Dvanaest bandi hoće da vlada Srbijom :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Crnogorski klan

Uzbuna u prestonici. Krvava istorija. Zastitnici Beograda. Evropski dinastija. Legenda o Joksi. Policijski klan. U zagrljaju SDB. Ubistvo ministra. Krvavi rat. Lov na auto mafiju. Prijatelji albanske mafije. Slucaj Zarubica. Dosije Vesko. Gde nestade Milija. Bokseri oteli pumpadziju. Montenegro elita. Princ obmane. Tajne italijanske mafije. Belo roblje za djetice. Lalina poruka.

Zastitnici Beograda

Afera Maka, slucajevi ilegalne trgovine drogom i automobilima, a potom i slucaj Medenica i likvidacija Pavla Bulatovica, koje su odigrane u poslednjih godina u Beogradu, samo potvrdjuju tezu da je prestonica godinama bila izlozena uticaju snaznog crnogorskog klana. Tu tezu vrlo cesto, dobri poznavaoci ljudi sa ivice zakona, pretvaraju u tvrdnju da dominacija Crnogoraca na beogradskom asfaltu traje bez prestanka vec citavih 40 godina.

Kad se Marko Miljanov pre 150 godina nasao u nevolji, emigrirao je iz Crne Gore u Beograd. U srpskoj prestonici danas zivi 45.000 Crnogoraca. Vecina njih pristigla je u sprsku prestonicu iza Drugog svetskog rata, tako da su nove generacije crnogorskih dodjosa, pristiglih iza poslednjeg rata, imale kod koga da se smeste. Za neke Crnogorce ovi beogradski zemljaci su domacini, a za Crnogorce sa ivice zakona, oni su moderni jataci.

Kako tvrdi podgoricki analiticar Nebojsa Medojevic, postoje najmanje dva razloga zbog kojih je Beograd privlacan za Crnogorce:
- Crnogorci decenijama radije odlaze u Beograd, nego li u Sarajevo ili Zagreb, prvo iz patriotskih, a potom i ekonomskih razloga. Srbija je Crnogorcima druga otadzbina, a Beograd grad koji ih prima sa puno topline i poverenja, i u kome se zato vrlo brzo adaptiraju. Hiljade Crnogoraca nasli utocista u srpskoj prestonici.
Migracije Crnogoraca ka Srbiji, a posebno Beogradu, posle 1945. godine, dobile su takav zamah da su privukle i paznju zapadnih diplomata u jugoslovenskoj prestonici. I Momcilo Pavlovic naveo je izvestaj britanske ambasade u Beogradu, u kojem se posebno obradjuje masovno doseljenje Crnogoraca... - Ogroman broj Crnogoraca "zauzeo" je Beograd 1945. Svi su oni imali svoje mesto u sistemu vlasti, a za kratko vreme nasli su u Beogradu i ostale "funkcije" koje su im bile potrebne. U prvom redu, "mesto" za stanovanje. Veliki broj Crnogoraca dosao je do svoja "cetiri zida" prostom otimacinom kuca i stanova od ljudi koji su, nasumice, oznaceni kao "reakcionarni elementi". Mnogi od tih ljudi nisu imali nikakve politicke ili bilo kakve druge krivice, ali je posedovanje kuce na atraktivnoj lokaciji bilo dovoljno za odluku "rejonskog komiteta" o oduzimanju imovine navodnom neprijatelju. Crnogorci, najglasniji borci za "svetsku pravdu", poceli su, tako, da zive svoje beogradske dane u otetim kucama - kaze istoricar Zivko Andrijasevic, profesor Niksickog univeziteta.

Momcilo Pavlovic navodi tri kategorije privilegovanih crnogorskih doseljenika u Beograd:
- Prva grupa obuhvatala je tzv. boracki element, odnosno demobilisane partizanske borce, kojima je drzava bila u obavezi da nadje posao. Drugu kategoriju cinili su pripadnici vojnih i policijskih formacija, veoma brojnih u to vreme. U trecu grupu ulazili su "kadrovi" partijski, "frontovski", obladinski. Naravno, sa njima su, najpre, stizali clanovi uze familije, a ubrzo zatim i mnogi bratstvenici i saplemenici, koji su potom, sa lakocom, pronalazili uhljebljenje, pa i mesto stanovanja u Beogradu. Treba naglasiti da je medju ovim doseljenicima bilo i sposobnih ljudi, koji bi do unosnih radnih mesta dosli svojim radom, licnim vrednostima i vrlinama, ali njihov broj nije tako znacajan da potre globalnu sliku svojevrsnog, crnogorskog jurisa na Beograd posle 1945.

