Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 3 4 ... 12
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Обичаји и веровања у Срба  (Pročitano 55367 puta)
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                                       Полазак на венчање

Када се провесели и када дође време за полазак на венчање, сватови крећу по одређеном редоследу.. Први креће војвода и носи барјак, затим иду кум и младожења, девер са младом, старојко, а онда сви остали гости. Када се обави венчање, млада баца бидермајер ( бидермајер може бацати и после венчања у цркви).

После венчања млада прелази у кола код кума и младожење. По заврсетку венчања у цркви младини гости иду њеној кући, а младожењини заједно са младом и младожењом код њега,његовој кући. Пре него што уђу код младожење, гости морају да убаце ситниш у корито с водом које је поставио војвода.

Када уђу у двориште, млада баца сито на кров куће, окреће у круг “наконче”, а затим је младожења уноси преко прага у кућу. Гости настављају весеље а увече када дођу и младини гости, такозвани ”повођани”, весеље постаје још веће, још бучније и траје до касно у ноћ.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                                    Момачко вече

Ранијих година постојало је само момачко вече. То је вече када будући младожења сакупи све своје пријатеље, другове, браћу, сестре.

Док сестре и остале жене плету свадбени венац за капију и ките шатор, дотле мушки део пије, весели се и лумпује, као да жели да истера сав онај “ћеф” који будуци младожења више неће моћи да истерује. Девојка касније увек каже "да ми је да сам видела какав је био за момачко вече".

У данашње време постоји и девојачко вече па девојке не остају дужне младићима. Те вечери спремају се цветови за сватове или пак само рузмарин.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                                  Позивање гостију

Госте на свадбу позивају и девојка и младић. Она своје а он своје. Обично се узима неко од рођака (брат,сестра,…) или друг односно другарица. Онај ко позива носи буклију са домаћиновом ракијом окићену цвећем.

Први се на свадбу позива кум, који ће три пута испити из буклије и благосиљати младенце. Потом ће у буклију досути мало своје ракије, украсити је са још мало цвећа и код кума се обавезно мора ручати (онај ко зове на свадбу). Потом кум даје дарове за младенце који се односе у кола, а даје и новац који остаје оном ко позива.

Затим се иде код старојка, девера, а онда редом остали гости по списку. Последњи се од гостију зове војвода код кога се исто поступа као и код кума.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                            Обавезни актери свадбе

Ако сте се и одлучили за свадбу без оптерећујићих обичаја, са најнеопходнијим церемонијалима, требало би да знате да актери свадбе, поред вас младенаца, треба да буду: кумови, девер, стари сват и барјактар.

Девер преузима невесту у име свог брата и свих сватова са младожењине стране. Од тренутка кад је преузме од њеног брата па све до самог чина венчања, девер треба да пази младу као «очи у глави». Ако младожења има више браће, улогу ручног девера преузима најстарији од неожењене браће.

Без кумова, сведока на венчању, не можете да обавите ни грађанско ни црквено венчање. По један сведок иде и с младине и с младожењине стране. Кумове «регрутујете» из редова својих најбољих пријатеља, али можете да обновите и нека стара кумства. Најбитније је да и ви и кумови увек имате на уму да је «Бог на небу, кум на земљи».

Стари сват је обично најстарији неожењени члан из младожењине фамилије, и он је поред кумова сведок на црквеном венчању. Улоге старог свата различите су од места до места, негде се стари сват бира само про форме, а негде представља «разредног старешину», домаћина свим сватовима.

Барјактар је рођак или друг са младожењине стране, у свадбеној поворци је међу првима да би барјаком показао од којег је «рода» младожења.

Девере, кумове и старог свата, као почасне госте, млада посебно кити – некад везеним, а данас сатенским пешкирима и богатијим цветовима, сличним оном којим окити и младожењу.

Сви ови обавезни актери свадбе седе уз младенце за главним столом.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
Иако су се у данашњим браковима сачувала нека традиционална начела, већину старих народних обичаја заувек је прекрила прошлост. То је посебно видљиво у сеоским домаћинствима и некадашњим породичним задругама у којима је живело неколико поколења и породица и у којима је свако знао своју улогу. Младожења би, према обичајима, доводио невесту својој кући, у бројну заједницу, док су супротни случајеви (у којима је младожења одлазио у младин дом) били веома ретки, па чак и срамни.

