"Дивотни парк" на саставу двеју река већ више од једног века доминира узвишењем на ушћу Саве у Дунав, "дивотан парк" чија историја почиње од дана када су Турци, априла 1867. године, предали Београдску тврђаву Михајлу Обреновићу, српском кнезу.

Према рецима Сигфрида Капера, ческог књижевника, који је у то време, 1850. године, путовао кроз Београд, "градско поље је пружало жалосну слику". Око тврђаве тада није уопсте било зеленила, а простор је био запустен и прљав. Тврђавски бедеми, као и савска падина били су обрасли дивљом "живицом". Такав Калемегдан је затечен и приликом његове предаје Србима 1867. године.

Брисан простор око тврђаве, који су турци звали Калемегдан (градско поље), заинтригирао је првог српског урбанисту Емилијана Јосимовица да 1867. године, у делу "Објасњеније предлога за регулисање оног дела Београда што лежи у шанцу" изнесе идеју о изградњи парка на простору тврђавске гласије. Прва садња обављена је у јесен 1869. године на делу Великог Калемегдана и у горњем Граду око зграде Команде Тврђаве, под руководством пуковника Драгутина Забарца. Потребне саднице су извађене из шумског подмлатка у Косутњаку, од којих је данас у животу јос неколико липа.

До почетка просецања Савског шеталиста, 1886. године, изведено је још једно веће подизање зеленила. В. Кариц (1887.) занимљиво описује Калемегдан у том периоду и посебно истиче  дивотан поглед на све стране и пун занимљивости.

"Први познати плански документ о уређењу парка налазимо у плану Београда из 1870. године". Ту је Велики Калемегдан представљен мрежом криволинијских стаза, са градским зидинама и вероватно спонтано развијеним стазама на Малом Калемегдану, који се протезао готово до дунавске обале.
Тек кад су војне власти, 1890. године, предале Велики Калемегда на управу Београдској општини почиње његово планско уређење и подизање парка. У то време је Калемегдан имао свој живот и своје занимљивости. Недељом и празником је за посетиоце свирала "војена банда" веселе потпурије и војне марсеве. Друствени живот се из града преносио у градски парк.

Као аутор касније изведеног пројекта Великог Калемегдана, решеног углавном у пејзажном стилу, сматра се архитекта Милан Капетановић., професор Велике школе. Ово решење задржано је до 1914. године. У то време је Мали Калемегдан био и даље запустена ливада. Тек крајем XИX века, са развојем урбанистицке културе у Србији, посебну пажњу привлачи идеја о расписивању конкурса за уређење Малог Калемегдана.

Уређење овог дела парка је поверено архитекти Јелисавети Начић, која је из неколико конкурсних радова усвојила неке елементе уређења, али је за извођење претежно служило конкурсно ресење Димитрија Т. Лека.

Ратови од 1912-1918. су зауставили уређење Калемегданског парка, а ратна разарања су га доста опустосила. У периоду 1928/29. отпочето је са већом реконструкцијом Горњег града, када Велики Калемегдан добија данашњи изглед. Творац пројекта је Александар Крстиц, пионир модерне хортикултуре код нас и оснивац градске службе за бригу о зеленилу, претече данашњег КП "Зеленило-Београд".

На улазу из Кнез Михајлове улице формиран је декоративни партер у геометријском стилу, који је касније, изградњом Споменика захвалности Француској, морао да претрпи знатне измене, али је ипак заржао исти стил.

Тада су формиране терасе за потребе шеталиста и спорта, са којих се отварају најлепши видици на реке Саву и Дунав и њихова острва, на равнице Баната и Срема и валовите брежуљке Србије. Истовремено је решено и питање постављања скулптуре Ивана Мештровица "Победник", која је, после дужих дискусија, постављена у Горњем граду, тако да доминира ушћем и целом околином.

