ЧОВЕК КОЈИ ВОЛИ МАЧЕВЕ

Ипак је све почело од нас

Археолог Марко Алексић се посветио истраживању овог средњовековног оружја, али – и сам је био првак некадашње Југославије у дисциплини сабља




Ко зна како би се Косовска битка завршила да су сви српски ратници у рукама имали мач, једно од најубојитијих оружја тог времена, направљенона нашим просторима. Посетиоци Војног музеја на Калемегдану имају прилику да виде примерак овог средњовековног мача. Српски мач је прави витешки дворучњак чије су основне специфичности четвртаста јабука и накрсница извијена у облику латиничног слова С, који се као врло успешан показао у многим биткама. То му је била најбоља препорука да врло брзо постане познат далеко изван граница тадашње Србије.

Најзаслужнији за његово откриће је наш стручњак, археолог Марко Алексић, један од најбољих познавалаца средњовековних мачева у Европи. Он је први сакупио све најстарије примерке овог типа мача из музејских и других колекција широм света и доказао да њихово порекло потиче управо са нашег простора.

– Овај тип мача био је познат светским истраживачима и раније, али се није знало кад и где се први пут појавио. Спекулисало се да се производио у венецијанским или мађарским радионицама. За поједине његове варијанте постоје писани трагови да су заиста произвођени у Венецији од 1450. до 1500. године и да су тамо носили назив спаде скјавонеске (spade schiavonesche). У неким светским колекцијама постојале су и варијанте овог типа оружја које су евидентно биле много старије од венецијанских. Радило се о великим витешким мачевима, класичним дворучњацима, који су били у употреби пре почетка широке употребе ватреног оружја. На основу типолошке анализе археолошких налаза може се са сигурношћу рећи да је српски мач почео да се производи у средњовековној Србији у другој половини 14. века – каже магистар Алексић.

Археолошка открића потврђују и историјски подаци. У дубровачком архиву чува се најстарији данас познати помен спада скјавонеска који је за више од пола века старији од најстаријег примерка венецијанске варијанте ових мачева. У тестаменту дубровачког ковача Добрича Бунисалића из 1391. године, међу предметима из његове оставштине, помињу се и два мача скјавонеска. Tо je посебно важно, јер је у Дубровнику, током средњег века, израз Склавониа означавао искључиво средњовековну Србију. Ову чињеница која је одавно доказана и не оспорава је ниједан озбиљан истраживач прошлости града Светог Влаха и његовог архива, указује да је израз спада скјавонеска у средњовековном Дубровнику дословно значио „српски мач”.

– Ако је то заиста тако, онда би археолошки налази најстаријих мачева овог типа, који потичу из времена око 1391. године, требало да се налазе на нашем тлу, а не у Венецији, Мађарској или негде другде. И управо тако се и показало, да сви најстарији мачеви са четвртастим јабукама и „С” накрсницама потичу са простора средњовековне Србије. Прикупљени археолошки налази датирају из друге половине XIVвека. Било је потребно да протекне одређено време од када је почела прва производња ових мачева, док нису постали довољно познати и добили своје име које је стигло у Дубровник и које је забележено 1391. године. Тако можемо претпостави да је српски мач био у употреби пре Маричке и Косовске битке – открива Алексић.

По својим општим особинама, српски мач је спадао у тип класичног великог витешког мача који је доминирао у Европи од друге половине XIII до XV века и који су носили на пример малтешки витезови, темплари и припадници других витешких редова тога доба. Када се овај тип оружја проширио у Мађарску почетком 15. века, највероватније посредством српских избеглица, његову производњу преузимају велике радионице у Угарској. Особине ове варијанте српских мачева који су прављени токомXV века у Мађарској биле су сличне димензије као и оних са територије Србије, али су им накрснице биле оштрије извијене у облику слова С, а њихова сечива често имају више жлебова по средини.

Основне особине српског мача који је почео да се производи негде у средњовековној Србији су дуго и тешко право двосекло сечиво, накрсница благо водоравно извијена у облику латиничног слова „С”, као и дршка која је омогућавала да се мач држи са две руке.

Раније се мислило да је овакав облик био последица моде или естетских разлога тога доба, али новија запажања указују да извијен облик накрснице није био случајно баш овакав. Накрснице су водоравно извијене готово по правилу у смеру сказаљке на сату када се мач посматра од јабуке ка врху сечива, а проценат изузетака отприлике одговара проценту леворуких људи. Упадљиво велики број ових накрсница је преломљен што је веома ретка појава на средњовековним мачевима јер је она део мача који трпи мали притисак у борби и није склона преломима због чега су оне заправо најмање оштећивани део.