                                                                 Невеста да рађа и да ради

Према обичајима, од младенаца се очекивало да најпре обезбеде потомство, односно да “продуже породичну лозу”. Са друге стране, долазак невесте значио је нову “радну снагу” која може да припомогне у сеоским пословима, па су због тога на цени биле здраве, једре и јаке девојке које су могле да рађају децу и раде у пољу. Такође се гледало какво је здравље у невестиној фамилији и има ли у њој довољно деце. За невесте није било изузетака ни у ком смислу. Тако се подразумевало да труднице, као и сви остали чланови фамилије, раде тешке послове у пољу, а многе од њих на њивама су се и порађале. Пошто (и поред свих предострожности) "продуежатк лозе" није био поуздан, у неким крајевима, посебно у источној Србији, установљен је “брак на пробу”. Овакав брак је трајао онолико дуго колико је било потребно да се утврди да ли је жена способна да рађа и да ради. Уколико би се показалао да девојка испуњава све “захтеве”, фамилија би уприличила свадбу. Али, уколико би се у току “пробе” испоставило да је девојка лења или, не дај Боже, нероткиња, у већини случајева, младићева фамилија би је отерала из куће и она би се, посрамљена, враћала својим родитељима. Не треба ни рећи да би јој "обруканој", после тога, било веома тешко да нађе другог младожењу.
« Poslednja izmena: 01. Nov 2011, 22:16:46 od vojvođanka »
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                           Симболи плодности

У крајевима у којима није постојао пробни брак, уобичајили су се бројни свадбени ритуали који су имали за циљ обезбеђивање плодности, среће и благостања у браку. Обичај који се у неким крајевима сачувао до данас јесте посипање сватова пшеницом, житом, пиринчем, јечмом, бадемима... То разбацивање плодова требало је да симболише плодност, бројно потомство и изобиље у будућем брачном животу. Такође и данас је распростањен обичај да млада при уласку у младожењину кућу подигне неко дете из фамилије (најбоље мушко), што би требало, тако се бар верује, да јој подари плодност у браку. У Призрену је девојци, неколико дана пре венчања, бојила косу у црвену боју жена која је много рађала. Кроз тај обред моћ рађања требало је да пређе на нову младу
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                        Лажни младожења

Они младићи и девојке који би остајали невенчани одувек су у народу изазивали подозрење и неповерење. Због тога су се и једни и други трудили да се на време венчају и да на тај начин не одударају од заједнице у којој су живели. Међутим, одувек је било оних који због скромнијег изгледа, некакве болести или "лошег гласа" нису успевали да окусе “брачну срећу”. Због тога су неки, у договору са родитељима, прибегавали превари, а такав младожења се у народу звао “лажни младожења”. Такав пример налазимо у народној песми “Женидба Максима Црнојевића” Имало је таквих примера и у стварности, не само у народним песмама. Тако је 1732. године нека Винка тражила од српског Синода да јој поништи брак јер су је, преваром, уместо за здравог, венчали за човека који је нем, глув и луд. Синод је, с разлогом, одобрио развод. Забележен је још један пример из 1880. године. Те године се нека Видосава Миловановић загледала у наочитог момка Стојана Митића. Пријатељи је наговорише да побегне у кућу једног од њих где ће је наводно чекати Стојан Митић и одвести је својој кући. Кад је дошла, од Стојана не беше ни трага ни гласа, а она од срамоте, узе прстен другог човека и пође за њега.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                   Свадбени обичаји


Буклија - У разним деловима Србије, свадбени обичаји се мање или више разликују. На венчање је најчешће позивао момак који је припадао младином или младожењином роду, који је са собом носио окићену буклију у којој је вино или ракија. Очекивало се од домаћина који се позива да се прекрсти, отпије мало из буклије и да каже:
„Дај Боже да су младенци живи и здрави, да их прати срећа и љубав, да ове године венчамо, а идуће крстимо.“
Куму и старом свату се, осим буклије, носи и јабука у коју они утискују дукат или метални новац. Припреме за венчање се дешавају и у кућама младе и младожење: цвећем се кити капија и кућа. Девојке такође сакупљају и рузмарин којим ће касније китити сватове. Два дана уочи свадбе, капија испред младожењине куће се отвара и не затвара се до краја весеља.