Упоредо са просирењем и уређењем Калемегдана обнављају се и његове зелене површине. Посечен је знатан број стабала, да би парк добио културнији изглед, да би се побољшало проветравање и обезбедиле дуже и боље визуре. Вегетација је допуњена многим вредним врстама дрвећа и шибља, како домаћих, тако и егзота, па парк постаје једно од најпривлачнијих шеталиста Европе, сто у првом реду дугује природном положају и изванредним панорамама које се пружају са његових тераса.

 У периоду пре 2. светског рата завршава се уређење Зоолоског врта и почетне санације у Доњем граду. За време 2. светског рата Калемегдан је претрпео знатна оштећења, а стотине примерака старог дрвећа, као и део тврђаве су били уништени бомбардовањем. Значајнији радови су предузети на овом простору тек 1950. године на његовој обнови и санацији, али и данас су у току сталне активности на делимицној реконструкцији и одршавању Калемегданског парка.

Парк је допуњен многим садржајима: објектима, парковско-архитектонским и скулптуралним елементима; отворен је Војни музеј са експонатима у слободном простору око бивше зграде Војно-географског института, Музеј Шумарства и лова, изложбени павиљон "Цвијета Зузорић", постављене многе бисте насих великана и бројне скулптуре које културолошки обогаћују простор парка. У тврђавским рововима уређене су терасе са многим спортским игралиштима, тако да је Калемегдан примио многе карактеристике централног градског парка.

Уређење парка је настављено и данас, па је пред крај 1991. године уређено око 6,5 ха зеленог простора на потезу од цркве Свете Петке према Доњоградском булевару. Овај леп парковски простор сада представља везу између Опсерваторије и састава двеју река.

Својим изванредним положајем, значајним објектима, споменицима, рекреативним просторима и надасве својом историјом, која датира још из римског периода, Калемегдан стално привлачи многобројне посетиоце свих узраста да у њему нађу забаву и оптималне услове за одмор, као и многобројне заљубљенике у природу и историју да истражују његову прошлост и оплемењују садашњост.

Капије, куле, трагови


Када из Кнез Михаилове улице продужите право ка Тврђави, прођете преко Великог Калемегдана и порел Споменика захвалности Француској , на западном крају Великог равелина наилазите на Карађорђеву капију.  Подигнута је у XVIII веку, a ово име добила је доцније, јер је управо кроз њу 1807, током Првог српског устанка Карађорђе продро у Горњи град и ослободио Београд. Турци су је касније зазидали и уклонили мост, али је реконоструисана Другог светског рата.

Ако на Калемегдан уђете нз Узун-Миркове (чија се траса поклапа са некадашњим Цариградским друмом) и наставите право, наилазите на Спољну Стамбол капију. Подигнута је средином 18 века, а у њеној унутрашњости су биле просторије за стражу.

Са обе ове стране стиже се до Унутрашње  Стамбол капије  у којој су били магацини и тамнице, a одмах иза ње су Сахат капија и Сахат кула . Капија је подигнута крајем XVII века, на месту где је био улаз у средњевековно  утврђење, и ослања се на зид Унутрашњег града. Октагонална барокна кула је  из  друге половине XVIII века и служила је као осматрачница. Име је добила часовнику, сахату, који се на њој налази.

Ступивши у Горњи град, окренете ли косо лево, стазом ка „Победнику" , или ако се ка том платоу попнете са савске стране, наилазите на Краљ капију. Изграђена је 1825, на месту старије капије, где се налазио улаз у средњовековни град деспота Стефана Лазаревића. У непосредној близини је и мање позната Капија савске падине.

Ако од „Победника" наставиге дуж бедема ка североистоку, тачније ка Опсерваторији, прва на коју наилазите је Дефкроврова капија . Данас пре „отвор над Ушћем", ова капија је била један од главних пролаза из Горњег у Доњи град. Данашњи изглед, вели хроника, добила је у XVI11 веку.

