Istorija olimpizma



Prvi članovi Međunarodnog olimpijskog komiteta: Gebhart (Nemačka), De Kuberten, Gut-Jurkovski (Austrija/Bohemija),

Moderni olimpijski pokret svoje korene duguje antičkim olimpijskim igrama, koje su održavane u Olimpiji na Peloponezu, svetilištu posvećenom bogu Zevsu. O početku olimpijskih igara nema pouzdanih podataka, a najstariji pisani trag vodi u 776. godinu pre nove ere. Međutim, prvi poznati pobednik Koreb je Sokratov savremenik (oko 400 godina p.n.e), ali smatra se da su bliži istini oni koji procenjuju da su Prve igre antičkog doba održane oko 1.500 godina pre Hrista. Tome u prilog ide i tekst nađen na jednom disku iskopanom u Olimpiji: “Asklepijad, pentatletičar posvećuje ovaj disk Zevsu na 225. olimpijadi”…

Budući da su Igre održavane svake četiri godine, jasno je da njihova starost seže mnogo dublje u prošlost od 776. godine p.n.e. i Aristotelove tvrdnje da ih je tada osnovao Ifitos iz Elisa. Olimpijski sportovi u drevnoj Grčkoj bili su trčanje na kratkim i dugim stazama, rvanje, borba pesnicama, pankration (kombinacija rvanja i borbe pesnicama), petoboj (trčanje, skok udalj, bacanje diska, bacanje koplja, rvanje) i konjske trke, a za vreme održavanja Igara proglašavano je primirje i grčke državice su obustavljale ratove.

Igre je ukinuo rimski imperator Teodosije II 394. godine nove ere zbog njihovog paganskog porekla, a obnavljanje Igara u moderno doba i osnivanje Međunarodnog olimpijskog komiteta i olimpijskog pokreta inicirao je Francuz baron Pjer de Kuberten potkraj XIX veka.

Oduševljeni sportista, pedagog i istoričar podstaknut iskopavanjima u drevnoj Olimpiji, kao i oživljavanjem sportskog pokreta u mnogim zemljama na sednici Unije francuskih sportskih društava za atletiku 1892. prvi put založio se za obnavljanje olimpijskih igara kao “periodičnih sportskih takmičenja omladine celog sveta koja bi doprinela uklanjanju nacionalnog rivalstva i nesuglasica verske, političke i rasne prirode”.


Na istom skupu iduće godine (1. avgust 1893) na De Kubertenov predlog sazvan je Svetski sportski kongres i on je 16. juna 1894. godine počeo kao Osnivački kongres Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Kongresu prisustvuje 79 delegata 49 sportskih organizacija iz 12 zemalja i predstavnici (u svojstvu posmatrača) iz još 21 zemlje. MOK je konstituisan osmog dana zasedanja – 23. juna. Imao je 15 članova iz 12 zemalja osnivača (Argentina, Belgija, Velika Britanija, Grčka, Italija, Mađarska, Novi Zeland, Rusija, SAD, Francuska, Češka, Švedska), a prvi članovi MOK bili su organizatori olimpijskih komiteta u svojim zemljama.

Članovi prvog saziva MOK bili su V. G. Balk (Švedska), F. Kermenj (Mađarska), D. Vikelas (Grčka), A. D. Butkovski (Rusija), baron P. de Kuberten i E. Kajo (Francuska), vojvoda Lučeze Pali i grof D’Andria Karafa (Italija), J. Gut-Jurkovski (Češka), L.A. Kaf (Novi Zeland), lord L. Emptil i K. Herbert (V. Britanija), H. B. Zubiaur (Argentina), V. Sloun (SAD) i grof M. de Busije (Belgija). Iduće godine član MOK postao je i Nemac V. Gebhart.

Odlučeno je da se Igre održavaju svake četvrte godine, da se Prve igre modernog doba održe u Atini 1896. godine, a za prvog predsednika MOK izabran je predstavnik zemlje domaćina prvih Igara Dimitrios Vikelas, dok je De Kuberten prihvatio dužnost generalnog sekretara (predsednik MOK postao je posle Igara u Atini 1896. kao predstavnik novog domaćina Francuske, i na toj funkciji ostao je do 1925. godine).

