Nataša Ninković (Trebinje, 22. jul 1972.) je srpska glumica.



Biografija

---

Detinjstvo je provela sa roditeljima — Brankom i Milenom, u Trebinju, gde je završila osnovnu i srednju školu. Posle završene srednje škole odlazi u Beograd, gde je 1994. u klasi profesora Vladimira Jevtovića završila Fakultet dramskih umetnosti. Tokom studija imala je male uloge u filmovima „Najbolji“ i „Tri karte za Holivud“. Nakon toga glumila je u više filmova, TV serija i pozorišnih predstava. Živi u Beogradu sa suprugom Nenadom Šarencem, sa kojim ima blizance Luku i Matiju. Radi kao član ansambla drame u Narodnom pozorištu u Beogradu.


Filmografija

---

1989.    Najbolji    
1993.    Tri karte za Holivud    
1998.    Knez Mihailo (TV)    
1998.    Golubovića apoteka (TV)    
1998.    Spasitelj    
2000.    Rat uživo    
1998-2001.    Porodično blago (TV serija)    
2001.    Den Serbiske dansker (TV)    
2002.    Majstor (TV)    
2003.    Profesionalac    
2003.    Ilka (TV)    
2003.    M(j)ešoviti brak (TV serija)    
2005.    Imam nešto važno da vam kažem    
2005.    Ivkova slava    
2005.    Made in YU    
2005.    Idealne veze (TV serija)    
2006.    Ljubav, navika, panika (TV serija)    
2007.    Klopka    
2007-2008.    Ulica lipa (TV serija)    
2008.    Gorki plodovi (TV serija)    
2008.    Pokrajina St. 2   
2008-2009.    Ranjeni orao (TV serija)    
2009.    Hitna pomoć    
2009.    Neke druge priče
2011.    Nepobedivo srce
2011.    Cvat lipe na Balkanu


Predstave i TV drame

---

„Ukroćena goropad“    
„Mandragola“    
„San letnje noći“    
„Don Žuan“    
„Višnjik“    
„Sabirni centar“    
„Pop korn“    
„Vila sašino“    
„Tre Sorele“    
„Transilvanija“    
„Laža i paralaža“    
„Idiot“    
„Sudbina i komentari“    
„Majstor“    
„Dr“    
„Knez Mihajlo“    
„Povratak“    
„Ljubavna pisma“    
„Roberto Cuko“    
„Strah i njegov sluga“    
„Golubovića apoteka“    
„Ilka“    
„Bravo, bravo“    
„Vesele žene vindzorske“

Izvor: Wikipedia

Nataši Ninković nagrada "Raša Plaović"

Dramskoj umetnici Nataši Ninković pripala je ovogodišnja nagrada "Raša Plaović", koju Narodno pozorište u Beogradu dodeljuje za najbolje glumačko ostvarenje u sezoni.



Ninkovićeva je nagrađena za ulogu Hede Tesman u predstavi "Heda Gabler", po tekstu Henrika Ibzena i u režiji Snežane Trišić.

Žiri u sastavu: Ivana Dimić, Nebojša Romčević, Radoslav Milenković, Svetlana Bojković i Boris Komnenić većinom glasova doneo je odluku o laureatu za sezonu 2010/2011. Pored Ninkovićeve, kandidati za nagradu bili su Dragan Mićanović, Igor Đorđević, Nebojša Dugalić, Nikola Ristanovski i Hana Selimović.

Nagrada će biti uručena u utorak, 22. novembra, na svečanosti koja će se održati na Velikoj sceni povodom 143 godine rada Narodnog pozorišta.

Izvor: Glas Javnosti

Nataša Ninković: Cena nam nije previsoka

Najbolju glumačku kreaciju na beogradskim scenama u protekloj sezoni ostvarila je Nataša Ninković ulogom Hede Gabler u istoimenom Ibzenovom komadu, sa rediteljskim potpisom Snežane Trišić u Narodnom pozorištu. Za ovu kreaciju pripala joj je nagrada kuće, “Raša Plaović”, koja će joj biti dodeljena 22. novembra, na Dan pozorišta. Žiri je procenio da je svoj lik “vodila kroz ceo komad disciplonovanom posvećenošću i zanatskom veštinom, odigravši sa potisnutom emocionalnošću tajanstvenu, fascinantnu i istinitu Hedu Gabler dokazujući nam da je gluma umetnost”...



