Uprkos svim predrasudama o Balkancima u kojima uvek ima i zrnce istine, uprkos tome što živimo složno odvojeni, ostaje pitanje zašto se stalno vrtimo ukrug, dok drugi narodi pokušavaju da idu napred? Možda je najveći problem u tome što smo, u suštini, mnogo isti.

Kineska kletva „Dabogda živeo u zanimljiva vremena" najbolje se primila, iako to bratski kineski narod sigurno nije želeo, na parčetu Evrope koji navodno finiji narodi izgovaraju sa dozom straha - na Balkanu. Kao što je teško objasniti nekom neupućenom Skandinavcu da smo sasvim normalni, nenasilni i druželjubivi, često ni sami sebe ne možemo da ubedimo u to.


Zato možda samo njemu ne može da bude jasno kako je moguće da najveća balkanska zemlja može da od jedne nevešto sročene rečenice sitnijeg crnogorskog državnog činovnika Nikolaidisa izazove međudržavnu svađu, koja kulminira svađom u koju se uključe osvešćeni Crnogorci, levi i desni Srbi, te poštena i nepoštena inteligencija. A u graju se uključe i povređeni Bošnjaci, jer je do međudržavnog sukoba došlo zato što je činovnik Crnogorac, inače izbeglica iz Sarajeva, hteo da potpali salu sa državnim vrhom Srbije i Republike Srpske. I kad se sve sabere, ispadne da su jedino Srbi opet ispali nekakvi fašisti i da imaju teritorijalne pretenzije na malu ali ponosnu Crnu Goru.

S obzirom na to da smo njih pustili da s mirom prave svoju mladu državu i nakaradni jezik, nije sasvim jasno čemu opet pozivanje na genocide iz krvavih balkanskih ratova. Tek, poslednja u nizu svađa između balkanskih državica dovela je u nedoumicu pitanje na koje dosad ni najveći stručnjaci nisu dali odgovor - zašto se stalno vrtimo ukrug, dok drugi narodi pokušavaju da idu napred. I drugo, kada smo se već pocepali Jugoslaviju na sitne froncle, zašto smo i dalje toliko opsednuti jedni drugima?


Mnogi su pokušavali da odgonetnu korene mržnji i svađa na Balkanu, u kojem su dve najveće države, Srbija i Hrvatska, uvek bile najglasnije u šamaranju i prepucavanju, koja su, na sreću, sada isključivo prebačena za diplomatski sto. Uz užasnu naviku da bar pola veka posle ratova prebrojavamo naše i njihove stradale. Nijedan narod na svetu ne zaboravlja svoje žrtve, ali izgleda kao da je samo Srbima i ostalima na Balkanskom poluostrvu opsesija da vekovima postavljaju pitanje koje, ako ništa drugo, završi tučom u kafani. A glasi: „Mamu mu j... m, ko je prvi počeo?"

Da li je nama Srbima toliko teško da prihvatimo to što Crnogorci i Hrvati imaju more, a njima da, kako god okreneš, Srbija jeste i ostaće najjača i najveća u regionu. Da li Crnogorci mogu da shvate da će oni za nas uvek biti lenjivci i uvek ćemo pričati kako im treba bar pola sata da nam donesu piće u kafani u budvanskoj marini? Da bi Bosanci bili najdraža braća, samo da nisu prodali srpsku veru za večeru. Da smo se tukli bez potrebe, umesto da budemo fini i lepo se podelimo, kao Česi i Slovaci. I da, na kraju krajeva, treba da zaboravimo na komplekse i posvetimo se brizi o kućnom budžetu, jer stiže novi talas ekonomske krize, od kojeg se preplašio čak i onaj namazani mešetar Džordž Soroš. Te da više zaista nema vremena za omiljenu balkansku zabavu, koja bi se, da uprostimo do kraja, ipak mogla podvesti pod dečju igru pod nazivom „čiji je veći".



Prema rečima Momčila Pavlovića, direktora Instituta za savremenu istoriju, razlozi zbog kojih se vekovima vrtimo ukrug su višestruki. I njemu, kao istoričaru, deluje da na Balkanu uvek može biti gore nego što jeste. Na sreću, i u našem čudnom ćošetu Evrope se stvari povremeno menjaju.