Na Kongresu usvojena su i Olimpijska pravila (danas Olimpijska povelja) koja su tokom prošlog veka doživela mnogo promena. Ukratko, u Pravilima je stajalo:

(1. član) da je u interesu Međunarodnog kongresa i svih zemalja da Olimpijske igre u modernom obliku, pridržavajući se klasičnih okvira, ožive;
(2. član) da na Igre treba pozvati sportske saveze svih “kulturnih zemalja” i da zemlje mogu da predstavljaju samo njihovi državljani (svima se preporučuje organizovanje prethodnih, izbornih takmičenja da bi na Igre došli samo najbolji);
(3. član) da će na Olimpijskim igrama biti zastupljena atletika (trčanje, skakanje, bacanje i dizanje tereta), sportovi na vodi (jedrenje, veslanje, plivanje), klizanje, mačevanje, rvanje, boks, streljaštvo, gimnastika, biciklizam i konjički sport;
(4. član) da na Olimpijskim igrama, sem u mačevanju, mogu učestvovati samo oni kojima sport nije profesija (amaterski princip);
(5. član) da organizacioni komitet igara može da isključi sa takmičenja sve koji povrede olimpijske norme;
(6. član) da u sklopu atletskog treba organizovati jedno “glavno takmičenje” pod nazivom pentatlon (petoboj).
Međunarodni olimpijski komitet i olimpijski pokret uopšte, zahvaljujući svom prilagođavanju zahtevima vremena, danas okuplja više zemalja i teritorija od Ujedinjenih nacija, Letnje olimpijske igre su bez premca najznačajniji svetski sportski događaj, ali i kulturni i privredni, a Zimske olimpijske igre započete 1924. godine prate ih u korak.

Olimpijski simboli



Olimpijski krugovi, olimpijski moto, olimpijski plamen i baklja olimpijskim Igrama i celom olimpijskom pokretu daju već svima poznat  identitet.

Pet krugova (plavi, crni, crveni, žuti i zeleni) međusobno isprepletanih predstavlja 5 kontinenata i  simbolizuju  univerzalnost olimpizma  i susret sportista iz čitavog sveta tokom Igara. Krugovi se nalaze na beloj pozadini sa kojom čine olimpijsku zastavu. Kombinovane na ovaj način, šest boja zastave (bela, plava, crna, crvena,žuta i zelena) predstavljaju sve nacije sveta.


“Olimpijska zastava ima belu pozadinu, sa 5 isprepletanih krugova (plavi, žuti, crni, zeleni i crveni ) na sredini. Ovaj dizajn ima simbolično značenje: krugovi predstavljaju 5 kontinenata sveta ujedinjenih Olimpizmom, i to su boje (krugovi i pozadina) koje se pojavljuju na svim zastavama današnjeg doba.”
Pjer de Kuberten


U junu 1914. godine u Parizu su na Olimpijskom kongresu predstavljeni i zastava i krugovi. Planirano je da zastava i krugovi budu predstavljeni na Igrama u Berlinu 1916. godine, ali te Igre zbog Prvog svetskog rata nisu održane, tako da su i zastava i krugovi prvi put izašli u javnost na Igrama u Antverpenu 1920. godine.

CITIUS – ALTIUS – FORTIUS

Brže – više – dalje

Ove tri latinske reči su postale olimpijski moto 1894. godine, na predlog Pjer de Kubertena, kada je osnovan  Međunarodni olimpijski komitet. Još jedan od prepoznatljivih simbola olimpizma je slogan “Najvažnija stvar u životu nije trijumf, već borba; nije najbitnije pobediti, već boriti  se  i  učestvovati”.

Plamen  i baklja
Jedan od najpoznatijih obeležja Igara. U znak sećanja na Igre antičke Grčke, plamen se pomoću sunčevih zraka pali u Olimpiji, odakle kreće na put ka gradu domaćinu Igara. Za svake Igre se pravi posebna baklja čiju kopiju ima svaki nosilac, a plamen je ono što se prenosi od jednog do drugog.

Olimpijski plamen je simbolično prvi put upaljen u Amsterdamu (1928. godine) na ulasku u Olimpijski stadion, a gorela je i na Stadionu “Koloseum” za vreme Igara u Los Anđelesu 1932. Međutim, to nisu bile autentične olimpijsea vatre pod kojom se danas podrazumeva plamen upaljen u drevnoj Olimpiji u Grčkoj.

