Srbija slavi naslednika

Za dinastiju Karađorđevića najvažnije je bilo da dobije naslednika prestola, koji će produžiti lozu dinastije, a time, verovalo se, i obezbediti stabilnost države. Zbog toga je rođenje prvog sina kralja Aleksandra i kraljice Marije smatran prvorazrednim događajem. Kad je došlo to vreme, kraljica je boravila i letnjoj rezidenciji na Bledu, u Sloveniji, pa su preduzete sve potrebne mere za očekivani porođaj. U poslednjem trenutku kralju Aleksandru je diskretno skrenuta pažnja da Srbi ne bi nikako prihvatili da se, eventualno, naslednik prestola rodi van Srbije. Kraljica je smesta upućena za Beograd a njeni porođajni bolovi otpočeli su već na putu.

Po dolasku u Beograd, lekarski konzilijum koji je vodio porođaj „potvrdio je“ svojim potpisima da je 6. septembra 1923. godine u 2 časa i 55 minuta, posle ponoći, „rođeno zdravo muško dete“. Prema dvorskom protokolu, porođaju kraljice morali su da prisustvuju i najviši predstavnici Vlade i Skupštine, koji su potpisali protokol da su se „uverili“ da je kraljica 6. septembra rodila muško dete... U zemlji je rođenje prestolonaslednika obeleženo topovskim salvama i veseljem. U Dvor su od naroda stizale čestitke i darovi.

Krštenje prestolonaslednika Petra obavljeno je 21. oktobra u Dvorskoj kapeli, uz prisustvo kuma, zastupnika britanskog kralja Džordža, princa Alberta, vojvode od Jorka. Po obredima Srpske pravoslavne crkve, krstio ga je patrijarh Dimitrije osvećenom vodom iz svih glavnih reka Jugoslavije.

Kraljica Marija, obrazovana po engleskim uzorima, opredelila se da i svoju decu odgaja na sličan način. Mladi prestolonaslednik bio je prepušten engleskim dadiljama i vaspitačima. Njegov otac, kralj Aleksandar, iako zauzet državnim poslovima, nalazio je vremena da usmerava svog naslednika. Želju da mu sin nasledi njegove vojničke sposobnosti simbolično je izrazio na taj način što ga je odmah po krštenju upisao za redova 5. čete, 2. bataljona 6. pešadijskog puka, koji je nosio njegovo ime.

Kao simbol zajedničke države, prestolonaslednik Petar je postavljen za počasnog starešinu Jugoslovenskog sokolskog saveza. Kralj je zatim učinio još jedan sličan gest: povodom sedmog prestolonaslednikovog rođendana 6. septembra 1930. godine na vojnoj svečanosti na Banjici, dotadašnje proslavljene ratne srpske zastave pukova zamenjene su jugoslovenskim zastavama. Sve te manifestacije bile su okrenute više ondašnjim političkim potrebama zemlje, nego što su se mogle odraziti na vaspitanje mladog kraljevića.

U javnosti je razvoj prestolonaslednika Petra praćen sa velikom pažnjom i svakoj pojedinosti u njegovom životu pridavan je veliki publicitet. S obzirom na dužnosti i obaveze koje su ga u budućnosti očekivale, on se na to već od ranog detinjstva navikavao, učestvujući u protokolarnim počastima i uživajući poseban tretman i uvažavanje kako roditelja tako i javnosti. Iako je to bilo možda i preveliko opterećenje za njegov uzrast, proveo je srećno i ispunjeno detinjstvo imajući uvek vremena i za igru i za zabavu.

Školovanje je započeo sa šest godina, kada se sa roditeljima preselio u tek izgrađenu privatnu rezidenciju na Dedinju, u prvo vreme nazvan „Beli dvor“. Ovde je za njega pripremljena posebna učionica, a prvi učitelj mu je bio profesor Tihomir Kostić, koji je svakodnevno dolazio u Dvor da bi ga podučavao. Časovi su započinjali molitvom, a zatim nastavom iz oblasti nacionalnih i prirodnih nauka. Pored učenja osnovnih školskih predmeta, velika pažnja je posvećena prestolonaslednikovom fizičkom odgoju, sokolskim vežbama, planinarenju i jahanju. Veće interesovanje pokazivao je za praktične stvari, mehaniku, naročito za automobile i jedrilice.

Pri kraju osnovnog školovanja, časovima prestolonaslednika, u nekoliko navrata, prisusustvovao je i kralj Aleksandar. On je 24. juna 1933. godine, u prisustvu učitelja, sam propitivao svog sina iz pojedinih predmeta. Mesec dana kasnije, 29. jula, kralj je opet bio prisutan i tom prilikom izrazio zadovoljstvo uspehom svoga sina na završetku treće godine.

U jesen 1933. godine otpočela je nastava po programu za četvrti razred osnovne škole. Časovima prestonaslednika 19. marta 1934. godine prisustvovao je i načelnik Odenjenja za srednju nastavu, koji je, posle propitivanja gradiva iz pojednih predmeta, izjavio da je „potpuno zadovoljan“ postignutim uspehom, posebno u preciznosti pisanja i računanja. Petog aprila 1934. konstatovano je da je završen rad na osnovnom obrazovanju prestolonaslednika Petra i da mu predstoji nastava po programu za gimnaziju.

Kraljica Marija je želela da školovanje nastavi u nekom engleskom koledžu. Kralj Aleksandar je to nerado prihvatio, jer, kako je govorio, „ne želi da njegov sin postane Englez“ i pristao je da to školovanje traje samo godinu dana. Izbor je pao na jednu pripremnu Sendrojd školu u Kobemu, pa je prestolonaslednik 18. septembra 1934. krenuo sa svojim vaspitačem Sesilom Perotom u Englesku. Do austrijske granice automobilom ga je ispratio otac i na rastanku mu uputio uobičajene savete. Tog trenutka mladi Petar nije mogao ni naslutiti da će tada poslednji put videti svog roditelja živog.

Ubili su našeg kralja

U pripremnom koledžu Sendrojd, gde je bio razvrstan u odeljenje za inteligentnije učenike, proveo je svega dvanaest dana. Jednog jutra, tog tragičnog oktobarskog dana, probudio ga je vaspitač Perot. Rekao mu je da mora hitno da se vrati u zemlju. Tek u Londonu, tadašnji jugoslovenski poslanik, Đurić skupio je hrabrost da mu saopšti istinu: „Desila se užasna stvar! Ubili su našeg kralja! Vi ste sada naša nova nada“.





Izvor: Novosti

---

Zakletva novom kralju

Imao je samo jedanaest godina kada se dogodio veliki prelom u njegovom žovotu. Teško je mogao da shvati da je njegov otac, kralj Aleksandar, ubijen u Marseju, a još teže da razume da je on, prestolonaslednik Petar, sada kralj Jugoslavije. Da bi ga poštedela velikog bola, njegova majka kraljica Marija nije dozvolila da vidi mrtvog oca, niti da prisustvuje ispraćaju njegovih posmrtnih ostataka iz Marseja.

Za to vreme su u Beogradu preduzimane nužne, Ustavom propisane mere. Zajednička sednica Narodne skupštine i Senata održana je 11. oktobra 1934. na kojoj su se svi poslanici i senatori, članovi vlade i Namesništva, na čelu sa knezom Pavlom, zakleli na vernost novom kralju Petru Drugom. Sledećeg dana u prestonicu je doputovao i mladi kralj, u pratnji kraljice majke i kneza Arsena. Na železničkoj stanici dočekalo ih je mnogo sveta i ispratilo sve do Dvora na Dedinju. Zakletvu novom kralju već su polagali vojnici, oficiri i državni činovnici. U zemlji je proglašena šestomesečna državna žalost, koja ja trajala od 9. oktobra do 9. aprila sledeće godine, od toga šest nedelja, ili četrdeset dana, duboka žalost.

Ispraćaj posmrtnih ostataka kralja Aleksandra i pogrebni ceremonijal ostavili su na mladog kralja neizbrisive bolne utiske. Kraljev kovčeg bio je izložen u velikoj sali Starog dvora kako bi građani odali poslednju poštu svome kralju. Nekoliko dana, od jutra do ponoći, prolazila je pored kraljevog odra nepregledna reka ljudi u žalosti. U jednoj kratkoj pauzi bilo mu je dozvoljeno da poslednji put vidi svog mrtvog oca. S obe strane kovčega stajali su gardisti, pognutih glava i s oborenim puškama, nepomični kao kipovi, dok su se suze slivale niz njihove obraze.