* Malo ko bi poverovao, da vam je uz brojne filmske nagrade, ovo prvo veliko pozorišno priznanje?

- Uvek sam mislila da će za njih doći vreme. Dok sam ranije gledala kako moje kolege primaju “Rašu”, činilo mi se da mogu da pretpostavim kako bih se ja osećala da ga dobijem. A sad kad mi se desila jedna ovako lepa stvar, imam potrebu da se povučem i proslavim sa najbližima. Danas je takvo vreme da gotovo osetite neprijatnost kad ste srećni, ne želite da skrećete pažnju... Inače, veoma mi je drago što sam nagradu dobila baš za Hedu Gabler. Dok smo pripremali predstavu govorila sam da mi to radimo “za Milojicu i još dvojicu”, misleći kako su ljudi naviknuti na jeftine sadržaje. Ispostavilo se da, ipak, nije tako. Posebno se radujem što su ovu nagradu do sada, gotovo po pravilu dobijali muškarci, sa izuzetkom Ksenije Jovanović i Vere Čukić.

* Premijera je bila u martu. Kako vama sa distance izgleda ovaj glumački zadatak?

- Ono što mi je najveće iznenađenje kada je reč o toj ulozi je da ona postavlja pitanja. Ne retko, sačeka me neko od gledalaca, najčešće žene, sa željom da razgovaraju o Hedi Gabler. Za jedne je heroina, za druge antiheroina. Mladi ljudi se vraćaju i gledaju ga nekoliko puta. I postavljaju pitanja koja sam i ja sebi postavljala: zašto Heda nije ništa uradila kako bi preokrenula svoju sudbinu? Ja kažem zato što je bila svesna sebe u svakom smislu, unapred znajući da je osuđena na propast. Samoironična, samosarkastična i duhovita u svemu tome, sa svešću gde živi...

* Za Suzanu u “Figarovoj ženidbi i razvodu” kažete da je jedan od vaših omiljenih likova, a sada ponovo radite sa Slobodanom Unkovskim.

- Mislila sam da ću napraviti pauzu kada je pozorište u pitanju. Osetila sam umor i prezasićenost, puno sam snimala u poslednje vreme. Ali, bio mi je dovoljan samo jedan pogled na Unka i dve reči (kako bi bilo lepo da se družimo) i ja sam se predomislila. U depresivnoj atmosferi u kojoj živimo, dragocena mi je predstava “Život je san”. Stela nije na prvi pogled inspirativan zadatak, ali rad sa Unkovskim je vredan svake uloge. Jedva čekam kad ćemo u prostoru zajedno da “sanjamo”.

* Kada se osvrnete unazad, čini se da ste najčešće na pozorišnoj sceni radili velike naslove sa značajnim rediteljima?

- I uvek s velikom radošću, mada sve nisu bili veliki zadaci. Tako bih s Jagošem Markovićem, na primer, želela da u budućnosti radim nešto zahtevnije. Sa Egonom Savinom, takođe. Neku lepu dramu ili tragikomediju. Savin je strog i inspirativan reditelj, tačno zna šta hoće. Volim da razgovaramo, i kad se slažemo i kad se ne slažemo. Unkovski je, pak, maštovit, kreativan, navodi neke životne primere i postepeno te uvodi u ulogu. Tako, da ti se na kraju čini da je ta uloga napisana za tebe.

* Vaš put na glumačku scenu počeo je još u Trebinju. Pre upisa studija osvojili ste dve nagrade na pozorišnom festivalu amatera SFRJ. Šta danas mislite o amaterizmu, koji se gasi?