Sta je crnogorske, partizanske kadrove toliko privlacilo Beogradu? I kako to da su oni, iako brojcano neznatniji u odnosu na, recimo, prvoborce iz Bosanske krajine, mnogo brze i uspesnije osvajali srpsku i jugoslovensku porestonicu?
- Beograd je, prema crnogorskim merilima, evropska metropola, velegrad u koji svi dolaze da nadju svoje mesto pod suncem. Konkurencija je, dakle, veoma velika da se postane "neko" u velikom gradu. Precicu na tom putu prokrcila je politika, pa se najveci broj Crnogoraca uhvatio upravo te precice da stigne na vrh. Jer, da su isli putem kojim manje-vise svi idu, njihovo uspinjanje bilo bi mnogo teze i sporije. I sto je za njih najvaznije, verovatno ne bi dosegli zeljenu "visinu". Izmedju megalomanskih ambicija ovih Crnogoraca i njihovih stvarnih sposobnosti javljala se ogromna razlika. Ima, naravno, medju ovim Crnogorcima i vanserijskih talenata i znalaca, koji bi se, bilo kojim putem da su isli, uspeli visdoko. Medjutim, najvise je onih kojima je precicu ka vrhu prokrcila politika. Takvih je Crnogoraca u Beogradu od 1945. do kraj 20. veka bilo na hiljade. Ovi ljudi, sve ono sto nisu mogli postici znanjem i drugim kvalitetima, pokusali su postici politickom odanoscu i fanaticnoj posvecenosti vladajucoj, odnosno aktuelnoj ideologiji - tvrdi Zivko Andrijasevic.

Ukupno sest generacija tvrdih momaka iz Crne Gore ostavilo je svoj trag u zivotu naseg glavnog grada. Kada su se prvi put pojavili u prestonici bili su ljudi cojstva i junastva. Jedno od tumacenja moze se naci u verovanju da kod Crnogoraca nema sredine.

Ili su na vrhu drustvene lestvice ili su na njenom dnu.

O crnogorskom karakteru Bozidar Radovic poznatiji kao Bobo Kokin kaze:
- Crnogorac je uvek znao da postuje godine. Nikad se ne udara na iskusne ljude, vec na slicne sebi, na mladje od sebe koji su napravili neki posao. Uostalom, taj odgoj crnogorski ima nesto u sebi sto u Srbiji nema - ima postovanje godina. Svaki od tih mladih ljudi, Crnogoraca, i u Crnoj Gori i van Crne Gore, meni se obraca sa: "cika Bobo" - a to je mnogo znacajno. No, ima onih koji su isplivali odjednom, pa ni sami ne znaju sta se to dogodilo s njima, sta ih je snaslo! Odjednom sedne u BMW, odjednom je stavio kilo zlata oko vrata - i misli da je kralj! Na zalost, nijedan od njih nije ziveo dugo. A i pored toga napravili su dosta zla postenim i korektnim ljudima, pravim radnicima. Ne bih voleo o tome da pricam, jer to je zlo koje je u Jugoslaviji uzelo velikog maha. Bas velikog maha. Verovatno je to zlo donela ova kriza - verovatno je kriza uslovila porast kriminala.