– Српски мач је и настао управо у време када су хришћанске војске, тада наоружане пре свега мачевима, дошле у директан сукоб са турском војном силом где је сабља била доминантно оружје. Маричка и Косовска битка су два највећа војна отпора хришћана пред Турским освајањима до пред крај 14. века, дакле управо у време појаве српских мачева. Да је ово оружје можда било специјализовано за борбу против сабље указује и околност да се оно ширило управо тамо где се померао и фронт хришћанских и турских војних сукоба: у Угарску на север и на Јадран на југу. Коначан суд даће експериментална археологија, односно када познаваоци средњовековних вештина мачевања, уз помоћ верно израђених реплика, буду проверили и извежбали све варијанте њиховог коришћења – истиче Алексић.

Своја открића Марко Алексић је објавио у књизи под називом „MediaevalSwordsfromSoutheasternEurope” („Средњовековни мачеви у југоисточној Европи”), а представио их је и на међународним симпозијумима пред највећим светским експертима из ове области. Водећи међународни научни часописи и институти који се баве овим истраживањима објавили су веома позитивна мишљења и оцене о Алексићевим резултатима.

– Драго ми је да могу да кажем да су ова открића за релативно кратко време прихваћена од стране свих релевантних истраживача ове теме у свету. Тако се већ увелико цитирају од стране колега из других земаља, али и међу бројним колекционарима и заљубљеницима у мачеве широм света. На овај начин људима се приближава и наша средњовековна традиција – рекао је Алексић.

------------------------------------------------

Српска војска у време цара Душана

Још у време цара Душана, српска војска је развила посебан систем ратовања који је подразумевао постојање тешко оклопљене коњице. Српски великаши, који су у распарчаној земљи владали после пропасти великог царства, имали су своје војске у којима су централно место заузимали управо тешко оклопљени коњаници.

– Они су увозили најсавременије и најбоље оклопе и оружје тога времена за своје ратнике, али су и очували домаћу производњу оружја. Тако је и било могуће да Стефан Лазаревић, скоро пола столећа након смрти цара Душана предводи јурише одреда српских тешких оклопника у биткама код Никопоља и код Ангоре који су му донели витешку славу широм тадашње Европе – наглашава Алексић.

------------------------------------------------

Марко Алексић одаје утисак неког ко се потпуно предао истраживању средњовековних мачева. Он није само истраживач и заљубљеник у ову тему, већ се и сам бавио мачевањем и био првак некадашње Југославије у дисциплини сабља.

– Почео сам да тренирам мачевање најпре зато што сам желео да се бавим спортом у коме сам, и са 21 годином, могао да се надам такмичарској конкуренцији. Тада сам живео недалеко од Ташмајданског стадиона где се налазио мачевалачки клуб „Железничар”. Моји професори на факултету су знали да сам тренирао мачевање и када је дошао моменат да одаберем тему за дипломски рад, просто су ме наговорили да то буду средњовековни мачеви. Од тада се непрекидно бавим овом темом већ скоро 15 година и ниједног тренутка се нисам покајао.

Дејан Спаловић
објављено: 17.10.2011.

http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Ipak-je-sve-pocelo-od-nas.sr.html

Zanimljivo, ali sad ce da se nadju neki koji ce reci da je to jedna velika srpska laz.

Оружје против турске сабље
Српски мач

Археолог Марко Алексић одредио је налазишта нађених мачева са особеним „С” накрсницама и дошао до закључка да су они тражени у државама којима је непосредно претила најезда Турака



Стари Римљани имали су спате и гладиусе, Јапанци имају катане, Арапи сабље димискије, Французи флорете, а како су Срби успели да опстану на овим просторима? Ненаоружани свакако не... Е, сад, да ли смо у та давна, средњовековна времена оружје увозили или смо га и сами правили (по лиценци или без ње) или су наши оружари развили властите моделе, подељена су мишљења.

Марко Алексић, магистар археологије, мачевалац и познавалац мачева, уопште не сумња у то да су тешки дворучни мачеви (држе се искључиво с две руке) са „С” накрсницама или, како их он тачније назива, српски мачеви, на нашим просторима искивани почев од друге половине 14. века. Он је недавно објавио и књигу „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” у којој, између осталог, испитује више од 400 мачева не само с простора бивше Југославије, већ и из Словачке, Бугарске, Румуније, Мађарске и европског дела Турске.

