Солунски фронт

После изнуђеног повлачења кроз беспућа Албаније, скупо плаћеног, и опоравка на Крфу, Српска војска је у марту 1916. савезничким бродовима пребачена на северне обале Егејског мора. На Халкидикију иу околини Солуна, било је тада 147.000 српских војника, од тога непосредно у ратним јединицама 124.000. Војска је реорганизована, од савезника добила ново наоружање и униформе. На фронту дугом 450 километара, од Орфанског залива до Охридског језера, било је укупно 370.000 савезничких војника (уз 124.000 Срба, ту је 127.000 Француза, 119.000 Енглеза, као и формације грчке, италијанске, до Октобарске револуције и руске). Наспрам њих, линију фронта држало је 350.000 Немаца и Бугара.

У августу 1916. Трећа српска армија задржала је изненадни бугарски превентивни напад, a практично одмах уследила је савезничка противофанзива. Кључну улогу у њој одиграле су српске трупе. Пробијена је тешка планинска линија бугарске одбране, освојен Кајмакчалан, ослобођен Битољ и фронт померен 50 километара на север, пре но што ће у калкулацијама савезника офанзива бити обустављена. Срби су у тој офанзиви поново ступили на тло своје отаџбине. Жртве су на обе стране биле велике, пa је предузета нова изнуђена реорганизација Српске војске. Уместо дотадашње три, формиране су две армије са по три дивизије, a за команданте су именовани војводе Живојин Мишић и Степа Степановић. Начелник Штаба Врховне команде генерал Петар Бојовић и командант Прве армије војвода Живојин Мишић ће 1. јуна 1918. заменити места.

„После двадесет два сата жестоке артиљеријске припреме, српски напад на бугарске и немачке положаје почео је 15. септембра 1918. у 5.30. Само четири дана касније Српска војска је већ била дубоко у долини Вардара и пресекла стратешке комуникације непријатеља Ђевђелија-Скопље и Прилеп-Градско. Двадесет другог септембра освојен је Криволак, 23. септембра Градско, 25. септембра српска Коњичка дивизија улази у Штип, 26. септембра заузет је Велес, дан касније српска Коњичка дивизија избија на бугарску границу и креће ка Софији. Тачно 14 дана након започињања српске офанзиве, у коју ће се савезници укључити са пуних 11 дана закашњења, Бугарска је 29. септембра 1918. потписала „конвенцију o примирју", што је практично само друго име за капитулацију. Четвртог октобарског дана њихов краљ и врховни командант Фердинанд бежи из Бугарске."

Српска војска је 4. октобра у Врању, 5. у Владичином Хану. Најистуреније позиције савезника остале су преко 180 километара иза! У зору 13. октобра трупе Моравске дивизије улазе у Ниш. Првог новембра 1918, тачно у 10 сати, војвода Петар Бојовић на челу Дунавске дивизије ступа у Београд. Такав продор, колико је нама познато, није забележен у европској историји ратовања.

Операције за ослобађање Београда 1944.

У Бици за ослобођење Београда од немачких окупатора у октобру 1944. садејствовале су Црвена армија и Народно-ослободилачка војска Југославије. Совјетским трупама (4. гардијски механизовани корпус, 236. стрељачка и 73. гардијска дивизија) командовао је генерал-лајтнант Владимир Иванович Жданов, a Првом армијском групом НОВЈ (1. и 6. пролетерска дивизија, 5. и 21. ударна дивизија, 11. пролетерски корпус) генерал-лајтнант Пеко Дапчевић.

Београд је бранила немачка корпусна група „Штетнер", састављена од јединица са великим ратним искуством. Немачка одбрана Београда била је организована у два концентрична прстена. Први прстен био је на линији Остружница-Жарково-Ресник-Пиносава-Авала-Винча и спајао се са Савом и Дунавом. Други прстен заокружен је ивицом градских насеља Чукарица - Баново брдо - Кошутњак - Дедиње - Бањички вис - Врачар.

Усклађени напад двеју војски вођен је из четири правца. Први је од Чукарице и Жаркова, десном обалом Саве, био усмерен према главној железничкој станици. Други је из Топчидера ишао преко Мостара, трећи са Бањице и Дедиња преко Славије, a четврти од Дунав станице. На сва четири правца крајњи циљ био је Калемегдан. Напад је почео 14. октобра поподне, из 300 топова и 24 „каћуше". Истога дана пробијена је спољна линија одбране. У рејону Гроцке и Болеча потпуно је уништена велика немачка војна групација, са око 20.000 војника, око 2.000 борбених возила, 100 тенкова, 200 топова. Нападнути су немачки положаји на Бањици, Дедињу, у Кијеву, Раковици и Топчидеру. Пуних недељу дана ослободиоци су напредовали ка центру града. Немачки отпор био је жилав, борбе су вођене за сваку улицу, за сваку кућу.

Двојица команданата и четири војске, из четири правца, 20. октобра 1944. састали су се на Београдској тврђави. Престоница је ослобођена. У седмодневним борбама за Београд погинуло је 976 црвеноармејаца и 2.953 борца Народно-ослободилачке војске. Немци су имали око 15.000 погинулих војника.

Списак је непотпун и штур.

Највећа Србска битка је Косовска, где ''Срби задобише Царство''.
Битке пре и после су само потврда те Победе.

Само неке, у Антисрбској ''политици'' прећутане невероватне битке:
Одбрана Цариграда под Бесмртним Царем Константином
Битка на Вучјем Долу
Битка на Мартиниће (Мартинићи,Србски соколићи, што цареве паше оправљате, ви сте понос целој Србској Гори Црној),
Мојковачка Битка,
Битка на Мачковом камену,
Бој на Чокешини
Бој на Црквинама ( чувена победа Војводе Павла Ђуришића)
Битка за Београд (1914.)
Битка на Погледу
Ослобођење Вишеграда (1943.)
Битка на Кадињачи
Битка на Фундини (по значају у новоу Тројанске битк)
Одбрана Острога
Битка на Мартинићима (где су Срби поразили Омер Пашу, пред којим је и Света Русија морала да потпише примирје)

Богу хвала, па су и последњи Антисрбски ратови дали велике битке и велике јунаке:
Битка на Нишићкој висоравни
Битка за Коридор
Ослобођење Купреса
Одбрана Кошара
Ослобођење Сребренице и Жепе
Митровданске офанзиве

1352. bitka kod Didimotike, Turci najamnici Jovana Kantakuzina protiv Dusana, Bugara i mladog vizantijskog cara Jovana V, poraz Dusana i saveznika nakon toga Turci se malo ustalili u Evropi.
1388. bitka kod Bileće, porazen turski odred, od strane Vlatka Vukovica.

Битка на Мишару
Бој на Граховцу
Бој на Крусима
Битка на Царевом Лазу

Колико је само Срба изгинуло у свим тим биткама? 

Ma sta samo broj-imena, kolega, imena.