Svuda se uvukla mafija. Cak i oni koji ne zele da budu mafijasi, i oni su, na neki nacin, to postali, jer su ih na to naterale okolnosti. Pocnimo od same trgovine. Danas u Jugoslaviji ne mozete da naplatite nista - mozete samo da date robu za robu. Bas zato sto ne cirkulise nista, ja cak i ne zelim da radim ni sa kim. Tako misli i advokat Slobodan Soskic, jedan od mnogih uglednih Crnogoraca u Beogradu:
- Ovo verovanje potice iz zivotnog iskustva. I zaista, medju Crnogorcima tesko da ima neke sredine. Oni su, ili ljudi izuzetnih kvaliteta i obrazovanja, ili pak, ljudi nistavila, oni sa najnizim ljudskim porivima. Na zalost, ovoj drugoj grupi, u prethodnom rezimu, pripadao je veliki broj mladih Crnogoraca, koji su svoj biznis, odnosno, sverc naftom ili drogom ili cigaretama, prikrivali pod plastom i radili ga zajedno i pod okriljem drzavnih organa i nekim predstavnicima drzavnih organa vlasti.

O obicnim poslovima Bobo Kokin sa Ceva misli da su teski:
- Kada sam izasao iz cigareta, pokusao sam da radim neke normalne poslice koji donose neku malu dobit, tek koliko da se prezivljava. Medjutim, uvek sam dozivljavao krah kod nasih ljudi. I to sve kod postenih ljudi, na zalost. Recimo, ja sam letos uvezao neku koka-kolu, pivo, konzerve, i dao to ljudima koji su imali neko svoje ime. Sve su to moji vrsnjaci, koji su vazili za postene ljude, ali ni dan-danas mi ni jedan od njih nije platio. Ali, ne njihovom krivicom - jer i oni su, kao i ja njima, na posteno dali trecem. I kada sam isao tim tragom otkrio sam da su ti treci dali jos mladjima, koji drze kafice po Novom Pazaru, Peci, Pristini, Kraljevu, Krusevcu... Svi ti ljudi su, maltene, propali. Svi su meni duzni, ja bez para, oni bez para, bez robe... Zato vam i kazem da se u sve to uvukla mafija. Cak ni onaj koji nije ni sanjao da ce da se uvuce - uvukao se. Znam par kvalitetnih, cvrstih ljudi, koji su bili nekad i direktori nekih dobrih preduzeca i vazili za finansijske strucnjake, vazili za ljude koji su dizali firme iz mrtvih - danas su neuspesni.

A znate li zbog cega? Zbog ove mlade generacije. Ona je stvorila neki strahoviti jaz - jaz u neplacanju. Sve hoce da uzme, a nista nece da plati. To je katastrofa.

KLAN NICOVIC

Kada se govori o stereotipima, onda je svakako prvi na top listi onaj o zavicajnim i rodjackim vezama, koje Crnogorcima omogucavaju da se i bez kvalifikacija dokopaju funkcija o kojima drugi mogu samo da sanjaju, drzeci se stare crnogorske izreke:
"Tesko sestri bez brata i coveku bez jaka bratstva."

Moglo bi se reci da nije problem u tome sto Crnogorci koriste veze, vec sto Srbi ne umeju da iskoriste svoje.

Na konkretno pitanje gde ima vise Soskica, u svetu kriminala, ili u onom svetlijem, u pravosudju, beogradski advokat Slobodan Soskic kaze:
- Soskica ima dosta u Crnoj Gori, ali i u Srbiji. Koliko znam, vise nas je medju advokatima i sudijama, ali imamo i dvojicu Soskica, koje javnost zna kao "braca Soskic", cija su se imena vezivala vrlo cesto za kriminogene sfere, posebno klan pokojnog Ljube Zemunca. Jedan od te brace je, koliko znam, u Beogradu i dalje i bavi se nekim biznisom, dok za drugog ne znam gde je.