За нашу културу ова књига значајна је и зато јер су прикупљени и објављени сви данас познати налази такозваних српских мачева с подручја наше и околних земаља, као и из збирки музеја у Прагу, Венецији, Истанбулу, Торонту и другим градовима у свету.

Србија, Угарска, па Венеција

- На основу свих данас познатих налаза дошао сам до закључка да су на подручју средњовековне српске државе и околних земаља, у раздобљу између Маричке (1371. године) и Косовске (1389. године) битке искивани најстарији облици мачева са „С” накрсницом. Потом сам одредио нешто млађе варијанте ових мачева и уочио да се махом налазе на подручју тадашње Угарске. После Косовске битке почело је убрзано и дуготрајно исељавање нашег становништва у остале области српске државе на северу, али у знатној мери и у суседне области, пре свега у јужну Угарску и Далмацију. У Угарској српско становништво учествовало је у одбрани јужне границе током следећих 150 година, док је у Далмацији у највећем броју било насељено такође на граници према Турској, где су Срби наредних столећа служили у венецијанској и аустријској служби као крајишници - објашњава Марко Алексић и додаје:
- На крају сам одредио најмлађе налазе ових мачева за које се до сада није знало како су настали, и испоставило се да су они махом из Млетачке републике и Далмације. За разлику од угарских, који су искивани у првој половини и средином 15. века, венецијански су углавном прављени неколико деценија касније. У Млетачкој републици знани су под именом спаде скијавоне, што у буквалном преводу значи словенски мач, али тада су Словени тамо углавном поистовећивани са Србима. Значи, мач са „С” накрсницама улазио је у „моду” како се турска војска приближавала којој држави - каже наш саговорник.



Накрсница главу чува

Упадљиво велики број откривених „С” накрсница на нађеним тешким дворучним српским мачевима преломљен је и извијен увек у истом смеру, што значи да су оне од краја 14. века имале одређену улогу у борби, пре свега против Турака који су надирали, односно њихових много лакших сабљи. Улога накрсница могла је да се састоји у томе да се сечиво противниковог оружја на тренутак отклони у страну или заглави у повијеном краку накрснице и тиме омогући довољно времена да наш витез зада ударац.

Овакав маневар било је могуће извести пре свега против сечива сабље, посебно турског типа сабље зване килиџ. Она је имала проширену горњу трећину сечива и била у употреби у 14. и 15. веку, дакле у раздобљу највеће најезде Турака на Балкан.

- С обзиром на то да је лакша од мача дворучњака, турска сабља омогућава пре свега брже руковање и брже замахивање и задавање удараца. Тако је борац са сабљом могао много пре да зада ударац, поново замахне и опет зада ударац, што је борцу с тешким мачем, уместо нападачке улоге за коју је првенствено био припремљен, наметало одбрамбену улогу - објашњава Марко Алексић.



За и против

Уколико се све ово покаже (докаже) као тачно, онда ће се испоставити да се тадашњи српски мач (спаде сцхиавонесе, како су га називали Венецијанци) „раширио добрим дијелом Европе, а посебно средњовековном Угарском”. Цитат је из књиге „Мачеви 10-15. стољећа Босне и Херцеговине”, аутора Мирсада Сијарића, штампане 2004. године у Сарајеву.

Уважавајући Ђурђицу Петровић, признату научну радницу која је још 1976. године у дубровачким архивима нашла најстарије податке о „дое спаде сцхиавонесцхе”, а на које се добрим делом позива и Марко Алексић, Мирсад Сијарић пише и о томе како нема довољно правих доказа за тврдњу, било о постојању или непостојању „српског”, „босанског” или каквог сличног мача. Насупрот његовим, стоје речи Марка Алексића.

- Разлог зашто се откриће Ђурђице Петровић није проширило по академском свету је што је њен рад написан на српском језику. Управо зато сам своју књигу „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” штампао на енглеском језику (за српску верзију нисам имао новца), како бих, између осталог, проширио истину о српском мачу. Књигу сам послао водећим светским стручњацима и, морам да се похвалим, наишла је на одличан пријем. Ово, наравно, не значи да неким могућим новим открићима и њиховим новим тумачењима неће бити изазване нове полемике, али сви до сада познати подаци указују да је српски мач заиста постојао под тим именом. Ипак, коначну реч даће експериментална археологија - каже Марко Алексић и додаје:
- Да будем јаснији, мачеви „скијавоне” добили су име по Словенима са источне обале Јадрана који су их носили у служби Венеције. У средњовековним дубровачким писаним изворима термин „Сцлавониа” означавао је Србију, до 1321. године јединог копненог суседа града Светог Влаха. У дубровачким документима у овом смислу прави се јасна разлика у односу на историјску, а и данашњу Славонију која се, да би се разликовала, називала „Словигна, Словиниа”.

