Deca se ubijaju zbog siledžija iz školskih klupa :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

BEOGRAD 16. 10. 2011

PRESS

POSLEDNJA ZABRANJENA TEMA U SRBIJI - NASILJE MEĐU VRŠNJACIMA OSTAVLJA TRAJNE POSLEDICE, ALI ODNOSI I ŽIVOTE
Deca se ubijaju zbog siledžija iz školskih klupa

Tragedija - Dečak koji je izvršio samoubistvo početkom leta u Nišu učinio je to jer nije mogao više da trpi svakodnevna šikaniranja i batine koje je dobijao od „drugova", ali i dalje niko u Srbiji ne želi da govori o strašnoj strani odrastanja. O ovome se uglavnom ne priča, a broj dečaka i devojčica koji sa masnicama na telu i duši svakog dana dolaze sa časova - i to jer su siromašni ili drugačije izgledaju - kako tvrde sagovornici Pressa, sve je veći

Dečak koji je početkom leta izvršio samoubistvo u Nišu učinio je to jer više nije mogao da trpi nasilje svojih vršnjaka, koji su ga svakodnevno zadirkivali, šikanirali i tukli, otkriva Press. Nesrećni školarac je čak osam puta dobio batine od svojih „drugara" iz klupe, a niko od nastavnika, direktora i školskih psihologa ništa nije učinio da se detetu pomogne.

Ovo je samo jedan - doduše, najbrutalniji - primer vršnjačkog nasilja u srpskim školama, jedne od poslednjih tabu-tema naše javnosti. O tome se u Srbiji uglavnom ne priča, a čak i kada se desi takva tragedija, stvari se guraju pod tepih. A broj devojčica i dečaka koji sa masnicama na telu i duši svakog dana dolaze sa časova, kako tvrde sagovornici Pressa, sve je veći.
Neće da budu tužibabe

Branka Kordić, psiholog u Telefonskom savetovalištu za prevenciju samoubistava, ovo ilustruje slučajem od pre samo nekoliko dana.

- Petnaestogodišnjak, takođe žrtva nasilja, rekao mi je: „Ne znam ni zašto vas zovem, već sam rešio da se ubijem!" - kaže Branka Kordić. - Ispričao je da već neko vreme trpi maltretiranje svojih vršnjaka, da ga tuku, otimaju mu novac, vređaju ga, da roditeljima ne može da kaže jer su opterećeni drugim stvarima, a ako za to sazna neko u školi, ispašće tužibaba.
I čvrge su problem - Anita Jakovljević, psiholog Gimnazije „Sveti Sava"
Postoji plan za prevenciju, ali samo na papiru

Anita Jakovljević, psiholog u Gimnaziji „Sveti Sava", ističe da su sve obrazovno-vaspitne ustanove u Srbiji početkom 2008. godine potpisale Poseban protokol za zaštitu dece i učenika od nasilja i Okvirni akcioni plan za prevenciju nasilja početkom 2009. godine, prema kojima svi imaju obavezu da izrade program zaštite i formiraju tim za zaštitu dece od nasilja.

U tom protokolu je dragoceno što su jako dobro definisani svi tipovi nasilja, što omogućava svakome ko nema prethodno psihološko znanje da razume, prepozna i primeni mere protiv nasilja.

Definišu se tri nivoa i pet vrsta nasilja (fizičko, psihičko, socijalno, seksualno i nasilje zloupotrebom informacionih tehnologija)

- Svi treba da izvučemo pouku da se pred nasiljem ne žmuri i tu samo treba biti odlučan da se pred dete odmah postavi granica i odredi mera za nasilno ponašanje. Čekajući da deca sama reše probleme ne stižemo nikud, jer oni kad bi znali, ne bi ih tako rešavali. Kada uzmete bilo koju školu koja ima od 800 do 1.000 đaka, možete da sretnete svaki tip nasilja, ali u praksi najčešće srećete prvi nivo (udaranje čvrga, guranje, štipanje, grebanje, gađanje, čupanje, saplitanje...), a ako ste mudri već kod prvog, počinjete da radite sa detetom. Deca ne razumeju, ne osećaju i ne doživljavaju da nekim ponašanjem vrše nasilje. Da li je to odlika ovog društva ili ne ne znam, ali tvrdim da su roditelji u Srbiji previše zaštitnički nastrojeni prema deci, što deci pravi probleme. Ne samo roditelji, već i policajci koji će za prvu prijavu detetu progledati kroz prste. Pošto su počinioci maloletni zakon je jako blag, pa ti procesi traju dugo, a nasilje ne prestaje da se dešava - kaže ona.
Ona kaže da se o samoubistvima mladih koji su žrtve vršnjačkog nasilja ćuti, zbog čega se i ne zna koliko njih u Srbiji godišnje digne ruku na sebe.

- Broj samoubistava među mladima se u poslednjih pet godina u celom svetu učetvorostručio. Samoubistvo je na drugom mestu uzroka smrti u uzrastu od 15 do 24 godine. Iako je broj samoubistava kod mladih ispod 14 godina redak, Republički Zavod za statistiku navodi da je u 2000. godini bilo čak devet samoubistava dece ispod 15 godina. Ovo ne iznosimo zbog senzacionalizma i zastrašivanja, već da otklonimo često prisutno verovanje da je detinjstvo period bezbrižnosti i sreće u kom nema mesta za tugu i stres. Škole i sve obrazovne institucije jako čuvaju podatke o samoubistvima i pokušajima samoubistva mladih. To je priča koja je obavijena velom tajne zbog socijalne osude, ali i straha od odgovornosti svih koji rade sa decom, od psihologa, pedagoga, nastavnika, pa do direktora škole - upozorava Branka Kordić.

