Protestanti i Pravoslavci danas gledaju na katolcizam mnogo povoljnije nego u prošlosti. U zemljama gde je katlcizam u manjini, i gde katolici zauzimaju pomirljiv stav da bi zadobili uticaj, primećuje se sve veća ravnodušnost u pogledu nauka koje rastavljaju protestantske i pravoslavne crkve od papske hijerarhije. Sve više preovlađuje mišljenje da nema razlike o važnim pitanjima nisu tako velike kao što se smatralo, i da samo malo popuštanja od strane protestanata i pravoslavaca može dovesti do boljih odnosa sa Rimom. Bilo je vreme kada su protestanti i pravoslavci visoko cenili slobodu savesti, koja je bila skupo plaćena. Učili su svoju decu da se gnušaju papstva i smatrali su svaku težnju za prijateljstvom sa Rimom neverstvom prema Bogu. Ali, koliko su drukčija osećanja koja se sada ispoljavaju!
Branioci papstva tvrde da je katolička crkva oklevetana,pravoslavni i protestantski svet je sklon da prihvati ovo tvrđenje. Mnogi smatraju da je nepravedno što se današnja rimska crkva procenjuje po strahotama i bezumnosti, koje su obeležavale njenu vlast za vreme vekova neznanja i tame. Oni opravdavaju njenu strašnu okrutnost prikazujući je kao rezultat divljaštva onog vremena i tvrde da je uticaj moderne prosvećenosti promenio njena osećanja.
Zar su ovi ljudi zaboravili zahtev Rima na nepogrešivost, koji je ova ponosita vlast isticala u toku vekova? Daleko od toga da napusti svoj zahtev, ona ga, – u dvadesetom prvom veku– ističe sa još većom odlučnošću nego ikada ranije. Rim tvrdi da katolička crkva »nije nikada pogrešila niti će, prema Svetom pismu, ikada pogrešiti«!)  Kako se ona onda može odreći načela koji su u toku prošlih vekova njome upravljala?
Papska crkva neće nikada odstupiti od svoga zahteva na nepogrešivost. Ona smatra da je imala pravo u svemu što je učinila kad je progonila one koji su odbacili njene dogme. Zar ona ne bi ponovila ista dela kada bi joj se pružila prilika za to? Neka samo budu uklonjena ograničenja koja sada postavljaju svetovne vlasti, i neka Rim ponovo zadobije svoju nekadašnju vlast, ubrzo će oživeti njegovo nasilje i progonstvo.
Jedan poznati pisac ovako govori o stavu papske vlasti prema slobodi savesti i opasnostima koje naročito prete Sjedinjenim državama i Evropi, ako bi ona uspela da sprovede svoje ciljeve.
»Mnogi u Sjedinjenim Državama i Evropi smatraju strah od katolcizma za ograničenost ili detinjariju. Oni ne vide u karakteru i stavu katolicizma ništa što bi bilo u protivrečnosti sa našim slobodarskim ustanovama, niti u njegovom jačanju nalaze išta što bi bilo opasno. Zato uporedimo najpre neka od glavnih načela američke i evropske državne uprave sa načelima katoličke crkve.
Ustav Sjedinjenih Država i drzava Evrope  garantuje slobodu savesti. To je nešto najdragocenije i najvažnije. Papa Pije IX je rekao u svojoj poslanici: ’Besmislena i pogrešna učenja i prazno naklapanje o odbrani slobode savesti je krajnje pogubna zabluda, – kuga koja njaviše preti jednoj državi.’ Isti papa u svojoj poslanici , izriče prokletstvo nad ’onima koji brane slobodu savesti i vere’, kao i nad svima onima koji podupiru mišljenje da crkva ne sme upotrebljavati silu.’
Miroljubivi ton Rima u Sjedinjenim Državama i Evropi nikako ne znači promenu duha. Rim je tolerantan kada je nemoćan. Biskup O’Konor kaže: ’Sloboda veroispovesti samo se trpi dok se ne može drukčije postupati bez opasnosti po katolički svet… Nadbiskup Sv. Luja rekao je jednom prilikom: ’Krivoverstvo i neverovanje su zločini, i u hrišćanskim zemljama, kao na  primer u Italiji i Španiji, gde je čitavo stanovništvo katoličko i gde je katolička religija bitni deo državnih zakona, oni se kažnjavaju kao svaki drugi prestup…
Svaki kardinal, nadbiskup i biskup u katoličkoj crkvi polaže papi zakletvu vernosti, koja sadrži ove reči: ’Obećajem da ću progoniti svim svojim silama krivoverce, otpadnike, i buntovnike protiv naše gore imenovanog gospodara (pape) ili njegovih pomenutih naslednika i da ću im se najenergičnije suprotstavljati.«
Istina je da i u rimokatoličkoj crkvi ima pravih hrišćana. Hiljade njih služe Bogu prema svetlosti koju imaju. Njima nije dopušteno da čitaju Božju Reč, i zato ne mogu upoznati istinu. Oni nisu nikada uočili razliku između službe srca i niza uobičajenih formi i obreda. Bog gleda sa nežnim saosećanjem na ove duše koje su odgajane u veri koja je puna obmana i koja ne može zadovoljiti dušu. On će učiniti da zraci svetlosti i prodru kroz gustu tamu koja ih okružava. Otkriće im istinu kakva je Isusu, i mnogi će se još priključiti njegovom narodu.