Наставите ли дуж бедема у истом правцу, наилазите на један од најочуванијих и најзанимљивијих делова Тврђаве. У монументалној квадратној старој кули, Турци су je звали Диздарова a Срби Деспотова ,данас је Опсерваторија. Одмах поред је лепа Деспотова капија , a иза ње Зиндан капија са кулама (зиндан, на турском значи тамниџа). Био je тo, y XV веку, нарочито за живота деспота Стефана, најбоље утврђени и вероватно најзначајнији улаз у Горњи (унутрашњи) град. Ако одатле окренете десно, ка Малом Калемегдану и Зоолошком врту , у близини, као прилаз Зиндан капији, чека вас Леополдова капија. Подигли сује Аустријанци током своје двогодишње владавине Београдом крајем XVII века (1688-1690) и назвали по свом цару. Барокна декоративна фасада потиче из 1723.

Пођете ли од Деспотове и Зиндан куле лево, избијате на стару Јакшића кулу  насталу још у периоду од XI до XV века. Била је главна топовска кула, a у целини је обновљена 1937.

Одмах испод ње су најпознатији храмови на Тврђави, a одатле се отвара поглед на Доњи град. На средини велике и данас травнате доњоградске заравни, видећете Капију Карла VI  (неки је зову Капија Еугена Савојског). Подигнута 1736, као свечани улазу Доњи град, леп је пример аутентичне барокне архитектуре. Спуштајући се ка њој, испод Капеле свете Петке  видећете остатке две Источне капије.

Право од Карлове капије, ка реци, на самој обали, иза Потковичасте куле, налази се Кула Небојша  подигнута средином XV века, обновњена 1938, највећа је сачувана кула средњовековне Београдске тврђаве. У њој, од Турака претвореној у тамницу, мучени су и убијени грчки песник Рига од Фере (1798) и српски митрополит Методије (1800).

Гледано ка реци, десно од Куле Небојше, у близини, налази се Дунав капија,  a лево Водена капија.
На североисточном крају Доњоградског платоа, тамо према трамвајским окретницама и Беби-зоо врту, смештена је Видин капија . Била је један од главних прилаза Доњем граду, некада изводила на друм ка Видину, пa је тако и име добила. Првобитну капију из XVII века изградили су Аустријанци, a Турци је обновили средином XVIII века. Капије и куле су пар. Пролаз и препрека. Има их овде још, попут Мрачне капије или Спољне Музеј Београдске тврђаве  савске капије, тамо испод Савског шеталишта и  Променаде, али су данас оне скренуте у односу на језгро Београдске тврђаве.

Храмови

Крштење Београда збило се у оном веку у којем и Христово Распеће и Васкрс. Деведесетих година тог столећа прву хришћанску епископију унутар тврђаве оснива свети Климент, рукоположеник самог апостола Павла. И многи други велики хришћански духовници, у многим столећима која следе наводиће своје путеве у „Богородичин град" и богослужити у њему. На пример године 885. у Тврђави борави свети Климент Охридски, заједно са протераним ученицима светих Кирила и Методија. У свом житију, овај светитељ назива Београд ..најславнијим градом ва Дунаву".

У време када Београд први пут у правом смислу долази под српску управу и постаје стоно место краља Драгутина Немањића, од 1284. до 1316, у Доњем граду бива саграђена и освештана велика митрополи ска Саборна црква Успенија Пресвете Богородице. Уз цркву, Драгутин, српски „северни краљ доцији монах Теоктист, гради и Митрополијски двор  и пратећа здања. Цео тај комплекс налазио се у средишњем делу Доњег града  a неке његове остатке можемо и данас видети. Пронађен је и део мермерног надвратника  црквеног портала са ктиторским потписом деспота Стефана, сто указује на то да је он обновио, вероватно и знатно доградио оно што је првобитно сазидао краљ Драгутин (све je то страдало 1521, у страшном пожару приликом турског освајања града)

Изразити култ Богородице као заститнице града, биће у Београдској тврђави веома јак и у столећима која следе, све до данас, створивши од разрушеног и запустелог Београда величанствени седмоврхи град, чије су се моћне зидине спуштале до самих обала река, Деспот Стефан Лазаревић га у целини посвецује Богородици. У то време, унутра градских зидина било је више храмова и капела али поуздана сазнања о томе нестају у страшној експлозији 1690 која је прогутала језгро деспотовог града и предходила поновном продору Турака (само два месеца пре тога велики српски обновитељски сабор унутар београдских бедема држао је Арсеније 3 Чарнојевић).

