Иако се у Србији праве чувене ракије, као и солидно пиво, историја њених вина је дужа и занимљивија. Археолози су на више места у данашњој Србији открили посуде за вино које потичу из гвозденог доба (око 400. године пре Христа). Огроман допринос развоју виноградарства и култури вина на овим просторима дали су Рим и средњовековна Србија. Сви српски владари од Немањића наовамо предњачили су у тој „краљевској уметности". Повеља Стефана Првовенчаног, као и закон из доба цара Душана Силног који је прописивао начин прављења и квалитет вина, само то потврђују.

У Србији се данас производи преко 700 врсти вина. Сва она регуларна су са заштићеним географским пореклом. Главнина винограда је дуж река (Тимока, Јужне, Западне и Велике Мораве у централној Србији, Бистрице и Белог Дрима на Косову и Метохији, Саве, Дунава и Тисе у Војводини). На северу земље више се праве одлична сортна бела вина, док племените сорте црног грожђа боље успевају у централним и јужним областима.

Квалитет вина у Србији почива на великом броју врхунских малих произвођача (83 одсто парцела под виновом лозом је у приватном власништву). Њихове серије су ограничене и нису у масовној продаји. Највећа винарска кућа су „Вршачки виногради", са око 1.700 хектара засада, земунски „Навип" („Народни вински подрум") и крушевачки „Рубин" имају 700-800 хектара, затим следе „Неготински регион", „Александровачка жупа", „Сремски Карловци", „Смедерево", „Палић", књажевачки “Цервин".

Александровац



Где: Ha југу Србијe, од Београда удаљен 230, од Ниша 40 километара. Најчешће се долази аутопутем Београд-Ниш или Ибарском магистралом, па преко Краљева и Крушевца.

Историја - Вино се у александровацкој жупи производи више од три миленијума. У сачуваним писаним документима у Студеничкој повељи (XIIвек, где је записано да је жупан Стефан Немања Студеници даровао овдашња виноградарска села. Некада су и три најзначајнија српска манастира - Хиландар, Студеница и Жича - овде имали своје засаде и подруме а кнез Лазар је своје подруме држао на пољани Крушевици. Године 1904. француски конзул Деко Жупу назива „Српска Шампања". Окосница развоја винарства у другој половини ХХ века овде је било „Вино Жупа", винарска кућа основана 1956.

Сорте: - Александровац и околина гаје тамјанику и прокупац, најстарије аутентичне сорте грожђа у Србији. Прокупац, звани рекавац, сорта је стара најмање хиљаду година, a тамјаника, мускатна сорта пореклом из Француске, у Србији се гаји и 500 година. Гаје се и жупски бојадисер, па смедеревка, совињон, семијон. жупљанка, неопланта, шардоне, италијански ризлинг.

Могућности - На жупском путу вина своју радозналост свакако би требало да усмерите и ка низу мањих приватних подрума и винарија, као што су „Миљковић, „Ивановић", „Минић", „Ботуњац", „Раденковић". Начувеној „Жупској берби". у дpyroj половини септембра, излажу се најбоља вина. Тада се прави винска улица и јединствена фонтана вина, из које се током три дана бесплатно служи. Вреди видети манастире Дренча (XIV век) и Рудница (XV век), као и средњовековни град Козник.

Залогај - „Уз кајмак и бели сир са овог подручја треба пити локално вино жупљанку, уз које добро иде и гибаница. Уз изврсну јагњетину из овог краја ваљало би пробати пунија бела вина, али и снажна црвена вина типа прокупац или вранац. Ова вина добро иду и уз сарму од киселог купуса, баш као и италијански ризлинг. Уз мусаку од кромпира пристаје тамјаника, традиционално жупско вино."

Књажевац



Где - Ha истоку Србије, 280 километара од Београда. Најчешће се долази са аутопута Београд-Ниш, искључујући се код Параћина (затим преко Честобродице, Ртња и Бољевца) или код Алексинца (па преко Сокобање).

