Rebel vs Branko Ćopić -

- Mnogi od nas nijesu znali ni osjećali što je to Domovina.
- Oni koji su nas učili da je volimo, bili su progonjeni, bili su, kako bi rekao Kočić, neustrašivi kao bogovi, a prezreni i gladni kao psi. A oni drugi, oni koji su se Domovinom igrali po svojoj volji, učinili su da se mi u Domovini osjećamo kao u tamnici ili u tuđoj kući.
- Danas, kad se naša nova Domovina rađa u ognju, iz krvi naše najbolje mladosti, mi mladi, stvarajući je, boreći se i ginući za nju, sada istinski osjećamo šta je to Domovina. Došli su oni prezreni i progonjeni i razgorili u nama silnu ljubav za Domovinu, poveli nas da je, pregaženu i porobljenu, oslobodimo i podignemo.
- Upoznajemo i doživljujemo Domovinu boreći se za nju po njenim gorama, oko njenih cesta i pruga, u njenim gradovima. I što niče više heroja u borbi za nju, ukoliko je više zalijevamo svojom krvlju, što u njoj ima više gora i gradova slavnih zbog naših bitaka i pobjeda, utoliko nam Domovina postaje draža, bliskija i poznatija.
- Još se vode bitke, još se bori i gine naša najbolja mladost da nam se sjutra rodi Domovina srećna i obasjana.