На сам дан свадбе, од раног јутра, девојка се припрема и облачи венчаницу. Њене другарице и сестре дођу да је ките, чешљају и певају јој. Те песме могу да буду и тужне јер традиционално девојка напушта родитељски дом. У кући младожење је окупљање сватова које девојке ките рузмарином. Младожења са друговима или браћом одлази колима (или фијакером) по кума који се сматра важним гостом и који се дочекује музиком. Исту част има и стари сват.

Када се сви окупе, свадбена поворка иде по младу. У новије време ту поворку чине (луксузна) кола која су окићена цвећем и пешкирима. Традиција налаже да до невесте није лако доћи. На капији је високо подигнута јабука коју младожења или његов рођак треба да погоди из шушке, а на улазу је постављена препрека испод које је корито са водом у које сватови убацују новац како би прошли. Такође, брат неће извести сестру док му младожења не плати. Девер преузима младу која му дарује бели пешкир који он носи пребачен преко рамена. Његов задатак је да чува и пази младу током целог весеља. Младини родитељи ће послужити госте, а потом се млада опрашта са својим родитељима који јој дају благослов.

Младенци тада одлазе на венчање које може обавити матичар или свештеник. Након тога, млада баца бидермајер окренута леђима. Девојке покушавају да ухвате бидермајер, јер се верује да ће она која то успе – следећа да се уда. Свадбено весеље се одвија у младожењиној кући и тамо се поворка упућује након обреда венчања. Свекар је тај који помаже младој да изађе из фијакера и дарује јој златни дукат, а она њему кошуљу.

Постоји неколико ритуала приликом пристизања младе у младожењину кућу. Један од њих је да јој се принесе мушко дете (наконче), које она подигне, три пута окрене и пољуби. То ради због веровања да ће онда и она рађати мушку децу. Весеље почиње за окупљане сватове, а касније у госте пристижу и пођани. На весељу које следи, млада и младожења дворе све госте, а млада их дарује и кошуљама, пешкирима и другим даровима. Свадбено весеље траје два-три, па и више дана.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
Као што у Србији и данас опстаје сијасет веома старих обичаја који прате човеков живот, од рођења до смрти, тако се и мноштвом обичаја прате разни послови. У прошлости је свадба, један од најважнијих народних обичаја, била условљена читавим низом летњих и јесењих пољопривредних радова који су се морали завршити да би се припремило сватовско весеље. Знало се, када се подигне летина и склони на сигурно, те прође сенокос и оберу се виногради, настаје време за сватовска весеља.

Данас је тај леп обичај (чак и на селу) донекле изгубио на значају, а свадбе су све ређе и све више у познијим годинама, јер се млади жене и удају пошто им прође прва и друга младост, каже Иља Слани. Некада је по селима било уобичајено да се момци жене између 18 и 20 година, а девојке удају после 16. године, јер је момак у правилу требало да буде старији од своје изабранице. Опште правило није се свуда поштовало па су забележени случајеви склопљених бракова између дечака од 12 до 14 година и приметно старијих девојака, посебно у задружним и имућним кућама које су на тај начин долазиле до драгоцене радне снаге. "У Лужници и Нишави женили су и децу од 13 година с девојкама од преко 20, па се могло десити да су такве младожење њихове жене носиле на рукама", бележи један од најугледнијих етнолога проф. др Боривоје Дробњаковић.