Целу ту дугу сакралну традицију унутар Београдске тврђаве данас чувају два храма. Оба се налазе један крај другог, у источном подграђу Горњег града, одмах испод Куле Јакшића, недалеко од Деспотове Зиндан капије. Црква Ружнца , посвећена Богородици. саграђена је по свој прнлици ва месту истоимене цркве из доба деспота Стефана, порушене 1521. Обновљена је 1867-1869. као војна црква, срушена у Првом светском рату, па опет обновљена 1924. Тада јој је враћен њен средњовековни изглед. Иконостас је урадио Коста Тодоровић, иконе Рафаило Момчиловић, a фрескодекорацију руски сликар Андреј Биценко (у представи Молитва у Гетсиманском врту насликао је и низ савременика, међу којима краља Александра I Карађорђевића и руског цара Николаја II Романова).

Одмах поред, над извором на којем су многи сведочили чудима, пре свега чудима исцељења, на месту старог здања, подигнута је 1937  данашња Капела свете Петке  (архитекта Момир Коруновић, a декорација у мозаику, 1980-1983, Ћуро Радуловић). To je место на које током целе године стиже велики број ходочасника, a нарочито много их се окупља на дан празника посвећених светој Петки Српској.

Споменици, скулптуре, фонтане

Смештен на најистуренијем платоу Горњег града, најлепшем видиковцу у овом делу света, управо тамо где је био замак деспота Стефана, „Београдски победник"  симбол је не само Тврђаве и не само Београда. Стојећа фигура бронзаног ратника, с мачем у десној и соколом у левој руци, окренута ка Западу, висока је (с постаментом висока је преко 14 метара и "видљива одасвуд". „Савршена допуна силуети Београдске тврђаве." Од вајара Ивана Мештровића "Победника" је наручила општина београдска још 1913, у част ослобођења Србије од Турака. Због Првог светског рата и потоњих бурних догађаја постављен је тек 1928, у част 10. годишњице пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије, и то не на Теразијама, како је првобитно било намерено, него овде. „у зеници Београдске тврђаве."

Споменик деспоту Стефану Лазаревићу , владару који је почетком XV века саздао најлепши од свих градова-тврђава на овом месту и учинио га свесрпском престоницом, такође има велику симболичку важност и ликовну вредност. Бронзана скултура је рад великог српског вајара Небојше Митрића и постављена је 1981. на платоу у Горњем граду, недалеко од Деспотове капије. На камени постамент уклесане су чувене деспотове речи: „Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих Пресветој Богородици." Поменимо да се на западном крају горњоградског платоа, у непосредној близини "Београдског победника", налази и бронзани модел деспотовог замка , рад вајара Коље Милуновића.

Од бројних других споменика у комплексу Тврђаве, поменућемо неке.

Споменик на месту предаје кључева града , рељеф, рад је вајара Михаила Пауновића. Постављен је 1967. на Великом Калемегдану, са десне стране главне стазе која из Кнез-Михаилове улице води ка Тврђави. Било je то o стогодишњици читања фермана султана Абдула Азиса o предаји Тврђаве на управу кнезу Михаилу Обреновићу и српској војсци.

У непосредној близини, дуж парковских стаза Великог Калемегдана, постављено је преко 20 спомен-биста великана наше културе, уметности и науке (Бранка Радичевића, Јована Дучића, Војислава Илића. Ћуре Јакшића, Радоја Домановића, Стевана Мокрањца. Милана Ракића. Алексе Шантића, Боре Станковића, Симеона Роксандића, Јанка Веселиновића, Ми-лоша Црњанског

Споменик захвалности Француској  на Великом Калемегдан, недалеко од Карађорђеве капије, рад Ивана Мештровића, постављен је 1930. у знак сећања на велико савезништво два народа у Првом светском рату. Бронзана скулптура жене с мачем, симбол Француске, јуриша у помоћ Србији. На странама постамента су и рељефи са представама „Сорбона' и "Ратник", a позади натпис који данас многима звучи сасвим другачије него онда када је уклесан: „Волимо Француску као што је она волела нас 1914-1918."

