За Запад Србин је Мали Рус. И то не од скоро.

Siberia - Seberia - Serbia.... 

АУТОРСКИ ТЕКСТОВИПОЛИТИКА Ранко ГОЈКОВИЋ -
авг 11, 2016

„Постоје две Србије – Србија виших слојева, плаховита и неискусна, Србија која још није живела ни деловала, али која страсно сања о будућности и већ има партије и интриге… Али поред ове Србије виших слојева, која тако хита да живи политичким животом, постоји народна Србија, која само Русе сматра за своје спасиоце и браћу, а руског цара за своје сунце, која воли Русе и верује им“.

Ф.М. Достојевски


Срби су у последњих хиљаду година своје историје представљали бројчано релативно мали народ (за разлику од Руса), али народ који је, као и Русе, одликовао менталитет великог народа. То су показали и својим царством, и у Косовском боју, и многобројним устанцима током турског ропства, епском поезијом и немирењем са ропством, показали су то и у Првом светском рату заративши са три моћне империје не желећи ново ропство без борбе, показали су то и у Другом светском рату не мирећи се са Хитлеровим нацизмом, показали су то и 1999. године када су попут усамљеног витеза стали на пут повампиреном нацизму НАТО пакта.

У својим ослободилачким тежњама, српски народ је увек у православну Русију гледао као на сунце са Истока. На жалост, Србија виших слојева често је, по речима светог владике Николаја, на Запад ишла са торбама пуним врлина, а враћала се са торбама препуним заблуда. Тако већ Карађорђев син бива инфициран болесним западним вирусима, та инфекција добија малигни облик у време владавине краља Милана Обреновића (сетимо се само велеиздајничке “Бечке конвенције” коју потписаше српски напредњаци), а српска политичка елита после пето-октобарског државног удара добрано се труди да престигне “достигнућа” Чедомиља Мијатовића и осталих српских напредњака из периода најамничке владавине краља Милана. Тужно је гледати како данас српска најамничка елита патолошки хрли у загрљај својих џелата, али речи Ф.М. Достојевског са почетка текста не треба губити из вида – поред ове Србије постоји народна Србија… И то не треба да имају у виду само Срби, него и Руси. Они морају бити свесни да у српском народу Русија има огроман проруски потенцијал који је моћнији од свих база НАТО пакта на Балкану. Из историје се морају извлачити поуке, уколико не желимо да нам се она понавља.

Због тога, поред потребе за непрекидним разобличавањем најамничке политике српских властодржаца, неопходно је указати и на неке реакције из Русије које као да се подсмевају историји. Јер ни Русија виших слојева није увек имуна на “штетне инфекције”. Текст “Браћа се не смеју издати”[1] који је недавно преведен са руског језика, показује да добри познаваоци српског народа и српске историје правилно схватају речи великог Достојевског и свесни су великог проруског потенцијала у српском народу. Али то често не схватају многи утицајни људи у Русији. Тако смо, рецимо, имали прилику да чујемо челника значајног института у Русији, да је Србија непоуздан партнер и да Русија треба да стави акценат на сарадњу са Бугарском. Ово не само да није истина, него представља и изругивање са историјом, јер је протежирање Бугарске престављало можда највећу спољнополитичку грешку у историји руске државности. Прво, Србија се ослободила турског ропства уз велику помоћ Русије али пре свега крвљу својих војника, док је Бугарска ослобођена пре свега крвљу руских војника али јој то није сметало да непуних 40 година касније ратује против Русије. Друго, Срби и Руси никада нису међусобно ратовали, у оба светска рата су били савезници, док су Бугари били на страни наших непријатеља. Треће, Бугарска је поодавно у НАТО пакту, а једине две земље у региону које још нису чланице НАТО пакта (и нису истакле кандидатуру за чланство), су Србија и Босна и Херцеговина (захваљујући српском народу у Републици Српској). Овде није згорег, илустрације ради, цитирати дијалог руског амбасадора у Србији, кнеза Н. Трубецког,[2] са Царем Николајем (април 1916): - “…Ваше Величанство, један од разлога је и то што Бугарска није хтела допустити да ми загосподримо у Константинопољу.” – “Како? Зар Бугари не би били срећнији да смо им ми суседи?” – “Бугари нису тако мислили.” – “Да, да, Фердинанд.” – “И не само Фердинанд! Да је само он тако мислио, са њим се могло изаћи на крај, али се Фердинанд у томе ослањао на много истомишљеника. Бугари су схватали да би са њиховом хегемонијом на Балкану било свршено ако би се Русија учврстила у Константинопољу. Онда више не би могли да насрћу на своје суседе”. – “Да, то је тачно”, сложио се Цар. “Мени је Бугарска изашла из срца.”

