Ново Хопово (култ Теодора Тирона)



Култ овог светитеља се вековима шири из Хопова, где су похрањене његове мошти. Пострадао је 306. у Амасији (Понтијској), током Максимијановог прогона хришћана, a погребен у Евхаити. У манастир Хопово мошти светога пренете су 1555. из манастира Бодрог (Темишварска епархија). Брзо су се прочуле по чудотворству, na је Хопово постало највеће ходочасничко место северно од Саве и Дунава. Стара црква била је претесна за толики број људи. Зато је, двадесет година по преносу моштију, подигнута нова, једна од најживописнијих на Фрушкој гори. Мошти у ћивоту су целе (недостаје само десна нога од колена, која је остала у месту пострадања светитеља). Пресвлачене су 24. јуна 1993, једини пут за последњих 200 година, и присутни су се поново уверили у њихову изузетну очуваност. Године 2006, 29. септембра, обележено је 1.700 година од кончине светог Теодора Тирона, a присуствовало je више хиљада верних.

Јазак (култ цара Уроша)



По непотврђеном предању, манастир је подигао деспот Јован Бранковић. Први пут се помиње 1522. Од 1705. у Јазку су мошти цара Уроша, које је из Неродимља или манастира Шудикове на Лиму донео монах Христофор. Цар Урош, син јединац цара Душана и царице Јелене, владао је у тешка времена распада српског царства. Будући да је био кротак, добар, побожан, и да се није силом борио против необузданости великаша, назван је Урош Нејаки. Преставио се у Господу 1371. Његово житије написао је патријарх Пајсије 1642. Из њега сазнајемо да се цар светошћу објавио 1583/1584, 211 година после смрти. Тада се он јавио неком пастиру са Овчег поља и овај je са народом извадио његове мошти из земље. Са свих страна почео је народ долазити на исцељење. И касније, у Јазку, његове свете мошти привлаче велики број ходочасника. Тамошња мала црква није могла да прими толики свет, те је на километар одатле 1736-1758. саграђен нови манастир. Иконе на раскошно резбареном иконостасу урадио је 1769. Димитрије Бачевић. Иконостас је позлаћен 1899. Године 1941. мошти светог цара Уроша су пренете у Београд, да би 2001. биле враћене у Јазак. Тамо се над њима опет окупља све више верних, што говори да култ благога цара поново нараста.

Острог (култ светог Василија)



Најпосећеније поклоничко место Српске православне цркве. Свети Василије је рођен 1610. у селу Мркоњићу, у Попову пољу. Школу учио у манастиру Завала, замонашио се у манастиру Тврдош. Путовао је у Русију, на Светој гори боравио годину дана. Патријарх Пајсије га је у Пећи хиротонисао за епископа требињског. Из манастира Тврдош управљао је епархијом. Због турског зулума, преселио се у једну пећину у Пјешивцима. Одатле оде под Острошку греду, камену громаду у чијим су се пећинама већ подвизавали монаси. Из једне од тих пећина, претворивши је у манастир, управљаће епископијом пуних 15 година. Силазио у народ и бдио над његовим духовним животом. Неуморан у подвигу, посту и молитви, још за живота је сматран светим. Мирно се преставио 29. априла 1671. у својој келији. Монаси сахранише тело у гроб и ту се убрзо почеше дешавати чуда. Седам година после упокојења, и након шестодневног најстрожијег поста, уз свакодневне Литургије, монаси седмога дана окадише свечев гроб и отворише га. Пред њима се указа светитељ у прослављеном телу. Положише га у ћивот у Храму Ваведења Пресвете Богородице  (Горњи манастир), где је и данас. У XVIII веку његов култ се раширио по целом српству, a име светога ушло у општу стихиру српским светитељима. Чуда над његовим моштима су непрестана, до дана данашњег.