Katolcizam kao verski sistem nije ni danas bliži Hristovom evanđelju nego što je bio ma u kome ranem odseku svoje istorije. Protestantske i Pravoslavne  crkve su u velikoj tami, jer bi inače primetile znake vremena. Rimska crkva ima dalekosežne planove. Ona se služi svim sredstvima da proširi svoj uticaj i poveća svoju silu; ona se priprema za žestoku i odlučnu borbu da ponovo zadobije prevlast u svetu, da opet uvede progonstvo i da sruši sve što je protestantizam sagradio. Katolcizam zadobija teren na sve strane. Pogledajte na sve veći broj njegovih crkava i kapela u protestantskim i pravoslavnim zemljama. Vidite kolika je u Americi i Evropi  popularnost njegovih visokih škola i seminara koje protestanti posećuju u velikom broju. Vidite kako u Engleskoj napreduje ritualizam i kako su česta prelaženja u redove katolcizma. (Ritualizam je jedna verska stranka osnovana u Oksfordu 1833. godine koja se trudi da englesku crkvu približi katoličkoj.) Ovo treba da uznemiri sve one koji cene čista načela evanđelja.
Protestanti i Pravoslavci su stupili u vezu sa papstvom i štite ga. Učinili su sporazume i ustupke koji iznenađuju i same katolike, koji to ne mogu da shvate. Zatvaraju oči pred pravim karakterom rimske ckrve i opasnostima koje im prete od njene prevlasti. Narod treba da ustane i da se odupre jačanju ovog najopasneg neprijatelja građanskih i verskih sloboda.
Mnogi pravoslavci i  protestanti misle da je katločka religija bez privlačnosti i da je njeno bogosluženje dosadna i besmislena cermonija. Oni se varaju. Iako je katolcizam osnovan na obmanama, prevara nije sasvim gruba i nevešta. Bogosluženje rimske crkve, svojim ceremonijama, ostavlja najdublji utisak. Njen blistav raskoš i svečani obredi očaravaju čula i ućutkavaju glas razuma i svesti. Oko je očarano. Raskošni hramovi, veličanstvene procesije, zlatni oltari, dragim kamenjem ukrašeni kovčezi sa relikvijama svetaca, odabrane slike, i umetnički kipovi, – sve to probuđuje estetsko čuvstvo. I uho je očarano. Muzika je nenadmašiva. Kada zazvuče bogati tonovi orgulja, pomešani sa melodijama mnogih glasova, i odjeknu kroz visoke kupole i kolonade veličanstvenih katedrala, duša se ispunjava strahom i poštovanjem.
Ovaj spoljašnji sjaj, raskoš i ceremonije, koje samo obmanjuju težnju duša opterećenih grehom, dokaz su unutrašnje pokvarenosti. Hristovoj veri nije potrebna ovakva raskoš da bi joj služila kao preporuka. U svetlosti koja sija sa krsta, pravo hrišćanstvo izgleda tako čisto i privlačno da nikakva spoljašnja ukrašavanja ne mogu povećati njegovu pravu vrednost. Krotki i mirni duh, koji je pred Bogom mnogo cenjen, jeste ona sveta lepota.
Sjajni stil nije neophodan znak čistih i uzvišenih misli. Smisao za umetnost i prefinjen ukus često mogu biti i u jednoj zemaljskoj i čulnoj duši. Sotona se često time služi da navede ljude ,                                                  da zaborave na potrebe svoje duše, da izgube iz vida budući, večni život, da se odvrate od svoga moćnog Pomagača i da žive isključivo za ovaj svet.
Religija puna ceremonija i spoljašnjeg sjaja privlačna je za nepreporođeno srce. Raskoš i ceremonije katoličkog bogosluženja imaju zavodnu, očaravajuću silu, koja je mnoge prevarila, tako da gledaju na katoličku crkvu kao na prava nebeska vrata. samo oni koji čvrsto stoje na temeljima istine, čija su srca obnovljena Božjim Duhom, zaštićeni su od njenog uticaja. Hiljade onih koji nemaju živog iskustva sa Hristom biće zavedeni da prihvate obličje pobožnosti koje je bez ikakve sile. Takva religija je upravo ono što mnogi žele.