Prvi deo pogrebnog ceremonijala počeo je ujutru 18. oktobra u Sabornoj crkvi, gde je patrijarh Dimitrije, u pratnji episkopa, održao opelo. Po završetku ovog obreda, povorka, na čelu s mladim kraljem i kraljicom Majkom, išla je iza kovčega na lafetu sat i po vremena ka železničkoj stanici, zaobilaznim putem i sporednim ulicama kako bi se što većem broju građana omogućilo da odaju poslednju poštu svome kralju. Na ulicama Beograda narod je ispratio kraljev kovčeg klečeći. To se ponovilo i od Mladenovca do Topole i Oplenca, gde se tiskalo oko pedeset hiljada ljudi, uglavnom seljaka, koji su stizali peške da bi odali poslednju poštu svome ratnom komandantu.

Do tada nije zabeleženo da su ljudi tako spontano i duboko iskazivali svoj bol. Ponavljale su se biblijske slike plača i ridanja: na kolenima, pod sugestijom nekog unutrašnjeg bola, ljudi su se udarali u grudi i naricali na iskonski način, bez stida i ustezanja. Stotine žena po selima povezale su crne šamije oko glave; seljaci su, po nekom prastarom običaju, išli gologlavi i nosili gunjeve naopako. To je trajalo i posle kraljeve sahrane sve do četrdesetodnevnog pomena...

Svi ti prizori iskazivanja velikog poštovanja njegovom ocu, kod kralja Petra, jedanestogodišnjeg dečaka, pobuđivali su, osim tuge, i osećaj velike odgovornosti. Pitao se, može li on odgovoriti nadama i očekivanjima naroda i vršiti vladarsku dužnost tako uspešno kao njegov otac? Da li je on dostojan tolike počasti, koja mu se na svakom koraku iskazuje? Bio je svestan svog teškog položaja. Svom mlađem bratu govorio je: ”Ja sam kralj jedne nesreće”.

Sve ga je podsećalo na umrlog oca, kralja Aleksandra: preselio se u njegovu sobu i spavao je u njegovom velikom krevetu, ulazio u njegov radni kabinet i sedao za njegov pisaći sto. Ljudi oko njega govorili su mu šta bi trebalo da čini da bi se pripremio za vršenje kraljevske dužnosti i krenuo stopama svoga velikog oca...

Gimnazijsko školovanje nastavio je po ubrzanom sistemu nastojeći da završava dva razreda za jednu godinu, a to nije bilo nimalo lako. Pri Dvoru na Dedinju, u posebnoj kućici, samo za njega otvorena je privatna škola. Direktor ove škole i u isto vreme njegov guverner bio je profesor Jeremija Živanović, koji je odredio i nastavnike za pojedine predmete.

Angažovani su najugledniji profesori: francuski jezik mu je predavao profesor Radoje Knežević, istoriju profesor Vladimir Ćorović, matematiku profesor Demetrović, nemački jezik profesori Brešnik i Janjić, vaspitač Perot ga je i dalje podučavao engleski, dok su mu ”narodni jezik” ili srpskohrvatsko-slovenački predavali guverner Živanović, zatim profesor Petrović itd.

Opterećivanje nastavom umnogome je lišavalo mladog kralja druženja sa vršnjacima i svih radosti dečaštva. To je moglo stvoriti kod njega otpor prema učenju, što je njegova okolina mogla tumačiti kao lenjost... Najveći otpor pokazivao je prema uključivanju novog predmeta kosmografije. Ipak, završio je malu maturu u leto 1937. godine. Svečanost povodom završetka školske godine kralja Petra održana je u Velikoj sali Starog dvora, 28. juna 1938. Prisustvovali su, pored uglednih ličnosti, i namesnici na čelu s knezom Pavlom. Upadljivo je bilo odsustvo kraljice Marije.

Ceo dan u školi

Radni dan kralja Petra počinjao je u 7 ujutru, a završavao se u 21 čas uveče. To vreme je prekidano redovnim odlaskom na Oplenac (najčećše na pomen svome ocu) ili kratkim posetama knezu Pavlu, na čaj ili ručak. U vreme raspusta odlazio bi na Bled ili na crnogorsko primorje, gde je kraljica Marija završavala letnjikovac u Miločeru.






Izvor: Novosti

Bura oko testamenta

Dok se najmlađi suveren tadašnje Evrope pripremao za kraljevski poziv, vladarsku dužnost u njegovo ime vršilo je Namesništvo sa knezom Pavlom na čelu. Na osnovu člana 42 Ustava Kraljevine Jugoslavije, koji je predviđao da u slučaju kraljeve maloletnosti kraljevsku vlast vrši namesništvo, kralj Aleksandar je još 5. januara 1934. godine na Bledu sastavio svojeručno pisan testament, kojim je za namesnike odredio: kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, senatora, i Ivana Perovića, bana Savske banovine.

Tekst ovog testamenta objavljen je već 10. oktobra u ”Službenim novinama” zajedno sa protokolom sa sednice vlade o njegovom prihvatanju. Tek će se kasnije otkriti da je sastanak u Dvoru na kome se raspravljao o testamentu bio buran i da ovu Kraljevu oporuku neki od prisutnih nisu hteli da prihvate. U svakom slučaju, kad je otvoren testament i pročitan njegov sadržaj, među prisutnima bilo je dosta iznenađenja i neverice, jer su neki znali da je ranije postojao kraljev testament u kome su se spominjala imena sasvim drugih ličnosti.

Prema nekim dosta pouzdanim izvorima, kao najveći oponent spominjao se aktuelni predsednik vlade Nikola Uzunović, koji je predlagao da se testament poništi i da onda Skupština iz svoje sredine izabere tri kraljeva namesnika. Knez Pavle se tome usprotivio, a podržao ga je i đeneral Petar Živković, rekavši o pronađenom testamentu: ”To je poslednja volja kralja Aleksandra, koja se bezuslovno mora poštovati... Mi nismo ovde pozvani da dajemo savete, niti da kritikujemo poslednju volju kralja Aleksandra, nego smo se sastali da čujemo i saslušamo testament, koji moramo izvršiti”.

Kada se mnogo kasnije u raspravu o testamentu uključio i Slobodan Jovanović, oglasio se pismenom izjavom i sam knez Pavle, iznevši sve pojedinosti pri otvaranju testamenta, kao i sam sporni moment: ”... Uzunović je otvorio testament i pročitavši imena naznačenih namesnika, buknuo je, jer nije mogao progutati Stankovićevo naimenovanje... i predložio je kao bolje, da spalimo testament. Ja sam to energično odbio i rekao mu da postoji i druga kopija testamenta na adresu kraljice Marije” - napisao je u svojoj izjavi knez Pavle.

Knez Pavle je rođen u Petrogradu, u Rusiji, 27. aprila 1893. godine. Sin je kneza Arsena, brata kralja Petra, strica kralja Aleksandra. Majka mu se zvala Aurora Demidov di San Donato. Njegovi roditelji su se razveli kad mu je bilo jedva tri godine. Posle rastave sa ženom, koja se preudala za italijanskog grofa Nogera i živela kratko, knez Arsen je poslao svoga sina bratu sa molbom da se o njemu brine. Knez Petar, koji je tada živeo u Ženevi, prihvatio je svoga sinovca i nije ga odvajao od svoje dece.

Kad je 1903. godine knez Petar postao kralj Srbije, knežević Pavle je sa deset godina produžio školovanje u Drugoj beogradskoj gimnaziji, gde je i maturirao. Posle toga nastavio je školovanje na Oksfordskom univerzitetu, gde je studirao savremenu istoriju i umetnost. Studije na Oksfordu nastavio je posle rata i završio 1921. godine, sa diplomom ”master of arts”.

Boraveći neko vreme u Italiji, knez Pavle se zagledao u jednu italijansku princezu i imao je nameru da se njome i oženi. Kralj Aleksandar ga je odvraćao od toga navodeći kao razlog dosta loše odnose sa svojim zapadnim susedom, kao i činjenicu da je princeza katolikinja. Srećom, knez se ubrzo zaljubio i isprosio grčku princezu Olgu, ćerku princa Nikole od Grčke i Danske i velike kneginje Jelene Vladimirovne, koja je vodila poreklo od ruske carske porodice Romanov. Svečanost sklapanja braka održana je neposredno posle krštenje prestolonaslednika Petra, 21. oktobra 1923. godine.

