Senke na bilju

Ti si taj čovek zarobljen u svoj lik. Zarobljen u naviku
Da seća se svog života. Da lovi po mreži
Uspomena. Ovo je tvoja senka koja remeti sliku
Osunčanoga bilja. Pitaš se po stoti put: gde leži
Podzemna pesma života najviše slična tvom liku?
 

U sunce podižeš ruku: to senka pada
Ulevo u prah tek slegnut. S desne se ruke već sliva
Slomljen luk senke još jedne. U tupe makaze hlada
Uhvaćen je tvoj lik dok prava pesma pliva
Niz vodu dirnuta vlatima u strmom podnožju grada.
 

Zoveš u pomoć pticu što neumorno rije
Kroz meku kocku vazduha već plavu od šupljine.
Ptica ti baci senku senka ti usta pokrije
Pa ćutiš zakopano. Ima li kog da odškrine
Pocrnela vrata pesme o koja avgust bije?
 

Tu je i senka vremena. Vidiš je kako obleta
Tiho kraj tebe i hod ti opkoljava.
Ideš o sad već sporo ka senci jedinog cveta
Što diže se da l kao čovek probuđen tek iz trava.
O ko je to ulovljen u gusti kavez leta?
 

Ti si taj čovek. To ruka tvoja je oslonjena
Na ogradu za kojom teče voda teče vreme.
Gledaš u malo ružičast zglob što spaja rastavljena
Dva pravca tvog mesa i kostiju. Mirno je teme
Zgloba. Ćuti to ruka tvoja na hladnoj glavi kamena.

Kasno leto

Park je bio pust. To gorelo je kasno leto
U pesku među travom gde gušter se u žuto sakriva.
Utrčah među klupe i prazno se okretoh -
Bile su gole kao paluba bez mornara što pliva
U svoj svršetak. Okolo je bilo žuto kao tamjan i kao malo sveto.
 

Sedi na klupu. Već sediš sa senkom svojom izlomljenom
Od kosog sunca. To je tvoja crkva ta kutija od samoće
U svakom džepu koju nosiš. Izvadi to taj dom
Tu kućicu od puža. Razgrni kreč kao što otvaraš voće
Sam si. Nije to ni tužno ni glupo. I daleko je o brodolom.
 

Otvaraš kutiju ključem koji je jedini. Tiho je
Kao mahovina unutra. Sam pred životom kao senka što stoji
Pored tebe prelomljena. Možda si praodavno krenuo niz boje
Mora. Ko ziba mahovinu? (Ali ko pita iz tebe kao da broji
Sve stvari sa senkama njihovim?) Reč je a usta ne postoje.
 

I park je bio pust. To gorelo je kasno leto
U čelu. Klupe su bile prazne kao leđa nosača
Nezaposlenih. Ustao sam i senku šuplju okretoh -
U daljini se topio trouglast lim kao vrh mača.
Veče se kao rana otvaralo. Okolo je bilo malo sveto.

Kasno more

Pođi sad niz more. U srebru tamariska
Na malom pesku s jednim galebom sam ostajem.
I vriskom njegovim u ušima koji je i vriska
Moja. Odjek mog ćutanja za potonulim sjajem
Ljubavi. Večer silazi i već je do ruke bliza i niska.
 

Tu sada opet traži ono što nećeš
Dodirnuti nikada. Ono na čijem si tragu
Se nalazio toliko puta uzalud. Umrećeš
Je l da bez krajnjeg lika tog ostrva ili čega? Na pragu
Tajne se nalazeći tajnu ćeš u sebi još veću da okrećeš.
 

Te ruke koje pronosiš sad eto dodiruju i bilje
Večernje. Ti ne znaš čak ni imena tom svetu
Pod čije krilo ulaziš samo znaš da je okrilje
Sveta. O uđi onda što dublje u srž njegovom pracvetu
U oštri miris koji spaja prah jave s prahom uobrazilje.
 