А бивши министар иностраних послова Царске Русије, Сазонов, 1921. године пише Штрандману: “У тренуцима нашег националног расула и страдања, ни један народ, ни један од наших бивших савезника, није нас подржао онако како су то учинили Срби. Обавеза сваког истинског руског човека – а у првом реду Ваша – јесте не само да памти све што зна него и да широко проноси глас о томе са каквим нам је осећањем братске љубави и захвалности српски народ пружио руку помоћи у годинама наших најтежих искушења и нечувених националних патњи ”.[3]

А Иван Иљин пише: ”Ма где се у расејању налазили, ми руски национални емигранти, ми морамо бити свесни да нас други народи не схватају, да се они плаше Русије и радују се сваком њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстиктивно је саосећала са Русијом, без њеног великог познавања и схватања. У осталим земљама и међу осталим народима – ми смо усамљени, несхваћени и “непопуларни”. И то није нова појава”.

Ове речи познатих руских дипломата и одличних познавалаца прилика на Балкану (и истинских великана попут самог Иљина), требало би да проуче и поједини данашњи руски стручњаци за Балкан. Тада им свакако не би падало на памет да говоре да су Бугари поузданији партнер Русији од Срба.

Ради илустративности, наводим и један лични пример где сам био сведок површног познавања српског народа од стране утицајних људи у Русији који се баве Балканом. У мају текуће године учетвовао сам на једној конференцији у Русији када је руски обавештајни генерал (у пензији – верујем, пријатељски настројен према Србима) за свечаним ручком, на моју здравицу о српско-руским везама, реплицирао да је на жалост “српски народ на последњим изборима изабрао приступање НАТО пакту”. Нисам желео да за ручком улазим у полемику са генералом, само сам баћушки поред себе прокоментарисао да је по тој логици руски народ на Криму пре петнаестак година (када је на референдуму изгласан останак Крима у саставу Украјине) гласао за улазак Крима у НАТО пакт. Плашим се да овакви резони само доприносе евентуалном, не дао драги Бог, уласку Србије у НАТО пакт, руски обавештајни генерали би требали знати каквих све има манипулација на изборима. Српски народ се у својој огромној већини противи уласку у НАТО пакт и српском народу је потребна помоћ Русије да се одупре таквим тенденцијама појединих западних најамника на власти.

Куликовска битка у преводу значи Косовска битка, али сада нећемо понављати мноштво тих Промислитељских веза Срба и Руса. Међутим, треба истаћи да, ако је Русија била и остала несхватљива и страшна за хладног западног посматрача, она је вековима живела у духовном јединству са православним срцем Србиновим, увек своје тајне радо откривајући сваком Србину који јој се обраћао са љубављу и надом и тражио њену помоћ. То духовно јединство осећале су и десетине хиљада Руса који су после грађанског рата 20-их година ХХ века, другу Отаџбину нашли у Србији. Српски и руски народ у свим тренуцима тешких искушења увек су били заједно, дубоко преживљавајући све недаће своје браће. Због тога и сваки озбиљан државни делатник у Русији мора бити свестан тога да Србија представља последњи православни Кремљ према русофобном Западу. Јељцин није схватао да се Кијев бранио и у Книну, верујемо да данас многи у Кремљу схватају да се Москва брани и у Београду. Није бугарски народ 1941. године својим устанком одложио за пар месеци напад на СССР, него је то урадио српски народ. Није бугарски народ 1999. године стао против планетарног зла и пробудио успаваног руског медведа из зимског сна, него је то урадио српски народ.