Dečak koji je između svakodnevnog šikaniranja i smrti odabrao ovo drugo, zavivši u crno i svoje roditelje i čitavu porodicu, samo je jedan od mnogih koji su trpeli i trpe nasilje na malom ili velikom odmoru. Potresni slučaj roditelja ovog nesrećnog dečaka podstakao je najistaknutije srpske psihologe da, uz pomoć Pressa, skrenu pažnju javnosti na ono o čemu se ne govori.

Oni žele da ohrabre roditelje čija deca trpe nasilje da najzad progovore o poslednjoj velikoj tajni odrastanja u Srbiji.

Postojeći sistem, i pored pokušaja kroz razne projekte, ne uspeva da se uhvati u koštac sa problemom vršnjačkog nasilja. A da je ovo zabranjena tema uverio se i novinar Pressa prilikom pokušaja da stupi u kontakt sa porodicama dece koja su bile žrtve nasilja - ne žele da pričaju jer se njihova borba da dođu do pravde svela na neuspelu bitku sa sistemom koji nema odgovor na ovaj problem. Problem koji počinje još od momenta kada krenu u školu.

To potvrđuje i profesorka srpskog jezika iz jedne beogradske škole koja je želela da ostane anonimna i koja kaže da su iskustva pokazala da vršnjačko nasilje počinje još u prvom razredu.

- Znam za slučaj deteta iz prvog razreda kojem svakodnevno otimaju užinu. To su prvi koraci jednog budućeg nasilnika, što će se do petog razreda, kada današnja deca ulaze u pubertet, već pretvoriti u otvoreno fizičko nasilje, tuču, povređivanje, Urgentni centar, lekarske nalaze... Policija ne može da se uključi jer su deca mala pa škola i nastavnici ispadnu grbavi, jer pod sopstvenim krovom ne mogu držati nasilje pod kontrolom. I za nas je to užasan stres jer smo mi odgovorni za decu dok su u školi - kaže ona.
Počinje već u prvom razredu

Naša sagovornica dodaje da su zaposlenima u školama oduzeti svi instrumenti i oruđa kojima mogu da spreče nasilje. Ostavljene su im samo vaspitne i disciplinske mere - u prevodu: ogromna administrativna procedura koja traje mesecima, što u stvari predstavlja samo dodatno vreme da se nasilje i dalje dešava.
Prepoznajte vršnjačko nasilje
Psiholog Ana Pokeržnik objašnjava kako da roditelji prepoznaju da dete trpi vršnjačko nasilje.
1. Dete se neuobičajeno ponaša i povlači se u sebe.
2. Menja navike u ishrani.
3. Pogoršava uspeh u školi jer emocionalno pati, ophrvano je problemima i nema energiju da uči.
4. Izbegava društvo.
5. Ima fizičke simptome - glavobolje, stomačne tegobe koje nemaju organsku osnovu, već se javljaju zato što dete pati.
6. Izostaje i beži iz škole.
7. Ponaša se nasilno.

- To je birokratski toliko složeno da sve vreme dok traje proces nasilnici ostaju u školi, svesni da škola ne može ništa preduzeti protiv njih dok ne napune 14 godina, i ponašaju se još nasilnije, povređuju decu i sve, a ne snose nikakve posledice. Ispada da je škola uvek kriva, a škola to ne može da spreči. Ministarstvo prosvete je zauzelo gotovo trgovački stav da je mušterija uvek u pravu, jer su nam ostavili samo birokratsko oruđe, što znači da se naliv-perom borimo protiv fizičke sile.

Ona ocenjuje da su najveći problem, zapravo, roditelji.

- Oni podržavaju decu i njihovo nasilničko ponašanje, pravdajući to „njihovom naprasitom naravi", jer kod kuće sprovode politiku nasilja i sami su uzor svojoj deci za takvo ponašanje. Mi bismo izašli na kraj sa decom, ali ne možemo sa roditeljima, jer na svaku našu odluku koja im se ne dopadne šalju inspekciju u školu, povlače političke veze i podnose raznorazne prijave Ministarstvu. Maltretiraju nas, a mi se povlačimo.

Sa druge strane, roditelji dece koja su žrtve postaju ogorčeni, žale nam se i traže da ih škola zaštiti, a mi nemamo mehanizme da im pomognemo. Ovo je sistemski problem koji se u vreme ekonomske krize još više produbio. Zato bi trebalo skratiti birokratsku proceduru i dati školama ovlašćenje da nasilnu decu mogu prebaciti u druge škole, što će zauzdati nasilne roditelje i naterati ih da dvaput razmisle kad savetuju svoju decu da se sa „neprijateljem iz školske klupe" obračunaju pesnicama - kaže naša sagovornica.

Ana Mitić, Beograd
press

najveci problem nasilja u skolama je sto su nasilnici obicno zasticeni od strane nastavnika i direktora od strane zrtve. zrtva se kaznjava za samoodbranu, dok nasilnik prolazi nekaznjeno za najvece gadosti. Ta protekcija dolazi od strane poznavanja roditelja koji je mocan sa nastavnicima i direktorom.

Ja sam imao u skoli druga koga su svi tukli, bio je proglasen za problem, jer je bio iz nizih slojeva drustva. Klasicna diskriminacija. Na kraju su ga izbacili iz skole zbog losih ocena. a tuko ga je ko je stigao, pa i sami nastavnici.