Sad zgusni se u nemisao sa biljem u nešto daleko
Kao što se zgušnjava galeb sa zamračenim krajem.
Po žalu prohodi ljubav kao nepoznati neko.
Otišla si niz more ili bilje. Ja ostajem
U hramu svog života malo kleko.

Močvara
 

I eto: dok zvučne reči tako tražiš
Zar ne bi bilo bolje, kao jednom, daleko otići.
Sedeti negde, međ močvarama: kao da stražiš
Na kraju sveta, dok mitraljiraju detlići
I ti se, sam u sebi, u blagom strahu snažiš.
 

Sedeti u ritovima, sred ostrvca, na panju
S nogama u prastarome čvoru od korenja
Svejedno u noć, svejedno u sumrak ili danju
Dok se oko tebe skoro ništa ne menja
Sem meseca i sunca koji prelaze putanju.
 

Pa šakom, tu ispod čela, navući rezu mraka
I osetiti se ko deblo da si obrastao u koru.
Kao jedini sok, kroz sve to, prostruji misao laka:
Da li si to ti nestao, kao kamen na dnu, u moru
Ili je svet iščezo, polako bez traga, bez znaka?
 

Pa onda, vetar, odnekuda: okolo zahuji
I učini se da je nestanak bio još davnije.
 

To šuplja kost vremena od svoje praznine bruji.
 

Otvaraš oči: ovaj svet i jeste i nije
Dok ruka ti, pružena u kasno sunce, gle - sva ruji.
 

Pokreni se polako iz žila. Panj ostaje.
Pred tobom, sa sumrakom, treperi barska trska.
 

Čuj, šibljak, pred san, za dan sutrašnji baje
I pritajena divljač, u logu, koru rska.
 

Svet izgleda postoji dok nemir o njemu traje.

Reka
 

Kroz pukotinu u daščari piljim u srebro reke.
 

Kako pomeram glavu - tako pomeram i reku.
 

Dosta je bilo pesama u kojima sam zvao daleku
Sliku koju ne videsmo, ni ja, nit iko kroz pamtiveke.
 

Svet je ono što gledam: ta iskomadana riba
Koja se na vatri, sa moje desne strane, puši.
Svet je ono što čujem: ta vatra koja mi pevuši
O krtom deblu što je trulilo sred sasušenoga gliba.
 

Kao šlep da sam, gle ja - pipam svet pristima:
Pljosnato gvožđe na vratima i šuplje oko od čvora.
 

Zašto sam se sklonio ovde, na reku, posle mora
I posle reke pod krov u vazduh vruć od dima?
 

U daščari sam zbog kiše koja se sručava koso.
Piljim u reku: sjaj gasne, srebro se pretvara u olovo.
Izgleda da nisam, kraj mora, svu pustoš sasvim izbolovo
Jer evo, osluškujem je kako se prikrada, boso.
 

Tu je već, blizu. Kucka li to sad ona
Preobučena u kišu sa prstima od kapi
U crep, nad diglom glavom, sred koga tanko zjapi
Približeno nebo ko parče zarđalog zvona?
 

Gledam sad kako tanki vidik preseca jedna ptica.
I evo: isklizla je iz očiju, al osta u mom životu.
(Sam sebi ličim na kavez u koji zatvaram stotu
Pticu po redu. O koja li će mi od njih, pred
smrt, da zaleprša sred lica?)
 

Kao da je bila mala noć, gle: reka sviće.
Kako pomeram glavu - pomeram i srebro njeno.
 

Nad glavom, kroz prsli crep: i nebo je pobeglo
eno.
 

Otvaram vrata: svet stoji, sa nešto tajne, kao
prastaro otkriće.

Čamac u ritu
 

U rit, sve dublje, ulazi crni čamac
I na njemu se, gle: i moj život probija između
vrba.
 

Zaobiđimo natrulo deblo što čuči kao samac
Obrasto u mahovinu i sa stotinu grba.
 