Tek 1936. za Igre u Berlinu uspostavljaju se pravila „igre s vatrom” koja traju i danas. Ideju berlinskog profesora Karla Dima o paljenju olimpijskog plamena uz pomoć sunčevih zraka u Olimpiji u kojoj su se održavale Olimpijske igre u drevnoj Grčkoj i štafetnom nošenju do Berlina MOK-u je predstavio predsednik Olimpijskog komiteta Nemačke Teodor Levald i ona je odmah prihvaćena. Prethodno, tvrdi se, odobrio ju je ministar propagande Nemačke dr Jozef Gebels.

Baklja je nošena kroz sedam zemalja (nosili su je trkači i veslači): Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Njen put bio je dug 3.422 kilometra (toliko je bilo i nosilaca), a poslednji nosilac baklje bio je atletičar Fric Šilgen.

Olimpijski plamen prolazio je kroz Jugoslaviju tri puta – za Igre 1936 u Berlinu, za Igre 1972. u Minhenu i, naravno, za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu.

Najdramatičniji prolazak bio je prvi, a povod je bila Rezolucija koju je potpisalo 100 uglednih sportista i javnih ličnosti da se bojkotuju Igre u Berlinu.


Tekst Rezolucije sa pomenutim potpisima objavljen je u „Politici” 5. aprila 1936. godine, posle pravog poduhvata njenih novinara i urednika koji su uspeli da izigraju cenzuru. Rezultat toga su protesti u velikom broju mesta u Jugoslaviji kroz koje je pronošen olimpijski plamen. Najburniji i nikako ne mirni bili su u Banjaluci, tako da je morala da interveniše policija ne bi li spasila olimpijsku baklju.„Jugoslovenski sportisti, mi smo svesni značenja i uloge Olimpijade u Nemačkoj i njene organizacije. Mi smo svesni trgovačko-ratničkog značenja sporta koji će biti zastupljen na Olimpijadi u Berlinu. Zato mi pozivamo sve sportiste iz svih delova Jugoslavije, kojima nije stalo samo do sportske slave, već i do ispravnog shvatanja sportskih ideala da odbiju svoje učestvovanje na Olimpijadi u Berlinu, zajedno sa svim sportskim forumima, organizacijama i klubovima…” stajalo je u Rezoluciji koju je potpisalo stotinu sportista, sportskih radnika i građana, a među njima najviše je bilo fudbalera. Među potpisnicima Rezolucije koju je napisao Vladimir Dedijer, a odobrio Ivo Lola Ribar, bili su Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, ing Milorad Arsenijević, dr Milutin Ivković, Đorđe Lojančić, Dragoš Stevanović, Gustav Lehner, Đorđe Vujadinović, Nikola Bošković, Vojin Božović, Angelina Gajić, Izolda Brezovšek i mnogi drugi…


Međutim, već 10. aprila Jugoslovenski savet sportskih saveza obnarodovao je da će Jugoslavija učestvovati na Olimpijskim igrama u Berlinu i tako je i bilo, ali u glavni grad Nemačke nisu otputovali svi.

Većina članova naše fudbalske reprezentacija odbila je da putuje u Berlin i Nogometni savez Jugoslavije odustao je od učešća na Olimpijskim igrama.

1976. godine je plamen iz Grčke u Novi svet prenošen satelitom. Toplotni senzori su u Grčkoj detektovali plamen, a signal je u Otavu poslat preko satelita. Baklju (ali ne i plamen) su 1996. i 2000. godine  astronauti poneli u svemir, a 2000. su upaljnu baklju ronioci nosili pod vodom. Za Igre u Atini 2004. godine je baklja prešla preko svih kontinenata i posetila sve gradove domaćine prethodnih Igara kao i Peking (Grad domaćin narednih igara 2008.)
Putevi baklje
Najviše nosilaca baklje je bilo 1964. godine, ukupno 101.866 ljudi (nosioci i njihova pratnja), a najduži put je prešla za Igre u Pekingu 2008. godine, ukupno 137.000km za 129 dana.