- Veoma je značajan za male sredine. Takva oaza pogotovo je danas korisna za mlade ljude i njihov ulazak u nove svetove, koji će im pomoći u ličnom razvoju i upoznati ih sa dobrom literaturom. Korisno je da dete provodi slobodno vreme na sličnim mestima, da nauči šta je tim, ostvari živi kontakt s umetnošću. Da može da sanja i bude sve što poželi. Sve to oplemenjuje. Danas za amaterizam nema dovoljno sluha. Nema tu novca, radi se samo iz strasti, a sada je to retko. Cela zemlja je podeljena na neke paralelne svetove. Nekad su ti svetovi bar bili proporcionalni, sada su oni koji se bave dušom i drugim tananim stvarima, u totalnoj manjini.

* Predsednik žirija na tom amaterskom festivalu bio je Danilo Lazović. Sjajan glumac, čini se prerano i nepravedno zaboravljen?

- Dača je bio divan. Svoj, autentičan, veliki umetnik. I, zaista, brzo zaboravljen. Nažalost, nije jedini. Često pomislim kako život dajemo pozorištu, neke glumice nikad nisu ni ostvarile porodice. Sve su podredile glumi, misleći da će ostaviti nekog traga. Nepravda postoji, ne znamo šta će nas zakačiti. Danilo je bio i izuzetno duhovit, imao je i veliki dar. Ne znam šta utiče na to koliko ćemo pamtiti one koji su nas napustili: talenat, ljudi kojima su pripadali, pozicije, emocije onih koji ih nose u srcu. A kad neko uđe u legendu, više se i ne pitaš da li je zaslužio ili ne. Bilo kako bilo, nismo svi jednaki.

* Često govorite o našoj kolektivnoj inferiornosti, ne samo kada je u pitanju umetnost već, uopšte, svest o sopstvenim vrednostima?

- Tako će biti dok god “šminkamo” našu istoriju ili nas teraju da je zaboravimo. Još u školi bi trebalo da učimo koje su nam greške i mane, da se suočimo sa sobom, svesni svog naroda i svega onoga čemu pripadamo. Živimo u stalnom strahu da li ćemo se nekom dopasti ili ne, tuđe vrednujemo više nego sopstveno. A ne može se reći da je to odlika malih naroda! Naprotiv. Baš oni, jer su svesni da su mali, drže do svoje tradicije i vrednosti. Mi imamo pogrešnu percepciju: ne shvatamo da smo samo delić sveta nebitan drugima, osim za potkusurivanje. Nigde život nije jeftin kao kod nas, nigde žrtve tako brzo zaboravljene ili dovedene u pitanje. Da se Jasenovac desio nekom drugom narodu, bila bi to tema za narednih trista godina. A opet, imamo i neke ljude pune ogorčenosti koji odlaze u drugu krajnost, pozivajući na osvetu. Mi ne smemo, baš zato što smo tako mali, da izgubimo nijednog čoveka. Za nas je i to mnogo.

* Da li i vaši desetogodišnji dečaci, Mateja i Luka, pokazuju inicijativu i želju da se nečim bave od detinjstva?

- Ja im scenu nisam nudila kao mogućnost. Sa sedam godina su išli na skijanje i jedrenje, a i to je neka vrsta odvažnosti. Srećna sam zbog toga. Inače, vole izazove, vole da menjaju sredinu. Kao dečaci skloniji su sportu, ne vidim neku preteranu želju za umetnošću. U svakom slučaju, pustiću ih da odaberu sami.

* Kako vidite budućnost?

- Do sada sam bila “nepopravljivi” optimista. Branila se od svakodnevice tako što sam odbijala da se informišem. Konačno, sve bitno na kraju do tebe dođe... Sada sam po prvi put uplašena. Kao da smo se našli na nekoj pijaci. Cena nam nije visoka. Ni mi ne znamo kolika je, pa drugima ostavljamo da nam je odredi. Ja ću uvek imati svoj mikrosvet, ali počinjem da razmišljam kako mi deca rastu. Šta je bolje za njih, čemu da ih učim? U vazduhu se oseća nešto loše. Samo smrt i nesrećni događaji mogu da okupe ljude i izazovu empatiju. Kada je nešto tužno, spremni smo da oprostimo, priznamo nečiju veličinu. Kao da je taj neko predstavljao opasnost dok je bio živ, pa tek sad možemo da mu odamo počasti. Niko danas ne želi da učestvuje u tuđoj sreći, lakše mu je da je ne gleda...