Данас не само Срби, него цело нормално човечанство које содомски Запад још није успео претворити у подобије звери, гледа у Русију као у једину наду за спас. Међутим, Русија нема ни у једној тачци на земаљској кугли, изван своје територије, ни приближно јаке позиције у неком народу као што их има у српском народу. И истинска руска елита је дужна и због те чињенице и због своје и српске историје, да српском народу помогне да спречи своје најамнике у патолошкој намери склапања брака са сопственим крвницима. Јер тренутна политичка номенклатура може да не буде савезник Русије, али српски православни народ је вечни савезник Русије. Ради тога Русија не треба да сарађује само са најамничком прозападном политичком елитом на власти, него да добро осмисли и активира сарадњу са читавим спектром патриотских организација у Србији које су апсолутно проруски орјентисане. И данас у српском роду сигурно има дичних синова попут Саве Владиславића који би радо служили српско-руској ствари. То је потпуно другачија, благочестива и спасоносна служба, за разлику од погубног најамничког слугерањства према Западу. Посебно је важно ставити акценат на сарадњу српске и руске омладине. Огромна предност Запада лежи у информативном пространству Србије које је под потпуном контролом Запада и на том пољу је неопходно озбиљно радити. У извесној мери, србофобија и русофобија се финансирају и руским новцем. Када би се новац који руске компаније дају за рекламу србофобским и русофобским Сорошевим медијима у Србији, преусмерио ка истинским проруски орјентисаним организацијама и појединцима, када би Русија помогла истинске патриотске медије у Србији, када би степен културне и друштвене сарадње био подигнут на много већи ниво – прозападна најамничка власт би врло брзо могла постати ружна прошлост Србије…

Izvor

koji debilski tekst

onaj svet iz filma tri karte za holivud je bio razumniji

Церска битка


Аустроугарска врховна команда планирала је да за седам дана покори Краљевину Србију. Српска војска, иако слабија, извојевала је величанстевну победу. Успех у Церској битки дошао је у критичном тренутку када су на осталим фронтовима савезници трпели огромне губитке.


У ноћи између 15. и 16. августа 1914. године сукобили су се на падинама Цера јединице српске Комбиноване дивизије I позива и војници аустроугарске преходнице. Борбе које су уследиле прерасле су фронтални судар две армије који је резултирао првом победом савезника окупљених око Антанте у Првом светском рату.

Успех српске војске скренуо је и пажњу светске јавности на Србију и донео јој наклоност савезничких и неутралних држава.

Раније, генерал Оскар Поћорек, главнокомандујући балканске аустроугарске војске, хвалио се како ће Србију поразити за само седам дана. Говорио је како ће напад на Србију бити само мало дужа војничка шетња до Ниша, где ће се убрзо, по речима Поћорека, аустроугарски војници поздравити са јуначком и пријатељском бугарском армијом.

Церска битка - документарни филм из 1964. године
 

 

 

Процењивали су да ће српски војници, због исцрпљености у балканским ратовима, побацати оружје чим војска велике царевине пређе Дрину. Такве процене заступао је и начелник генералштаба Конрад фон Хецендорф, који је за разлику од Поћорека процењивао да ће аустроугарска шетња ипак трајати мало дуже и да ће жуто-црној монархији бити потребно две до три недеље да Србију баци на ноге - каже за документарни
филм „Србија у Великом рату" историчар Милић Милићевић.



Аустроугарској се журило са Србијом. Отвaрао се нови фронт у Галицији и било је потребно што пре уништити малу краљевину и концентрисати трупе на сукоб са Русијом.