Лелић (култ светог Николаја Српског)



Народ српски и у ово наше доба добио је нову велику светињу и новог светитеља. Епископ Николај Охридски и Жички рођен је 1880. управо овде, у Лелићу. После завршене гимназије и богословије, студирао је у Швајцарској, Немачкој, Енглеској и Русији. Одбранио је два доктората, у Берну и Женеви. Иако учен, није му било тешко да пригрли Богомољачки покрет и постане духовни отац тог простодушног и побожног света. Плодан богословски писац. Немачки заточеник у Другом светском рату. У тешкој емиграцији после тог рата, највише су га мучиле српска неслога и деобе. Упокојио се 18. марта 1956. и сахрањен је на гробљу Манастира Светог Саве у Либертвилу (САД). Три и по деценије касније, 1991, његово земно тело пренето јеу Србију и 12. маја похрањено у његову задужбину у родном Лелићу. Недалеко одатле, у манастиру Ћелије, почива и вероватно највећи српски богослов у XX веку, велики учитељ, архимандрит Јустин Поповић. Био је највећи поштовалац светог владике Николаја, он га је и назвао „највећим Србином после Светога Саве".

Горњак (култ Григорија Синаите Млађег)



Знаменити Синаита је у државу кнеза Лазара дошао после Маричке битке 1371. Замонашен на Кипру, на Синају је примио „велики анђеоски образ". Био је ученик Григорија Синаите Старијег. Боравио у Јерусалиму, на Криту и Светој гори. Светогорско предање приписује му оснивање манастира Григоријат. Одатле одлази у Парорију (Тракија), затим у у моравску Србију. У једној пећини у Ждрелу, на Млави, подвизавао се до смрти (1380/1). Још за живота светога, подизање манастира на том месту помогао је кнез Лазар. Григорије и његова сабраћа старали су се o градњи и опремању. По ветру њрњаку који непрестано дува у клисури млавског Ждрела, манастир Ваведења Пресвете Богородице од XVIII века носи своје данашње име. Након 1718, када су ови крајеви Пожаревачким миром потпали под власт Аустрије, манастир Горњак је обновљен. Турци су га спаљивали 1765. и 1788, Срби обнављали... Током Другог светског рата ту су се уселили Немци, потом (до 1953) југословенска војска, a онда je враћен цркви и претворен у женски манастир.

Велики српски песник Ђура Јакшић посветио је манастиру песме Путу Горњак и Hoћ у Горњаку. Народно предање сачувало је и лепу легенду o првом сусрету кнеза Лазара и монаха Григорија, када је подвижник, на месту од тада званом Тишина, утишао хучну Млаву како би кнез могао чути његову молбу да у Ждрелу подигне манастир. Данас су обојица светитељи и разлог што у Горњак долазе ходочасници.

Прохор Пчињски (култ светог Прохора)



У подножју планине Козјак манастирску цркву подигао је византијски цар Роман IV Диоген, у XI веку, у спомен на словенског светитеља Прохора Пчињског. Савременик светих Јована Рилског и Гаврила Лесновског, свети Прохор је живео као подвижник у Нагоричкој пустињи. Према предању, ту је једном срео византијског војсковођу Романа Диогена и предсказао му да ће једног дана постати цар. Када се то доцније и догодило, Диоген се није сетио ни старца ни предсказања. Једне ноћи старац му се у сну јавио, укорио га и посаветовао да подигне мали храм. Упутивши се у Жеглиговски крај, цар није пронашао старца (беше се преместио на планину Козјак), али је на месту свог првог сусрета са њим подигао Цркву светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Међутим, остао је дубоко тужан што не зна где се налазе мошти светога. Усрдно се молио светитељу да му их открије. И јавивши му се у сну, свети Прохор указа цару да његове мошти потражи на реци Пчињи, у подножју Козјака. И на том месту цар Роман Диоген подиже цркву и око ње настаде манастир. Касније је светињу обновио српски краљ Милутин, али је и потом више пута рушена и обнављана. Њен живопис, с краја XV века, спада међу најбоље из тог доба. Мала средњовековна црква је 1899. вешто уклопљена у апсиду новосаграђене велике петокуполне цркве. Чудотворне и мироточиве мошти светог Прохора Пчињског налазе се с десне стране светог олтара.