А у тестаменту...

А шта је још Ђурђица Петровић 1976. године нашла у дубровачким архивима?
- Најранији данас познати помен мача о коме говоримо налази се у дубровачком архиву и потиче из 1391. године. У тестаменту ковача Добрича Бунисалића, међу његовом оставштином наводе се и два мача „дое спаде сцхиавонесцхе”. Из овог податка не може се видети како су ови мачеви изгледали, али с обзиром на исто име и очигледну типолошку сличност с мачевима који се век касније помињу у венецијанском архиву, може се претпоставити да је главна особеност овог оружја била такође накрсница извијена у облику слова „С” и четвртаста јабука. Будући да се два мача сцхиавонесцхе помињу у дубровачком тестаменту као заоставштина ковача, то указује да су они исковани највероватније и коју годину раније. Помен ових мачева скоро је сто година старији од истоимених мачева из венецијанских архива - каже Марко Алексић.

Увозили смо и раднике и ратнике

У најстаријим сачуваним которским архивским књигама из 1326-1337. године, поред девет ковача помињу се и два мачара (ковачи мачева) Амадеј и Петар Амадејев. Из истог времена је и најстарији сачувани помен мачара у унутрашњости средњовековне Србије, Богдана у селу Чабићу на Косову из 1330. године. Две године касније, дубровачки мачар Мартоло и његов син одлазе на рад у Призрен, тадашњу престоницу Србије.

У југоисточну Европу мачеви су стизали и путем најамника којих је било готово у свакој средњовековној држави на овом простору, највише у Угарској, посебно током 15. века. Тада су се у војскама под заповедништвом угарских владара налазиле и бројне јединице ратника, али и јединице из Чешке или Пољске које су стизале после уједињења Угарске и ових земаља. Историјски извори пружају податке и о другим најамничким одредима, на пример, Каталонској компанији која је деценијама боравила и владала појединим областима у јужној Грчкој. Дубровачки архив пружа и податке о најамницима из Шпаније, Италије и Немачке који су долазили да ратују за српске владаре Милутина и Душана. Сви они су из својих завичаја, као и из области у којима су ратовали, доносили разне врсте мачева који су и нашим оружарима служили као узори.


Сабља и мач
Сечиво и дршка мача су равни, за разлику од сабље код које су сечиво и (код највећег броја типова) дршка закривљени. То је зато јер је сабља намењена готово искључиво за напад и сечу, а мачем се могло и сећи, и убадати и бранити. Сабља је настала као оружје коњице код номадских народа евроазијских степа, али због лакоће руковања и делотворности, постала је савршено оружје лаке коњице и на другим просторима и епохама. Мач је био најбоље оружје тешко оклопљених коњаника, а појавом ватреног оружја остао је највише у употреби у борби на земљи без оклопа (рапир, флорет).


Срђан Протић

Извор

Imamo li ikakvu sliku ovog maca restauriranog?

Како се кује Србски мач?

Емисија Траг
-------------------------

Мач

У средњем веку су постојали мачеви различитих дужина и облика, једноручни и дворучни, кратки и дужи, једносекли и двосекли. У доба Немањића употребљавани су тешки мачеви који су држани са обе руке да би касније у употребу ушли и лаганији и тањи који су се могли држати у једној руци. Постојала је и техника борења са два мача, дужим и краћим. У Србију су мачеви стизали из Немачке, доносили су их најамници и веома цењени су били они из града Пасауа на чијем сечиву је био угравиран вук. Ти мачеви су у народу добили име „Вуковац“. Мачеви су доношени и из Млетачке републике преко Венеције („magna spada“ – велики мач) као и из Шпаније, шпански челик је био на посебној цени. Постојала је и посебна врста мача звана „Српски мач“ (најупечатљивији детаљ била је округлина на дршци) а ковани су и код нас. У Дечанској хрисовуљи помиње се извесни Богдан Мчар (или Мачар). Мајстори за ковање мачева били су веома цењени, а често име за њих у нашој народној епици је Новак, што није случајно јер се ради о анаграму речи „кован“. Једно од најранијих помињања српског мача налази се у тестаменту дубровачког мачара Добрича из јуна 1391: „dele doe spade schiavonesche“. Ево и његових каратеристика: улегнуће по бочним ивицама и горњој површини, проширење на средини, хоризонтална овална јабука на дршци, крсница благо повијена наниже. Наша традиција и епика приписује мачу и магијска својства, нарочито онима којима је неко убијен. Сматрало се да мач има и лековита својства ако буде употребљен у правом ритуалу. Мачеви су често били украшавани симболима религије оних који су их носили. На српском оружју налазили су се ликови Богородице и светаца, док, с друге стране, мачеви украшени ликовима вука или змаја имају везе са паганством. Наиме, тим животињама је приписивана натприродна моћ па је самим она тако прелазила и на оружје. Косанчић Иван је према предању носио мач „Змајевац“ за који се сматрало да није исковала људска рука. На сечивима мачева често су биле исписиване разне максиме или цитати из Библије.

