Михаило Обреновић и Јулија Хуњади

Сведочанство је из прве руке, од моћног Илије Гарашанина, с почетка 1865. После повратка кнегиње Јулије са скоро двогодишњег одсуства из Србије, кнез Михаило почео је нагло да побољева, чак је пао у постељу, из које се пожалио блискима: „Нисам ја болестан од болести него од муке и Бог зна оћу ли се икад моћи повратити. Нерадо се фалим, али чини ми се мало је људи у свету који су већма почитовали брачну везу и љубили свог друга од мене. Heмa ништа што нисам за моју жену чинио и нема жертве коју бих ње ради пожалио, али све је то узалуд било." Кнегиња је јула исте године отпутовала у Беч, да се више никад не врати у Србију, a кнез јој џентлменски поклонио прелепу палату у главном граду Аустрије. Био је то крај брака који од почетка није обећавао бог-зна-шта, из више разлога. Пре свега, Јулија Хуњади, по мајци родом из славне племићке породице Зичи и сестра церемонијал мајстора на бечком двору Коломана Хуњадија, најмање времена провела је у Србији, мало дуже од три године, и за то време једино бринула како да организује што гламурозније балове на двору у Београду. Уз то, била је странкиња, друге вере, нероткиња и неверна свом кнезу, просвећеном апсолутисти који је Србијом владао у два наврата, a добар део живота провео у избеглиштву, лутајући Европом и сањајући да део ње, Европе, пренесе у своју кнежевину. Без наследника, мада је из везе са Словенком Маријом Бергхаус имао ванбрачног сина Велимира, меланхолични Михаило се  после разлаза са Јулијом заљубио у своју сестричину Катарину Константиновић, унуку свог стрица Јеврема. Претило је да ће та афера, због изгледног родоскрвнућа, потрести земљу с несагледивим последицама. Све је окончано убиством кнеза у Топчидеру (29. маја 1868). Кнегиња Јулија удала се за грофа Аренберга једанаест година касније, a умрла у Бечу, у дубокој старости, 1919. По сведочењу Косте Христића, српског кнеза сећала се с највећим поштовањем, узносећи „његов племенити карактер и његово пламено родољубље".

Милан и Наталија Обреновић

Ако је неко међу владарима Србије, не само из династије Обреновића, могао да буде такмац кнезу Милошу „по женском питању", онда је то несумњиво први српски краљ после Косова (1882). Бурно је и кратко живео: кнез постао у четрнаестој, краљевске круне се одрекао у тридесет петој, a умро у четрдесет седмој. A кад je у Бечу (1901) приступио балсамовању тела умрлог краља, доктор Палтауф, професор Универзитета, изјавио је да „никад није видео пластичнијега и правилније развијеног тела. Краљ Милан био би, вели, савршен модел за најлепшу мермерну статуу". Политички противници су га, пак, звали и "демоном Србије", „најцрњим гавраном наше државне егзистенције"... и којешта још. У сваком случају, био је надасве живописна личност која је несумњиво оставила траг у српској историји. Што се тиче његовог љубавног живота, можда је најупутније навести речи Владана Ђорђевића, краљевог личног лекара: „Милан беше скоро до бојажљивости уздржљив према женама, али где је видео само мало топлије осећање према себи, тамо је онда целом душом стајао ухваћен." И док је влада лупала главу тражећи праву прилику за женидбу младог кнеза, он је напречац одлучио да се ожени Наталијом Кешко, кћерком богатог руског пуковника Јована и мајке Румунке. И све се одиграло као у каквом љубавном роману: кнез се, уобичајено за њега, одмах заљубио и после десет дана је запросио, a она одмах пристала, уверена да се тако испуњава пророчанство једне Циганке која јој је рекла да ће постати краљица. Венчали су се у београдској Саборној цркви, 17. октобра 1875, a o тим првим данима супружничке љубави сведочи запис Љубе Каљевића, веома блиског двору: „Кнез Милан волео је своју лепу и младу женицу, a и она њега у толикој мери да су мени често изгледали као деца која не умеју да сакрију своја осећања..." Престолонаследник Александар, Саша, рођен је десет месеци касније, a млађи Сергије живео је само пет дана (1878). Али, што би се рекло, од љубави до мржње само корак (нас) дели. Вероломан и у политици и у приватном животу, лакомислени деспот изузетних интелектуалних способности али слабе воље, склон коцки и „сукњоловац", после година одвојеног живота, натерао је митрополита да га разведе (1888), чиме су симпатије и народа и доброг дела владе неопозиво прешле на страну Наталије. Наредне године је абдицирао, претходно доносећи Србији један од најслободоумнијих устава у Европи. Сукоби између краља и краљице наставили су се и после развода, посебно око васпитања и утицаја на краља Александра. Краљица је надживела и Милана и Александра (тог последњег Обреновића, убијеног са краљицом Драгом у злогласном Мајском атентату 1903). Умрла је у Паризу 1941.