                           Septembra 1943. u gorama Domovine      Branko Ćopić


- Reče rad tad tako golem čovek, velik pisac i pesnik
Al mlad tad očito nije znao šta se to događa domovini i njenoj deci.
Nisam vesnik, mesija, ustaša, balija ni četnik
Samo grešnik što se grešnim slovima Svetom Svetu inati
I mlad sam, večito dete – svete zapamti!
Jer ako me ubiješ opet, greh će na tvoju dušu pasti
Kažem opet, jer ste me ubili sto put vi sa dna i vlasti
Samo zato što sam Rebel, dete što slovima blati
Sistem bahati što se bahato bahati nad ljudima od brige
Rođeni u mukama, bar-kodirani u suzama od strane ljige
Gorko besni jedni na druge, grizu nas isti virusi i kuge
A mi podeljeni mržnjom na mržnjama u svetu prepunom mržnje.
Pa mi reci da li gledaš ovu stazu čemerom posutu
U skutu bezobzirnih gadova, što je domovinom nazivaš?
Znali smo mi dobro šta je naša kuća, to isto znamo i sad
Al nam mira ne da vrag-gad baš zbog takvih ko što si ti bio nekad!
Tad nisi znao, al znaš sad da te teške reči u ljudima izazivaju glad
Pomamu, bes, mržnju i taktiku za rat! Znak da kvrcne im kvar
I onda hrle ka bezdanu, pa biva šta? Krah, jad i pad!
Nisi hteo ni da čuješ kad si bio živ i mlad! E pa slušaj me sad!
Ta domovina što je snažnim i sjajnim rečima tako eruptivno obasjavaš
Domovina je dželata u kojoj mladost skapava bednija od pacova!
Od Vardara pa do Triglava bitaka i poraza! O kakvim pobedama pričaš!?
Komunistička čistka tokom rata i posle njega, to moraš da priznaš!
Kakvog boga pominješ i prizivaš kad ti i tvoj maršal niste verovali u njega!?
Zbog čega!? Ničega! Samo neustrašive reči za nova pokolenja
Samo htenja da se dopre do klackalice brega, da se dotakne arhiva vrenja
U kojoj stoje sve sama svetla imena, od pohlepe do prezrenja
Čupa sujeta srce od leda, jel bila vredna!? Jel sudba poštena!?
Zar krv naših mladih mora uvek da se prospe zarad staraca slavnih
Što svoje reči od gromova zlih pucaju u srce onih neravnopravnih!?
Koliko puta i dokle taj oganj da rađa mrtve a ubija žive!?
Zbog ideje krive da se bori i gine, da psi umru da ožive bogove
Koji mesto brade imaju rogove, u torbi ratove i paktove
A gde su zakletve istine!?  Zar tek u ratu istinu čovek spozna!?
Zar treba da ubijem nekoga da bih shvatio šta je to domovina!?
Da je zalivam krvlju svojih sinova da mi bude draža i milija?!!
Hej, kao da do tad nisam znao njene gradove, ceste i pruge
Kao da nisam znao njene muke i bolesti duge, uboge
Kao da nisam znao zemlju i koliko je bogata
Koliko mi je draga, bliska, blistava i poznata
A u isto vreme siromašna, od blata i odvratna!
Sve zbog zlotvora što krše mir, kopaju sve dublji vir
Jer to im je hir! A gde smo mi? Ko smo to mi?
Šahovske figure poređane na tabli zlih
Zli imaju štih, a mi nemamo pojma šta bi s tim
I s njim u rukavu opet smo ispranih mozgova.
Tvoja zakletva je jalova, nema pobeda, samo korova i grobova!
Samo sakata nacija podeljena na tri tabora ćopava!
Samo lica otrovna i ogavna sa moćima Vejdera
Crvenom krvavom čizmom jašu na konjima
Konjima kopita udaraju po kostima predaka
I ne čuje se jauk trupla što trunu, jer pajserska brigada nosi krunu
Kunu i proklinju svakoga ko imalo pameti ima
I ne da njima da ih vode u ponor. Odora šupljima
Odar umnima, il zatvor i lokot, i ko te pita dal štima.
A mnogo ih ima onih žednih klanja, onih što bi nožem brata
Od rata do rata brat na brata a niko to ne shvata!
Niko ne prihvata da je zemlja krvava, u suzama, umorna...
Niko ne pazi kad gazi, ne pazi gde gazi, samo gazi, krči put stazi
Bolesna avangarda kojoj cilj opravdava sredstva
A cilj je biti ime buduće ulice, škole il spomenika gistro junaka
Heroja svoga vremena, veliko ime uveličano lažima
Blještavo kaži da zlatom nagradim ga, da lažima branim ga
Ta istina ruži ga, on je heroj ne kudi ga, ko kudi ga - osudi ga, ubij ga!
Za izdajnika proglasi ga, Goli Otok spreman čeka ga, grešnik ima vremena
Naš heroj nema ga, on mora da pogodi metu, ta meta je cilj
Cilj tetoviran za sva vremena je istorijska stranica
Doduše, malo krvava... Je li to za tebe Domovina!?
Ti ne znaš da domovina jeste večita tamnica prepuna robova
Prisilom prisilno od roba ubicu kreira, kreira do besmisla
Kroz šupljine do praznine kreira glupost od ambisa
A glupost je večna, tu prolaznu pamet nadjačava
Te se kroji nova granica, ta crvena linija je temelj od lobanja
I što je veća granica to je više života smrt uzela
Ispisana granica je crvene boje, jer su je pisala penkala boje krvi mastila.
Znao si to, a sve vreme ćutao, zašto!? Dal iko zna zašto si se ubio?
Dal smem razlog da kažem ovima jadnima?
Što se kunu u veru verom do ratova za ordenja i znamenja
Što se kunu lažima, lažima daruju nasleđa, istinu skrivaju dok ne zarđa
Kad zarđa istina - laž postaje smislena. Puni dušu trulu gnevom
Duša je prazna i frigidna al gnev je draži i zagreva. Sledi osveta!
Osveta kojima? Sebi samima? Bujica zločina bez kazne počiva
Mračne tajne krije fascikla skrivena pod ključem diktatora
Inspektora nema, inspektor radi za zlotvora, i sve se zaboravlja...
Sad se domovina obnavlja, cinefakcija iz skorele krvi otetih života
Prah tragova briše vetar neznanja poltrona – Golgota!
Ko zna – nema ga. Ko ćuti – nagradi ga. Ko blebeta – očisti ga!
Nahrani narod-marod fikcijom bratstva i jedinstva
Ugraviraj mu u mental da je to sad sve što ima! Tišina!
Sablasna tišina se godinama gužvala, iznurena, snuždena
Al ne očajava. Bolesna nada bolesnih umova ključa, vri!
Samo se čekao tren da prekipi! Samo sekund da se ponovo krvlju posoli!
Tvoja domovina iz mladosti! Da se opet krvlju nevinih natopi!
I tad je počelo... Da, kažu da je počelo! Opet nanovo začelo
Začeto iz greha grehova temelja fiksiranog na filu blefa
Iz ćefa nitkova! Smak smakova doživljava tvoja Domovina!
Po šumama i gorama iz bezumnog poriva klanja kumova
Braće, drugova. Hiljade nevinih žrtava, spaljenih domova, džamija, crkava.
Preko krvi predaka prosuta krv podmlatka
Preko pepela zaboravljenih soli pepeo onih koji će biti zaboravljeni
Nove crvene linije zarad nove ideje stare feler-fele...
Danas retki šalju ljubav preko žice jer patrioti silni sriču nove priče
Gatke, bajke od zgarišta satkane. Sve jedna na drugu liče
To ne vodi ničem! Al džaba ja vičem, dočim da dete udaraju bičem
Točim novo piće da ne bole rane, s mesta ne mičem. Čekam...
Povuci oroz! Prospi mi mozak tim hicem! Ubice!!!
Al ko sam ja!? Ko sam ja da te kudim!? Ko sam ja da ti sudim!?
Otkud mi prava na to!? Otkud pravo da grešni grešnik grešnom grešniku sudi!?
Sad most nosi tvoje ime. Sad svi čitaju tvoja slova i rime.
Ti veliko pero... Izvini... Progutaj me ko pero tmino – za primer!
„Ti jadniče! Zar si svoje ništavno ime hteo da gradiš
Tako što blatiš tako slavne veličine!? Majušni crve, stvore od gline
Medalja ima dve strane, mrak se ponosi time! Ti si samo prah, nula, ništa!
Shvati već jednom, privremeni stanovniče te planete od šuta
Definicija istine je prosta – ona ne može da stane u svest ljudskog uma!
A ti, ti si samo laž, krvava mrlja, onog trena kad nestaneš – prekriće te zaborav.
Već te ne vidim...“