Данас не само да нема таквих "венчавања" већ су и склапања бракова пунолетних особа у многим деловима Србије постала права реткост. Ту недавно је причао матичар из Азање, како се четрдесетих година двадесетог века у току јесени венчавало стотинак младих парова, да би у ова наша времена он венчавао десетак парова у току читаве године. Треба нагласити како се у народу склапање брака сматра као колективан чин успостављања везе између две породичне заједнице, у коме учествује шира друштвена заједница једног или два села. Само на тај начин се може разумети велико ангажовање обе породице у бројним "пословима" које Дробњаковић издваја и систематизује у опште распрострањене делове свадбе: позивање сватова, окупљање и одлазак из младожењине младиној кући, преузимање младе, одлазак на венчање у општину и цркву, повраћај сватова у младожењин дом, свечани обед, приказивање сватовских и предаја младиних дарова, свођење младенаца, свадбено јутро и испрћај сватова. Обичај је у многим крајевима Србије да се сватови позивају на неколико дана пред свадбу.

Буклијаш, млађе чељаде из младожењине куће, с буклијом (чутуром) напуњеном вином или ракијом и окићеном пешкиром и цвећем, иде по селу позивајући сватове. У Кусићу (јужни Банат) код Беле Цркве, младожења с пријатељима и младима из родбине дан уочи свадбе с окићеном флашом у руци позива свадбаре, који ките буклију домаћим новчаницама и девизама. Обредом командује "жарач", окићен венцем љутих црвених паприка и са бичем у руци. Он је као и "чауш", "чаја" "буклијаш", "лажља", упадљиво обучен и искићен, да би на себе скренуо пажњу "злих очију" и одстранио опасност од младенаца.

Иначе међу сватовима најважнији ликови су: кум, стари сват, девер (момков млађи брат) бајрактар, чауш и војвода. У сватовском весељу учествују и "пјевачице", "певице", "венчарице", "ђеверуше", "енђе", "енђебуле", - девојке које прате младу и песмом забављају сватове, затим "куме", "почасне бабице", "поснаше" и друге женске званице које проузрокују велику вику и цику, како би отереле нечисте силе од младе. Остали који присуствују овој веселој и бучној светковини су: "пустосвати", "облапоруше", "чанколизи", "гузани". Кум и стари сват ("старојко") су "законици", сведоци у цивилној и црквеној церемонији венчања, којима се на свадбеном ручку даје почасно место и указује нарочита пажња. За кумове су у прошлости најчешће бирани крштени кумови. Раније је био обавезан брак који се закључивао у верским институцијама, а од ступања на снагу грађанског закона о браку, 1946. пуноважан је само цивилни брак, док је венчање у цркви препуштено вољи грађана.

Сватови су у Србији најчешће окићени пешкирима, цвећем и рузмарином, а сватовску колону, која је некада јахала на коњима или се возила фијакерима и чезама, предводи барјактар с тробојком на чијем је копљу насађена јабука. Свадба је као и други преломни моменти у животу појединца ималла и ризик јер је то време појачаних деловања нечастивих сила. Веровало се да тада демони или урокљивци вребају присутне, нарочито младу. Зато су у не тако давној прошлости у одевању младе преовладавали вео, огртач, појас и траке црвене боје, која по народном веровању има важну улогу у одбрани од злих духова. Младе су се китилле и огледалцем, да би се (како се веровало) демони уплашили своје ружноће. Ако би се на путу из једног села у друго среле сватовске поворке младе су се криле, пошто се веровало да невеста која буде виђена таквом незгодом неће "загодинити", већ ће умрети.

Широм Србије срећемо топонимске називе као што су "Сватовско гробље". По предању то су места сусрета две поворке сватова који су изгинули у тучи, не желећи да пропусте једни друге. Бројне су у народу фантастичне приче о сватовским догодовштинама и великим невољама, а једна од најмаштовитијих је везана за настанак "Ђавоље вароши" у Куршумлији. Бујице с планине Радан, у чијем се подножју она налази, однеле су порозне делове тла, а од отпорнијег материјала изградиле витке стубове с каменим "капама". Док је наука понудила објашњење тог природног феномена мештани околних села о њему распредају најчудноватије приче и легенду о "окамењеним сватовима". У стара времена окупљали су се сватови под Радан планином и кретали до Жутог потока где је требало да се изабраници венчају, а да нико од окупљених свадбара није знао да су младожења и млада у крвном сродству. Када је свештеник требало да их благослови, догодило се да нека виша сила окамени несуђени свадбени скуп, како млади не би починили грех. Ти камени сватови и сада стоје у Ђавољој вароши.