Moglo se samo postaviti pitanje zašto za jednog od namesnika nije uzimana u obzir kraljica Marija, za koju se tvrdilo da je ranije bila u kombinaciji. Kralj Aleksandar je bio svestan nedostatka nezavisne volje svoje supruge i zato je starateljstvo nad svojom decom poverio Namesništvu, iz kojeg je ona bila isključena. Jovan Dučić je pisao kako mu je kralj Aleksandar govorio da je najviše voleo da razgovara sa svojim rođakom knezom Pavlom, Meštrovićem i sa njim, Dučićem, upravo zato što je u njima video, pre svega, intelektualce. Njegov izbor kneza Pavla motivisan je ne samo rođačkim vezama i prisnim odnosima već i uverenjem da knez, kao nezavisan i prefinjen duh, svojom ljubaznošću i ličnom privlačnošću, poznavanjem svih modernih jezika, uz to dobro upoznat sa njegovim mislima i nastojanjima, može najbolje odigrati ulogu zastupnika državnih interesa, a istovremeno biti i staratelj i vaspitač maloletnog kralja.

Testament je napisao posle Orebovog pokušaja atentata na njega u Zagrebu, u decembru 1933, o čemu je s ogorčenjem pisao svome rođaku. Poslednje trenutke pred odlazak za Francusku kralj Aleksandar proveo je sa knezom Pavlom. Putovali su zajedno automobilom kroz Crnu Goru i razgovarali sve do ispraćaja pred polazak broda ”Dubrovnik” za Marselj. Izgledalo je kao da je kralj pred taj važan put želeo, u poslednjem momentu, da uputi kneza Pavla u sve tajne državne politike i da mu pruži potrebna uputstva ako bi se nešto desilo u njegovom odsustvu. U testamentu od 5. januara 1934, kao da je nešto naslućivao, Aleksandar ispisuje ovu poslednju rečenicu: Moj sprovod da bude skroman - čisto vojnički - bez stranaca.

Pavle najbliži

Položaj kneza Pavla, kao kraljevog namesnika, bio je neosporan. Od svih živih Karađorđevića, on je jedino bio sposoban da dođe na kormilo države imajući u vidu da se Aleksandrov brat, princ Đorđe, još nalazio u duševnoj bolnici, a Pavlov otac, knez Arsen, bio je već prestar.






Izvor: Novosti

Regent po izboru brata

Aleksandar dinamičan, Pavle stidljiv i zatvoren. Knez Pavle nije znao prilike u zemlji, niti ga je to zanimalo

Po mišljenju Milana Antića, ministra dvora, koji će taj položaj zadržati i u vreme namesništva, Aleksandar je kneza Pavla, kao mogućeg namesnika do punoletstva svog sina, uvek držao na pameti, ali je propustio stvaranje njegovog autoriteta za vršenje te odgovorne funkcije. Međutim, teško je stvarati nekome autoritet, ako on sam ne poseduje kvalitete da se nametne svojom ličnošću, sposobnostima i radom. U istoriji su poznati slučajevi, koje neki smatraju pravilom, da posle nestanka s javne scene jednog vladara, jake i snažne ličnosti, nastaje velika praznina koja se oseća decenijama.

Knez Pavle posle rata nije stalno živeo u zemlji, niti je imao kakav važniji položaj u javnom životu: bio je predsednik Crvenog krsta, Aerokluba, Džokej-kluba, a nešto kasnije unapređen je u čin gardijskog potpukovnika. Politika mu je bila potpuno strana. Kada je preuzeo položaj namesnika, knez Pavle je površno poznavao prilike u zemlji. Nije ni pokazivao interes za to, jer su ga više zanimali umetnost i ljudi koji nisu imali neke veze sa politikom.

Po mnogim svojim odlikama, knez je bio sušta suprotnost pokojnom kralju. Za razliku od Aleksandra, koji je bio dinamična ličnost, Pavle je bio povučen, stidljiv po prirodi, zatvoren u sebe, nespreman da se bilo kome suprotstavi ili približi, više sklon zakulisnim radnjama nego da otvoreno izloži svoje stavove. Prema opažanjima ministra dvora Antića, kralj Aleksandar je bio ”borac za ideju, za vlast i veličinu. Otvoren prijatelj, otvoren neprijatelj. Knez Pavle je bio špica i prznica. Pamtio je i zlo i dobro, ali nikad nije naglo reagovao”.

Za razliku od Aleksandra, koji je u svojim javnim istupanjima imao političkog dara da privuče svoje sagovornike, Pavle nije imao ni takvog dara ni stila, njegov govor često je bio isprekidan, delovao je umorno ili nesigurno. Hladnog držanja i zvaničan u odnosima sa ljudima, odavao je pravog aristokratu iz vremena poslednjih ruskih kneževa. Takvim svojim držanjem knez Pavle je, prema mišljenju ministra dvora Antića (koji mu je, inače, bio veoma naklonjen), stvarao utisak ”da nema nikakvih demokratskih tradicija i da je bio veći autokrata od kralja Aleksandra”.

Ali ono što je možda najvažnije, knezu su nedostajale stvaralačka snaga, volja i odlučnost za obavljanje poslova, kojih se prihvatio. Iz toga je proisticala njegova nesigurnost, koju su i drugi primećivali. Kada ga je vajar Meštrović posetio, neposredno posle kraljeve pogibije, knez Pavle mu se žalio da ”nije dorastao svojoj ulozi”. Rekao mu je da ga politika nikad nije zanimala, a da ga kralj ni u šta nije upućivao. Ispovedao se kako bi najviše voleo pobeći i sve ostaviti, kako ga u Beogradu svi mrze, kako su neiskreni, prosto mu se zgadilo. Žalio se i na druge namesnike, koje nije trpeo. Kada bi se našao u teškoj situaciji da rešava složene međunarodne probleme, padao bi u depresiju i govorio kako bi voleo da nije živ.

Knez Pavle je bio, očigledno, drugačije prirode i mentaliteta, a njegova nevolja je bila u tome što su ga u narodu upoređivali s kraljem Aleksandrom, koji je bio harizmatična ličnost, stekavši tu harizmu još u pobedonosnim ratovima koje je vodio. Svojom pojavom Pavle je, još od mladosti, davao utisak zamišljenog, više žalosnog nego veselog princa. U stanju je bio da satima sedi sa svojim mislima, a da nikakvu odluku ne donese. Melanholija je svakako proizvod njegovog duševnog stanja usamljenosti: ostao je rano bez majke, napušten od oca.

S druge strane, bio je svestan svog aristokratskog porekla, ponosan više nego drugi na svoju ”plavu krv”. Još u vreme gimnazijskog školovanja u Beogradu, njegov profesor Milorad Pavlović zapazio je neke karakteristične osobine mladog kneza. Skrenuo je pažnju kralju Petru, njegovom staratelju, na neke kneževe odlike, koje ukazuju da nije isključeno da se zanese uobraženjem: ”Kod njega, zasad, preovlađuje osećaj nad razumom - što nije dobro. U crtama njegovog lika ima ženske mekoće i ženske lepote. Možda je to odlika porodična, ali i kad bi to bilo, trebalo bi da se u duhu ispoljava i muška energija predaka.”

Docnije, za vreme studija na Oksfordu, provodio je dane po engleskim i škotskim dvorovima. Sprijateljio se sa princom od Velsa, vojvodom od Jorka, budućim kraljem Džordžom VI, vojvodom od Glostera i vojvodom od Kenta. Vremenom je stekao više manire engleskog princa, navikavši da obavezno nosi polucilinder i kišobran. Međutim, u svojoj zemlji knez Pavle se vratio rođacima, koji su ga smatrali jednakim, ali su se ipak rangirali uvek više i zauzimali najviše državne položaje, što je kod njega, obuzetog kompleksom više vrednosti, stvaralo osećanje potiskivanja.