                 - Priča o njoj... -

Ne, nisam postala grom
Time što sam udarala o stene
Ni što sam sebi raskrčila put
Ja sam samo prašinom napunila vene
I u crvenom videla njihovu smrt.

Ne, nisam postala sunce
Time što sam spržila dane
Ni što sam sebi osvetlila put
Ja sam samo lečila neizlečive rane
I slepo tražila nebeski duh.

Ne, nisam postala vatra
Time što sam zapalila noć
Ni što sam sebi užarila put
Ja sam samo iz pepela uzela svu moć
I udahnula život sivo-žut.

Postala sam razarač istkan od razdora!
Divlja zvezda modrog praskozorja!
Postala sam nevidljiva nit što puca!
Ja sam samo divlja zvezda
Što burno svetluca!

                                        ( Marina Jevremović )

                - Pesimizam -


Dok god čovek ovom krčmom... s dvoja vrata hodi
Život mu se na krik duša i bol srca svodi
Blago onom koji nikad ne ugleda sveta
Mir i blago svakom onom kog majka ne rodi!

Nebesa nam samo brige gomilaju
Ako dadnu jedno, drugo otimaju
Kad bi nerođeni naše patnje znali
Ne bi nikad došli ovom našem kraju.

Ko zna čuvat tajnu, ja mu kazat mogu
Štaj od prvog daha čovek dužan bogu
Rođen u mukama, stvor od gline-brige
Tek što kroči svetom, odmah put pod nogu!

Nebo je tkanica... od naših dnevnih zamora
Džihun je rečica od naših suznih izvora
Pako je varnica od naših ludih napora
A raj je - čestica od naših retkih odmora!

Nema noći da bih smiren mogo biti
Da biser od suza prsa mi ne kiti
U lubanju više da se ne lije seta
Izvrnutu zdelu nikad napuniti!

Ti što ne znaš... kako sfere rade, ti si ništa
Vetar - to je... temelj tvoje zgrade, ti si ništa!
Tvoje biće - granice mu behu dve praznine
Tvoje strane - ništa, prazne nade; ti si ništa!