Medalje

Dodeljivanje medalje pobednicima je još jedan od simbola koji se vezuje za olimpijske igre. Medalje su napravljene od pozlaćenog srebra (“zlatne”), srebra i bronze i dodeljuju se trojici prvoplasiranih sportista u svakoj disciplini.  Medalje na svakim Igrama imaju specifičan dizajn o kom odlučuje organizator svaki Igara. Od 1928. do 2000. godine je na licu svake medalje bio prikaz boginje Nike, tradicionalne grčke boginje pobede sa palminog granom u levoj i pobedničkom krunom u desnoj ruci.Druga strana medalje je imala obeležje igara na kojima je dodeljena. 2004. godine je izgled lica medalje promenjen kako bi se što direktnije ukazalo na grčki karakter Igara. Na medaljama sa Igara u Atini je slika boginje Nike koja leti ka olimpijskom stadionu.

Himna

Olimpijska himna se svira svaki put tokom dizanja olimpijske zastave. Himnu je komponovao grk Spiridon Samaras uz reči grčkog pesnika Kostisa Palamasa.  I muziku i tekst je izabrao  Demetrius Vikelas, prvi predsednik MOK-a. Himna je prvi put izvedena tokom cremonije otvaranja I Igara u Atini 1896. godine, ali sve do 1958. godine nije postala i zvanična  himna MOK-a. Na svim igrama od 1896. do 1960. godine  je zemlja domaćin komponovala posebnu himnu.

Prvi put …

-učestvovali sportisti sa svih 5 kontinenata u Štokholmu 1912. godine
-olimpijski krugovi predstavljeni  1920. godine
-podignuta olimpijska zastava 1920. godine
-plamen upaljen u Amsterdamu 1928. godine
-baklja štafetno prenošena iz Olimpije do grada domaćina (Berlina) 1936. godine
-promovisana  maskota Olimpijskih igara 1972. godine u Minhenu  - pas “Valdi”

Olimpijska himna

Olimpijska himna (gr. Ο Υμνος των Αγωνων) je muzičko delo koje je komponovao Spiros Samaras (Spyros Samaras) na tekst pesme grčkog pesnika i pisca Kostisa Palamasa (Kostis Palamas). Prvi put je izvedena na ceremoniji otvaranja prvih Olimpijskih igara 1896. u Atini. Nakon toga, svaki domaćin je davao raznim kompozitorima i muzičarima da napišu himnu za određenu Olimpijadu.
Ovu himnu je Međunarodni olimpijski komitet 1958. proglasio zvaničnom i prvi put je izvedena na otvaranju Tokijskih Igara 1964. godine.
Olimpijska himna ima status državne himne prema propisima MOK-a.

Stihovi

Αρχαίον Πνεύμ'αθάνατον, αγνέ πατέρα
του ωραίου, του μεγάλου και τ'αληθινού,
κατέβα, φανερώσου κι άστραψ'εδώ πέρα
στην δόξα της δικής σου γης και τ'ουρανού.
Στο δρόμο και στο πάλεμα και στο λιθάρι,
στων ευγενών Αγώνων λάμψε την ορμή,
και με τ'αμάραντο στεφάνωσε κλωνάρι
και σιδερένιο πλάσε κι άξιο κορμί.
Κάμποι, βουνά και πέλαγα&sup1 φέγγουν μαζί σου
σαν ένας λευκοπόρφυρος μέγας ναός,
και τρέχει στο ναόν εδώ προσκυνητής σου,
Αρχαίον Πνεύμ'αθάνατον, κάθε λαός.

***

Arhéon Pnévm'athánaton, agné patéra
tou oréou, tou megálou ke t’alithinoú,
katéva, fanerósou ki ástraps’edó péra
Stin dóxa tis dikís sou yís ke t'ouranoú.
Sto drómo ke sto pálema ke sto lithári,
ston evgenón Agónon lámpse tin ormí,
ke me t'amáranto stefánose klonári
ke siderénio pláse ki áxio kormí.
Kábi, vouná ké pélaga féngun mazí sou
san énas lefkopórfiros mégas naós
ke tréhi sto naón edó proskinitís sou,
Arhéon Pnévm'athánaton, káthe laós.

***

Besmrtni Duše Antike, prečisti oče
lepote, veličine i istine,
siđi, otkrij nam se kao munja
ovde u slavi tvoje zemlje i tvoga neba.

U trčanju, rvanju i bacanju
prosvetli nas plemenitom svetlošću Igara,
i kruniši nas večnim vencem
i učini nam telo čvrsto i vredno.

Polja, planine i pučina&sup1 sjaje sa tobom
kao belo-purpurni veliki hram,
u koji dolaze tvoji hodočasnici,
o Besmrtni Duše Antike, svi narodi.

***



wikipedia