Posle pogibije kralja Aleksandra, knez Pavle je imenovan za namesnika. Prvi put je dobio mogućnost da vlada, istina u ime jednog maloletnog kralja, ali sa svim prinadležnostima i privilegijama koje jednom vladaru u državi pripadaju. Njegovu ambiciju podsticala je supruga, grčka princeza Olga. Za razliku od svog supruga, važila je za energičnu ženu, spremnu da raspravlja i o problemima iz političkog života. Insistirala je još 1930. godine da se u Porodičnom pravilniku za članove Kraljevskog doma Karađorđevića utvrdi i za kneza Pavla i za nju titula ”kraljevskog visočanstva”.

U društvu prinčeva

Knez Pavle je živeo sa svojom porodicom dosta skromno u jednoj vili na Topčideru, od apanaže koju je dobijao od dvora. Možda je i zbog toga boravio često u inostranstvu i bio gost na dvorovima s kojima je bio povezan rodbinskim vezama. Družeći se i živeći sa prinčevima i kraljevima, kod njega se prirodno jaljala težnja da u svemu dostigne njihov nivo i živi njihovim životima.






Izvor: Novosti

Uzimam kraljevsku vlast

Znalo se u jednom delu javnosti da se nešto sprema u vojsci ako Jugoslavija potpiše Pakt, a vođa pučista đeneral Simović upozorio je i vladu i kneza Pavla. On je 23. marta u razgovoru s predsednikom Cvetkovićem, a zatim i u audijenciji kod kneza Pavla pretio ”narodnom revolucijom”. Da vladu odvrati od potpisivanja Trojnog pakta pokušao je i patrijarh Gavrilo u razgovoru sa knezom Pavlom predočavajući mu da bi to izazvalo revolt u narodu.

Vlada na sve to nije reagovala i knez Pavle je 26. marta, uveče, krenuo vozom na svoj uobičajeni boravak na Brdo kod Kranja. Išao je sam, bez kneginje Olge i dece, što navodi na misao da nije slutio šta se može dogoditi u Beogradu.

Tehnika vojnog udara izvršena je perfektno bez posledica po ljudske živote. Sve je započelo 27. marta u 2.20 rano ujutru: pučisti su za samo jedan sat zauzeli najvažnije državne institucije (zgradu Ćeneralštaba, Radio-stanicu, Glavnu poštu) i uhapsili Cvetkovića i članove njegove vlade. Pri tom nisu nailazili ni na kakav otpor, a bila je samo jedna slučajna žrtva (jedan policajac). Ono na šta nisu računali bilo je kako dospeti na Dedinje, do Belog dvora i kraljeve palate.

Glavni akteri puča đenerali Borivoje Mirković, Dušan Simović i major Živan Knežević računali su na kralja Petra kao glavnu polugu prevrata, a da ga nijednom rečju nisu obavestili šta pripremaju, kada planiraju da izvrše akciju i kakvu su mu ulogu u tome namenili. Očigledno, računajući unapred na njegovo raspoloženje, doveli su ga u nezgodan položaj i sve se moglo katastrofalno završiti. Od trenutka kada ga je 27. marta rano ujutru (u 6 sati) probudio sobar i obavestio da se nešto događa u gradu, iznenađen svim tim, kralj Petar se našao zarobljen u Dvoru pod snažnim pritiskom đenerala Kosića da se pučistima pruži otpor. Na đeneralov zahtev, otišao je u Štab Garde na Banjicu i izvršio smotru gardista da bi se proverila njihova spremnost da brane kralja. Naređeno je i komandi artiljerijskog puka Garde da topovi budu upereni prema gradu.

Za to vreme u zgradi Ministarstva vojske razgovaralo se o sastavu nove vlade. Okupljenim liderima opozicionih stranaka obratio se đeneral Simović ovim rečima: Gospodo, dajem vam pola sata vremena da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite, ja ću vam pročitati. Pošto se dogovor tako brzo nije mogao postići, Simović je jednostavno pročitao spisak članova vlade, rezervišući za sebe mesto predsednika.

Prvi dokument te vlade bio je Kraljev proglas o stupanju na presto. Tekst proglasa, po svemu sudeći, izdiktirao je Slobodan Jovanović, mada se o njegovo autorstvo otimaju Radoje Knežević, koji će kasnije biti imenovan za ministra Dvora, i đeneral Simović. Spremljenu proklamaciju odneli su na Dedinje majori Živan Knežević i Lazar Janjić sa namerom da je kralj potpiše i pročita preko Radio Beograda. Na dvorskoj kapiji kapetan Delibašić je odbio da ih propusti, a nije hteo ni da primi proklamaciju i odnese je kralju na potpis. Prolaz se mogao probiti samo tenkovima, a major Knežević nije hteo pucnjavu i krvoproliće u neposrednoj blizini kraljevog dvora. Bilo kako bilo, tek kraljeva proklamacija ostala je nepotpisana, a vlada je, ipak, odlučila da je obznani.

Oko 9 sati pre podne kapetan Jakov Jovović tekst kraljevog proglasa o stupanju na presto pročitao je na Radio Beogradu: U ovom teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su sami podneli ostavke. Moja verna vojska i mornarica stavili su mi se odmah na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurniji način da se u ovim teškim prilikama održi red unutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T. Simoviću.

U tom trenutku, najvažnije stvari iz kraljevog proglasa nisu bile ostvarene: niti je kralj Petar bio u mogućnosti da odlučuje o preuzimanju prestola, niti je mogao da poveri mandat Simoviću, niti su namesnici podneli ostavke.

Posle objavljivanja ovog proglasa, a i pre toga, kad se saznalo za izvršenje prevrata, narod je spontano izašao na ulice da manifestuje podršku promenama. Kao da je nezadovoljstvo u narodu dugo tinjalo i odjednom provalilo i izlilo se u masovne demonstracije, koje su se valjale ne samo u Beogradu, već i u nekim većim gradovima Srbije. U velikim povorkama ljudi su emotivno izražavali proteste uzvicima i transparentima protiv potpisivanja Pakta i svrgnutog režima i, istovremeno, sa nacionalnim i zastavama Engleske i Grčke klicali su mladom kralju Petru, noseći njegove slike, kao i slike patrijarha Gavrila.

Narodu se prvi obratio patrijarh Gavrilo ispred Patrijaršije, a govorio je i preko radija ističući kralja Petra II kao glavnog nosioca ”narodnog ideala”. Vođstvo Komunističke partije bilo je zatečeno, jer nije znalo za pripremanje puča. Štaviše, tog dana, 27. marta, Pokrajinski komitet za Srbiju izdao je proglas u kome je osudio imperijalističku i ratnohuškačku politiku Engleske.

Komunisti zatečeni

Prema svedočenju Milovana Đilasa i Svetozara Vukmanovića Tempa, demonstracije su predvodili predstavnici nacionalnih udruženja ”Narodne odbrane” i ”Sokola”, koji su nosili slike mladog kralja, uzvikujući njegovo ime. Tek od njih su saznali da je svrgnuo Namesništvo kneza Pavla i da je kralj Petar stupio na presto. Oni dalje tvrde da su to iskoristili da organizuju svoje pristalice i pridruže se demonstracijama sa glavnim zahtevima za podršku Sovjetskom Savezu. Sa tim parolama komunistički aktivisti su istupali u svojim govorima na Slaviji, kod Vukovog spomenika i na raskršću kod ”Londona”.






Izvor: Novosti

Pavle pakuje kofere

Vlatko Maček savetovao regenta Pavla da se silom odupre pučistima. Oficiri dočekuju kneza, ali bez pozdrava

Dok se još plivalo na talasu narodnog oduševljenja, u vladi je rasla napetost. Do 3 sata po podne, tog dana, 27. marta još ništa nije bilo rešeno: kralj se nalazio u Dvoru na Dedinju, čuvala ga je jedna četa gardista; knez namesnik je još bio van Beograda na putu i zaustavio se u Zagrebu; druga dva namesnika nalazila su se u Belom dvoru. Neke vođe pučista razmišljale su da se ispali neki topovski hitac na Beli dvor; đeneral Mirković je čak predlagao da se knez Pavle, ako bude tvrdoglav, strelja, ali su se tome usprotivili Radoje Knežević i sam đeneral Simović.