Историја - Виноградарство у овом крају потиче из доба Римљана, o чему сведочи статуа Бахуса (Диониса), бога вина, ископана на археолошком налазишту Тимакум Минус, надомак Књажевца. У записима из IV века, овај крај описан је као благородно виногорје. Најстарији засади винограда су били на Џервиновом брду, изнад града. Године 1927. овде је основана Винарско-земљорадничка задруга, која ће почетком 1960-их прерасти у подрум „Џервин". Био је то зачетак данашњег винарства у овом крају.

Сорте - Заступљени су црни бургундац, прокупац и пловдина, a од белих смедеревка и италијански ризлинг. Гаји се и вранац, као и друге врхунске сорте којима погодују клима и земљиште.

Могућности - Удружење виноградара и винара у Књажевцу организује сваке године, најчешће крајем марта, Сајам пршуте, вина и сира. Традиционалне винске светковине су у септембру. Прави зналци ће у свој планер на овом винском путу свакако уписати винарију „Јовић", подруме „Исаков", „Живковић" и „Јеремић". Бело и црно „гургусовачко вино" подрума „Исаков", са додатком лековитог биља, занимљиво је искуство. Стара чаршија, етномузеј у селу Равна, археолошки локалитет Тимакум Минус, излетиште Тупижница и Ргошка Бања занимљив су допунски програм.

Залогај -  „Уз снажна предјела, попут јаких пита, треба пробати вранац из Књажевца, уз шунку добро иде благо мускатни розе, a он се најбоље слаже и са димљеним сухомеснатим производима. C пребранцем се добро слажу млада лагана розе вина, a уз старопланинску јагњетину пристаје потркањски шардоне."

Неготинска крајина



Где - На крајњем истоку Србије, 243 километра од Београда. Најчешће се долази Ђердапском магистралом, преко Доњег Милановца и Рудне главе.

Историја - И у неготинском крају винова лоза се гаји од римског доба, по свему судећи од III века. У време док је болест филоксера харала по западноевропским виноградима, седамдесетих година XIX века, Крајина је била значајан извозник вина у Француску, Аустроугарску, Немачку и Русију. Овдашњи засади су били поштеђени те опаке болести винове лозе. Прва виноградарска задруга у Неготину основана је 1890, a крајем XIX века овде су били највећи засади винове лозе у Србији. Све до 1911, Аустроугарска је овде имала свој конзулат преко којег је организовала трговину вином.

Сорте - Негују се багрина, зачинак, прокупац, вранац и смедеревка. Багрина даје вино златножуте боје и карактеристичног букеа. Висок реноме имају и неготинска црна вина добијена од прокупца, црног бургундца и гамеа. Интензивне црвене боје су, пријатног укуса и букеа. Од белих вина, осим багрине и смедеревке, цењени су семијон, италијански ризлинг и совињон.

Могућности - Пимнице (винице) у селима Рајац, Рогљево и Смедовац јединствени су комплекс винских подрума, насталих од половине XVIII до тридесетих година XX века. Грађене од тесаног камена и брвана, ушорене и повезане улицама и трговима, њих чак 270, укопане су два метра под земљу како би се задржала стална температура. Подруми које би на овом винском путу требало имати у виду сигурно су „Вукашиновић", „Ивановић", „Богдановић" и „Вино Граде". Стари Неготин, његови храмови и тврђава, конаци, споменик Хајдук-Вељку и родна кућа композитора Стевана Мокрањца, или римски Шаркамен, дају овом винском путу додатну занимљивост.

Залогај - „Уз укусни традиционални роштиљ овог краја, као и друга меса спремљена на сличан начин, најбоље се слажу црвена сува јача вина, типа гаме или црни бургундац. Гаме иде и уз мусаку, a уз месо на сељачки начин пристају мерло или каберне совињон."

Опленачко виногорје



Где - У срцу Шумадије, 80 километара јужно од Београда. Старим крагујевачким путем стиже се преко Раље, a ca аутопута Београд-Ниш искључује се код Малог Пожаревца и иде преко Младеновца.