Данас, уобичајен обред венчања у цркви пропраћен је прописаним правилом, док сам долазак младин у нови дом (посебно на селу) и сада прати низ обичаја везаних за народна веровања. По свршеном венчању сватови се не враћају истим путем, из бојазни од злих духова. Из тих разлога млада баца сито с разним плодовима на кров, кућним духовима на дар. Пред кућним прагом млада узима у руке "накоњче" - мало мушко дете - подижући га три пута увис, да би рађала мушку децу. На вратима свекрва дочекује младу, која је љуби у руку и узима хлебове с којим улази у кућу, где дарује огњиште новцем. У неким крајевима свекрва даје невести мед, да би јој брак био сладак, а у другим је симболично удара прутом или јој ставља узду на главу и на тај начин ставља на знање да у новој кући треба да буде послушна.
За време свадбеног ручка, после треће здравице, приказују се дарови - раније јело и пиће, које су сватови донели, а сада скупоцени поклони или новац.

Свадба се потом наставља, уз песму, свирку и коло, до дубоко у ноћ. "Свођење" или "слагање" младенаца, њихово одвођење у брачну одају, у прошлости је вршио кум или неко од младиних рођака, што се пропраћало циком, лармом, пуцњавом, разбијањем посуђа од стране већ увелико припитих свадбара и разузданом музиком, која би знала осванути и на кућном крову, ако би се то прохтело куму или старом свату.

У наша времена најраскошније су свадбе у крајевима где живе Власи. Оне по традицији трају три дана. Првог дана, у суботу, је момачко и девојачко славље. Другог, у недељу, обавља се церемонија венчања (цивилна и црквена) и прославља у младожењиној кући, а трећег дана, понедељак, игра се сватовско коло на сеоском тргу. У коло се хвата око хиљаду позваних гостију, а родитељи младе и младожење (пријатељи) с најближом родбином, одлазе на Дунав да би се, како кажу "окупали", провеселили и заиграли у води велике реке. Свадбена весеља су у Србији, од како се памти, завршавала паљењем ватре насред улице, те неуморним играњем кола и расецањем јастука, из којих се вади и баца перје, да лети на све стране.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows 7
Browser
Chrome 15.0.874.106
mob
Nokia 
                                                        Свадба у Ужичком крају

Склапање брака прати обичај свадбе. Разликује се мушка и женска свадба. Мушка свадба је онај део обичаја који се обавља код куће младожење (момка), а женска свадба обавља се код куће родитеља удаваче (младе, невесте, девојке). Разликују се и сватови од свадбара. Сватови су они који се сакупљају код младожење и одлазе у дом удаваче да је доведу. Сви остали учесници у свадбеном весељу су свадбари.

Старинске свадбе и у селима и у граду Ужицу биле су веома богате обредима, обичајима, песмом, игром и посебном врстом забаве. У свему томе има више трагова древног живота у родовским заједницама него каснијих хришћанских ритуала. Дуго је у овом крају била позната крађа девојке. То је била истинска отмица, као у далека стара времена.

Свадбени обичаји и обреди почињу неколико месеци пре закључења брака. Најпре родитељи будућег младожење одлазе у кућу девојачких родитеља и питају за девојку. Ако се тај први договор успешно заврши, родитељи девојке одлазе у посету родитељима момка да гледају дом. Затим се уговори дан кад ће се обавити прошевина или просидба. То је нека врста мале свадбе. У селима се тај део свадбеног обреда назива испит, просидба или давање пара, а у граду: прстеновање, зарука или веридба. После тога и код момачке и девојачке куће врше се обимне припреме за главну свадбу.