Операције на првој линији фронта
Рат са Аустроугарском затекао је српски санитет у веома тешкој ситуацији. Недостајало је санитетског материјала, лекова али највећи проблем је био недовољан број лекара. Србија, која је тада имала око пет милиона становника, имала је само 409 лекара који су давали све од себе како би пружили помоћ рањеним српским војницима, чак су и хируршке нтервенције изводили на првој линији фронта. Како је до најближе болнице у Ваљеву тада било потребно и два дана пута, српски хирурзи су на линији фронта оперисали оно што нико од хирурга не би урадио, отварали су лобање, уклањали повреде и у том свом послу често и сами гинули - каже др Александар Недок.

Напад је почео 12. августа 1914. године на реци Дрини. Аустроугарска је имала 80.000 војника који су припадали Петој армији генерала Либоријуса фон Франка, кренули су у прелазак реке. Истовремено Друга армија из Срема почела је напад на Шабац. И док је Шабац одмах освојен, четничке трупе на Дрини задале су проблеме генералу Поћореку.

Аустроугарски извештаји говоре да су већ током првог и другог напада њихове трупе трпеле страховите губитке. Наводе се и описи четничких напада: герилци су на појединим правцима пропуштали чело колоне да би сакривени иза жбуња и дрвећа пуцали на непријатељске војнике и наносили им значајне губитке - наводи професор Филозофског факултета Александар Животић.

Допринос који су тих дана дале четничке и јединице трећег позива био је од изузетног значаја. Споро напредовање преко Дрине дало је српској војци три дана да прегрупише своје трупе. У свим плановима одбране, које је Врховна команда српске војске тих година правила, моравски правац био је означен као главни правац напада непријатеља. У оперативном и стратегијском смислу долина Велике Мораве била је погоднија за напредовање. Сматрало се да ће главни ударац уследити са севера, преко Саве и Дунава. У скаладу са тим планом, распоређена је и груписана српска војска.

Аустроугари су рачунали на ефекат изненађења,  изабрали су првац преко Дрине. Српска врховна команда била је у недоумици - каже професор Александар Животић. Владало је уверење да се ради о демонстративном нападу на Дрини и да ће главни напад уследити тек накнадно на великоморавском правцу. Било је питање шта урадити.

Врховна команда је 15. августа донела одлуку којa ће у великој мери обележити ратовање у Србији 1914. године: штабу Друге армије наређено је да изврши марш-маневар у правцу Цера и Мачве и да уместо на север у једном брзом маршу ка западу сусретне снаге нападача. У ноћи између 15. и 16. августа дошло је до првог боја у сусрету. На врховима планине Цер сусрели су се први део Комбиноване дивизије  са претходницом Двадесет прве ландвер дивизије аустроугарске армије.

 
„Сада је већ било јасно да је то бивак непријатељски и да смо ушли у његов распоред на преноћишту... Могло је бити око три сата ујутру... Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатењска снага ни распоред. Он је био још у већој забуни јер је нападнут са бока и леђа и још изненађен на спавању. Било је као у паклу: викало се на сав глас, пуцало се на све стране, војници су падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни." (Капетан Николић, командир митраљеског одељења Другог прекобројног пука)

Под ударом српске војске бројнија аустроугарска армија почела је да се повлачи. Српским јунацима било је потребно само осам дана да непријатеља истерају са своје територије и да казнену експедицију, како су аустроугарски официри називали поход на Србију, врло брзо претворе у кажњену експедицију.

У једној од најзачајних битки у српској историји својим херојским чином су се истакли припадници Комбиноване, Моравске, Шумадијске и Коњичке дивизије. Српска војска је захваљујући добром командовању успела да се прилагоди ситуацији на терену и да у једној изненадној, неочекиваној битки избори победу - оцењује професор Војне академије Слободан Ђукић. Командант Друге армије генерал Степа Степановић добио је чин војводе за постигнуте резултате.