I na Dedinju je raslo uznemirenje. Kralj Petar je čuo proklamaciju, emitovanu u njegovo ime više puta preko radija, i shvatio da je prevrat već izveden i da je vojska uzela stvar u svoje ruke. Uskoro je video i trupe koje opkoljavaju Dvor. Đeneral Kosićje već je naredio gardistima da otvore vatru, a neki u Gardi insistirali su da se zatraži podrška Dunavske divizije, koja se još nije pridružila pučistima. Kralj je, međutim, to odbio i zahtevao da se pregovara sa predstavnicima vojske. Namesnik Stanković je razgovarao sa Simovićem i ministrom Ninčićem, dok je maršal Dvora Boško Čolak Antić imao sastanak sa Slobodanom Jovanovićem, od koga je saznao da se knez Pavle vraća u Beograd oko 19 časova. Kralj je tada zatražio da se izgura njegov blindirani auto, koji se nalazio u garaži. Na Dedinju je napetost počela da popušta: čekalo se samo naređenje kneza Pavla ili kralja Petra.

Dvorski voz je zaustavljen u Zagrebu u 7 sati ujutru. Knez Pavle je obavešten da je izvršen prevrat u Beogradu i da pučisti traže od njega da prihvati to stanje, podnošenjem ostavke. Maček i Šubašić, s kojima je razgovarao na Banskim dvorima, savetovali su mu da se odupre pučistima, pošto ima na raspolaganju vojsku IV armijske oblasti u Hrvatskoj, pod komandom đenerala Augusta Marića. Knez te sugestije nije mogao da prihvati shvatajući da bi to značilo građanski rat. Imao je i dva lična razloga više: prvo, zbog brige za svoju porodicu, koja se nalazila u Beogradu; drugo, što nije želeo da se stvori utisak da je protiv kralja Petra, koji je već stupio na presto.

U razgovoru sa britanskim konzulom u Zagrebu Rapom knez Pavle je delovao mirno, filozofski se mirio sa sudbinom, s jedinom željom da što pre napusti zemlju. Izjavio je da Simovićeva vlada i nije tako loša i savetovaće Mačeku da uđe u tu vladu, kako bi se sprečio raspad zemlje. Jedino strahuje od brze intervencije Nemačke, ali on nije strateg da prosuđuje vojnu situaciju.

Istog dana uveče stigao je dvorski voz u Beograd i knez Pavle je odmah doveden u zgradu Ministarstva vojske gde su se nalazili članovi vlade. Oficirima je naređeno da na stepenicama dočekaju kneza, ali da ga ne pozdrave. Simović ga je uveo u veliku dvoranu, gde je knez Pavle potpisao akt o svojoj ostavci, a zatim obavestio o tome i druga dva namesnika sa molbom da i oni to učine. Posle toga, došao je u Beli dvor da bi se spakovao za odlazak. Knez je odmah pozvao đenerala Leka, tada još upravnika Dvora, i zamolio ga da mu donese iz njegove kase i iz blagajne kneginje Olge svu gotovinu, kao i ugovore o kupovini imanja na Brdu kod Kranja.

Kralj Petar, koji se tada nalazio u Belom dvoru i pomagao svome stricu da se spakuje, primio je potom i đenerala Simovića. Već „imenovani“ predsednik vlade izvršenje prevrata mu je prikazao kao rezultat spontanog revolta naroda, koji su podržavale snage vazduhoplovstva i beogradski garnizon. Kralj je od Simovića tražio samo dve stvari: da se njegova majka, kraljica Marija, odmah vrati iz Londona i da se njegovom sricu, knezu Pavlu, ništa ne desi; štaviše, njemu će se i dalje isplaćivati iz državne kase neka vrsta apanaže. Pošto je Simović sve to prihvatio, kralj Petar je te večeri oko 10 sati potpisao već obznanjenu proklamaciju o stupanju na presto, o ostavci namesnika i imenovanju nove vlade.

Prilikom novih demonstracija 28. marta napadnut je nemački poslanik Heren i demoliran nemački informativni centar. U narodu se slavila pobeda sa različitim znamenjem: pod nacionalnim trobojkama i crvenim, komunističkim zastavama, sa parolama koje su nagoveštavale duboke podele u budućnosti.

Pred Simovićevom vladom stajalo je dosta problema. Pre svega, ona nije bila još kompletirana zbog neulaska predstavnika Hrvata, a od toga je zavisila i politička stabilnost zemlje. U pregovorima sa Mačekom brzo je prihvaćen njegov uslov da se položaj Banovine Hrvatske, postignut sporazumom prethodne vlade, ne menja. Ali vođa Hrvata tražio je i nešto više. Rekao je da ne može imati vere u mladog kralja, da on nije dovoljna garancija da, posle izvesnog vremena, druga grupa oficira neće napraviti novu revoluciju i odbaciti Sporazum Cvetkovć-Maček. Zahtevao je da se obrazuje Namesništvo, pod imenom Krunski savet, koje bi, u ime kralja, donosilo sve odluke. Svaki član Saveta, predstavnik Hrvata ili Srba, imao bi pravo veta, tako da bi Šubašić mogao to pravo da upotrebi kad god bi Maček to od njega zahtevao.

U pregovorima sa Mačekom Slobodan Jovanović je jedva uspeo da ga ubedi da odustane od tog zahteva, predočavajući mu da ne može vlada, koja je narod „oslobodila od jednog zakonitog Namesništva, da mu nametne jedno nezakonito Namesništvo, u obliku Krunskog saveta“. Kada je vlada, najzad, kompletirana 31. marta, već se našla u ozbiljnim spoljnopolitičkim teškoćama.

Narod kliče kralju

Sledećeg dana, 28. marta održano je blagodarenje u Sabornoj crkvi i obavljene su nužne formalnosti: po stupanju na presto kralj je položio zakletvu na Ustav, a novi ministri sa Simovićem na čelu položili su pred patrijarhom zakletvu kralju. Zatim je kralj obišao grad, ispunjen svetom: ljudi su ga, noseći zastave i parole, pozdravljali uzvikujući njegovo ime.






Izvor: Novosti

Englezi iza prevrata

Britanska vlada pozdravlja puč u Beogradu, na kome je zdušno radila. Puč nije izvela vojska nego 29 zaverenika

Kao što se i očekivalo, britanska vlada je zdušno pozdravila vojni udar u Beogradu, koji je priželjkivala i na kom su radile njene tajne službe. Nije nikakva tajna i da je novčano pomagala ljude koji su propagirali puč kao jedino rešenje pružanja otpora. Čerčil je odmah pomišljao kako bi se mogla ostvariti stara ideja o uvlačenju Jugoslavije u rat protiv sila Osovine. O izvedenom puču izvestio je poslanike Donjeg doma ovim rečima:

„U Beogradu je izbila revolucija, i ministri, koji su juče prodali čast i slobodu svoje zemlje, nalaze se iza brave... Na osnovu svega, mi možemo očekivati da će jugoslovenska vlada uraditi šta treba radi odbrane slobode i integriteta svoje zemlje... Britanska imperija i njeni saveznici povezaće svoju sudbinu s jugoslovenskom nacijom i nastaviti put i borbu, zajednički do potpune pobede“.

U Berlinu je Čerčilova izjava u parlamentu shvaćena kao objava rata na Balkanu. Hitleru je ona poslužila kao neposredan povod da, bez objave rata, napadne Jugoslaviju. Govoreći kasnije pred Rajhstagom, firer je to potvrdio ovim rečima: „Svi smo bili zaprepašćeni vešću o prevratu, koji je sprovela šačica plaćenih konspiratora. Oni su stvorili stanje koje je britanskom premijeru omogućilo da presrećan izjavi kako na kraju svega ima da saopšti nešto radosno. Kad sam ovo čuo, odmah sam naredio da se Jugoslavija napadne. Prema Hitlerovoj volji, taj napad je trebalo da bude munjevit i bezobziran, da se Beograd zbriše s lica zemlje, a Srbi urazume za večita vremena, dok bi se Hrvati poštedili...“

Čerčil je već 27. marta zatražio od državnog sekretara Idna i generala Dila da otputuju u Kairo, a odatle za Atinu i Beograd, i ambasadora Kembela ovlastio da obavesti novu vladu o potrebi da otkaže Pakt sa Nemačkom i pomogne odbranu Grčke. Kada je to saopšteno ministru Ninčiću, on je odgovorio Kembelu da ne može ništa definitivno da kaže o politici nove vlade. Dodao je da državni udar nije izveden samo zbog potpisivanja Pakta već i zbog nezadovoljstva radom prethodnog režima. Nešto konkretniji je bio ministar saobraćaja Boško Jevtić, obaveštavajući britanskog ambasadora da je obustavljen železnički saobraćaj između Jugoslavije i Nemačke, što bi moglo da znači i prekid ekonomskih odnosa i nagoveštaj vršenja pritiska iz Berlina. U takvim prilikama želi se izbeći svaka provokacija, pogotovu što Hrvati još nisu potvrdili svoj ulazak u vladu.