Izvor: Novosti

Životna priča - Nataša Ninković: Najveći uspeh su mi unutrašnje pobede

Iako je vaspitavana da osećanja čuva za sebe, Natašu Ninković je gluma navela da emocije pokazuje uvek, ali i da pomoću tuđih iskustava izgradi svoj spokoj koji dugo neguje u privatnom životu

Potpuno nesvesna gde će je odvesti put koji je kao tinejdžerka srcem birala, jedna od naših najuspešnijih glumica, Nataša Ninković (38), podstaknuta ljubavlju, željom za promenom i uspehom, ali i svojim unutrašnjim buntom, stigla je do veoma zavidne pozicije u srpskom glumištu. Porivom da uvek ostane dosledna sebi, ova lepa Hercegovka najpre je svojoj harizmom osvajala roditelje Milenu i Branka, a potom i tri godine starijeg brata Petra koji su zajedno činili bedeme njene ušuškane porodične tvrđave, da bi potom otisnuvši se sama u svet, lako otvarala mnoga nova vrata važnih životnih poglavlja. Želeći da proširi svoje vidike, po završenoj srednjoj školi iz rodnog Trebinja uputila se ka prestonici i u njoj uspela da pronađe sve: obrazovanje, profesiju, supruga... Sve važne stvari u životu dešavale su joj se odjednom i iznenada, pa je u pravo vreme za to stiglo i materinstvo. Kada danas u svojim blizancima Luki i Matiji prepozna neku svoju osobinu, osmeh joj preplavi lice, a njihovi naivni postupci ožive joj najranije slike.

- Pamtim sunce i miris suve trave, zanoveti i pelina koje sam osećala najviše kod babe u selu Necvijeće. Udaljeno je četiri, pet kilometara od Trebinja i bez obzira na ime, puno je cveća. Sećam se dvorišta ispred zgrade i mnogo dece, prostora oko hotela Leotar i parka ispred glavne crkve. Prvo sam ga volela zbog obdaništa koje je bilo preko puta, a kasnije i zbog amaterskog pozorišta koje se nalazi u sklopu Doma kulture smeštenog nedaleko od tog parka. U njemu sam prvi put s osam godina glumila Crvenkapu. Takođe, volela sam i predivnu reku Trebišnjicu, ali danas me na vodu više asocira more, pogotovo potez od Dubrovnika do Cavtata. Tamo smo odlazili na dnevne izlete, a na duže ostajala sam u Tivtu kod ujaka ili kod moje tetke Olge kod koje sam se uvek osećala kao kod kuće. Posle mnogo godina krug se zatvara jer sam dosta lutala, ali od pre dve godine često se vraćam u taj mali prostor između Trebinja i Dubrovnika, Tivta i Budve. Morska obala bila je dosta dugo ceo moj život – opisuje glumica neke od prvih slika iz svog intimnog foto-albuma.

- Odrastala sam pod jasnim pravilima. Postojao je red, poštovali su se stariji, držalo se mnogo do rodbinskih odnosa, slavio se Božić, slava Sveti Jovan, pa je i ono malo lične slobode koju sam imala bilo pod velikim okriljem tradicije. S prvim danima puberteta počela sam da se bunim, borim za svoje mišljenje i želje, odbijajući da radim ono što drugi očekuju od mene. Bila sam veoma radoznala, a čitanje knjiga bio je beg u moj imaginarni svet, kao što je to i danas zajedno sa pozorištem, samo što sada umem mnogo bolje da koristim tuđa iskustva. Meni je uvek bio potreban taj imaginarni svet kako bih bila srećnija u ovom realnom, samo što su nekad između ta dva sveta postojale vidljive granice, a danas su se izmešale – iskrena je Nataša.