Понекад се у времену измеду просидбе и свадбе појаве смутљивци који, из разлицитих разлога, покушавају да покваре свадбу и веридбу раскину. У том периоду појачава се куђење момка, девојке, њихових родитеља, укућана и прилика у којима једни или други живе. Скудити момка или девојку сматра се нечасним и подмуклим, али због тога ипак може доћи до раскида веридбе и уговорене свадбе. Доста трагова о томе има у песмама, причама и легендама народа овог краја.

Просидба се уговара код девојачке куће, а главна свадба истовремено и код момачке и код девојачке. За просидбу и свадбу бирају се дани у недељи. За најпогодније дане сматрају се недеља и четвртак, ређе субота, али никад среда или петак. Пази се и на годишње доба. Најчешће свадбе су у јесен. Свадба се никад не заказује у време божићњег, ускршњег или неког другог поста.

При уговарању свадбе родитељи момка и девојке се договарају о спреми и миразу. Девојачку спрему некад су сачињавали одевни и постељни предмети: кошуље, јелеци, чарапе, појасеви, трубе изатканог беза, ћилими, шаренице, губери, јастуци и сламарице. Све се то сложи у два повећа шарена дрвена сандука и на коњу се дотера од девојачке до момачке куће, истог дана кад сватови иду по девојку. Касније се обим девојачке спреме прошири и додају се неки делови намештаја: кревет, астал, неколико столица и понешто другог покућанства. Споразум око девојачке спреме обично се брзо и лако постигне. Као нормално се узима да родитељи уз девојку дају све оно што је она сама пре удаје израдила, изаткала, исплела.

Мираз може бити у облику новца, стоке и непокретног имања. Мираз у облику новца у почетку је био симболичан, али се временом повећавао па су многе куће са више женске деце због давања мираза видно осиромашиле. Мираз у стоци давао се ређе, обично онда кад се девојка удаје у кућу сиромашних али предузимљивих, као подстрек да се брже окуће и оснаже. Мираз у непокретном имању условљен је некадашњом традицијом да се женска деца искључују из наслеђивања. Девојка која има браћу веома ретко добија мираз у непокретном имању. Ако нема браће, девојка је природни наследник родитељског имања и та врста мираза приликом уговарања свадбе обично се и не помиње, јер се подразумева. Као миразуша је најпривлачнија јединица, која нема ни браће ни сестара, али у народу се често чује и схватање да су јединице размажене (“пецне”), да нису особито радне и да се теже прилагођавају новој средини.

Родитељи који имају само женску децу једног зета обично доведу на своје имање. То се приликом уговарања свадбе обично и не помиње, иако се очекује. За онога ко дође на женино имање каже се да се призетио. За нову друштвену средину он је призет, припуз, домазет, дошљо, а дају му се и разна погрдна имена. Временом се тај отпор смири, призет буде прихваћен и настави се нормалан живот. Често призет временом прихвати и презиме жениног рода, о чему се доста доказа може наћи у старим црквеним протоколима.

Најважнији део свадбених обичаја везан је за дан венчања. Свадба обично траје два дана. Првог дана младожења и невеста (младенци) венчавају се у цркви и то је главна свадба. Другог дана весеља се продужава, гости на свадбу доносе прилоге и дарове и то се зове велика свадба. Сиромашније куће често све то обаве у току једног дана.

На мушкој (момачкој) свадби постоје сватови и свадбари, а на женској (девојачкој) су само свадбари. Сватови су посебно окићени и они у току свадбеног весеља имају извесне предности над свадбарима. Међу сватовима постоји одређена подела дужности. Домаћин је младожењин стриц или неки други старији човек из младожењиног рода. Он је увек у челу “собре” и заступа малдожењину кућу. Кум је духовни сродник који непосредно учествује у чину закључивања брака, а међу сватовима је врло поштована личност. С њим се, за разлику од других сватова, на свадби никад не збијају шале. Стари сват је малдожењин ујак (остатак авункулата), заједно са кумом учествује у обреду венчања и међу сватовима ужива поштовање. Чауш је отресит, грлат, довитљив, али уз то има и задатак да увесељава. Обично на глави носи окићену капу живих боја и необичног облика, по чему се препознају међу сватовима. Барјактар је мађи мушкарац који испред сватовске свите носи заставу (барјак). Девер (ђевер) је обично младожењин млађи брат. Његова дужност је да буде уз невесту (младу) све док траје свадбено весеље. Возари (коморџије, војводе) најчешће су младожењини зетови. Они иду уз кола и волове и главна дужност им је да приме и дотерају девојачку спрему (руво, рухо). Увек носе доста ракије, печеног меса и хлеба, свакоме успут наздрављају и нуде га јелом и пићем. Непристојно је да се таква понуда одбије, макар и само симболично.