Цетињски манастир (култ светог Петра Цетињског, рука Јована Крститеља)



У ходочасничком месту Лорето крај Венеције после 1479. избегли господар Зете Иван Црнојевић задиви се лепотом тамошње Богородичине цркве. Заветова се да ће, када се врати у отаџбину, у славу Богомајке подићи сличну. По повратку из изгнанства, он у селу Цетињу, које је одабрао за своје ново средиште, уз двор, заиста подиже и манастир са црквом посвећеном Богородици, 1483/84. Манастир је постао и ново седиште зетских митрополита. Ту, у време Ивановог сина Бурађа, 1494. настаде Октоих првогласник, прва српска штампана књига. Године 1692. манастир је порушио Сулејман паша. Владика Данило обнавља га 1701, на месту где су, по предању, били двори Ивана Црнојевића. Поново страда од Турака 1714. и 1785. Обновљен, добио је данашњи препознатљиви облик. Аркаде и пирг подарио му је владика Данило, испосницу свети Петар Цетињски, конаке владика Петар II Петровић Његош и патри-јарх Гаврило Дожић.

Цетињски манастир чува велика духовна блага: део Часног Крста, десну руку светог Јована Крститеља, икону Богородице Филермосе, као и чудотворне мошти светог Петра Цетињског. Рођен 1748. у Његушима, он је у Цетињском манастиру учио. Митрополит Сава, стриц његовог оца, изабрао га је за свог наследника. Хиротонисан је 1784. у Сремским Карловцима за митрополита црногорског, скендеријског и приморског. Мученик и подвижник, мирио је и братимио народ, искорењивао крвну освету, неговао велику љубав према сиротима. Уз његову помоћ Морача и Ровци ослобођени су из турског роп-ства и 1820. присаједињени Црној Гори. Још за живота сматран светим. Своју последњу вољу диктирао је свом секретару Сими Милутиновићу Сарајлији, истичући да је чувао народ као своју душу. Цела Црна Гора је плакала када се преставио, на Лучиндан 1830. Четири године касније његов гроб је отворен, a мошти су биле целе и нетљене. Почивају у ћивоту, у цркви Цетињског манастира, једном од места највећег ходочашћа у Српској цркви.

Девич (култ Јоаникија Девичког)



На пет километара од Србице, у Дреници, срцу Метохије, ово место је својим подвигом за сва времена освештао свети Јоаникије Девички, оставивши нам га као велики духовни аманет.

Рођен у Зети у XV веку, испрва се подвизавао у једној клисури Црне Реке, на Ибру. Као и код других великих пустиножитеља, његова пећина прерасла је у храм Божији. Када се слава његових подвига проширила, он се, да би сачувао своју подвижничку самоћу, повукао у непроходне крајеве Дренице. На новом месту свог подвига саградио је скромну цркву и посветио је Ваведењу Пресвете Богородице. Пошто се „не може сакрити град што на гори стоји", овог испосника и подвижника пронађе у великој муци деспот Ђурђе Бранковић, тражећи лека својој оболелој кћери. И исцели је свети молитва-ма. У знак захвалности, деспот Ђурђе ту основа манастир. Преставио се свети Јоаникије 2. децембра 1430. Од тада чуда на његовом гробу не престају. И ходочашћа.

У последњих сто година, манастир Девич је три пута порушен до темеља. По одступању српске војске преко Албаније 1915, Аустријанци су уз помоћ вучитрнских бегова Асана и Хафуза опљачкали манастир, a зграде до теме-ља порушили. Између два рата обновљени манастир изнова руше до темеља Албанци из суседних села, 1941. На пусто згариште ове обитељи стиже 1947. године игуманија Параскева са сестрама. Великим напором, у време тешке немаштине и прогона цркве, за четири деценије обновиле су манастир. У новије време овде се подвизавала и монахиња Јефимија, позната под именом Блажена Стојна. Рушитељска рука опет јеударила на манастир 17. марта 2004, оскрнавивши чак и гроб светог Јоаникија. Монахиње управо поново обнављају светињу, уз помоћ многих верних Срба.