- U srednjoj školi bila sam dobar đak, ali volela sam često da izlazim i počela sam rano da konzumiram cigarete, što je bio šok za moje roditelje. Bunila sam se protiv autoriteta u školi, ali i van nje. Prošla sam i kroz darkersku fazu... Mojim roditeljima nije bilo lako sa mnom. Ali, shvatam da je to bio neophodan proces traženja koji je nemoguć bez poverenja u sopstveno dete, pa sam im zahvalna što su ga imali u mene. Sada kada sam i sama roditelj, smatram da je blagoslov ako dete zna šta hoće, kada želi, traži i misli jer danas adolescenti ništa ne žele, nemaju snove, bunt je redak, nedostaje im strast za životom... – priča Nataša koja je odluku da krene u Beograd na akademiju donela iznenada, iako je nakon svih glavnih nagrada osvojenih na Festivalu jugoslovenskih amatera među kojima su nagrada Zlatna maska, nagrada publike, nagrada Televizije Sarajevo..., dobila poziv da dođe na sarajevsku akademiju.

- O Beogradu sam samo slušala i znala da ću, kada porastem, otići tamo da studiram i živim. Bila je to ljubav na nepoznato i na daljinu. Danas mi ponekad, kada mi se čini da su ovde stvari nepopravljive i da je svaki napor uzaludan, bude žao što nisam zamišljala Njujork. Kasnije su moji roditelji napravili kuću u naselju Vinogradi gde i danas žive kada nisu kod mene u Beogradu, a dolaze mi često, pošto moj brat Petar već dvadeset dve godine živi u Londonu. Kao deca bili smo veoma vezani, a danas tu povezanost prenosimo na našu decu, moje blizance i njegove tri preslatke ćerke, Anu, Ninu i Taru – ističe Nataša sećajući se svoje najvažnije prekretnice u životu.

- Akademiju sam upisala sa sedamnaest godina iako o njoj ništa nisam znala. Nijednog profesora niti kolegu nisam poznavala i bilo mi je teško na prvoj godini jer nisam znala šta mogu da očekujem pa samim tim ni da li to zaista želim. Vaspitavali su me tako da je ispravno kriti najdublja osećanja i da se plače samo onda kada te niko ne vidi, a na prvoj godini studija profesor Vladimir Jevtović tražio je da pokažem svoje najdublje emocije i suze. Tu je nastao problem jer sam ih dugo čuvala za sebe. U tom periodu traženja i snalaženja postala sam nerazdvojna drugarica, a potom i kuma sa Nelom Mihajlović. Naša ljubav i danas traje i još je jača jer je upotpunjena našom decom. Ostali drugari sa klase Vojin Ćetković, Boris Pingović, Nebojša Glogovac i Sergej Trifunović i dan-danas su mi kao familija – opisuje Nataša koja je baš sa tim svojim kolegama načinila prve uspešne profesionalne korake.

- Prva filmska premijera Tri karte za Holivud u Sava centru donela mi je velika očekivanja, a zatim i razočarenje što me u filmu ima tako malo. To na setu nisam ni primetila jer mi je samo moje prisustvo u društvu velikih glumaca bilo fascinatno, pa o veličini svoje uloge nisam ni razmišljala. I to snimanje ostalo mi je u divnom sećanju po druženju sa Vesnom Čipčić, Nedom Arnerić, Mimom Karadžićem, Draganom Nikolićem, Božom Nikolićem. Prva premijera u pozorištu Ukroćena goropad  zapravo je generacijska predstava koja je bila prepuna divne čiste energije, snage i mladih talenata. I zato hvala profesorima Jevtoviću i Aleksandru Berčeku jer je posle te predstave sve išlo sukcesivno, korak po korak – kaže Nataša koja je vrtoglavi uspeh postigla ulogom u ostvarenju Spasitelj u kojem je igrala rame uz rame sa Denisom Kvejdom i koji joj je na tren približio Holivud. Ipak, njena želja za karijerom u svojoj zemlji pobedila je poriv za odlazak u Ameriku.