Код девојачке куће возари се “погађају” са девојком која је одређена за чуварицу рува и тек кад се погоди и плате могу га товарити на кола. Читаво време возари збирају шале, нарочито са женама из девојачког рода. Јенђе су девојке и млађе жене у сватовима. Оне помажу у послуживању сватова и свадбара, али им је главна дужност да певају пригодне свадбене песме. Обично певају по две “из вика”.
Свадбене песме су чешће на кратки глас, што значи да певање траје краће него код других (чобанских, прељских) песама, које се певају отегнуто и дуго трају (дугачки глас). Јенђе се увек труде да их не натпевају свадбарице из девојачког рода.

Дан свадбе је свечаност и празник за читав узов у селу. Тог дана нико не ради пољопривредне послове.
У завршном делу свадбе певају и играју сви учесници свадбе. Онај ко је у жалости због смрти блиског сродника (рушан) обично не иде на свадбу. Млада на својој свадби не пева. Саветују је да буде “весела и насмијана”, али она не пева јер то “тако ваља”. У путу од куће својих родитеља до младожењине куце млада је увек у пратњи девера и кума. У старије време она је тај пут прелазила јашуци на коњу, а касније у чезама или кочијама. Кад наиде на прву воду (чесму или бунар) млада застане, попије мало воде и умије се и затим воду “дарује” марамицом, шећером или сапуном .

Кад се млада изводи из куће својих родитеља, прати је брат или неки други мади мушкарац из куће. Најпре неко опали из пушке па се затим та пушка стави преко прага да млада преко ње прекорачи док се још пуши барут. Младу тада прима девер и води је сватовима. Она долази до чела “собре”, прлази домаћину, куму, старом свату и свим осталим сватовима, онако како седе за “собром”. Све мушкарце љуби у руку, а са млађим женама и девојкама љуби се у образ.

Највише обичајних и обредних радњи у току свадбе изводи се кад се сватови, с младом, после венчања, врате младожењиној кући. Тада млада ступа у нови дом, меду нове укућане. Ту ће она постати мајка и зато се пред кућом, на кућном прагу и у кући обавља читав низ обреда симболичног знчења. Млада најпре узима сито са житом и баца га преко крова куће. После тога узме јабуку и баца је међу сватове. Затим јој доносе мушко дете до годину дана (накоњче) и она га окреће, ставља на своје груди, а затим дарује кошуљицом. После тога девер уводи младу у кућу. Понегде пре тога опет се пуца из пушке. У неким местима млади се пре уласка у кућу дају два хлеба (сомуна) и она из ставља себи под пазухе и тако прелази праг. Пре него што прескочи кућни праг, млада се сагне и пољуби га. У неким селима при уласку у кућу млада се провлачи испод младожењиног скута.

 У кући младу чекају свекар и свекрва. Млада их љуби у руку и у образ и дарује. Свекрва младу дочекује седећи крај огњишта. Пошто се с њом поздрави и изљуби, млада прлази и поздравља се са осталим укућанима. Свекрва остаје крај огњишта. С њом се тада збијају шале. У неким селима неко од мушкараца, најчешће старији зет, баца свекрви жеравицу (жар) око ногу и испод сукње.