Po nalogu britanskog premijera Čerčila 31. marta u Beograd je došao general Dil, radi dogovora o vojnoj saradnji. Posle razgovora sa predsednikom Simovićem i ministrom odbrane đeneralom Bogoljubom Ilićem, pripremljen je tekst sporazuma u kome su dve glavne tačke: a) ako Jugoslavija bude napadnuta od Nemačke, britanska vlada će pomoći svim svojim snagama; b) ako Grčka bude napadnuta od Nemačke, izvan Jugoslavije, jugoslovenska vojska će se priključiti britanskoj vojsci u Grčkoj i ukazaće svu pomoć.

Međutim, kada je sutradan ovaj sporazum trebalo da se potpiše, jugoslovenska strana je tražila izvesne modifikacije, posebno kada se radi u slučaju nemačkog napada na Grčku. Kako je to razumeo general Dil, u položaju u kome se Jugoslavija nalazi, njeno eventualno vojno angažovanje u Grčkoj (zbog protivljenja Hrvata) izazvalo bi rascep zemlje, radi čega se traže garancije u formi čvršćih britanskih obaveza, na političkoj osnovi, koje on, kao vojnik ne može da potpiše. Dil nije mogao da nagovori Simovića da primi Idna, koji je radi toga čekao u Atini. Dobijajući takve izveštaje iz Beograda, i u britanskom Forin ofisu se realnije gledalo na situaciju u Jugoslaviji.

Pučisti su došli na vlast pod parolom „Bolje rat, nego pakt“, a onda su uvideli da im je jedina spasonosna politika pod sloganom „Bolje pakt, nego rat“. U Simovićevoj vladi bili su zastupljeni i predstavnici najznačajnijih političkih stranaka Srbije, koji su se ranije protivili Sporazumu Cvetković-Maček, a onda su bili prinuđeni da taj sporazum prihvate da bi zadržali Hrvate u vladi. I Simoviću nije ništa drugo preostajalo nego da pokuša uveriti Sile osovine da će poštovati Pakt, potpisan od vlade koju je on srušio.

U tom cilju ministar Ninčić posetio je Fon Herena i, uz izvinjenje za antinemačke ispade u vreme demonstracija, uveravao ga da će jugoslovenska vlada poštovati sve međunarodne ugovore uključujući i najnovije Trojni pakt, potpisani 25. marta u Beču. Nemački poslanik primo je ovo k znanju i učinio je sve da svoju zemlju odvrati od agresije na Jugoslaviju. Obaveštavajući Ribentropa da jugoslovenska vlada prihvata potpisani Pakt, Fon Heren je i puč od 27. marta prikazao u nešto drukčijem svetlu:

„Nije ga sprovela vojska, već samo 29 zaverenika, većinom mladih vazduhoplovaca... Stanovništvo Beograda nije uzelo učešća u prevratu u bilo kom obliku... Veselje prva dva dana bilo je izraz raspoloženja zbog stupanja mladog Kralja na presto i ulaska uglednih Srba u vladu... Ekscesi tokom prvog dana bili su organizovani od strane komunista i Jevreja, protiv volje vlade i naroda... U narodnim masama ima mržnje prema Italiji, a ne prema Nemačkoj. Pod ovim prilikama kaznenu ekspediciju protiv Beograda ne bi razumeli, već bi kao nepravdu shvatili i oni jugoslovenski krugovi koji su prema nama prijateljski raspoloženi... Ne bi se smelo desiti da Nemačku vode impulsi, već jedino odgovarajuće vojne potrebe.“

Opozvan Fon Heren

Dok je dobronamerni Fon Heren pokušavao da odvrati svoju vladu od rata sa Jugoslavijom, u Beogradu se još pokušavalo da se u Berlin pošalje ministar Ninčić, a u Rim potpredsednik vlade Slobodan Jovanović. Tražilo se i od britanske vlade da omogući povratak u zemlju Stojadinovića, pošto Nemci u njega imaju više poverenja. Sve je to palo u vodu kada je Nemačka opozvala svog ambasadora Fon Herena iz Beograda.






Izvor: Novosti

Pakleni udar Hitlera

Mladi kralj sa Avale poslednji put posmatrao glavni grad u plamenu. Simović nije verovao da će Nemci napasti Jugoslaviju

Stupivši na presto kao sedamnaestogišnji mladić, kralj Petar je snažno osećao odgovornost, ali je uviđao i svu svoju nepripremljenost da je ponese na plećima. Nije bio dovoljno upoznat sa svim pojedinostima unutrašnje i spoljne politike, niti je bio u mogućnosti da broji tanane niti od kojih je satkan splet okolnosti, koji će odrediti sudbinu zemlje. Te okolnosti su mu nametnule ulogu da ne može raspolagati svojom ličnošću, niti sam odlučivati o svojim postupcima. Nije mogao da računa ni sa blizinom svoje majke i braće, iako je to žarko želeo.

U to vreme kraljica Marija živela je povučeno u vili u blizini Londona, gde se oporavljala od ozbiljne bolesti. Dopisniku jednog londonskog lista izjavila je: „Moji planovi zavise u prvom redu od buduće politike Jugoslavije i od stanja moga zdravlja.“ Iz Forin ofisa su predložili kraljici Mariji da se u Beograd pošalje Perot, koji je bio kraljev vaspitač, ali je ona odgovorila da to ne bilo ni od kakve pomoći njenom sinu: „U svakom slučaju, bar zasad, bilo bi mudro ništa ne preduzimati da g. Perot ode kralju Petru, jer bi svaki preterani pritisak u ovom trenutku, mislim, bio greška.“ Poslanik Subotić je i sam posetio kraljicu Mariju i uverio se da nije dobrog zdravlja i da je u nemogućnosti da putuje. Kraljica ne želi da izgleda kao da neće da se vrati, ovo tim pre što uviđa koliko bi njeno prisustvo u zemlji bilo od pomoći kralju Petru, ali to njeno zdravlje ne bi izdržalo.

Još po stupanju na presto, kralj Petar se najpre interesovao za to da li je već naređena mobilizacija. Đeneral Simović mu je odgovorio odrečno izgovarajući se kako ne bi trebalo da pokažemo da strahujemo od rata, niti da na taj način samo provociramo Nemce. U narodu se već govorilo da će biti rata i pojedine porodice počele su da napuštaju svoje domove. Vlada je na to reagovala tako što je zabranila svaki odlazak iz svog rodnog mesta. Kada je najzad, 4. aprila, otpočela tiha mobilizacija vojske, Simović je još izražavao nadu da će Nemci poštovati neutralnost i nije verovao u informacije, do kojih je došao i kralj, da će za dva dana uslediti njihov napad na Jugoslaviju. A kada je već otpočelo prvo bombardovanje Beograda 6. aprila, Simović je opet imao preča posla - prisustvovao je venčanju svoje ćerke u crkvi na Topčideru.

Situacija u zemlji bila je haotična: nije mogla biti završena mobilizacija, niti koncentracija trupa. Nemački avioni su već u prvom naletu uništili jedan deo aviona jugoslovenskog vazduhoplovstva i pre njihovog uzletanja, a oštećenjem zgrada Radio-stanice i Glavne pošte prekinute su glavne komunikacije. Članovi vlade su se tog prvog dana bombardovanja Beograda povukli na Avalu i odatle je kralj Petar poslednji put posmatrao prestonicu, koja je gorela, dok se iz gradskih ruševina dizao prema nebu visok stub dima. Računa se da je u prvim bombardovanjima poginulo oko 17.000 Beograđana. U tom neravnopravnom ratu bilo je primera velike hrabrosti i neustrašivosti s kojom su se borili jugoslovenski piloti u vaduhu ili vojnici na zemlji, često (zbog nedovoljne opremljenosti) i u okršajima „prsa u prsa“.