- Ništa mi nije došlo preko noći, iako to možda ne izgleda tako. Ima glumaca koji preko noći postanu zvezde, a ima i onih čiji je put usporeniji. Moj je bio nešto između, a poenta kod svih jeste dostići jedan nivo, a potom trajati, što ne znači popularnost, već kvalitet. Popularnost je neophodna da bi skrenuo pažnju na sebe, ali posle nje ne slede lovorike već težak rad. Uvek sam razmišljala o svom uspehu u granicama naše zemlje, a kada sam ga dostigla, pogled mi se promenio. Odavde vidim neke druge daljine pa sam često opet nezadovoljna i krećem ispočetka, samo što mi se start svaki put pomeri. I opet donese neke druge nesigurnosti, pitanja, zasićenja... – otkriva umetnica koja je oduvek govorila da veruje u sudbinu, ali da se ne prepušta slučajnostima. Onu drugu najvažniju ulogu u životu, da postane supruga, donela je nakon godinu i po zabavljanja sa sadašnjim suprugom, biznismenom Nenadom Šarencem. Trenutak u kojem su se upoznali na proslavi glumačke Nove godine koju je organizovala Sonja Vukićević, jedan je od onih koji je pretvaraju u romantičnog nostalgičara.

- Bilo je to na Božić 1996. godine. Odmah je provalio moju slabost i odveo me na kolače. Nije moglo da ne uspe. Sećam se našeg razgovora i njegovog profila dok me je vozio u kolima. Krišom smo se gledali, pamtim taj miris... I povremenu tišinu za koju  ne znaš da li više uzbuđuje ili plaši – seća se glumica koja je s punih dvadeset pet godina, 14. septembra 1997, stala na ludi kamen, a tri i po godine kasnije ostvarila se kao majka.

- Osećaj kada sam saznala da sam trudna naprosto je neopisiv. Bio je to jedan od najradosnijih trenutaka jer sam ga čekala godinu dana, a za mene ovako nestrpljivu to je bila večnost i još vest da su blizanci. Imala sam neki predosećaj da ih nosim, pa sam pre odlaska kod doktora pitala moju mamu i svekrvu da li je bilo blizanaca u našim familijama i dobila odrične odgovore. Mada sam verovatno jedna od retkih žena koja nije imala nikakav odnos prema dvojkama, kada su mi rekli da ih baš ja imam, pomislila sam da sam dvostruko blagoslovena. Imala sam visokorizičnu trudnoću i niko osim mene i doktora nije verovao da ću je izneti, ali moja želja i vera bile su tolike da sumnji nije bilo mesta. A što se tiče izgleda tokom trudnoće, bila sam kao kit, što sam shvatila tek nakon porođaja jer sam pre njega mislila da sam najlepša žena na svetu. Iako nikada ne stavljam crveni karmin na ove moje pune usne, tada sam to radila svakog dana od ranih jutarnjih časova. Pamtim kako su Vojin Ćetković i Sergej Trifunović došli da me vide posle mesec dana. Bila sam u poodmakloj trudnoći, a kada su ušli na vrata i videli me, izustili su: Nale, bože kolika si! Stajali su zabezeknuti i gledali me, a ja nisam odustajala da ponavljam pitanje da li sam prelepa. Danas mi je strašno kada se setim toga – s osmehom prepričava Nataša, koja je od prvog dana potpuno predana svojim sinovima. 

- Blizanci su veliko zadovoljstvo, ali i donose dupli napor. Teže je dok su bili bebe, ali je sada lakše u ovom uzrastu. Imaju slična interesovanja, idu na iste sportove... Luka i Matija imaju već dve polusestre, Mariju i Anu, pa s vremena na vreme kažu kako bi voleli još jednog brata. Ipak oni se tu ne pitaju mnogo – kaže glumica koja je u poslu najviše priznanja dobila za filmove Spasitelj i Klopka, a u pozorištu su joj posebno drage nagrade publike koja je odlično reagovala na Rut u Pinterovom povratku, Varju u Višnjiku, Suzanu u Figarovoj ženidbi...

