Boris Milivojević je rođen 26. novembra 1971. godine u Beogradu. Privatno se druži Nikolom Đuričkom sa kojim je studirao glumu. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Već kao mali, imao je manje uloge u filmovima i televizijskim serijama, ali tek uloga u filmu “Munje” mu je donela veliku popularnost. Zatim su usledili filmovi “Nataša”, “Crni Gruja”, “Kad porastem biću kengur” i mnogi drugi. Pozajmio je glas mačku u čizmama u sinhronizaciji filma Šrek (poslednje poglavlje – „Srećan zauvek“) 2010. godine.

---

Filmografija

1983.    Mahovina na asfaltu    
1983.    Idi mi, dođi mi    
1986.    Razgovori stari    
1986.    16 puta Bojan    
1987.    Soba 405 (serija)    
1987.    Waitapu    
1988.    Zaboravljeni    
1988.    Vuk Karadžić
1990.    Zaboravljeni    
1992.    Aleksa Šantić    
1995.    Paket aranžman    
1996.    Do koske    
1996.    Lepa sela lepo gore    
1997.    Ljubav, ženidba i udadba
1997.    Gore dole    
1998.    Raskršće    
1999.    Nebeska udica    
1999.    Nož
2000.    Zemlja istine, ljubavi i slobode    
2001.    Munje!    
2001.    Nataša    
2002.    Lisice    
2003.    Kazneni prostor 2    
2003.    Crni Gruja    
2004.    Kad porastem biću Kengur
2004.    Sivi kamion crvene boje    
2004.    Jesen stiže, dunjo moja    
2004.    Crni Gruja 2    
2005.    Balkanski rulet    
2005.    Jug jugoistok    
2006.    Sedam i po    
2006.    Mi nismo anđeli 3: Rokenrol uzvraća udarac    
2007.    Crni Gruja i kamen mudrosti    
2007.    Nesreća uvek ima tendenciju da se uvećava    
2007.    Pozorište u kući    
2007.    Agi i Ema    
2007.    Mile protiv tranzicije    
2007.    Četvrti čovek    
2008.    Bledi mesec    
2008.    Čitulja za Eskobara    
2008.    Sveti Georgije ubiva aždahu    
2009.    Poslednja audijencija    
2009.    Drug Crni u Narodnooslobodilačkoj borbi

Izvor: Wikipedia

Boris Milivojević: Muzika je moja paralelna karijera

Poznati glumac Boris Milivojević govori o predstavi Škola rokerola u kojoj ima priliku da pokaže i svoje sviračko umeće, otkriva kako s Nikolom Đuričkom ponovo snima album i o čemu govori film u kome će igrati sa Gogom Sekulić

Popularni četrdesetogodišnji glumac Boris Milivojević poznat je po brojnim ulogama koje je odigrao u skoro tri decenije dugoj karijeri, ali i po tome da izbegava medije i nerado pristaje na intervjue. Već sa sedamnaest godina u Brazilu je dobio značajno glumačko priznanje Zlatni tukan za ulogu Tungija u danas kultnoj seriji Zaboravljeni, a kasnije je često igrao komične likove koji malo sporije misle, od kojih je najpopularniji Bole iz serijala o Crnom Gruji. Paralelno sa filmskom i televizijskom karijerom, Boris je igrao i u pozorištu, a u predstavi Škola rokenrola, koja je premijerno izvedena u pozorištu Boško Buha 5. novembra, spojio je dve svoje ljubavi- glumu i muziku.

Story: Kako biste publici preporučili predstavu Škola rokenrola?

- Ovo je predstava na koju bih pozvao gledaoce u što većem broju, i to i stare i mlade zato što mogu nešto i da vide i da nauče. Ovo je sjajna prilika da ljudi definišu nešto što se tiče sistema u kome živimo, pošto govori o onome što je loše u našem školstvu na razumljiv način, jasno i glasno.

Story: Predstava je na neki način poziv na pobunu, izlazak iz šablona, oslobađanje?

- Ovo nije pobuna protiv onog što valja u sistemu. Postoji red, koga se treba držati, kao što je normalno da se kad ustaneš, umiješ i opereš zube i to je sastavni deo svačijeg sistema. Naravno da se ne treba buniti protiv dobrih stvari, ali postoji i ono što se zove politika, rat, novac, propaganda... Ima puno toga što ne valja u sistemu i što treba ukinuti ili promeniti.

Story: Ta tema je vrlo aktuelna i u skladu sa trenutnim dešavanjima u svetu, ali i u Srbiji.

- Ova tema je večito aktuelna, ali je sada na vrhuncu. To što smo na planeti sada svi spojeni u jedno veliko stado ima svojih mana, ali ima i svojih prednosti jer ima sve više ljudi koji su informisani i mogu da vide šta se dešava, kako stvari zaista stoje, kako i zašto ne valjaju...

Story: Kako je bilo raditi sa mladim glumcima, polaznicima različitih škola glume, pevanja i muzike?

- Ova deca su me prijatno iznenadila. Moji učenici iz predstave imaju između 12 i 18 godina i neobično mi je drago što vidim da su individualci, ali i da sjajno funkcionišu kao grupa. Rekao bih da su oni naša svetla budućnost, nova generacija spremna da bude drugačija. Sad imam utisak da se stvari kreću sa mrtve tačke.

Story: U predstavi vi zajedno izvodite nekoliko numera, koje su uglavnom hitovi iz osamdesetih. Zašto baš to, a ne neka nova muzika?

- To su pesme koje su pametne, dobre u svakom smislu, teraju na razmišljanje i ostale su takve do danas. One su hitovi čiju vrednost iznova prepoznaje svaka nova generacija. Pesme koje imaju poruku i energiju moraju da postanu hitovi. Kad sam prvi put čuo Zaz, bio sam ubeđen da sam to ja otkrio i da niko drugi to nije čuo, a ispostavilo da svi znaju za nju, da se njena pesma čuje iz svake prodavice, sa mobilnih telefona... Ljudi prepoznaju da nešto valja i ima energiju, iako većina ne zna francuski i nije isprva znala o čemu ona peva.

Story: Koliko je vama muzika važna? Poznato je da ste među glumce dospeli greškom pošto ste promašili vrata i umesto na probu hora stigli na audiciju za dramsku grupu Mike Aleksića...

- Muzika je uvek bila moja paralelna karijera. Učio sam da sviram kontrabas i klavir, sviram sve pomalo, a najbolje bas gitaru. Srećan sam što u ovoj predstavi mogu da sviram i pevam, osećam se kao da sam na koncertu. Inače, imam puno svojih pesama, a imam i bend sa braćom Nikolom i Đorđem Đuričko. Samo, nikako da nađemo vremena i snimimo nešto. Skoro smo snimili neki demo, ostalo nam je samo pevanje, pa bi trebalo da poguramo da naša muzika negde i izađe. Nadam se da to ipak nećemo previše odlagati, pa da te pesme izađu kad budem imao 80 godina...

Story: Objavljeno je da snimate film sa Gogom Sekulić, Zbogom malena, šta možete da nam kažete o tom projektu?

- U pregovorima sam oko raznih poslova, ali dok ne počnem da snimam, ne volim da pričam o tome jer se mnoge stvari izjalove. Načelno, pristao sam da to radim, ali ne bih smeo puno da otkrivam. Priča Dušana Jelića je zanimljiva, govori o ljudima bliskim političarima, trgovcima, kriminalcima, o međusvetu koji sve to spaja. To su ljudi koji odlučuju o tuđim sudbinama, a film prikazuje poslednja dva sata raskrinkavanja jednog bitnog događaja u tom miljeu.

Izvor: Story