Da je rubin-lice pokraj mene selo
Da umesto vina teče Hizir-vrelo
Da Venera peva, Isus sa mnom sedi
Ako srce tužno, šta će slavlje celo?!

Ustaj, divno momče, zora sviće, mrak izdiše
Nalij rubin-vina neka čaša brige briše
Jer trenutak ovaj dah pozajmljen od nebića
Ti ćeš mnogo tražit, al ga nećeš naći više!

Ova stara krčma... što se svetom naziva
Tu se đogat dana, vranac noći smenjiva
To je gozba koju sto Džemšida napušta
To je grob u kome sto Behrama prebiva.

Nikad nisam čisto vino miran pio
Nego sam ga uvek rukom brige lio
Nikad u so tuđu nisam hleb umako
Al sam ćevap od svog srca okusio.

Ja se strepim od poslednjeg putovanja
Put do groba volim od tog živovanja
Bog mi dade dušu kao pozajmicu
Ja je vraćam kada dođe rok vraćanja.

Kad nam čisto srce... ah! prestane biti
Prah će drugih mrtvih naša raka biti
A kad grobar htedne zidat grob za druge
U kalupe će onda našu zemlju zbiti.

Onaj koji nebesa, svet i sfere savi
On toliko srdaca u jad i bol zavi
Kolko rubin-usnica u prah groba baci
Kolko mošus-vitica u glib rake stavi!

Eh da ima mesto mira, makar na kraj sveta
Il da onom 'drugom putu'... ima krajnja meta!
Da je kojom srećom nade da ćemo poput trave
Niknuti iz zemlje makar... posle tisuć leta!

Čisti na svet dođemo, a nečisti odemo
Puni jada odemo, a veseli dođemo
Oganj srca gasimo vodicom iz očiju
Život vetru dajemo, pa u zemlju legnemo.


                              ( Omer Hajjam )

          - Srpska zemlja -


Ovo je zemlja burjana i drača
Ovo je zemlja podlih suncokreta
Ovo je zemlja pijanki i plača
I leglo vrapca koji nisko leta.
Ovo je zemlja burjana i drača.

Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka
Al na njoj samo štir visoko điko.
Ovo je zemlja čmalih pupoljaka
Plodove čije ne okusi niko.
Ovo je zemlja gnojna, zdrava, jaka.

Ovo je zemlja kasnoga cvetanja
Ovo je zemlja mrazeva prerani
Ovo je zemlja gde se mnogo sanja
A berbu misli tuča potamani.
Ovo je zemlja kasnoga cvetanja.

Ovo je zemlja otrovana krvi
Korenje gdeno krepkog duba trune
Orlovi ginu a blaguju crvi
Gde se il kadi il pakleno kune.
Ovo je zemlja otrovana krvi.

Ovo je zemlja prokleta, al moja;
Maćeha moja, moja mati draga;
O, ja te mrzim, jer te niko ko ja
Ne ljubi tako, moja mati draga!
O, ti si zemlja prokleta, al moja!


                       ( Veljko Petrović )

                              - Ivo Andrić - Sveske -


- "Revolucija jede svoju decu." - To je tačno; još tačnijeza uspele revolucionare nego za neuspele. U neuspelim revolucijama ima uvek jedan deo revolucionara koji iznesu živu glavu i posle imaju izgleda da završe život u krevetu. Ali uspele revolucije su mnogo kobnije za one koji su ih pokrenuli i vodili, jer revolucionari redovno podlegnu opasnoj a prirodnoj zabludi: da je revolucija završena a da je novo stanje trajno i osigurano. I to je varka, isto tako otprilike kao kad bi neko morsku plimu ili oseku jednog dana proglasio trajnim stanjem i na toj zabludi zasnivao svoje poslove i planove. Jer brzo i neminovno dolazi naredni talas, bilo revolucije koja teži napred ka novim promenama, bilo kontrarevolucije, koja želi da vrati sve u prvobitno stanje. U svakom slučaju, taj talas otplavi revolucionare prethodnog talasa.