- Najveći uspeh su mi one male lične pobede unutar nas samih bez kojih ništa od ovoga ne bi bilo. Uloge ne sanjam, već volim da sam izabrana, a najviše volim kada dobijem tekst za koji čitajući ga shvatim da sam baš njega želela. To se desilo sa najnovijom ulogom Hede Gabler koju mi je u Narodnom pozorištu poverila mlada rediteljka Snežana Trišić. Osećam da je došla u pravo vreme, pomislim da je to sudbina pa joj prilazim s naročitom pažnjom i nadahnućem,  postajem smelija. Za glumicu, kao i  svaku ženu, bitno je da ima svest o sebi, a iz te svesti proizilazi prihvatanje, rad na sebi, a onda osećaj moći koji daje mirnoću. A taj osećaj unutrašnje mirnoće najlepši je na sceni, samo treba doći do nje. Ljubav prema sebi bez te svesti može da bude pogubna. Najviše sam učila iz bolnih iskustava, pošto me ona lepa uznesu i brzo budu zaboravljena. Ne postoji neka univerzalna zrelost za sve. Negde je postigneš, a negde nikad ne dođeš do nje i uvek iznova dozvoljavaš da te zateknu nespremnog, ali to je stvar karaktera, mudrosti... – kaže Nataša koja pored svih ciljeva, najviše snage ulaže u onaj najveći.

- Trudim se da sačuvam svoje i zdravlje moje porodice, da izvedem decu na pravi put i da im ostavim čisto ime kao dobar bekgraund. Da im to što Nenad i ja radimo i živimo, bude dobar vetar u leđa.

Izvor: Story

Nataša Ninković: Svi nas zavode frazama

Od premijere i nagrade u Karlovim Varima, film "Smrt čoveka na Balkanu" Miroslava Momčilovića neprestano dobija priznanja - jednoglasnom odlukom selekcione komisije EFA, ušao je i u trku za ovogodišnju Evropsku filmsku nagradu. Ono što kritika i publika u inostranstvu prepoznaje kao "svoj" deo priče u ovoj crnoj komediji o nama, po rečima Nataše Ninković koja je deo sjajne glumačke ekipe ovog filma, jeste - lepota:

- Uvek se prepoznaje dobar film - ovo je dobro ispričana priča snimljena u jednom kadru, dakle, nešto dosta neuobičajeno. Kvalitet ne priznaje granice, kao što talenat i lepota uvek razoružavaju, ma na kom jeziku ili mestu da se pojave. Na veoma duhovit način, pisac i reditelj Miroslav Momčilović kritikuje društvo u kom živi, institucije, sistem... i problem ličnog, koji je uvek veći od profesionalnog, naličje empatije - kaže glumica iza koje je već značajan "spisak" filmova ("Tri karte za Holivud", "Spasitelj", "Rat uživo", "Imam nešto važno da vam kažem", "Made in YU", "Ivkova slava", "Klopka", "Pejzaž", koji je bio slovenački kandidat za Oskara, omnibus "Neke druge priče").

* Da li je tragikomedija pravi žanr koji realno živimo?

- Mi živimo egzistencijalnu dramu sa svakodnevnim tragičnim elementima, a humorom se hranimo! Taj humor, kom smo skloni, može biti duhovit samo ako ima svoj rok trajanja. Jer, u suprotnom, ta tragikomedija prelazi u očaj, a onda u ravnodušnost. I tu nas "oni" čekaju - ravnodušnost je najbolji teren za manipulaciju - biti ravnodušan znači odustati od života, to stanje je isto kao i biti mrtav.

* Iako ste odigrali uzbudljive likove, koliko su zanimljive ženske uloge ipak "eksces" u domaćim filmovima?

- Malo smo tržište, malo se radi, tako da je svaka ženska uloga dar, dobra premija na nivou ekscesa. Ali, naše glumice se ne daju, i često ni od čega naprave posao.

* Kaže se da smo ljudi koji bi se i Tesli podsmevali da je ostao ovde, da ne volimo svoje najbolje i da je to usud Srbije koji je stalno vraća u tamni vilajet. To se naslućuje i u Momčilovićevoj priči?

- Ne znam više gde je koren našeg tamnog vilajeta - možda u tome što mi stalno hoćemo prošlost, a nećemo istoriju, kako je rekao Radomir Konstantinović. Jer, da zaista hoćemo istoriju, nešto bismo i naučili od nje. Ako bi se ovde i pojavio čovek koji bi video deset koraka unapred, mislim da ga ne bismo prepoznali. Jer - ne bi delovao i zvučao rodoljubivo! Rodoljublje shvatamo na pogrešan način, i stoga nas može zavesti nekoliko ispraznih, patetičnih fraza! A osvešćenje uvek stiže kasno! Naš film govori i o tome kako smo sabraća samo u tragičnim događajima, a potreba za ličnom promocijom, čak i u najtragičnijim situacijama je neutaživa!