- Ipak se odnosi kreću u nekom pravcu, zavisno od stajne tačke u istoriji koju uzimate za početak tih odnosa. Današnji odnosi država nastalih na razvalinama Jugoslavije nisu dobri, ali su mnogo bolji nego pre deceniju ili dve. Da bi ti odnosi bili na višem nivou, ako apstrahujemo ekonomsku krizu koja svakako utiče na međusobne odnose, potrebna je iskrena i istovremena želja za njihovim poboljšanjem, viši nivo kontakata, vraćanje poverenja, odgovornost za javnu reč i suzbijanje ekstremizma na svim stranama i istovremeno otvaranje evropske perspektive za sve - govori Momčilo Pavlović.

Naš sagovornik procenjuje da bi ulazak u Evropsku uniju trebalo da se odigra istovremeno za sve jugoslovenske republike, po principu svi odjednom, pod jednakim uslovima, uz primenu evropskih standarda. Imajući u vidu karakter balkanskih naroda, valjda će i međunarodna zajednica uskoro shvatiti karakter balkanskih naroda. Sujeta Balkanaca je legendarna, pa ne bi bilo dobro da manje države iz regiona kaskaju za većim. Pavlović napominje i jednu osobinu koja je, kao i mnoge druge, zajednička za sve Balkance, a to je da su narodi ovde, osim između sebe, podeljeni i unutar sebe.

- Nije baš sasvim jasno zašto i evropsku perspektivu, kojoj svi teže, moramo tražiti odvojeni i kolike su razlike kad smo do juče bili jedna država, a sad nas teraju da odvojeno ispunjavamo standarde i razna uslovljavanja koja se odnose na međunarodnu saradnju. Kosovo bi trebalo na brzinu da se prizna kao nezavisna država, vrši se pritisak na susede da priznaju Kosovo, dakle stvori se problem, a onda se od Srbije traži da sarađuje sa Kosovom i od te saradnje zavisi naš put ka EU. Ako Srbi i Albanci hoće EU, zašto istoga dana ne budu priznati - pita se Pavlović.


Možda bi ovo pitanje trebalo postaviti u čitavom regionu, a pre svega u takozvanoj jugosferi, kao neku vrstu testa za još jednu poslovicu koja se izlizala od upotrebe. Ima veze sa zdravstvenim stanjem komšijine krave. A upravo je poenta u evrointegracijama to što se brišu granice, koje su novije balkanske države dobile tek posle rata.

- Primenjeni evropski standardi relaksiraće odnose i učiniti granice nevažnim. Evropa bez granica je evropski standard, ako se ne varam. Istorija pokazuje da je najbolje rešenje na Balkanu celovito i principijelno rešenje koje uzima u obzir u ovom slučaju - i albanske, ali i srpske težnje. Opredeljenje za jednu stranu za račun druge, ili parcijalna rešenja, nisu donela dobra narodima Balkana, niti stvorila stabilne i prosperitetne države - upozorava Pavlović.

Međutim, put do EU još je dug i trnovit. A ne ide nam naruku ni geostrateški položaj, koji smo uvek potezali kada nas ovi razvijeniji i uspešniji upitaju: „Aman, što ste toliko ludi?" Ono što nas u očima drugih čini smešnim i potencijalno opasnim je činjenica da, kako objašnjava Pavlović, Balkansko poluostrvo stoji stisnuto između Crnog i Jadranskog mora i za neke predstavlja stražnje dvorište i Evrope i Rusije i Bliskog istoka. Nije ni geografski veliko, a ni bogato prirodnim resursima. Pa ipak, ističe naš sagovornik, Balkan je u žiži interesovanja svetskih sila. Istorija vezuje za Balkan gotovo sve moćne evropske i svetske države i na tom prostoru se ukrštaju njihovi interesi i ambicije. A od silnih muka, tu je i bosanski lonac različitih kultura na prilično maloj „poljani", koje su i na globalnom planu uglavnom sukobljene.


- Istorija je Balkan učinila čudnom smešom religija, naroda i kultura i ona mu je davala i danas mu daje poseban značaj. Na Balkanu se, kao retko gde u svetu, prošlost sudara sa sadašnjošću. Balkan je istovremeno i most i bojno polje između carstava, vera i kultura. Na Balkanu je uspostavljena granica 395. godine na Istočno i Zapadno rimsko carstvo, tu je opet granica između katoličkog i pravoslavnog sveta i, konačno, tu je granica koja deli krst od polumeseca, bojno polje u 19. veku turskog osmanskog i zapadnog uticaja i podržavanih balkanskih nacionalizama. Balkan je takvo mesto na kojem su se civilizacije spajale i sukobljavale - govori Pavlović.