Историја - Још у раном средњем веку ово подручје прочуло се по добром вину. Де ла Брокијер у свом путопису из 1432. говори o изврсности вина из овог дела Србије. Деспот Стефан Лазаревић (1371-1427), често долазећи у лов у овај крај, упознао је деликатни буке павловачких, данас кораћичких вина. У доба кнеза Милоша, сведоче документи из Државног архива, винова лоза у атару Тополе је тако обилато рађала да грожђе и вино нису имали где да сместе. Венчачка виноградарска задруга и Подрум вина краља Петра Првог Карађорђевића основани су 1903. у селу Бање. Краљевска породица је веома заслужна што се слава опленачких вина проширила широм Европе. Уз ангажоване француске технологе, задругари су, сем вина, производили и добар коњак и шампањац.

Сорте - Преовлађују прокупац, вранац и смедеревка. Купажом прокупца са винима од других врхунских сорти добијају се вина која подсећају на француска. Слив Велике Мораве и њених притока, терени источне и југоисточне експозиције, чине изванредну комбинацију која се може осетити у винима овог краја.

Могућности - Најбољу традицију венчачких виноградара и краљевских подрума данас настављају врхунске мале винарије. У подруму „Александровић", по рецептури добијеној од главног подрумара породице Карађорђевић (емигрант у Канади од 1945), обновљена су нека од најбољих краљевских вина. На овом винском путу не би требало да пропустите ни одлична достигнућа других опленачких подрума, попут "Три храста", „Српске традиције", „Гедошевића', „Грба".

Залогај - „Уз пршуту и кајмак, чварке и погачу, добро иде розе вино “варијанта", уз прасетину смедеревка, уз хајдучки ћевап пристају вранац и прокупац. Свадбарски купус се слаже и са белим совињоном, na је вино “тријумф" непогрешив избор."

Смедеревско виногорје



Где - У централној Србији, педесетак километара источно од Београда. Са аутопута Београд-Ниш искључује се за Смедерево, или од Београда стиже Старим смедеревским друмом преко Гроцке.

Историја - Прва винова лоза засађена је овде за време римског цара Проба (232-282). Деспоти Стефан Лазаревић и Ђурђе Бранковић су у XV веку вишеструко проширили винограде око града. Књаз Милош Обреновић је имао 35 хектара винограда који су окруживали његов летњиковац на брду Плавинац изнад Дунава. („Та вина су надживела и век, и свогатворца, и династију.") Вински подрум „Годомин" је изграђен 1909. Овдашња квалитетна бела вина су још тада извожена у Европу, бродовима уз Дунав.

Сорте - Водећа је смедеревка, крштена именом града. Када се добро стоно вино добијено од ове сорте купажира са квалитетним винима од ризлинга, семијона и белог бургундца, резултати су примамљиви и за најзахтевније зналце вина. Вредна су и вина која се добијају од италијанског ризлинга, совињона, гемијона и траминца. Од квалитетних црних сорти препоручује се гаме, као и вина типа ружице од сорте прокупац.

Могућности - Као да је богата историја овог града дала дубину његовим винима и помогла им да избегну замке пучког, као и неразумне ударе какав је била изградња жељезаре усред виногорја. Трагове тог племениташтва данас у себи носе пре свега врхунска вина из малих подрума, попут “Радовановића" у оближњем Крњеву. Њихов шардоне, рајнски ризлинг и каберне совињон спадају у сам врх српског винарства. Добре препоруке има и подрум „Гитарић" из села Добри До. Уз вина, на овом путу не заборавите Ђурђеву тврђаву из XV века, Храм светог Георгија из средине XIX века, вилу „Златни брег" на Плавинцу...

Залогај - „Смедеревка, бело вино ненаглашеног мириса, добро се поткрепљује са локалним јелима: питом са сиром, српском гибаницом, прасећим печењем уз погачу или проју. Мусака од тиквица, сарма од зеља са орасима или сухомеснати производи из овог краја, уз исто вино, такође су добар избор."

Вршачко виногорје



Где - На крајњем истоку српског дела Баната, поред саме границе са Румунијом. Од Београда, преко Панчева и Банатског Карловца, треба путовати 85 километара.

Историја - Виноградарство у овом крају зачето је у дачким и римским временима. Најстарији сачувани писани траг податак је из 1494: вршачко вино продато је двору краља Владислава Другог. Швајцарски трговац вином Бернард Шауб подигао је овде 1880. вински подрум „Хелвеција". Крајем XIX века Вршац је највеће виногорје у Угарској, на више од 10.000 хектара. Још од 1804. винова лоза је у грбу града, a бројни детаљи са мотивима грожђа још се могу видети на фасадама старих вршачких кућа. Данас је у овом региону 2.100 хектара под виноградима, од чега 1.700 хектара поседују „Вршачки виногради".