Veselin Mrdak, poreklom iz Bijelog Polja, inace zamenik Okruznog javnog tuzioca u Beogradu, ima svoju teoriju o Crnogorcima u prestonici i na asfaltu:
- Crnogorci su temperamentan narod. Vise od 500 godina ratovali su sa Turcima. Iz tih slobodarskih vremena pamte hajducije, otimacine, otmice. U krvi su im ostali ljubav prema oruzju, borba za opstanaku, u kojoj ima i osvetnickog mentaliteta. Nije ni cudo sto sve to Crnogorci primenjuju i danas. Moj sagovornik, Marko Nicovic, sa kojim sam 2002. godine, u zimu pricao za "Nedeljni telegraf", koji i sam pripada crnogorskom klanu u prestonici, tvrdi da su u Beograd, sredinom pedesetih prvi osvojili Stevica Markovic i Misko Martinovic. A za njima su pocetkom sezdesetih pristigli ostali Crnogorci, koji su u odnosu na ove danasnje bili pravi dzentlmeni.
- Nicovici su Rovcani, sire bratstvo Vlahovica. U l8. veku Nico Vlahovic je vodio delegaciju na pregovore sa Turcima u Niksic, jer su Rovcani presretali turske karavane koji su od Kotora isli do Istanbula. Turci su ih sacekali ispred Niksica u zasedi i od sezdesetcetvorice prezive samo cetvorica. Nico je tada odlikovan a kao posebnu nagradu mogao je svoje potomke da nazove Nicovicima.

Kada sam ja dosao 1964. godine u Beograd, Crnogorci su kao neustrasivi i tvrdi momci vec dominirali glavnim gradom. Ja sam dosao iz Kolasina da studirem tehnologiju. Mnogi od tih Crnogoraca bili su vec poznati kao sportisti, ali i kao cuvari reda u beogradskim salama za igranke, kao vratari u restoranima, zastitnici brucosa, posebno devojaka u studentskim domovima i kao kaskaderi. Prvo mesto okupljanja Crnogoraca je bio studentski dom "Ivo Lola Ribar" kod Vukovog spomenika, u kome sam ja kao brucos iz Kolasina, bas zahvaljujuci zemljacima iz Crne Gore dobio sobu. Lola je tada bila elitno mesto za okupljanje i zabavu mladih Beogradjana, koje je tih godina zabavljala grupa Amigosi - seca se Marko Nicovic, sampion u karateu, najstariji od petorice brace Nicovic iz Kolasina, koji su godinama cuvali Studentski grad "Veljko Vlahovic" od kabadahija.

Glavni momci iz Crne Gore tada su bili braca Marko i Zarko Trifunovic iz Kolasina, Mihajlo Bulic iz Bjelopavlica, Vuk Rasovic, braca Cedo i Pigi Radevic iz Vasijevica, Radovan Delic sa Zabljaka, braca Vlasta i Slobodan Petrovic sa Cetinja i Dado Cerovic iz Savnika. Svi oni su studirali, ali su se i bavili sportom, dzudom, rvanjem, karateom i boksom. Njihovi treneri su bili Bora Cvejic i Miroslav Citakovic, koji su radili u klubovima Student i Radnicki.

Nicovic se seca, da je na primer, Marko Trifunovic licno stitio tadasnju lepoticu Suncicu, a da je zbog jedne druge devojke od nekog Arapina dobio noz u ledja.

Kao cuvari reda Crnogorci su pored "Lole", gde su radili zimi, leti obezbedjivali stadion i igranke na Malom Kalemgdanu, a potom i na Kalemegdanskoj terasi i u Kristal baru. Zbog svoje tvrdoglavosti i tvrdoce da istraju u svojim namerava da uklanjaju nepodobne beogradske momke, Crnogorci su vrlo brzo dosli u direktan sudar sa Beogradjanima. U Sarajevskoj ulici sezdesetih godina vodja klana je bio cuveni Sloba Globus. Pored njega su bili Bata Kameni, Buca Alkapone, Cvetan Slepcev zvani Bulka, slavni rvac Miroslav Citakovic, poznatiji po nadimku Cita i Misko Mercedes.

- Sloba Globus je, da bi se pokazalo ko je gazda u gradu izazvao na tucu Cedu Radevica i popio dobre batine. Tako su pocele cuvene beogradske tuce, koje je organizovao i kojima je sudio profesor Cita, cuveni redar u Domu omladine kraj kog niko bez karte nije mogao da udje. Tuce su organizovane u parkovima oko studentskih domova, sportskih hala ili na obalama Save i Dunava. Nije bilo grupnih tuca vec samo pojedinacnih, jedan na jednoga, dok neko ne posustane. Kad protivnik klekne ili padne, suparnik nije smeo vise da ga udara, a kamo li da ga sutira - objasnjava nam Cvetan Slepcev, koji danas zivi u Svedskoj i koji je o tim danima napisao knjigu Purpurna reka.