- Kad ne bih znao da je to uzaludno, ja bih onima koji upravljaju narodima i vladaju zemljama dovikivao neprestano: "Obratite pažnju na ono što se oko vas piše, šta se piše i kako se piše!"


- Nit su mrtve stvari tako mrtve kao što to živima izgleda, nit su svi živi dvonožci uvek tako živi i životni kao što misle da su.


- Pljuvali su u tu vodi i brljali po njoj kao svinje, a sad, kad moraju da je piju, čude se što je mutna, i gadi im se.


- Svaki od nas, po rečima Krilova, želi da ima drugu i drukčiju glavu sa lepim licem, a ne pita se da li je "zaslužio i ovu koju nosi".


- Svi smo mi u božjoj ruci.
- Da li smo u božjoj ili nečijoj drugoj, to je pitanje o kom ne moramo svi da mislimo isto, ali da neko zateže i trza koncem na kom smo svi vezani, to vidim.


- Svaki čovek vredi onoliko koliko životne radosti ima u njemu, a to ne bučne i spoljne, nego tihe, duboke i unutrašnje radosti koja je upućena na stvaranje u opštem interesu.


- Ja nisam knjiga koja godinama stoji na polici, pa kad je god otvorite na istoj strani, ona kazuje isto. Zato ne tražite od mene takvu mehaničku doslednost, nego ispitajte ima li ili nema nekog napretka i doslednosti u mom celokupnom razvitku, pa me po tome sudite.


- Žene koje imaju finu građu, visok stas, vitko telo i tanke skladno vajane noge, izlažu te svoje noge više no ijedan drugi deo tela; njima zbunjuju i osvajaju muškarce godinama. Ali upravo na tom mestu pokazuju se i prvi ozbiljni znaci starosti. Negde oko 45. godine te lepe noge počinju na samim cevanicama da se suše. Pojave se lake udubine i koža na njima postaje mrtva. Ni bore na licu, ni proseda kosa, ništa tako ne pokazuje početak starenja kao te cevanice. Na tom mestu žene počinju da venu, kao što jabuka na polici, polovinom zime, počinje da se lako bora oko drška.


- Meni se čini da su svi ovde složni u nepovoljnom mišljnu o birokratiji, samo što svaki od njih vidi nedela birokratije u drugoj zemlji a ne u svojoj.


- Dešava se da čovek sniva stepenice, same, bez veze sa građevinama, mostovima i ulicama, ili ma kojom drugom gradskom gradnjom. Stepenice kao čisti let, kao visina koja je cilj samoj sebi. A sve to nije, ipak, bez veze sa ovim našim prizemnim gradskim životom i njegovom oskudicom, teskobom ali i njegovim snom o spasenju.
- Stepenice. Prvi koraci u posrednom savlađivanju Zemljine teže. Pokušaj da se prostor nadmudri time što se raščlani, usitni i tako savlada.
- Šta sve mogu da budu i znače (i šta ponekad zaista i jesu i znače) za čoveka stepenice.

- Ivo Andrić - Znakovi pored puta - Živeti -

- "U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe; možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć."

- "Sačuvaj nas, bože, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono što je predmet naših želja, jer telo naše želi svoju sopstvenu smrt."

- "Da li između bola i poroka, pored sve ogromne razlike i mesta koje im mi dajemo u hijerarhiji ljudskih stradanja, postoji veza, ili možda oni imaju zajednički koren negde u dubini? Ili je lice ljudsko tako siromašno da se izrazi svih mogućih duševnih stanja svode na nekoliko utvrđenih grimasa? Ili je naše oko slabo i moć našeg rasuđivanja o stvarima koje gledamo tako malena?"

- "Ja želim da budem nepoznat i zaboravljen, sa istim žarom i bolnom osetljivošću sa kojom drugi žele da budu glasoviti i slavni."

- "U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid."

- "Ima ovakvih slučajeva: ono što je jednog čoveka zauvek osramotilo u očima ljudi i pred njegovom rođenom svešću, vidno je i pristupno svima. A ono što je sveto, čestito i uzvišeno bilo u njemu ostalo je, uglavnom, neviđeno i neznano, jer se javljalo samo u blesku, na mahove, kao munja u dubokoj noći, kad svi spavaju."