Спомен костурница бранилаца Београда 1915,  налази се недалеко од цркава Ружице и Свете Петке, у подножју Јакшића куле, a Гробница са бистама хероја револуције (Иве Лоле Рибара. Ивана Милутиновића. Ћуре Ћаковића и Моше Пијаде)  на другом крају, на Савској променади, недалеко од Великог степеништа.

Фонтана „Борба" , смештена у центру кружне алеје на Великом Калемегдану, рад је вајара Симеона Роксандића. Направљена  је поводом велике Балканске изложбе у Лондону 1907.

Савска променада и Велико степениште, као круна прелепог Савског шеталишта. изграђени су у првој деценији XX шека. Пројектовала их је Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији, a радови су довршени тек 1928, према пројекту Александра Крстића.

Уметнички павиљон Цвета Зузорић носи име по српској песникињи из XVI века. Дубровкињи. Чувеној лепотици и опевали су је толики песници, пре свих Торквато Taco Изграђен je 1928. на прелазу од Великог ка Малом Калемегдану, недалеко од Спољне Стамбол калнје, по пројекту Бранислава Којића. До данас, Павиљон има веома важну улогу у ликовном и уопште уметничком животу у Србији. Око Павиљона се налази низ значајннх уметничких објеката. У цветној рондели испред je фонтана "Буђење", дело вајара Драгомира Арамбашића, награђена на Салону у Паризу 1920. Дуж алеје од улице Тадеуша Кошћушка су скулптуре „Уморни борац" Томе Росандића и ,Лет ка сунцу" Татјане Зарин.

У Горњем граду су још свакако важна обележја и трагови живота у Тврђави из разних епохама. Римски бунар, ( у Горњем граду, код Краљ капије), Чесма Мехмед-паше Соколовића  (његова задужбина, из 1576), Дамад Али-пашино турбе  (некада маузолеј овог великог везира, погинулог у Бици код Петроварадина 1716, обновљен 1928). Тополивница , зграда од опеке и камена поред Карлове капије, у Доњем граду, потиче с краја XVIII века; у време Првог српског устанка била је Карађорђева тополивница, a онда, све до почетка XX века, војна кухиња. Данас је у њој одељење Археолошког института САНУ које се бави истраживањем Београдске тврђаве. У близини, у усеку крај Источне капије Доњег града, налази се Амам . Изграђен је крајем XVIII века на месту где се до 1690. налазила барутана, управо она чијом је експлозијом разорен највећи део деспотовог града.

Музеји, галерије, установе

Војни музеј , основан још 1878. данас се налази у згради бившег Картографског војног института, у Горњем граду. Чува предмете који илуструју историју ратовања на овим просторима од антике до бомбардовања Србије 1999: оружје, униформе, ратне заставе. уметничке слике, фотодокумента... Део експоната - ливени топови из XVIII и XIX века, као и тешко наоружање из Првог и Другог светског рата - налази се на отвореном простору, у некадашњем рову дуж бедема средњовековног Унутрашаег града.

Музеј Београдске тврђаве  налази се на ободу Унутрашњег града, чим прођете кроз Сахат капију, лево. Поставку чине статуе из римског периода,  макете тврђаве из раздобља од XV до XVIII века, алати градитеља, оружје, мапе тврђаве, хронолошки преглед текстова o њој...

Галерија Природњачког музеја  налази се у Горњем граду. Између спољне Стамбол и Карађорђеве капије, Природњачки музеј (основан 1895) поседује око 900.000 предмета у више збирки, од палеонтолошке до збирке минерала и стена. Галерија је у згради класицистичког стила из првих деценија XIX кка, где је својевремено била смештена стража која је чувала Стамбол капије.