Prema skrajnutim lopočima ili gde?
- da uputimo naš pramac!
 

Zašli smo ovde da se mir i niz nas slije
Al tek se u njegovom srcu, gle: naš bol
rasprskava.
 

Okolo nas su stvari, ko nikad, najistinskije,
A naša se bit međ njima ko pesak potkopava:
Čamac je crn od katrana, a život naš - kakav
li je?
 

Već danima sam u ritu (tek slušajući ptice i žabe)
Skupljao po kap melema u oko, u uho, u grudi,
Al izvrgnu se tišina u kandže koje grabe
I melem posta otrov od kog se tiho ludi
A moje snage - bez pravca, otupljene i slabe.
 

Sad gledam: vode su mirne - to trske drhte iznutra
Kao što se njišu devojke, same, iz svoje
mladosti.
 

Daleko je grad - ali krenuti u njega već sutra
I utonuti u život: u zaborav do kosti!
(Ove reči, kao paniku u sebi, ponavljati do
jutra.)
 

Ovo je tek svet bez pravca: tonući sve dublje
Između travnatih ada, izgleda - zalutali smo.
 

Ne vredi sad širiti oči nit veslo stezati
grublje
Već jednostavno: čekati sunce (kao spasonosno
pismo)
Da kroz rupu u krošnji zapali svoje zublje.

Šta nas sve čeka u magli


Presečeno je leto: što maglama, što kišom.
(U detinjstvu: kvasac su tako sekli u
kolonijalnoj radnji.)


Čuj: šušti sad oko nas kao da neko nam priča
krišom
Šta nas sve čeka u magli tek kad list padne
zadnji.


Pijaca kisne. Kraj tezge: žena sa mišlju
najtišom.

Kako se nismo nadali da će sve biti tako
Kao što je bilo i zadnji put čim iščileše sa
kože
Pigmenti sunca i mora što skupljasmo polako.


Zar i pomisliti smo mogli da će da se roje i
množe
Prelepi čaši života u kojima živesmo lako?



U zavesu uvijeni, kraj okna, zurimo pomno u
vreme:
Kap, svetla, u tramvajskoj šini - jedini je sad
blesak.


List se otkida, strepimo: kao da će pasti na
teme!


O šta li smo sve to hteli dok hodasmo bosi niz
pesak
Žutom padinom leta što spuštala se blago niz
vreme?

Nepoznata u davnini
 

Gledam te sad odavde: sediš u julskom dvorištu
Uramljenom u zidove visoke preko glave.
Tebe posmatraju još i ptice: kao da te mole i ištu.
 
Mene ne vidi niko Zurim iz korova i trave
Duboko u uglu, u zaturenom skrovištu.
 

Ovde je hladovina najveća: miriše na vlagu.
Cigle su poda mnom trošne i nešto zelenkaste.
Tebe obliva sunce. Vidim: kupa ti ruku nagu.
Tako je sve oko tebe čisto, u suncu. Moja krv
raste
Iz mene, kao da otiče nekuda, pa tiho gubim
snagu.
 

Samo da se ne pokrene nešto: neka vrata.
Samo da ne padne neka dunja, između nas, natrula.
Il crep da ne pukne iznad, od nečeg: od ptice, od
mačijeg bata.
 

Tišina raste između nas: penje se kao prozirna kula.
Samo da je niko ne dirne, nikad. Osim ove pesme.
O nepoznata.

Stihovi

 

* * *
Iz mraka te, pesmo, zovem, iz ničega.
Iz senke jedne ptice, iz obrisa brega.
 

Prva reč ti evo već bruji pod čelom.
Zalud ruke pružam ja za tvojim telom.
 

Onda te od blata mesim, glinom vajam,
Pa te rodnom rekom mekšam: sa snom spajam.
 

Kreč sa zida grebem, malter skidam,
Da te kao kulu vinem, gradim, zidam.
 

Od reke i nesanice plot ti pravim.
Voćkama te ograđujem, travom travim.
 