Ава Јустин Поповић у Житију Светог Јоаникија наводи и ово чудо: „За време Другог светског рата, у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Нападоше на Девич и разорише скоро сва његова здања. Но, када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, некима од њих укочише се руке и прсти залепише за дршке од бу-дака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике..."

Пећка патријаршија (култ српских архиепископа и патријарха)



Вековно српско духовно средиште, пастирски трон, камен постамент. Налази се у благодатној Метохији, која већ својим именом сваком казује шта је и како је. Најстарију цркву, посвећену светим апостолима, на улазу у Руговску клисуру, саградио је у другој половини XIII века архиепископ Арсеније I, наследник светог Саве. Око 1320. архиепископ Никодим уз северни зид првог храма подиже Цркву светог Димитрија, a архиепископ Данило II око 1330. на јужној страни подиже Цркву Богородице Одигитрије, уз њу и Капелу светог Николе. Ове три цркве, дозидане око средишњег Храма светих апостола, он је повезао једном монументалном припратом и над њом саздао високи пирг. Раскошну спољну припрату архиепископ Данило II опремио је за одржавање црквених сабора. У њој стоји камени „престо светога Саве", a изнад његов лик, насликан 1370. „Стоји ту да би сваког Србина, свагда и увек, подсећао да је то трон на коме седи првојерарх Српске цркве, наследник светог Саве, али и да је то духовни центар, оно Један, без којег не можемо и ка којем непрестано треба да усмеравамо наше мисли и осећања."

Пећка патријаршија је била не само духовно, већ и културно средиште српско. Око ње су се окупљали учени и уметнички надарени монаси. Била је и маузолеј српских архиепископа и патријараха. У њој почивају вечни сан архиепи-скопи Арсеније I, Сава II, Никодим и Данило II, као и патријарси Јоаникије II и Јефрем. Након обнове рада Српске патријаршије 1557, ту столују патријарси

Макарије и Антоније из куће Соколовића, Герасим, Саватије, затим Пајсије Јањевац, велики књигољубац и писац, Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јо-вановић Шакабента. После Прве и Друге велике сеобе Срба, Пећка патријаршија претрпела је више разарања. Пожар подметнут 1981. однео је патријархову резиденцију и цео комплекс конака. Изгорели делови су обновљени. Захваљујући самопрегорном сестринству и игуманији Февронији, која је безмало седам деценија монахиња, Пећка патријаршија је и данас живо и активно духовно средиште. Упркос претужном окружењу, и данас га у организованим посетама походе ходочасници из свих српских земаља.

Граднуличка црква (култ Рафаила Банатског)



Зрењанинска Црква Ваведења Пресвете Богородице, у народу звана Граднуличка, грађена је 1777-1779. на темељима манастира из XVII века. Иконе је сликао Арсеније Теодоровић 1816, a зидне слике Стеван Алексић 1914. Уз југоисточни зид олтара подигнута је 1826, такође на темељима старијег објекта, црквица у којој се чувају мошти преподобног Рафаила Банатског.

Преподобни Рафаило, хиландарски монах, живео је у другој половини XVI и првој половини XVII века. Хиландар raje и упутио на послушање на свој далеки метох, на месту данашњег Зрењанина (могуће дар деспота Стефана Лазаревића). Светогорац је у ову равницу донео је атоски начин живота и поглед на свет. Живео је у малој колиби од обичне трске, између канона и литургија, у најстрожем посту. Господ га је обдарио чудотворством. Чуда је чинио још за живота. У својој келији се и преставио. Погребен је на месту где данас стоји шестоугаона црквица. Верници с најдубљом побожношћу и данас прилазе његовим моштима, доводећи болеснике и невољнике и читајући Рафаилову молитву за оздрављење и спасење.