Петар и Зорка Карађорђевић (Петровић)

Толико је желела да јој муж постане краљ да је чак, иза леђа њему и оцу, организовала елитне црногорске јединице припремајући их за упад у Србију и преузимање престола. И није доживела тај тренутак. Умрла је као кнегиња 1890, тринаест година пре него што је њен муж постао српски краљ. Он је био пето од десеторо деце кнеза Александра и кнегиње Персиде, a она прва од девет кћери књаза Николе Петровића и књегиње Милене. Кнез без кнежевине ближио се четрдесетој кад је, можда уморан од бројних љубавних авантура (послед-ња момачка велика љубав била му је Марија Божбон), можда жељан да оснује породицу, можда заљубљен на ирви поглед, a можда невероватно политички мудар - одлучио да запроси „очевог сина", како је своју миљеницу умео да зове „таст Европе". Ученица петроградског института Смољни, где су се школовала деца најугледнијих руских породица, имала је тада деветнаест година и, по црногорским приликама, већ била мало престарила за удају, па још и без мираза. Ни у Србији владајући Обреновићи нису с одобравањем гледали на све то. Ипак, после силних преговора и благослова руског цара Александра III, који је обећао мираз, брак је склопљен на Цети&у (1883). Венчање је обављено у манастирској цркви, увсличано и присуством грофа Орлова-Денисова, царског изасланика који је донео богати дар - сафири, рубини и дијаманти беху поређани у облику руске заставе. После краткотрајног боравка у Паризу, кнежевић Петар враћа се у Црну Гору, где им се (1884) рађа кћи Јелена, a затим син Ђорђе (1887), чије рођење је пропраћено пуцањем и општим слављсм, и Александар (1888). Две године касније, после порођајних компликација, умире кнегиња Зорка, a само две недеље потом и новорођени син Андрија. У међувремену, умро је и Петров рођени брат Ћорђе. Све те несреће тешко су погодиле кнежевића Петра, који је после тога живео повучено, препуштајући децу бризи дојкиња, a себе - љубави и подршци своје таште, књагиње Милене. Септембра 1894. с децом се укрцао на брод који ће их одвести у Женеву И поред лошег материјалног стања, успео је да децу Александра и упише у школе у Петрограду уз помоћ својих свастика, „познатих Црногорки" удатих за руске кнежеве, тако да у лето 1898. деца стижу у Русију на школовање: Ћорђе у Александровски пук, a Александар у Правоведеније. Пет година доцније, одлуком Народне скупштине (2. јуна 1903), кнежевић Петар изабран је за краља Србије.