Опсерваторија  и Планетаријум астрономског друштва "Руђер Бошковић" важно су обележје Тврђаве. Опсерваторија, основана 1964. смештена је у Деспотовој (Диздаровој) кули. Омогућава да се помоћу телескопа осматра небо, као и сам град чији се велики део види као на длану. Планетаријум је, у згради Амама, у Доњем граду .

Барутана , тај велики барутни магацин укопан у стени западног подграђа, подигли су Аустријанци током једне од својих кратких владавина Београдом у XVIII веку. Данас је обновљена и у њој је поставка римских споменика са бројних налазиштау Београду и околини (стела, саркофага, жртвеника). Лети се у хладовитом простору Барутане одржавају концерти, позоришне представе и различити хепенинзи.

Завод за заштиту споменика културе Београда , основан 1960. смештен је у препознатљивом великом горњоградском здању с краја XIX века, у духу традиционалне балканске архитектуре. To здање, у непосредној близини „Победника", обновљено је и дограђено 1923-1927.

Забава, видиковци, Брег за размишљање

Београдска гврђава је и жариште културе, место одмора, забаве, спорта.

Велику пажњу посетилаца Тврђаве привлачи Зоолошки „Врт добре наде"  Основан је 1936. и једна је од најстаријих европских „кућа животиња' Броји 2.000 становника, 200 различитих врста дивљих и домаћих животиња. Обогаћен је и Беби зоо-вртом, Галеријом скулптура, споменицима познатим животињама (попут керуше Габи и мајмуна Самија), чесмама и фонтанама.

На Тврђави постоје и Летња сцена и Музички павиљон, где се одвијају бројне културне манифестације (Београдски летњи фестивал, БИТЕФ, „Калемегдански сутони"...).

На Малом Калемегдану, где се налазе чувени кошаркашки и тениски терени "Звезде" и „Партизана", практично је рођена српска кошарка, један од наших најтрофејнијих спортова свих времена. Управо ту, међу зидинама Београдске тврђаве, стасали су бројни велики шампиони који су славу града и земље проносили широм планете.

Забавни садржаји на Београдској тврђави употпуњени су и Луна парком, смештеним наспрам улаза у Зоолошки врт. Међу Београђанима и њиховим гостима чувени су кафеи, клубови и ресторани на Београдској тврђави.

На Београдској тврђави свакодневно се сакупљају све генерације Београђана. Деца. њихови родитељи, омладина која приређује своје журке на зидинама, пензионери који на Савском шеталишту играју своје чувене партије шаха...

Међутим, вековима већ, најпривлачнији на Београдској тврђави је заправо поглед са ње. Ти незаборавни видиковци, у свако доба дана и године, остављају незабораван утисак. O томе су писали и највећи међу српским писцима, попут Андрића и Црњанског.

„Источњаци, озбиљни и контемплативни људи, више одани оном бити него оном делати, управо због видиковаца су ово место звали Фићир баир. Брег за размишљање. Чак и данас, после толико воде протекле рекама испод зидина, осетљивији духови на том месту интуитивно знају колико је то дубоко и тачно име."

Знаменити

У Београд, где су римске легије свој castrum на месту данашњег горнјег града изградиле још на почетку последњег века пре Христа, долазили су римски цареви Трајан (101. године), Септимије Север('202). Валеријан (254), Клаудије Други Готckи (268) Диоклецијан, Константин Велики...
Један Београђанин је и сам био римски царопостављеник Јовијан, син сељака рођен у околини града, владао је кратко (363-364)и остао упамћен као „ведар човек и један од првих хришћана на римском престолу"

Наредбе за напад на Београлску тврђаву или за одбрану до последњег издавали су Ликиније, Атила и брат му Бледа, аварски каган Бајан, вођа словенских устаника у 11. веку Петар Дељан, византијски владари Јустинијан, Манојло Комнин, Исak Анђел, угарски краљеви Соломон, Стефан Други, Бела Трећи, турски главари Мурат други, Мехмед Други (освајач Цариграда), Сулејман Величанствени.

