Pustite maštu i izmislite kratku priču. 
Niko vas neće ocenjivati... niti ona mora biti najbolja... niti moraju svi da je razumeju...
Ne postoji definisana tema. Šta vam naiđe... igrajte se.
(i ne morate baš da brojite reči... ali ... ispričajte kratku pričicu  )


Najpoznatija je verovatno ona:

For sale. Baby shoes. Never used.
Ernest Hemingway

---

Ove farme ljudi su postale vrlo praktične.
Svaki vampir može da uzgaja svoju hranu bez napornog lova kao u primitivnim vremenima.
A većina je danas i zaboravila ta stara vremena i niko ne može tačno da objasni zašto su uopšte i postojala.
Ipak za pravi kvalitet proizvoda treba obezbediti dobre alate.
Ako nije problem oksidacija, a noževi brzo zarđaju... onda je problem ljudski kanibalizam.
Naravno, nijedan komfor ne dolazi bez malo truda. Al' svakako je bolje nego u starim vremenima...

Helena je setala obalom reke koja nije bila reka. Bila je misao. Necija. Sakrivena ispod sirokog oboda jednog sesira u nekom gradu na obali reke.

Volim reku. Da ne zivim blizu nje, sigurno bih se preselila u neku kucu, stan, s cijeg se prozora bar vide obale. Ne znam kako ali ona ima moc da sve moje teske misli, kao oni papirni brodovi koje sam pravila kao dete, odnese, da mi da, ulije u mene deo svoje velicine, deo svoje snage. Ona je moj mali hram, moje parce mira koje mi niko ne moze oduzeti. Jeste panonska, mirna i spora, bez vodopada i brzaka ali ipak tece. I dodiruje toliko dusa pored cijih kuca, cijih domova i gradova prolazi. Mozda u njoj vidim sebe, ko zna. Da, volim reku.

Zanimljivo,whitegoa jel ovo nesto tvoje ili si negde nasao?

Izmislio malopre. 
Ali mi je ovaj strip bio inspiracija.

---

click!
- Jebote, nagazio sam! Prokleti obaveštajci, rekli su da ovde nema mina!
Posle 87. dana preživelih u rovu kao posle 87. dana u paklu, ne mogu da verujem da ću na kraju umreti na ovoj livadi od proklete mine.
Nikad se neću vratiti. Nikad neću dočekati kraj ovog jebenog rata.
A sad sa ovom minom pod nogama, ne znam ni zašto smo uopšte ratovali.
Joj bože, ne verujem... sve bih dao samo da mogu da se vratim.
Samo još jednom da vidim onu kuću. Da zagrlim svoje i da im čujem glas.
Ne vredi... ne mogu, suviše sam umoran da bih stajao i odlagao ovo...
...umoran sam od svega, od ovog jebenog rata, od ljudi... i od sebe.
Ponajviše od sebe ... a moglo je sve biti drugačije... mogao sam biti drugačiji...
Ne vredi...  okončaću ovo ...  3... 2... 1...

click!
...tišina...

Ništa! Hah! Glupa predratna upuvana mina!
Šta sam ono pričao beše?! Nema veze... odoh kući..


- pola minuta hoda i 20 metara dalje -

click!

Evo ti prica u dve reci i tri slova
U nju
Nastavak sledi

Lezim tako... i razmisljam. O sazvezdjima. O Orionu. Malim svetovima. Mislima u atomima koje teku putem malih tracnica izmedju nas. O savrsenstvu jedne obicne bore na licu. O mimikriji na licu istine. O prevelikim teznjama i promasenim snovima. Nikad ostvarenom miru. Izmedju nas.