Сорте - Међу квалитетним и врхунским винима овог региона се истичу мускат отонел, шардоне, пино бјанко, рајнски и италијански ризлинг. Гаје се и жупљанка, смедеревка, шасла бела, ркацители, креаца (стара бела сорта, аутохтоно вршачка). Потпуну превагу овде односе беле сорте, црних скоро да и нема. Веома је популарно и стоно вино „банатски ризлинг", од италијанског ризлинга, смедеревке, жупљанкеи креаце.

Могућности - Грађен од 1964. до 1967, подрум „Вршачких винограда" један је од три највећа винска подрума под једним кровом у Европи (уз онај француски у Листелу и шпанскиу Лограњи). Веома је занимљив и стари вински подрум у селу Гудурица. У Вршцу делује и Вински витешки ред „Свети Теодор", који је име добио по заштитнику града. Добро je са винском трасом укрстити и бројне градске знаменитости, по-пут Вршачке куле из XIV века, Градске куће и Владичанског двора из XVIII века.

Залогај - Дивљач, роштиљ, шунка, шваргла, кифлице са сиром, штрудла с маком... Специјалитети локалне кухиње, вршачке и војвођанске, чине потпуност са овдашњим винима. „Уз месо дивљачи добро иде локално вино франковка, a уз шунку креаце и италијански ризлинг."

Сремски Карловци



Где - На обронцима Фрушке горе и на обали Дунава, у близини Новог Сада. Од Београда, Старим новосадским путем, удаљени седамдесетак километара.

Историја - Виноградарство у Срему, с традицијом дугом 1.700 година, једно је од најстаријих у Европи. Укинувши забрану римског цара Домецијана (владао 69-96), засаде племените лозе је овде, у свом завичају, обновио цар Проб (276-282). Фрушкогорска вина су још у XV веку извожена у Чешку и Пољску. Књижевник Захарије Орфелин године 1783. у Бечу је штампао лист Искусни подрумар, a Прокопије Болић, архимандрит фрушкогорског манастира Раковац, у Будиму 1816. први виноградарски приручник Совершен виноделац. To су најстарији српски текстови у Војводини o винарству. Вино бермет је још пре 150 година извожено у САД (тврде да је било на винској карти „Титаника").

Сорте - Од старих, и данас се гаји португизер, од којег су некада прављена вина аусбрух и бермет, a од домаћих укрштених сорти жупљанка (прокупац и црни бургун-дац), неопланта (смедеревка и црвени траминац), сила (кевединка и шардоне), лиза (сиви бургундац и кунлеањ) и петра (црни бургундац и кубарат). Препоручени су и италијански и рајнски ризлинг, траминац, совињон, вранац.

Могућности - Аусбрух и нарочито бермет, вински производи који су трајно обележили ово подручје, незаобилазна су станица на овом винском путу. Бермет је специфично ликерско вино, налик на италијански вермут, али произведен друкчије (мацерацијом више од двадесет различитих трава и зачина). Врхунска фрушкогорска вина могу се пробати у неком од преко 60 подрума приватних произвођача вина, пре свега у манастирима, као и у Черевићу, Нештину, Баноштору, Ердевику, Иригу... Сами Карловци су средиште културе и узбудљива историјска читанка.

Залогај - „Бермет - слатко, јако, ароматично вино - добро је пробати уз слатку питу. Уз сремску шунку, кулен и сир иду бела вина, попут италијанског ризлинга, али и жупљанке, розеа или младог гамеа. Уз питу с месом пристају вранац, црни гаме или црни бургундац. Уз рибљи паприкаш складни су ружица или лакше црвено вино."

Палићко виногорје



Где - У близини Суботице, на крајњем сверу Војводине. Од Београда удаљено 190 километара, аутопутем ка Хоргошу, преко Новог Сада.