* Na Filmskim susretima u Nišu proglašeni ste najboljom glumicom u epizodnoj ulozi. Zbog čega ste vi, kako ste izjavljivali, oduševljeni ovom ulogom?

- Ne, nisam oduševljena ulogom, već scenarijem, a na kraju i filmom. A moja uloga je jedan delić te atmosfere, i prijatno sam bila iznenađena kada su mi javili za nagradu. Nisam je uopšte očekivala - pa ja nemam nijedan krupni kadar! Mislila sam da se i ne vidi to što radim, i samo mogu da kažem hvala kolegama.

* Ovogodišnja nagrada je vaše drugo priznanje za epizodu na ovom festivalu - dobili ste je i za lik Marije u "Profesionalcu". Kako biste vi odredili epizodu?

- Iskreno, više volim glavne uloge, a koji ih glumac, uostalom, ne voli. Glavni likovi daju više prostora, i više stvari zavisi od tebe. Ali, epizode su neophodne, kako na filmu tako i u pozorištu, one su, zapravo, jedna velika provera koliko je glumac vešt za brze i jake poteze.

* Šta je vaša intimna čarolija kada se nađete pred kamerom?

- Kada znam šta radim, obožavam kameru, jer sam svesna da sve vidi, a najviše ono što svesno skrivam! Uvek je okolo puno ljudi, a ti imaš utisak da ste sami - ti i kamera. Taj tajni savez je čarolija, koja diže adrenalin, uzbuđuje, ispunjava...

* Ako biste beležili pozorišna i filmska priznanja, sigurno biste bili među najnagrađivanijim glumicama. Koliko, uistinu, znače nagrade, da li je demagogija da one nisu bitne?

- Možda nagrade ne znače mnogo za posao, niti su medijski podržane u smislu - dobiješ "Caricu Teodoru", i niko te ne pozove ni telefonom da kažeš nešto o tome. Ne zazvoni ti telefon ni narednih godinu dana za neki sledeći film. Ali, intimno, te nagrade puno znače.

* I profesionalno i privatno možete biti primer da je i u zemlji Srbiji moguće biti srećan. Da li biste sebe "definisali" kao srećnu osobu?

- Pa, postoji batrganje, s vremena na vreme. Ali, ne dam se! Ispunjena sam, u svakom slučaju. Ako bih sebe i "definisala" kao srećnu osobu, možda bi to bilo u smislu davanja ljubavi. Verujem da je dar koji je najvažnije imati u životu upravo u davanju ljubavi i sposobnosti da je primiš. Sve je lakše kada ima ljubavi za druge!

* MomČilovićev film imao je "čudnu sudbinu" - cela glumačka ekipa prihvatila je da snima i bez honorara?

- Ušli smo u taj projekat kao u eksperiment - svi smo, žargonski rečeno, "odlepili" na scenario! Postavljalo se pitanje čita li iko u Ministarstvu kulture te priče s kojima reditelji konkurišu za sufinansiranje? Ako je ovoliki broj naših glumaca prepoznao potencijal i kvalitet ovog scenarija, i pristao da ga radi bez honorara, kako niko od čelnih ljudi koji odlučuju o sredstvima koja se dodeljuju za snimanje filmova, nije imao sluha, a ni volje da podrži ovaj film. Sve dok ostvarenje jednog projekta zavisi od toga ko će za tebe da okrene "ključni" broj telefona, a ne koliko kvalitetan projekat imaš, bićemo tu gde jesmo. A gde smo? O tome ne bih govorila. Nekada sam mislila da naše društvo zavisi od toga koja je politička partija na vlasti, ali ne! Partije se smenjuju, a nama, koji nemamo "ključne" brojeve telefona stalno je isto, i stalno loše!

Izvor: Novosti

Gledao sam je bas skoro.. u ulozi zavodnice, koja joj je samo tako legla.. ne sjecam se u kojoj seriji. Nije mi nikada nesto narocito bila simpaticna, ali me je tu zalozila posteno.