- "Ne prodire strah spolja u naše misli, nego leži oduvek u nama i nastoji da obuhvati i prožme sve što nam stane pred oči i dođe u svest. On je kao vulkanski pepeo: mrtav, ali poletan, brz i smrtonosan, i stvara grobnu humku od svega na šta padne. Mi ga ne priznajemo, ali njemu ne treba naše priznanje."

- "Ko uspe da pronikne tišinu i dozove je njenim pravim imenom, taj je postigao najviše što smrtan čovek može postići. Ona nije više za njega ni hladna ni nema, ni pusta ni strašna, nego mu služi i nalazi mu se u svakoj nevolji, kao onom junaku iz narodne pesme vila, koju on uhvati za kose i posestrimi i obaveže zauvek. Ko uspe da zagreje i oživi samoću, taj je osvojio svet."

- "Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi prema osetljivosti njihovih bližnjih."

- "Teško čoveku koji ne zna za šalu i društvu koje ne ume, ne sme ili ne može da se bezazleno smeje."

- "Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi."

- "Oni uvek idu više u pravcu nipodaštavanja protivnika nego u pravcu sopstvenog usavršavanja. Oni se više trude da umanje ugled protivnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost."

- "Kad god sam i gde god sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničeni um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu, kratkovidu sebičnost."

- "To što nazivamo ljubav prema životu nije, dobrim delom, drugo do vezanost za određene životne oblike i navike. Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja."

- "Nesumnjivo je srećniji i može da izgleda jači i dosledniji onaj ko iskreno i duboko oseća smisao, vrednost i lepotu jednog određenog sveta i jednog utvrđenog načina života, ali samo onaj ko je sagledao i upoznao (ili bar naslutio) raznolikost sveta i neiscrpnu mnogovrsnost njegovih pojava sa svima njihovim suprotnostima, prelazima i stapanjima, samo taj može biti smatran pravim i potpunim čovekom."

- "Sloboda, puna sloboda, to je san, san kome ponajčešće nije suđeno da se ostvari, ali jadnik je svaki onaj ko ga nikad nije sanjao."

- "Otišao sam. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli, kao pramičak magle koji se gubi. A sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke."

- "Šta su naše igre u detinjstvu? Nejasno sećanje na nešto što je bilo, ili bar moglo biti? Ili slutnje nečeg što će biti, ili bi moglo da bude? Ili, možda, samo puka igra slučaja u koju mi, uvek skloni da u svemu tražimo zakonitost i logiku, unosimo red i smisao koji, u stvari, ne postoje?"

- "Sve što je dobilo ime i što se može označiti brojem ili znakom, osuđeno je na jalov život i patnju, isključeno iz opšte struje plodnog života i postojanja."

- "Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi da bi se on sam uzdigao, ili, bolje rečeno: da bi imao iluziju da se uzdigao."

- "Čuđenje je naličje naše svesti o postojanju. Čovek se čudi otkad postoji na ovoj zemlji i, ako ostane ovakav kakav je, čudiće se tako i u trenutku kad, kao vrsta, bude nestajao sa nje."

- "Nesreća je stooka i svevideća, a ipak slepa na najgori i najstrašniji način, jer vidi i ono čega nema."

- "Bože moj, kako se s puno razumevanja i obzira govori o pokojnicima, kako im se sve lako prašta! Nema dana da im čovek ne pozavidi. Ponekad i po dvaput u jednom danu."

- "Znatan broj nesporazuma, sukoba i nezgoda u duhovnom životu jednog naroda dolazi otud što mnogi nepozvani i nesposobni ljudi osećaju potrebu da brinu narodnu brigu, da "strepe" za budućnost naroda, da ga brane od opasnosti koje samo oni vide. To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih, duhom malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi. - Takva je bila većina Vukovih glavnih protivnika."

- "Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud, njegovu "dušu", nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Sedeći pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja."

- "Mislim da ste i vi uvideli kako je teško sagledati i najočigledniju istinu, kako čovek, uopšte, sporo uči i kako skupo plaća to malo što u svom kratkom veku nauči."