Српска војска је у битки на Церу претпела и велике губитке. За неколико дана у врло интензивним борбама 16. 000 српских војника избачено је из строја. Аустроугарски губици нису у потпуности познати, али се процењује да су били значајно већи од српских, о чему сведоче бројни лешеви аустроугарских војника који су остали на српској територији, али и велика количине ратног материјала који је заплењен током битке на Церу -  каже за РТС професор Александар Животић.


Први ваздушни окршај
Српски аероплани су у првим данима рата дали велики допринос у извиђању и осматрању непријатељске територије и праваца надирања. Тих дана дошло је и до првог ваздушног дејстава изнад територије краљевине Србије - наводи Бојан Димитријевић из Института за савремену историју. Наредник Миодаг Томић на једном извиђању срео је аустроугарског пилота Оскара Фекетеа. Тада је дошло до првог борбеног дејства из аероплана јер је пилот Фекете пуцао из пиштоља на наредника Томића.

Церска битка је величанстевна победа српске војске која је изазвала велико изненађење и чуђење широм Европе. Сви су говорили о малој Краљевини која је победила надмоћну царевину. Нико није могао да претпостави да ће Србија, која није бројала ни пет милиона становника, задати такав пораз 10 пута већој царевини. Не трeба заборавити, подсећа академик Драгољуб Живојиновић, да су и економски развој али и снага војске између две земље били у неравноправном односу. То је оно што и дан-данас изазива неверицу, што и инострани историчари који пишу о том раздобљу не разумеју: тај порив српског војника, порив српског сељака да се тако оштро, енергично и жустро брани. Борио се да би заштитио кућу, имовину и своју породицу. Том пориву није могла да супростави ни велика и моћна Хабзбуршка царевина.

Церска битка имала је огроман психолошки значај. Она је дошла у тренутку када су немачке трупе незадрживо напредевале ка срцу Француске и када је руска армија трпела поразе на Источнопм фронту. Мала српска војска победом на Церу показала је не само своју јачину, не само своју моралну чврстину и опредељење да брани земљу, већ је допринела угледу Краљевине Србије у светској јавности и подигла, колоквијално речено, њену цену у односима са савезницима - оцењује Животић.

Слађана Зарић,
РТС

 05/09/2017 08:58  Издвојено Свет Планета

На 72. годишњицу капитулације нацистичке Немачке у Другом светском рату, широм Руске Федерације организују се параде за Дан победе. Највећа парада, као и сваке године организује се у Москви у којој ове године учествује 10 хиљада и један војник, 72 авиона и хеликоптера као и више од 114 комада војне технике.

 
Војна парада у Москви (Фото: РИА Новости)

Догађај се састоји од три главна дела, марша пешадије, оклопних возила и ваздушно-космичких снага, укључујући војне хеликоптере и авионе.



Kомандант параде је главнокомандујући Kопнених снага Руске Федерације, генерал Олег Саљуков.

Дејан Лазаревић из Србије и његов трубачки оркестар, вишеструки победници чувеног Сабора трубача у Гучи такође ће наступити на манифестацији Бесмртни пук  - шетњи потомака оних који су погинули у Другом светском рату.

На овогодишњој паради учествује 210 жена, што је двоструко више него 2016.

Јунармија (млада војска), милитаризирани патриотски покрет за особе од 11 до 18 година, ове године први пут учествује на паради. Покрет је створило Министарство обране 2015. године с циљем да се подигне добро информисана и патриотска генерација школске деце, а сада броји од око 30.000 чланова.

Парада се одржава и у бројним градовима широм Русије.

У сибирком граду Барнаулу, Дан победе обележен је такође војном парадом и маршом војника кроз град.



Због разлике у времену, парада је већ одржана и у Белогорску, на руском Далеком истоку.



У Иркутцку је одржана и трка Деце рата, коју је организовао Савез ветерана.

 

vrati se na temu

Ja sam na temi a ti se vrati kuci.

Труба је циганска забава, гусле су српске.

tema se zove sta znaci biti srbin a ti o nekoj paradi u dalekoj rusiji