Pavlović napominje da je odlični poznavalac balkanskih prilika lord Oven, u knjizi „Balkanska odiseja", pisao o „kulturi nasilja na raskrsnici civilizacija" i „tradiciji rešavanja sukoba oružjem". Oven, jasno, nije jedini koji u nama vidi momke koji su laki na obaraču. Predrasude postoje odavno, i pre nego što su se Srbi zamerili Švabama sa onim Gavrilom Principom. Tako je, podseća Pavlović, govorio i Bizmark, koji je istakao da kada počinje veliki evropski rat, on „nastaje iz takve glupe stvari kao što je Balkan".


- Njegova je i izreka da Balkan nije vredan zdravih kostiju jednog pomeranskog grenadira. Ali pedesetak godina kasnije Nemačka je dva puta u svetskim ratovima pustošila veći deo Balkana. Iako Balkan znači planina i geografski pojam, on je u delu Zapadne Evrope u toku 19. veka, pa sve do današnjih dana, olako prerastao u civilizacijsku uvredu. Kako je neko primetio, Balkan je postao negativni deo Evrope, provincijalna periferija, metafora za rizičnu zonu prekomernog upražnjavanja varvarstava - kaže Pavlović.

Pavlović se poziva i na američku istoričarku bugarskog porekla Mariju Todorovu, koja smatra da je Balkan poslužio kao skladište negativnih karakteristika naspram kojih je konstruisana pozitivna i samohvalna slika „evropejaca" i „Zapada". U prevodu, uvek imaju loše đake u vidu Srba, Hrvata i Bosanaca, koji su toliko ružni, prljavi i zli da njihove mane, a ima ih mnogo, izgledaju beznačajne ili bar kultivisane.


- Todorova piše o balkanizaciji kao sinonimu za povratak plemenskom, zaostalom, primitivnom i varvarskom. Balkanizacija je u međuvremenu širom sveta postala sinonim za sve podele i najrazličitije opasnosti postojećem poretku. Jednom rečju, to je čvor koji je teško razvezati - veli Pavlović.

Ima još gomila stvari koje nam zameraju. Da smo opsednuti istorijom, jer je ona kod nas deo svakodnevice, dok je na Zapadu više kuriozitet, predmet koji je zatvoren u udžbenike.

- I koliko god se mi trudili da dokažemo suprotno, lupili su nam etikete „zemlje ubistva i osvete", „crna rupa", „prljavo evropsko dvorište", „neizlečiv bolesnik", „krvavi deo Evrope", „krvavo predvorje varvarskog Orijenta" - navodi Pavlović.

A u korenu svega leži nacionalizam.

- Pored pobrojanih verskih, istorijskih i drugih razloga, sukobi na Balkanu, ako zanemarimo svetske sukobe, kroz istoriju su proisticali iz nacionalizma na svim stranama, koji je podržavan od velikih sila i moćnijih suseda, megalomanskih nacionalnih projekata, teritorijalnih aspiracija, nedefinisanim granicama i neistraživanim i nekažnjavanim zločinima koji su se ponavljali, kao akcija i reakcija, što i danas opterećuje odnose na Balkanu. Ukratko, neki ratovi su nam nametnuti sa strane, a neki su naši međusobni načini rešavanja brojnih sukoba. Svaki rat na Balkanu, ako ne više a ono isto toliko, stvarao je pretpostavke za nove sukobe, pre nego što je rešavao sporove - ističe Pavlović.


Borba za nacionalni identitet i državotvornost je tako, koliko god dugo i nesebično trajala, postajala sve oštrija, pa uprkos tome neki balkanski narodi još nisu stvorili države po srednjoevropskom modelu „država-nacija" ili obrnuto, mada su njihove vođe tome snažno težile, objašnjava naš sagovornik. Pitanje odnosa teritorija-nacija bilo je i ostaje kamen spoticanja u njihovim međusobnim odnosima.

- Usklađivanje tih odnosa i stvaranje novih država po principu „nacija-država" nije postignuto ni u ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, kada je izvršena velika fragmentacija i druga „balkanizacija" Balkana. Postoji opasnost da se i u narednom periodu nastave borbe za preraspodelu teritorija i za nacionalno objedinjavanje - upozorava Pavlović i zaključuje da ima i stavova koji osporavaju široko rasprostranjeni stereotip o Balkanu kao buretu baruta. Zato što istorija ukazuje na obrnuto. To jest, kada su svi oni veliki, civilizovani i za razliku od nas napredni, krenuli da se kolju i ubijaju, i kada je dolazilo do promene ravnoteže snaga, tek onda bi i sam Balkan, kao kolateralna šteta, eksplodirao.