Историја - Винарска традиција суботичко-хоргошке пешчаре је дуга преко два миленијума. После продора филоксере у Европу, у Бачкој су на три локалитета -Палић, Чока и Бисерно острво код Новог Бечеја - основани вински подруми који су и данас окосница развоја винарства овде. Подрум у Чоки, основан 1903, убраја се у ретке раскошне споменике винске културе. Има рустичан амбијент и капацитет од 330 вагона вина. Највећи суд је као мања дворана и служио је, поред осталог, за мање концерте и отмене седељке грофа Ледерера, оснивача винарије. Подрум Палић је настао на месту некадашње пољопривредне школе, основане 1896. и наставио овдашњу стару винарску традицију.

Сорте - Традиционално је гајена кадарка, сада кевединка, a код Новог Бечеја мускат крокан. У новим виноградима се највише производе италијански и рајнски ризлинг, као и шардоне. Препоручени су и жупљанка, бели бургундац, езерјо, у Чоки и мускат отонел и семијон, на Бисерном острву мускат крокан. Од црних сорти највише се узгајају мерло, франковка, црни бургундац и каберне.

Могућности - Виногради и занимљиви подруми данас су углавном груписани око насеља у општинама Кањижа и Суботица. Вински бедекери спокојно препоручују мерло, мускат отонел, ждрепчеву крв, али и пино гри, пино нуар и пино блан. Треба пробати и пенушаво вино „француски пољубац" Подрума „Палић", у чијој основи је аутохтона сорта кевединка. Овдашњи витешки вински ред „Арена Сабаткиензе" негује старе винске ритуале и високу културу пијења вина.
Наравно, Палић је и језеро, бања, монденско летовалиште. He недостаје културних догађаја (попут истоименог филмског фестивала) и добре забаве. Светковина „Бербански дани", у славу грожђа и вина, увек је крајем септембра.

Залогај - „Перкелт, типична храна овог подручја, добро се слаже са мерлоом. Уз паприкаш од певца добро иде каберне, a уз јунећу шницлу са шампињонима кадарка."

Велика Хоча



Где - У Метохији, пет километара југоисточно од Ораховца. Из Пећи се долази преко Дечана и Ђаковице, из Призрена преко Велике Круше, из Приштине преко Липљана, Штимља и Суве Реке. Због познатих невеселих околности у јужној српској покрајини, до даљњег се препоручује долазак искључиво у организованим групама, уз обезбеђење од стране KFOR-a.

Историја - Готово сви археолошки налази и писана документа o Великој Хочи, једном од најстаријих српских места у Метохији, у вези су са производњом врхунских вина и лозоваче. Најстарији до данас сачувани писани помен места је у даровном писму Стефана Немање манастиру Хиландару 1198. Кроз ту дугу историју, најбољи српски винари у Хочи били су, пре свих, велики српски владари, као и елитна монашка братства. По каснијем предању, данашње винограде у Великој Хочи засадио је свети краљ Стефан Дечански. Из овдашњих виница његовог сина Душана Силног вино је керамичким виноводом дугим 25 километара допремано до царских подрума у Сврчину и Рибнику!

Сорте - Просечна надморска висина од 400 метара, велики број сунчаних дана, јужна експозиција, упливи медитеранске климе кроз долину Дрима, одлични су услови за, пре свега, сортна црвена вина. Стога су се тако моћно примиле француске сорте пино ноар, гаме, мерло и каберне совињон.

Могућности - Некадаје винарија „Орвин" из Ораховца била окосница винарства и извозила широм Европе. Последњи преостали баштиник те високе винске културе и традиције је братство Високих Дечана. У Великој Хочи, том селу са чак дванаест цркава, данас опкољеној српској енклави, прављење врхунских метохијских вина у манастирској виници је монашко послушање. Помажу и мештани. Чак и у постојећим мучним околностима, берба грожђа у Великој Хочи и прављење вина су задржали нешто дубоко, свечано, готово обредно. Снажан је доживљај у томе суделовати.

Залогај - Уз монашку трпезу пристаје чаша младог и лаког црвеног вина. Уз јагњетину, сушено месо, погачу и салату од поврћа, код широкогрудих домаћина у Великој Хочи, можете пробати неко старије и сериозније вино, на пример гаме или каберне совињон. (He заборавите молитву пред обед.)