Храбри потпуковника ЈНА:За све су Коштуница и Руси

Зашто тамо?
ЂОРОВИЋ: Одведен сам код начелника Управе, генерала Игњатовића, мог шефа, коме сам још на вратима рекао да ће због овога што раде једнога дана одговарати. Побеснео је. „Шта је, Лакићу?!“ – урлао је. „Хоћете чин, а да опет останете поштени и часни?! Е, па, не може! Не знате ви колико смо се ми најели гована да бисмо довде дошли!“. Рекао сам да ми чин није потребан и да нећу да учествујем у криминалу... На крају, ипак сам на силу враћен у хотел Бристол, одакле смо, након неколико дана, заједно са руском делегацијом, спаковани у три мања комбија и одведени у Нишку Бању. Написани Споразум је требало правно усагласити, утаначити ситнице и превести га на руски. Хотел у који смо смештени налазио се у оквиру Института Радон. Дочекали су нас директор Института, професор Александар Димић, професор Велимир Балтазаревић и још двојица, тројица њихових сарадника. Том првом састанку је, сећам се, присуствовала и супруга генерала Игњатовића, у својству економског саветника Института Радон. Све у свему, у Нишкој Бањи смо боравили осам дана, где смо, пре свега, научили да пијемо на руски начин...

* Шта то значи?
ЂОРОВИЋ: То значи да пијете од јутра до сутра. У Инстутут су свакодневно стизали хектолитри ужичке ракије која се пила пре доручка, уз доручак, уз ручак, уз вечеру, након вечере... Руси су из Москве донели и ражани хлеб на који су мазали кавијар; први пут сам га пробао. Сећам се да су у Институт стизали и џакови јабука, али никако нисам могао да одгонетнем чему оне служе. На крају, један официр ми је објаснио да Руси једу јабуке због тога што добро купе киселину. „Зато ми Руси можемо толико да попијемо“ – објаснио ми је. Осим што страшно пију, Руси воле да наздрављају. И то никада не раде седећи: пре него што ракију буквално саспу у грло, наискап, сви за столом морају да устану и обавезно сваки одржи пригдну здравицу.

* У својим „Сусретима са Стаљином“, Милован Ђилас описује сличну ситуацију...
ЂОРОВИЋ: Ето, кажем вам!... Здравица обично велича историјску блискост руског, српског и црногорског народа, братство... Када је ред дошао на мене, устао сам и испричао како у мојој малој земљи, Црној Гори, традиционално везаној за Русију, постоји изрека: „Нас и Руса 300 милиона“. Сви су се несмејали. Било им је драго. Али, нису тако реаговали када сам, дан пред повратак у Београд, на опроштајној вечери на којој смо се практично убили од алкохола, рекао да је Споразум који смо направили противуставан, да је понижавајући и да се све то ради иза леђа црногорског руководства...

А Руси?
ЂОРОВИЋ: Можете ли замислити како изгледа реакција бесних, пијаних лудака?! „Шта хоћете ви, бедници?!“ – дрекнуо је један руски официр. „Хоћете да вас бранимо, а да ви држите конце?! Са нама тако не може!“. Увређен, устао сам и обратио им се на руском: „Ви сте, господо, у мојој земљ и добродошли, али за вас постоји само једна соба!“

* Шта то значи?
ЂОРОВИЋ: Значи да су овде гости и да се тако и понашају. На крају, како би се спречио шири инцидент, разишли смо се и сутрадан вратили у Београд. Касније је у Београду настао лом: схвативши да се нећу смирити, да ћу написати кривичну пријаву, најпре су покушали да ме подмите, да заташкају ствар, а онда сам пресељен на друго радно место...

* Али, остаје нејасно зашто Вас је Војска - будући да су са Вама већ имали проблема – изабрала да радите посао са Русима. Осим тога, говорили сте да се Служба лако решавала оних који су непослушни; како сте им умакли?
ЂОРОВИЋ: Прво, на почетку каријере, а и касније, важио сам за одличног правника коме су прорицали блиставу каријеру. Знали су да сам способан, да добро радим свој посао и мислили су да ћу, као Србин из Црне Горе, Споразум са Русима прухватити као чин патриотизма. Осим тога, знали су да сам у њиховим канџама, да немам куд. Наиме, једини сам официр бивше ЈНА коме, након распада СРЈ, није било дозвољено да се изјасни. Да сам добио такву могућност, отишао бих у Црну Гору. Био сам официр ЈНА, Војске СРЈ и СЦГ, не србијански!

Зашто Вам је било ускраћено право да се изјасните?
ЂОРОВИЋ: Зато што су хтели да ме присиле да се у Хагу појавим као сведок одбране, а не као сведок Тужилаштва. Сва игра је у томе. Обећавали су ми свашта, а онда, када су видели да им не успева, кренули су најпре са дискредитацијама, анонимним доставама које је Трибунал добијао и одбацивао, а онда и премлаћивњима. И, када ме питате – како то да ме нису убили, рећићу вам: пошто тако нешто нису урадили на време, пре него што сам своју причу испричао хашким истражитељима, нису имали куд; касније нису смели... Али, постоје ствари које не причам, од којих ме је срамота...

* Од чега Вас је срамота?
ЂОРОВИЋ: Од себе, од људи које познајем... Па, погледајте ме! Некада сам био јак човек, спортиста; данас сам руина коме су ломили ребра, зубе... Прошле године, 4. јула, сарадник Војне службе безбедности, млад дечко, кик-боксер, напао ме је у препуном аутобусу градског превоза, а онда извео ван и масакрирао. Једва сам преживео. Убили су многе моје личне пријатеље – Митра Митровића, министра Павла Булатовића, Сава Алексића, Милана Радовановића... Од афере са новопостављеним начелником ГШ, Диковићем, министар одбране, Драган Шутановац, пети пут ме за кратко време јавно прозива и блати. Из Војске ме је избацио два дана након што сам му предочио садржину досијеа о жртвовању шеснаест радника РТС. Иако сам, понављам, важио за најбољег правника и предлаган за ванредно унапређење у чин пуковника. Тачно је: после пензионисања, могао сам да се вратим у Црну Гору, али бих, у том случају, остао и без пензије и без стана... И, шта онда?! Не бринем за себе, бринем за децу... Ово је држава у којој можете да нестанете, да вас убију на улици, као пса... Али, ето, тако сам изабрао... Тако живим...

http://www.e-novine.com/intervju/intervju-politika/59252-Kotunica-dravu-hteo-pokloni-Rusima.html

Citat

Ово је држава

Koja држава?
Коментар: Сваком ко прочита овај разговор јасно је каква је то фирма била и остала чувена ЈНА!
Да је њен ЈЕДИНИ задатак у рату и миру била борба против Србског национализма, Србије и Срба!