Šta nam je činiti? Valjda je poenta u tome da mi možemo da mislimo kako su Crnogorci lenji, a oni da misle kako je Marko Miljanov samo na njih mislio kada je govorio o čojstvu i junaštvu. Da Hrvati misle kako su stariji od nas i da ih mrzimo što imaju more, a ne zbog Jasenovca. Da su Albanci zatucani. Da su Bošnjaci malčice glupavi, taman dovoljno za dobar vic o Muji i Hasi. I da uprkos svim tim predrasudama, u kojima uvek ima i zrnce istine, živimo složno odvojeni, kao u velikoj i lepoj Jugoslaviji. Jer najveći problem je u tome što smo, u suštini, mnogo isti. Osim Makedonaca. Sa bivšom braćom nemaju problema, ali imaju sa Grcima i sopstvenim nacionalnim identitetom.

Čekaj, a šta je sa Slovencima? Baš njih briga. Ćute, sarađuju sa okupatorima po potrebi i zaokružuju finansijsku konstrukciju. Uostalom, ko šiša Slovence.

Onlajn ratovi - Boj ne bije svijetlo oružje, nego lažno ime na forumu

Nacionalni ratovi u ime krvi i tla i dalje divljaju na Balkanu. Na sreću, umesto u stvarnom, odigravaju se u virtuelnom svetu, jer kompjuterski monitor trpi više i od papira. Na nepreglednom prostoru interneta, svaki mladić koji je u međuvremenu postao osvešćeni Srbin, Hrvat ili Crnogorac, može da brani čast svojim sredstvima. I dok elektronska izdanja novina uglavnom cenzurišu govor mržnje, to na sajtu Jutjub nije moguće, jer teško da njegov vlasnik, firma Gugl, može time da se bavi. Pa tako ispod himne „Bože pravde" može da se pročita komentar „Hvala ti, bože, što sam Srbin" i „da nije bilo nas, ne biste vi ostali jeli nožem i viljuškom ko sav civilizovan svet". Dovoljno da se javi Albanac koji će napisati da je himna odvratna, a Srbi divlje zveri. Ipak, internet je i u ovom slučaju koristan, jer daje lep šematski prikaz Balkana, a ipak ima puno normalnih, samo što su tiši od napaljenih klinaca. Tako se ispod lepe srpske himne može pročitati i poruka od jednog Hrvata, koji kaže da su se Srbi i Hrvati borili zajedno protiv horda Bugara i Turaka rame uz rame i da smo najveća braća na Balkanu, nego smo se u međuvremenu malo svađali. Iako je Hrvat malo izmaštao, zvuči lepo i konstruktivno. A ima i lijepih pozdrava iz Crne Gore, drugog oka u glavi, kojoj ćemo jednom ipak morati da oprostimo što nas je napustila.

Ima i onih ekstremnijih, koji bi po svaku cenu da se ponovo pobratimo, baš uprkos internet nakazama. Zato je osvežavajuće zazvučala vest koja je letos stigla iz Bosne, gde su održani multietnički susreti mladih iz Bosne i Hercegovine, Mađarske, Nemačke, Slovenije i Hrvatske. Tamo su učesnici zajednički kreirali „zastavu prijateljstva" koja je dopola srpska, a od pola hrvatska.

- Pun nam je kofer nacionalističkih, srpsko-hrvatskih i četničko-ustaških prepucavanja. Smeta nam stalno pozivanje na prošlost, pri čemu niko ne misli na budućnost. To nas u dobroj meri frustrira, pa smo odlučili da barem malo, simbolično, damo svoj doprinos razvitku prijateljskih odnosa dve zemlje - objasnili su Anja Blažević i Stefan Gužvica, koji su kreirali zastavu.

Lepo zvuči. Jedino što kod Hrvata ima mnogo manje umetnika, a mnogo više klinaca koji pevuše uz hitove onog Marka Perkovića Tompsona. Doduše, ni ostale nacije ne zaostaju za Balkancima. Prava je milina čitati komentare Iraca, Francuza i Arapa, koji sa neverovatnom dozom mržnje komentarišu američku himnu.


Izvor: Press

Naslov je pogresan treba :
Balkan - bure gluposti

isfrustrirani debili