Suzom hranim jedno stablo sa korenom
Da te svojim hladom čuva, gustom senom.
 

U kamenu ti glavu klešem, oči dubim.
Čas te mrtvu imam. Čas te živu gubim.
 

* * *
Zalazi sunce, tu blizu nas, nad vodom,
Ko tovar sjaja da tone sa svojim trošnim brodom.
 

Da uđemo, pesmo, u zalazak malo
I pomešamo se sa suncem što je palo?
 

Gorećemo i mi u toj lepoj vatri
Makar samo malo: časak jedan, dva-tri.
 

* * *
Gle: svanjiva jutro puno mlečnih hridi.
U magli smo, pesmo: niko nas ne vidi.
 

Pokraj nas se čuju: korak, glas i žamor.
Mi slutimo: telo, neki zid il mramor.
 

Ne vidimo ni mi ništa čvrsto, jasno.
Iako je rano - liči već na kasno.
 

Svemu krhka magla razbi lik i boje.
Najzad evo sveta, pesmo, ko nas dvoje.
 

* * *
Nedeljno popodne. Leto. Iznenada:
Vihor svu prašinu vitla ponad grada.
 

Gle: hartije lete i neki crep pade.
Sa jednog balkona vetar rublje krade.
 

Ležiš mi na stolu, pesmo, cvete slabi.
U vazduh da te bacim: ko ptica letela bi.
 

* * *
U prozorskom staklu, ko na slici:
Kratkotrajni pejzaž sažet sav u ptici.
 

Minu: koso, dole, stropošta se.
(Na našoj se slici boje gase.)
 

Evo je i druga (možda ona ista):
Kao kratki trepet nekog crnog lista.
 

Sad je dugo nema: belo je u ramu.
Zalud naš vid tone kroz nebesku jamu.
 

(O, kakve li to ptice, pesmo, je li,
Mi čekamo leprš kroz ram beli?)
 

* * *
Izvadiše iz mora, gledaj: krčag stari
Sa pola ptice na jedinoj šari.
 

Leži: krnj i ljigav od alge i vode.
(Svet se začas skupi i još brže ode.)
 

Mi zurimo u krčag ko u sebe sama:
Glava, jedno krilo - nesta u vodama.
 

Skačemo u more. (Podvodne tišine
Vuku nas u sebe ko nečujne šine.)
 

Niko neće, pesmo, osim nas da traga
Za parčićima slomljenog krčaga.
 

* * *
Na šta nam to, pesmo odjedanput liči
Ovo stablo, usred asfalta, na ciči?
 

Zalutali neki šumski bog koga su
Bacili u negve u sanjivom času!
 

(Možda i mi bilju ličimo na neku
Utvaru kad sami stojimo uz reku.)
 

Baš u ovom trenu, s granom svom od leda,
Čini mi se, pesmo - i nas drvo gleda.
 

Bez i jedne reči ja mu usred tame
Sam prislanjam glavu na rapavo rame.
 

Na dve lutalice - mi ličimo oba -
Što banuše ko iz nekog drugog doba.
 

* * *
Gledam senku grane: po tlu ispružena
Biva lepša nego grana - majka njena.
 

U njen tamni obris stanem (al i dalje
Motrim sjaj, van senke, što ga sunce šalje).
 

Ja sad ne znam da l sam bliži tamnoj seni
Ili svetloj grani što se tu zeleni.
 

(Nije l i nas, pesmo, ludi boj za rimu
Od žara života približio dimu?)

* * *
Dugo spavaš, pesmo, sred jesenske škrinje.
Na teškom poklopcu, gle: već sneg il inje.
 

Ćutiš kao neko srebro koje tamni
Ili bronza ili zlatni požar, plamni.
 

Strepim: ako te odškrinem, zakovana,
Da ne uđe prah il rđa, trulež dana.
 

* * *
Jutarnja nas svetlost kao truba budi:
Mi stupamo iz sna - u svet drugih ljudi.
 