На челу крсташа  или ходачасника, у миру угошћени или као пустахије упамћени, прошли су немачки краљ Конрад Трећи и француски Луј Седми, норвешки принц Сигурд, кнежеви Гијом i Виљем, војвода од Доње Лорене и каснији јерусалимски краљ Готфрид Бујонсжи. Неки су, попут Валтера од Пунсија и његових шездесет пљачкаша, горећи у огњу доцкан схватили колико је у Београду боље бити духовит него силеџија. Фридрих Барбароса славни црвенобради немачки цар, управо је у остацима Београда (тада  срушеног од стране угарског краља Беле Трећег) 1189. године прославио празник Светих апостола Петра и Павла.

„Толики су народи и цивилизације за њега везали своју судбину, толики небески и земни бојеви за њега вођени, толике га вере сматрале својим средиштем, толики се хероји бранећи га или освајајући посветили, толика га знаменита пера прославила и очи оплакале, толике су песме и молитве o њему изговорене. Готово да се o овом граду на овом језику, данас сме писати једино читањем."

"Гледано кроз српске очи, међутим, тешко да је неко историју и дух Београдске тврђаве обележио колико деспот Стефан Лазаревић и дуги низ оних који су речју, сликом и музиком овај град „чували у златном животу, високо над лавежом векова" (Попа).

Њима посвећујемо последње реченице, из пера Милоша Црњанског:
„Ништа није као некад. Вечни су само видици с Калемегдана."

Мале занимљивости...

Куће у Сингидунуму

Куће у Сингидунуму изгледале су као куће у осталим римским провинцијама. Камен за изградњу вадио се у каменолому на Ташмајдану или Топчидеру. Куће су имале више просторија: вестибил, табилиум, кубикулу, триклинину, што је зависило од богатства и величине. Централни део куће био је атријум, са базеном у коме се сакупљала кишница која је пропуштана кроз четвртасти отвор на крову. Богатије куће имале су и по два атријума одвојена колонадама – перистилом, с малим вртом украшеним водоскоцима и скулптурама. Богатије куће имале су и сопствено купатило.

М. Пауновић, Београд кроз векове, Београд 1971.


Медицина у Сингидунуму

Налази медицинских инструмената (пинцете, скалпели, специјални ножеви, куке, мале кашике), као и печат једног очног лекара (пронађен у Доњем граду) указују на постојање медикуса који су бринули о здрављу становника Сингидунума. Неки од инструмената, уз мале ваге, имали су примену и у фармацији. Професија медикуса подразумевала је и познавање фармакологије, спајање лекова и ароматичних мелема.

Монографија Музеја града Београда, Београд 2003

Београд - Бели град

Белина кречњачког гребена са остацима рановизантијске тврђаве која се гледана одоздо морала јасно истицати у околном пејзажу бедемом и кулама грађеним од камена истог геолошког састава и боје, нема сумње је одредила и ново име граду, Бели град – Београд».

Г. Марјановић Вујовић, Најстарије словенско насеље у Београду, Годишњак града Београда XXВ, 1978.

Фридрих I Барбароса у Београду

Један од највећих владара западне Европе свог времена, Фридрих I Барбароса, боравио је у Београду, када је на челу велике војске ишао у крсташки рат. Он је последњих дана јуна 1189. године стигао у Београд, где је са својим људима и пратњом прославио празник апостола Петра и Павла. Немачки владар је ушао у сам град, који се умногоме разликовао од онога што су видели учесници другог крсташког похода. Београд је, у време када је Барбароса био у њему, био полуразрушени византијски град, у врло лошем стању. Византија га више никада није обновила.

Ј. Калић Мијушковић, Београд у средњем веку, Београд 1967.