U tim velegradskim tucama najspretniji su bili Zarko Trifunovic i Mihajlo Bulic, jer su umeli protivnike da iznenade snaznim udarcem glavom i da ga bace na ledja. Marko Trifunovic, gradjen kao Golijat, svoje suparnike je jednostavno davio ogromnim rukama i pobedjivao.

Slobodan Soskic, beogradski advokat poreklom Crnogorac iz okoline Andrijevice, ima tezu da je muka naterala Crnogorce na beogradski asfalt:
- Privredno nerazvijeno podrucje, kao sto je Crna Gora, odvraca mlade ljude da zive u njemu i oni pokusavaju da nadju neko svoje ishodiste u velikim gradovima, poput Beograda. Pri tom, da bi se tu snasli i obezbedili sebi ugodan zivot, neki od njih sukobaljavaju se sa zakonom.

U medjuvremenu Nicovic je za starijima otisao u Francusku.

- Kada sam se ja krajem sezdesetih vratio iz Pariza, u Beogradu su na sceni bili novi momci poreklom iz Crne Gore. Najpoznatiji medju njima pocekom sedamdesetih u prestonici bili su Rajo Cemovic iz Berana, koji je studirao ekonomiju i bio afirmisan kao karatista, zatim Gidra Stojanovic, i bokseri Djordje Bozovic Giska, Darko Asanin i Ranko Rubezic, koji su stigli iz Mojkovca. I oni su u pocetku kao sportsiti bili pravi dzentlmeni, pa su kasnije zbog svoje eksplozivnosti vrlo brzo postali idoli mladih Beogradjana i mladih Crnogoraca - kaze Marko Nicovic.

Pored Marka Nicovica, koji je tada bio sampion karatea, u prestonicu su na studije iz Kolasina dosla i njegova braca, prvo Djordje Nicovic 1969. zatim Janko 1971. godine, pa Sloba 1972. godine i Milorad zvani Misko 1974. godine. Svi oni su bili karatisti, i danas svi zajedno nose titulu crnog pojasa 25 dan. Djordje Nicovic je kao momak bio fizicki najaci, Sloba najtvrdji, a Misko najludji, jer je zbog svojih nestasluka dva puta upucavan u Frankfurtu i Milanu pocetkom osamdesetih godina.

Sva petorica Nicovica su stanovali u Studentskom gradu i drzali red u naselju i susednoj Sporstkoj hali na Novom Beogradu, u kojoj su vezbali karate. Taj zadatak braca Nicovic kao ugledni sportisti su dobili direktno od Univerzitetskog komiteta SK.

Prvu veliku tucu braca Nicovic su imali sa bracom Crevar sa Vozdovca, koja su maltretirala neke momke iz Studenjaka, kada su svratili u menzu na rucak. Nicovici su sa stotinak svojim simpatizera otisli na Vozdovac i izazvali Crevare na dvoboj, ali su oni pognuli glave i pobegli. Drugu tucu su imali 1973. na Zvezdari, gde su pobedili grupu lokalnih siledzija. Zbog tuca Slobodan i Miodrag Nicovic su imali problema i sa zakonom.
- Na bracu Nicovic je malo ko smeo da udari, jer su njih petorica licili na armiju karatista. Cak ni braca Cemovici i braca Vladimir i Ilija Jorga, sa kojima su bili sportski rivali, nisu smela da ukrste pesnice sa Nicovicima. Zbog toga im je UKSK dao zadatak da iz Stdenjaka proteraju ozloglasene Pecance, koji su koristeci nozeve prepadali studente i otimali im zlatne lancice. Nasjopasniji Pecanci su bili Zeka i Ramo, a njihov pajtas je bio i Kiklop, momak iz Uzica visok 2,2 metara. Nicovici su se suprostavili Pecancima zajedno sa Duskom Stuparom, kasnije sefom SDB Beograda i Tomom Blecicem, kasnije uglednim doktorom - seca se Cvetan Slepcev, zvani Bulka.

Izvor - Lapusina.com