http://www.dugenociicrnezastave.rs/s16_hriscansko_oruzje.html

----------------------
Како се калио српски мач?

Александар Савићевић ради на изради уникатног оружја и сечива, превасходно мачева из друге половине 14. века који су се користили у југоисточној Европи

Како сте се одлучили за ово необично и мало познато занимање?

Има свега неколико људи који познају вештину овог заната, а моје интересовање јавило се упоредо са факултетом и изучавањем металургије средњег века.

Где сте изучили занат израде мачева?

Путовао сам по читавој земљи, учио од занатлија којих је све мање и све сам спојио са факултетским знањем. Добио сам велику подршку и на Машинском факултету, где сам проучавао легуре и начине каљења. На основу тог знања успео сам да реконструишем традиционалне методе искивања дугих сечива из друге половине 14. века.

Које су добре и лоше стране овог посла?

Нисам успео да спознам лоше стране. Иако на први поглед ковачки занат изгледа прљав, мало је познато да у средњем веку, за време куге, једино ковачи нису оболевали јер су имали природни имунитет удишући сва испарења из горућих метала и угља. Били су отпорни и на већину кожних обољења. Занимљиво је да ковачи и данас доживе дубоку старост.

Ко су најчешћи купци мачева?

Љубитељи средњовековног оружја, мачеваоци, постоји неколико клубова који се баве разним стиловима борбе мачевања. Да бих могао да израђујем мачеве, морао сам да савладам основне технике борбе. Имам два своја мача која имају пуну употребну вредност.

Како се у средњем веку обављао овај занат?

За израду мачева некада је било потребно поседовати велико знање о материјалу и вештину технологије. Цареви и и краљеви су скупо плаћали за ово занимање и неретко се за то плаћало главом, али се ипак вештина ковања и израде мачева сачувала до данас.

Како се калио српски мач?

Из једног комада посебно припремљеног метала, мач се загрева и развлачи док не добије у почетној фази изглед сечива. Касније се на десетине пута поново загрева док се не формира задовољавајући пресек сечива. После ковања, ради се каљење, при чему се мач кали у води или уљу на специјално одређеним температурама.

Жаклина Миленковић

http://www.stil-magazin.com/clanak/broj-292-08-oktobar-2012/kako-se-kalio-srpski-mac

Cool clanak Nk.  Jos bih voleo da vidim nase oklope iz proslosti

Eto, konacno dokaza  Bravo!

Cuo sam za ovo, i lepo je sto se neko setio da malo proucava i istrazuje o tome...

Inace

Dobro poznata legenda o "Redu Zmaja" i Kosancicu koja se pominje u romanu "Duge noci i crne zastave". 

Велики, Србски мач.

Measurements and Specifications:
Weight:   4 pounds, 2 ounces
Overall length:   50 inches
Blade length:   40 3/8 inches
Blade width:   2 inches, tapering to 1 7/8 inches
Grip length:   9 inches
Guard width:   6 3/4 inches
Point of Balance:   7 inches from guard
Center of Percussion:   ~28 3/8 inches from guard

http://www.myarmoury.com/review_dt5152.html


Мач Срба у служби Венецијанске Републике.

Measurements and Specifications:
Weight:   3 pounds, 3 ounces
Overall length:   39 1/4 inches
Blade length:   33 inches
Blade width:   1 3/4 inches at base
Fuller length:   16 inches
Grip length:   4 1/4 inches
Guard width:   6 inches
Point of Balance:   4 3/4 inches from guard
Center of Percussion:   ~22 inches from guard

http://www.myarmoury.com/review_dt5173.html

Super