На “великој свадби”, обично други дан, приказују се свадбарски прилози. Као прилог се доносе погача, тепсија, пите, печено јагње или прасе и ракија. Доносе се и разни дарови за младенце и укућане: одећа, рубље, платно, посуђе и сл. Вредност прилога зависи од економске моћи прилагача, али и од степена сродства (пречине). Сваки свој прилог донесе код чела “собре” и чауш свачији прилог приказује, то јест веома гласно објављује ко је шта донео. Кад приказује прилоге, чауш обично каже овако: “Да видите, домаћине, куме и стари свате и сви остали звани и одабрани, како је овај рођак (брат, стриц, комшија, ујак, пријатељ – за свакога се каже име и степен сродства) дошао свом рођаку на весеље и донио лијепо поштење: једно коло љеба, један ардов пива, једнога љељена...” и тако набраја подижући и показујући све што је као прилог донето. За сваку врсту хлеба он каже “коло љеба”, ракија је увек ардов или аков, а печено месо увек је љељен (јелен). Ако неко за прилог донесе печено прасе (најсиромашнији донесу печену кокош), опет се подиже било чије печено јагње и опет се каже – љељен”. То је свакако остатак старе традиције сточара и неки симбол старинске солидарности. За мараме, пешкире, кошуље и друге делове одеће чауш каже: “Донио неких дроња и крпица”, а за посуђе вели: “неких санчића, лончића, шерпица, таслица...” и обично тада звецне да се чује. На крају, кад је све што је једна прилагач донео приказао, чауш додаје: “Хвала, рођаче, жив био, да ти се у весељу врати и помого ти бог, амин!”. На то два врсна певача, који стоје уз чело собре, запевају:
Хвала, рођаче,
Жив био,
Амин, амин!...

На главној и на великој свадби увек се чита здравица. Здравицом се захваљује домаћину, зажели се здравље укућанима, пријатељима, свим сватовима, а посебно младенцима “да се сложе и умноже”. Уз здарвицу певачи посебном песмом саопштају: Стари сват чашу пије, бога моли, амин, амин!
У продужетку велике свадбе на велеље момачкој кући стижу млађи свадбари из девојачке куће – првинари или првећари (иду у првине, то јест у прву посету малденцима).

Код имућнијих људи свадба се продужава и трећи дан, али у смањеном обиму. Народ каже да тог дана свадбују зетови. Целог дана зетови збијају шале, приређују ситне подвале, хватају и кољу кокоши, точе и свакоме нуде ракију, пењу се на кућни кров, скидају цреп, траже нове поклоне, задиркују нарочито младе жене, али све то тече у границама пристијности и без ичије љутње.

На свадби се све време пева и игра. Песме изводе млађи мушкарци и млађе жене и девојке-јенђе, а при крају свадбе певају и старији. Док се не заврши главни свадбени обред, певају се само пригодне свадбарске песме, а касније се могу запевати и друге, љубавне, бекријске или рабаџијске песме. На сеоским свадбама певало се само “из вика”.

За игру и увесељавање учесника на свадби се позивају свирачи. Они прате песму и игру. У старије време на свадбама су свирали по двојица свирача на дугачким свиралима и један на малом бубњу – добош. Касније су на свадбама свирали гајдаши (гадљари), обично по један, ретко двојица. На почетку XX века у овом крају су се појавиле трубе и на свадбама су почели свирати трубачи. У народу их зову “велики свирачи”. Истовремено су се појавиле и на свадбама учествовале свирачке дружине са виолинама (ћемане), тамбурама, кларинетима (кланет), па најпосле и хармонике. Свирачи своје услуге на свадбама наплачују у новцу, а до домаћина куће добијају и мање дарове: марамицу, пешкир, појас и сл.
Свирачи морају знати више игара. Код девојачке куће прву игру започиње најбоља другарица удаваче. Она поведе лагано девојачко коло, држећи у десној руци сватовски барјак. Касније се у току свадбе играју све игре овога краја, али најчешће: девојачко, кукуњеж, тројанац, проломчица, јованчица или повијорац.

У вароши Ужицу свадбени обичаји и обреди били су у освони исти као и у околним селима, само што су неки елементи прилагођени варошким приликама, неки детаљи скраћивани или изостављани, а други додавани. На варошким свадбама свирали су цигански оркестри, најчешће гудачки, а певале су се и друге песме осим старинске кајде “из вика”.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3 4 ... 12
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.084 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.