Kralj, predsednik vlade i pojedini ministri prebacili su se u Banju Koviljaču, a ostali ministri stigli su vozom u Užice. U Sevojnu je Maček 7. aprila podneo ostavku na mesto potpredsednika i za svog zamenika u vladi odredio Jurija Krnjevića, koji je do tada boravio u inostranstvu. Vođa HSS jasno je procenio da Hrvati ne pružaju otpor nemačkom agresoru (više od 90 odsto hrvatskih oficira napustilo je borbu ili dezertiralo) i otišao u Zagreb, da bi 10. aprila pozvao hrvatski narod da prihvate novu ustašku vlast. Nemačke snage su 12. aprila po podne ušle u Beograd. Vlada je iz Sevojna stigla na Pale kod Sarajeva, gde je 13. aprila održala poslednju sednicu.

Prema izveštaju predsednika Simovića, situacija je teška, ali ne i kritična. Ipak, posle sednice podneo je kralju ostavku na položaj načelnika Vrhovne komande i za to mesto predložio armijskog đenerala Danila Kalafatovića. Njemu je naredio da zatraži primirje s Nemcima „kako bi se dobilo u vremenu i olakšala situacija vojske“. Nemci su, međutim, odbili da razgovaraju o primirju i đeneral Kalafatović je morao da pristane na ponuđene uslove primirja, odnosno kapitulacije. U zgradi bivšeg čehoslovačkog Poslanstva u Beogradu, 17. aprila, delegacija na čelu sa đeneralom Kalafatovićem potpisala je akt o bezuslovnoj kapitulaciji jugoslovenske vojske. Na osnovu ovog ponižavajućeg čina, 18. aprila obustavljene su vojne operacije između zaraćenih strana na svim frontovima u zemlji. Simović je to tumačio kao „kapitulaciju na bojnom polju, kao vojnički, a ne politički akt“.

Za sve to vreme kralj Petar nije imao nikakvu direktnu vezu sa Vrhovnom komandom, osim sa đeneralom Milanom Nedićem, komandantom Grupe armija na Jugu, koja je u dolini Strumice pružala snažan otpor Nemcima. U seljakanju sa vladom, iz mesta u mesto, pratila ga je četa Dvorske žandarmerije, pod komandom Jezdimira Dangića. Kralj se kratko zadržao u Han Pijesku, a odatle je, sa svojom pratnjom, 12. aprila, stigao u manastir Ostrog, gde je zatekao patrijarha Gavrila. Umoran i iznuren slabom hranom, zbog velikog uskršnjeg posta, zadržao se kratko u manastiru Ostrog. Ovde je ministar Dvora Knežević zamolio patrijarha Gavrila za dozvolu da kralj dobije za obrok mleko, što je on i odobrio.

Put u neizvesnost

Pošto je vlada već donela odluku da se ide u Grčku, Kralj je pitao patrijarha Gavrila za savet da li da napusti zemlju. Na brzu ruku pripremljena je služba Božja, na kojoj je patrijarh Gavrilo održao molitvu za život mladog kralja i blagoslovio ga pred put, pun neizvesnosti.






Izvor: Novosti

Podla izdaja Hrvata

Zbog neverstva Hrvata dalji otpor neprijatelju postao nemoguć. Čerčil izražava divljenje hrabroj borbi Srba

Kralj Petar napustio je zemlju 14. aprila 1941. godine, avionom, a sledećeg dana krenuli su za njim i članovi Vlade. U Atini, gde je bilo njihovo prvo pribežište, priređen im je svečan doček, uz najviše državne počasti, a kralja Petra primio je u kurtoaznu posetu grčki kralj Đorđe. Ovim gestom, prijateljska Grčka simbolično je manifestovala uverenje o opstanku jugoslovenske države i pored njenog očiglednog vojnog sloma. Izražavanje ovakve solidarnosti Grka proizilazilo je iz njihovog strahovanja da bi i oni mogli doživeti istu sudbinu.

Jugoslovenska vlada u izbeglištu, i posle odlaska iz zemlje i vojne kapitulacije, nastavila je da se ponaša kao jedini zakoniti organ Kraljevine Jugoslavije. Ovakav stav zasnivao se na nekoliko faktičkih i formalnih činjenica: i dalje je na snazi Ustav iz 1931. godine, koji dopušta mogućnost kralju i Vladi da se nalaze u inostranstvu; kralj i Vlada su se izjasnili za nastavak rata; međunarodna doktrina odbacuje da privremeni vojni pobednik komada državne teritorije.

Predsedniku vlade Simoviću i ministru Ninčiću prva briga je bila da opravdaju neočekivani i brzi vojni poraz upravo britanskoj vladi, od koje su očekivali podršku za održavanje državnog kotinuiteta svoje zemlje i pored vojne kapitulacije. Već 16. aprila posetili su britanskog ambasadora u Atini Palareta, kome je Ninčić objašnjavao da je dalji otpor vojske postao nemoguć usled "neverstva Hrvata" i da su kralj i članovi vlade napustili zemlju, pošto su ovlastili đenerala Kalafatovića da potpiše "primirje"; želja je jugoslovenske vlade da se, zajedno sa kraljem, što je pre moguće, nastani negde drugde. Pri prolasku kroz Kairo oni su nešto slično govorili i tamošnjem britanskom ambasadoru Lampsonu.

Na putu za Jerusalim kralj Petar i njegovi ministri zadržali su se u Aleksandriji. Kako je izvestio tamošnji britanski konzul Vilson, oni su razloge za poraz, na prvom mestu, nalazili u izdaji prethodne vlade, koja je ostavila Jugoslaviji samo nekoliko dana da se pripremi za nemački napad, a na drugom mestu u odmetanju hrvatskih pukova, koji su izdajnički otvorili put Nemcima i poubijali srpske oficire. Kralj Petar je još izjavio da pomišlja da ode u Kanadu i Sjedinjene Američke Države da bi prikupio jezgro slobodne jugoslovenske vojske.

Od 19. aprila 1941. godine kralj Petar i njegova vlada imali su svoje trajnije stanište na Srednjem istoku. Ovde su bi locirani i delovi jugoslovenske vojske, izbegle iz zemlje, posebno iz redova vazduhoplovstva i mornarice. U Jerusalimu je bio improvizovan kraljev dvor, dok su članovi Vlade bili smešteni u italijanskom manastiru malteškog reda, Tantuiru, desetak kilometara od Jerusalima.

Sa Srednjeg istoka uspostavljena je čvršća veza sa britanskom vladom od koje se očekivalo i zvanično međunarodno priznanje kao legitimne vlade Jugoslovena. Iz Londona su stizale ohrabrujuće poruke Jugoslovenima. Uputio ih je sam Čerčil, koji je izrazio svoje divljenje za njihiv "hrabri otpor" neprijatelju, pohvalivši, na prvom mestu, Srbe, koje zna kao saveznike iz Prvog svetskog rata. Idn je 23. aprila u Donjem domu zvanično izjavio da britanska vlada ima "čvrstu nameru da obnovi punu nezavisnost Jugoslavije. U međuvremenu, jugoslovenska vlada može računati u najvećoj mogućoj meri na pomoć Vlade Njegovog veličanstva radi nastavljanja borbe protiv zajednčkog neprijatelja.

Sličnu poruku u Jerusalim uputila je i američka administracija, koja je istovremeno osudila komadanje Jugoslavije. Posle ovoga, kralj Petar je u izjavi jednoj američkoj novinskoj agenciji izrazio uverenost u mogućnost obnove nezavisnosti i tertorijalnog integriteta svoje zemlje "uz pomoć saveznika".

Pod predsedništvom kralja Petra vlada u Jerusalimu donela je 17. maja važnu odluku o nasleđu prestola, pitanju koje nije bilo jasno definisano u postojećem ustavu. Prema pismenom predlogu samog kralja Petra, dok ne bude imao potomaka, pravo nasleđa prestola prelazi na njegovu braću, kraljevića Tomislava, odnosno kraljevića Andreju. Ministarski savet je prihvatio taj predlog na temelju člana 116 Ustava, kojim se menja dotadašnji član 38 tog Ustava. Na toj sednici Vlade doneta je i odluka kojom se knez Pavle isključuje iz Kraljevskog doma i otada prestaje biti njegov član.