Краљица Симонида у посети Београду

Архиепископ Данило говори о посети краљице Симониде свом деверу Драгутину и његовој жени Катарини. Симонида је у пратњи многобројне властеле, а по одобрењу свога мужа, српског краља Милутина, стигла у Београд највероватније 1315. године. Драгутин, многобројна српска властела, као и посланици угарског краља Карла Робера дочекали су српску краљицу уз мноштво поклона. Београд је у то време имао велику саборну митрополитску цркву која је грађена највероватније у периоду између 1284–1315. године. Симонида се поклонила икони пресвете Богородице, која се сматрала чудотворном и била највећа градска светиња још од седамдесетих година XI века. После весеља које је трајало «много дана», Симонида је решила да заједно са Драгутиновом женом обиђе гроб краљице Јелене, што је означило крај посете Београду.

Ј. Калић Мијушковић, Историја Београда, Београд 1976.


Београдска пристаништа

Велику улогу у привреди Београда имала су пристаништа. Београд у XVI веку има две луке: трговачку и сидриште војне речне базе. Трговачко пристаниште налазило се на Дунаву, на северној страни града, а војно нешто мало источније. У трговачкој луци вршио се утовар и истовар робе у мирним временима, док је у ратним временима служила за допремање жита. Жито се Дунавом допремало из Влашке, северне Бугарске и смедеревског краја, а Савом из Срема, Мачве и Подриња.

Б. Храбак, Београд као пристаниште и бродоградилиште у XV, XVI и XVII веку, Годишњк града Београда В, Београд 1958.


Београд као весео град

Београд је током двадесетогодишње аустријске управе постао весео град. Отворено је преко 200 гостионица, а четири пиваре радиле су пуним капацитетом. Најпознатије гостионице биле су код «Црвеног петла», «Црвеног вола», «Пет шева», «Три зеца», а најозлоглашенија је била «Код две буле».
Генерал Марули у једном свом извештају Царском већу из 1731. године жали се «сваки неваљалац који овамо добегне, узме једну собу под кирију, купи буре или два пива, или их узме на вересију ...». Веселој атмосфери у Београду доприносио је и велики број жена којима је рат однео мужеве, браћу, очеве, али и имовину, а од нечега се морало живети.

М. Пауновић. Историја Београда, Београд 1971.


Утицај западне културе

За време владе Александра Карађорђевића утицај западне културе је био све присутнији. Тај утицај се прво осећао на двору. У то време су на двору, сем славе, приређивани два пута годишње свечани ручкови на које су били позвани паша, министри, страни генерали и конзули. Јела су прављена на немачки начин, а ручак се завршавао турском кафом и чибуцима. За време таквих ручкова ређале су се и здравице.
Андрија Арчибалд Патон који је три пута боравио у Београду (1839, 1843. и 1844.) о томе пише: «Кад изнесоше десерт, кнез устаде са чашом пенушавог шампањца у руци и напи у здравље султана, на шта му одговори паша». После 1878. и дефинитивног одласка Турака, прилике у Србији се знатно мењају, а самим тим и начин живота.

С. Кнежевић, Исхрана Београдског становништва, Годишњк града Београда В, Београд 1958.


Римски бунар

Мистерија звана Римски бунар привлачила је авантуристе да покушају да се спусте до његовог дна. Године 1855. Роме Зморски се упутио у овакву авантуру и о томе је причао «У новије време никада није било потребе за његово коришћење и није ми се десило да сусретнем било кога ко би бар из радозналости покушао да сиђе доле. Веран задатку путника, хтео сам то да учиним и два пута сам доста дубоко сишао у тај хладни, као ноћ црни вечити понор, али сваки пут ми је нека јака струја угасила фењер и приморала ме на тежак и бесплодан напор враћања. Најзад сам био приморан да се одрекнем подухвата који је крио у себи опасност да сломим врат».

Београдске општинске новине, Београд 1935.


Прва вест о фудбалу

Прву вест о фудбалу код нас објавиле су «Вечерње новости» маја 1896. године извештавајући да су чланови Спортског друштва «Душан Силни» одиграли прву фудбалску утакмицу у Београду у Доњем граду код Куле Небојша.