Александар и Марија Карађорђевић

Закључак озбиљног савременог историчара, који догађајима приступа користећи алатке науке, овакав је: „Александровом женидбом ојачан је међународни положај Краљевине СХС, a династија Карађорђевића, из својих народних корена, уздигла се до угледне европске владарске куће." Тако, дакле, историја оцењује брак краља Александра, другог сина краља Петра и књегиње Зорке и Марије Хоенцолерн, друге од три прелепе кћерке румунског краља Фердинанда и принцезе од Британије и Ирске. Мињон (Колачић), како су Марију звали од детињства, одбила је неколико важних просаца, али је понуду југословенског Краља Ујединитеља прихватила без премишљања, иако је био дванаест година старији од ње. Уосталом, њега су неки оновремени европски листови проглашавали чак „бољом приликом" него што је то у своје време био сам Наполеон, те не чуди што је свадбу пратила силесија новинара, највише из Француске и Енглеске. За организовање свечаног дочека младе, будуће краљице, ангажован је строги Бранислав Нушић, као шеф Приређивачког одбора свих културно-спортских и забавних догађаја. И било је заиста више него гламурозно, са све певањем, играњем и пуцањем, с дефилеима и ревијалном фудбалском утакмицом између Краљевине СХС и Румуније. Венчање је обављено у београдској Саборној цркви, 6. јуна 1922, уз 101 топовски хитац с Калемегдана и бришући лет 24 авиона. Младенци су медени месец провели у краљевој вили „Сувобор" на Бледу. Од првог дана омиљена у народу, краљица је све присталице обрадовала и рађањем тројице синова (Петра, Томислава и Андреја). Убиство Александра у Марсеју (1934) дочекала је у возу за Француску. Потом, као удовица, све до почетка рата je с децом живела веома повучено, бавећи се хуманитарним радом кад год јој се указала прилика. Њен несрећни живот завршио се 1961. у Лондону. За собом је оставила троје деце и рачун на 153.522 фунте, од чега је једна трећина отишла на погребне трошкове.

Jel moguće da niste govorli o Aleksandru Obrenoviću i Dragi Mašin?!

Александар Обреновић и Драга Машин

Драга Машин била је дворска дама краљице Наталије, с њом је одлазила на пријеме, старала се о њеној гардероби и уређењу плаже. Притиснут унутрашњим тешкоћама, краљ Милан био је принуђен да испуни краљичин захтев и пошаље у Бијариц престолонаследника Александра. Управо на плажама Бијарица, како наводе хроничари, родила се љубав између младог престолонаследника Александра и дворске даме Драге Машин. Тврде да га је спасила од дављења. Краљица мајка није се противила тој вези сматрајући је припремом за живот и истовремено прижељкујући синовљеву женидбу неком принцезом високог положаја. Краљ Милан је имао предлог да будућа краљица буде немачка принцеза Шамбург Липе. Кад је престолонаследник саопштио да је испросио руку Драге Луњевица-Машин, јавност није могла да прихвати чињеницу да ће будућа краљица бити дванаест година старија од супруга. Краљица Наталија јавила се из Русије оштро говорећи против Драге, називајући је блудницом и нероткињом. Министар полиције Генчић одмах је показао хрпу докумената о наводним Драгиним љубавницима. Чак се и краљ Милан побунио.

Срце је хтело да пркоси

Будући краљ био је неумољив у остварењу своје љубави. Заказао је венчање за 23. јул 1900. године и од београдског митрополита затражио благослов. Кад је митрополит одбио да да благослов да краљица Србије „постане права Српкиња”, Александар је запретио одрицањем од престола и напуштањем земље, па је стигао и изнуђени благослов. Венчање је одржано у Саборној цркви у Београду. Краљ Александар имао је на себи војну униформу са еполетама и одликовањима, а Драга Машин венчаницу од беле чипке. Венчање су обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Венчани кум био је руски цар Николај Романов. После венчања краљ је одржао свечани говор, поручивши окупљеном народу да се Србија окреће миру и благостању, као и да се прекидају блиске везе с Аустријом које је неговао његов отац.  Уместо честитке сину, краљица Наталија га се писмом јавно одрекла, а краљ Милан је из Беча поручио да његова нога више неће крочити у срамотну Србију у којој влада његов син са женом старијом од себе. А млади краљ, осим породичних, имао је и мноштво тешкоћа у држави.

Незадовољство подстакнуто његовом женидбом Драгом Машин пренело се и на политички план. Створена је завереничка група официра која је на свиреп начин погубила краља Александра и краљицу Драгу у ноћи између 29. и 30. маја 1903. године. Губитак сина јединца тешко је погодио краљицу Наталију. Повукла се из јавног живота и време проводила у поменутом католичком манастиру у Француској, узевши и католичку веру. На питање зашто је напустила православље, према неким сведочењима, краљица је одговорила: „Било је за ту одлуку више разлога. Пре свега, јер сам се потпуно разочарала у људе. Свима сам желела добро и чинила добро, а они су ми злом враћали. Мој мозак ми је наредио. Подсвест је прорадила. Срце је хтело да пркоси...” .

Voso svaka cast, dosta inf na jednom mestu 

kul 

+1
Zaista super tema.