(U budnoj se glavi još koji tren dimi
Odsanjana vatra gde smo bili i mi.)
 

Izlazimo zatim među ljude, tiho:
Prvi nas je pogled ko lišće zanjiho.
 

Već nas buka dana kao hajka steže.
Gle: poslednje ptice iz nas nekud beže.
 

Navlačimo oklop: vitezi bez stega
Kreću prazna srca preko dnevnog brega.
 

Mrak nas, pesmo, nađe gde smo bolno stali:
Brojimo u nama mrtve što su pali.

* * *
Celu noć smo, pesmo, nad hartijom bdili.
(Bolje da smo jeli, ljubili i pili!)
 

Gledamo sad tupo sred velikog lista
Dve-tri hude reči s prazninom što blista.
 

One nam se strašno u svitanju čine:
Izgubljeni putnik sred snežne ravnine.
 

* * *
Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva:
Kletva oko tebe kao vetar duva.
 

Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime.
Njušiš: u daljini lomače se dime.
 

O, jednom, kad bude opet leto, voda,
Razbij mi grudi: čeka te sloboda.
 

Vilama razgrni - bol, a metlom - tuge.
Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.
 

Nakostreši dlaku, vilice razjapi,
Zabodi zub u meso i krvi se napi.
 

Onda otrovano srce skupi, stegni:
Ko crknuto pseto nasred puta legni.
 

Nek za vonj a iz tebe ko s gomile strvi
Na koju sleće gavran i gamižu crvi...
 

Ili: kad leto opet zasjaji u vodi
Za ruku me uzmi i u žito vodi.
 

* * *
Stojimo pod nebom dok po nama
Sneg lagano pada kao bela tama.
 

Izmišljamo nešto, ali spolja
Već smo slični stablu usred belih polja.
 

Uskoro će možda i na nas da padne
Zalutali gavran iz visine hladne.

* * *
Nudim ti ukras od bilja: puzavice
I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.
 

Onda se mašam rukom za nebo i u more
Da ti ublažim oči, upaljene, što gore.
 

Ptice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim
Pa te u njihov glas i perje oblačim.
 

Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam
Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam.
 

U snu se trzam: pesmo, šta ti treba?
Vidik na reku? Ptica? Komad neba?
 

Ništa mi ne treba - kažeš - ja sam gola.
šumim kao život, vetar, smrt, topola.

* * *
Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja
Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja.
 

Poneki se kamen odroni uz buku:
Ja se zateturam. Ti mi pružaš ruku.
 

Zapnemo li nekad o polegle vlati:
Oko nas se samo naša senka klati.
 

* * *
Mog života evo ponavlja se priča:
Tek što prođe kiša - sustiže me ciča.
 

Al nekako ipak uspevam da sklonim
Svoju golu glavu pred ovim, pred onim.
 

U skloništu, zatim, lupam o zid glavom:
Gde da sklonim misli i moj san o plavom?
 
Na ulici opet stojim usred tmuše
I zamišljam pesmu ko dom moje duše.
 

Liči mi na kulu, tu, na dohvat vida,
Okovanih dveri sred debelog zida.
 

A nekad: na praznu, otvorenu kuću,
Ali sakrivenu negde u bespuću.

* * *
Dve ptice nada mnom kruže ko pijane
U pustom vazduhu bez ijedne grane.
 

Mora da su pile za vazdušnim stolom
Ispunjene plavim nepoznatim bolom.
 

Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe
Da podele stvari i da hrabrost skupe?
 

I dok sad odlaze svaka svome kraju:
U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.
 

* * *
Ja ne pišem ovo za tebe i njega
Već za onog što će doći posle svega.
 

I u nekoj sobi (pored hladne peći)
šta će posle ovih reči baš on reći.
 

On, što možda samo jednu miso ima,
Da je sam i baš tada nepotreban svima.
 

Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati
Bdio jedne davne noći, nepoznati.
 

Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga
Promašeno pola i života moga.