U ovo vreme Sovjetski Savez je bila jedina velika sila koja je odlučila da jednostrano prekine diplomatske odnose sa Jugoslavijom, obrazlažući to da posle vojne kapitulacije, ona kao država više ne postoji. Na taj korak se odlučila pod pritiskom Berlina, a u želji da ne kvari dotadašnje odnose sa Nemačkom. Diplomatski odnos obnavljeni su tek u julu 1941, kada se Sovjetski Savez našao u ratnom stanju sa silama Osovine.

Moskva tada nije mogla da prenebregne činjenicu da izbeglička vlada već uživa međunarodni status legitimnog predstavnika ustavnog kontinuiteta Kraljevine Jugoslavije. Usledila je, zatim, i izjava sovjetskog ambasadora u Londonu Majskog da će se njegova vlada zauzeti za obnovu nezavisnosti Jugoslavije. Pri jugoslovenskom dvoru u Londonu imenovan je stalni ruski poslanik Bogomolov, a u Moskvu je poslat Stanoje Simić kao novi poslanik Kraljevine Jugoslavije.

Lideri u egzilu

U emigraciji su se našli, zajedno sa kraljem, predstavnici najvažnijih stranaka Srbije, Hrvatske i Slovenije. Bili su to uglavnom vremešni lideri. Bez države koju su predstavljali, bez uticaja svojih pristalica, a suočeni sa životom izbeglica, u rešavanju teških problema nastalih u ratu, držali su se dosta kruto, ukopani iza svojih stranačkih busija i nacionalnih doktrina.






Izvor: Novosti

Vinston Čerčil ostavio veoma povoljan utisak na mladog kralja. Dolazim među vas kao prijatelj, pa čak i rođak

Još dok se nalazio u Jerusalimu, kralj Petar se ponajviše zalagao da se on i njegova vlada trajno nastane u Kanadi imajući u vidu, pre svega, potrebu prikupljanja dobrovoljaca za vojsku. Onog trenutka kada je obavešten da se kralj Petar obratio kanadskoj vladi da ode u Kanadu i da mu je to odobreno, državni sekretar Idn čitavu je stvar brzo presekao: "Zašto Kanada? Svi ima da dođu ovamo". Za dolazak u London Vlade i kralja Petra urgirala je njegova majka, kraljica Marija.

Pošto je, najzad, iz Londona upućena poruka da kralj, u pratnji ministara, preko Kaira napusti Srednji istok, vlada u Jerusalimu je 25. maja donela odluku da sedište vlade bude u Londonu. Tamo će biti stalno deset ministara. Ostali članovi Vlade trebalo je da idu, delom u Kanadu, a delom u Ameriku sa zadatkom propagande za prikupljanje dobrovoljaca. Deo vojne sile ostaće na Srednjem istoku (jedna vazduhoplovna grupa sa oko 30 pilota i mornarički odred); drugi deo, oko 50 pilota i 150 oficira i podoficira suvozemne vojske odlaze u Kanadu kao instruktori za obuku dobrovoljaca. Kralj Petar sa jednim delom članova Vlade stigao je u London 21. juna, dok su preostali ministri krenuli za Ameriku i Kanadu.

Srdačan prijem i boravak prvih dana u Londonu učinili su da se mladi kralj osećao kao da je u prijateljskoj zemlji, u poseti rođacima. On je takav osećaj izrazio u obraćanju Britancima preko londonskog radija, 28. juna: Dolazim među vas ne kao stranac u izgnanstvu, već kao prijatelj, pa čak i rođak, jer je moja majka u srodstvu sa vašom kraljevskom porodicom. Za njega će britanski kralj Džordž uvek biti "Ujak Beti", kako mu se nezvanično i obraćao. I britanska kraljevska porodica učinila je sličan gest, kada je 6. septembra povodom Petrovog 18. rođendana, organizovala u katedrali Svetog Pavla veličanstvenu službu zahvalnosti, obeležavajući na taj način punoletstvo jugoslovenskog kralja.

Posle posete Bakingemskoj palati, kralj Petar je proveo vikend sa britanskom kraljevskom porodicom u njihovom zamku Vindzor. Zatim je britanski premijer Vinston Čerčil zvanično posetio jugoslovensku ambasadu, a kralj Petar uzvratio je posetu Čerčilu u Dauning stritu broj 10. Britanski premijer osetio je potrebu da izrazi žaljenje što nije bio u mogućnosti da više pomogne Jugoslovenima. Rekao je, čak, kako je ponosan što mu je saveznik tako hrabar narod.

Čerčilova elokvencija sa poetskim efektima u govoru i njegov dinamizam ostavili su veoma povoljan utisak na kralja Petra. U razgovorima u Dauning stritu 10 predsednik Simović i ministar Ninčić pravdali su se zbog nespremnosti jugoslovenske vojske da pruži ozbiljniji otpor agresoru, uglavnom svaljujući krivicu na prethodnu vladu. Čerčil je zatim govorio o potrebi da jugoslovenska vlada, "mada se nalazi izvan državne teritorije, ima sve atribute državne suverene nezavisne vlasti, a naročito da ima vojnu silu".

Pored ustavnih obaveza prema svojoj vladi, mladi kralj je imao ambicije da u Londonu nastavi svoje prekinuto obrazovanje. O tome su se predstavnici jugoslovenske i britanske vlade morali konsultovati i sa kraljicom Marijom. Ona se nastanila na svom imanju u Grandsdenu, u Bedforskoj grofoviji, gde je kupila kuću, jednostavnog spoljnog izgleda, ali iznutra uređena sa dosta umetničkog smisla i engleske udobnosti. Od kako je pre dve godine došla iz zemlje, pobolevala je posle teške operacije žuči. Teško je hodala bez štapa. O svojoj bolesti pričala je otvoreno supruzi poslanika Subotića: Teško mi je da koračam. Kad bi neko i najmanje lupio o pod, imala sam osećaj kao da me neko vrelom iglom bode u tabane, pa se taj bol produži kroz celo telo - do mozga. Pa sad ovaj rat. Lekar me je jednom zatekao skoro u komi.

Četrdesetogodšnja kraljica Marija prilagodila se stanju svoga zdravlja. Umesto lova u koji je nekada sa strašću odlazila, bavila se sada slikanjem minijatura, gajenjem povrća u svom vrtu i nadziranjem školovanja svoja dva sina Tomislava i Andreje u jednom britanskom koledžu. Jedino se nije odricala svoje ranije strasti: pušila je jednu cigaretu za drugom. Dolaskom najstarijeg sina kralja Petra otrgla se od svoje usamljenosti, kao da je živnula.

Kad se postavilo pitanje kraljevog daljeg školovanja, državni sekretar za Indiju Emeri, inače, prijatelj Srba još sa Solunskog fronta, izvestio je Idna da jugoslovenski ministri predlažu da kralj Petar provede jedno ili dva tromesečja na Vojnoj akademiji, a zatim da nastavi studije na Kembridžu, tim pre što je ovaj univerzitetski centar blizu Grandsdena. Posle dužeg razgovora sa kraljicom Marijom, ona se složila da kralj Petar posećuje privremeni tečaj na univerzitetu Kembridž, od kojeg njena kuća nije mnogo daleko.

Jugoslovenska vlada je odlučila da kralj već u školskoj 1941/1942. počne da studira ekonomiju i mećunarodno pravo u Kembridžu. U koledžu je živeo kao i drugi studenti: boravio je bez svojih ađutanata, a na raspolaganju mu je bio jedan bicikl. Istina, kralja je diskretno pratio jedan detektiv, a u pripravnosti je bio i automobil, u slučaju potrebe da iz Kembridža dođe u London, zbog sednice vlade, zakazanih audijencija ili drugih obaveza. O tome ga je redovno obaveštavao ministar Dvora Radoje Knežević, koji ga je posećivao jednom ili dva puta nedeljno.

Hteo u pilote

Kralj Petar je još imao ambicija da vežba za pilota u britanskom ratnom vazduhoplovstvu, s ciljem da se kasnije pridruži jugoslovenskim vazdušnim snagama. Ni jugoslovenska, ni britanska vlada nisu bile sklone toj ideji, uglavnom iz bezbednosnih razloga. Njega, ipak, stara ljubav prema pilotiranju nije napuštala, pa se, pri jednom studentskom klubu u Kembridžu, obučavao u letenju.






Izvor: Novosti