Pošto crkva tvrdi da ima pravo da oprašta grehe, mnogi katolici smatraju da mogu slobodno da greše. Ispovest, bez koje crkva ne daje oproštenje, takođe mnogo pomažu zlu. Onaj koji priklanja svoja kolena pred grešnim čovekom, i u ispovesti mu otkriva svoje tajne misli i pobude srca, ponižava svoje ljudsko dostojanstva i izopačava svako plemenito osećanje svoje duše. Otkrivajući svoje grehe svešteniku, – grešnom i smrtnom čoveku, koji se često odaje piću i porocima, – čovek slabi i kvari svoj karakter. Njegovo shvatanje o Bogu svedeno je na lik palog čoveka čoveku je tajni izvor iz koga izlaze mnoga zla koja pogane svet i pripremaju ga za konačno uništenje. Ali onome koji je popustljiv prema samome sebi ugodnije je da se ispovedi smrtnom čoveku nego da svoje srce otvori Bogu. Ljudskoj prirodi više odgovara da čini pokoru nego da se odrekne greha. Lakše je mučiti svoje telo koprivama i oštrim lancima negoli razapeti telesne želje. Telesno srce više voli da nosi teške okove nego da primi Hristov jaram.
Postoji upadljiva sličnost između rimske crkve i jevrejske crkve u vreme Hristovog prvog dolaska. Dok su Jevreji tajno gazili svako načelo Božjeg zakona, spolja su bili vrlo strogi u pogledu držanja njegovih propisa. Narod su opterećivali raznim propisima i predanjima koja su činila poslušnost mučnom i dosadnom. Kao što su Jevreji tvrdili da obožavaju zakon, tako i katolici tvrde da obožavaju krst. Oni uzdižu simbol Hristovih muka, a u svome životu se odriču Onoga koga taj krst predstavlja.
Katolici stavljaju krst na svoje crkve, na oltare i sveštenička odela. Svuda se vide krstevi koji se javno poštuju i uzdižu, ali Hristova nauka je sahranjena pod mnoštvom besmislenih predanja, lažnih tumačenja i strogih propisa. Hristove reči upućene fanatičkim Jevrejima mogu se još više primeniti na vođe rimokatoličke crkve: »Oni vežu bremena teška za nošenje.« ***Matej 23, 4. Savesne duše u krilu katoličke crkve stalno strahuju bojeći se gneva jednog osvetničkog Boga, dok mnogi dostojanstvenici ove crkve žive u raskoši i čulnim zadovoljstvima.
Klanjanje slikama i relikvijama, prizivanje svetaca i uzvisivanje pape su sotonine zamke koje imaju za cilj da odvrate pažnju naroda od Boga i njegovog Sina. Da bi upropastio duše, sotona se trudi da skrene njihovu pažnju  na nešto što bi zamijetio Onoga koji je rekao: »Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.« ***Matej 11, 28.
Sotona se stalno trudi da pogrešno predstavi Božji karakter, prirodu greha i pravi ishod velike borbe. Njegove izmišljotine slabe osećanje obaveze prema božanskom zakonu i dopuštaju ljudima da greše. U isto vreme sotona im pomaže da gaje pogrešna shvatanja o Bogu, tako da gledaju na Boga više sa strahom i mržnjom nego sa ljubavlju. Okrutnost, koja je svojstvena njegovom karakteru, pripisuje sotona Stvoritelju. Ona je utelovljena u verskim sistemima i ogleda se u načinu bogosluženja. Tako ljudske duše postaju pomračene, i sotona ih upotrebljavaju kao svoja oruđa da ratuje protiv Boga. Zbog izopačenih pojmova o božanskim osobinama mnogobožački su narodi bili navedeni da veruju da su ljudske žrtve potrebne za sticanje naklonosti božanstva. Tako su počinjene strašne surovosti od strane idolopoklonstva u raznim njegovim oblicima.                             Rimokatolička crkva koja je sjedinila mnogoboštvo sa hrišćanstvom i slično mnogoboštvu pogrešno predstavila Božji karakter, pribegavala je takođe okrutnim i strašnim postupcima. U vreme prevlasti papskog Rima postojala su razna sredstva za mučenje, pomoću kojih su ljudi bili prinuđavani da se slože sa njegovim naukama. Oni koji se nisu saglasili sa njegovim zahtevima osuđeni su bili na lomaču. Bilo je mnogo pokolja o kojima se za neke neće nikada doznati, dok ne budu otkriveni na dan suda. Dostojanstvenici crkve naučili su od sotone, svog učitelja, da izmisle takva sredstva koja će prouzrokovati najveće muke, a da pri tome njihove žrtve ipak ostanu na životu. U mnogim slučajevima pakleni postupak se ponavljao do krajnje granice čovekove izdržljivosti, sve dok ljudska priroda nije popustila u borbi, a mučenik pozdravljao smrt kao dragog osloboditelja.
Takav je bio udes onih koji se opirali Rimu. Na svoje pristalice Rim je primenjivao po potrebi strogost biča, gladovanje i sve moguće telesne kazne. Da bi stekli naklonost neba, pokajnici su, prekršavajući prirodne zakone, kršili Božje zakone. Bili su poučavani da raskinu veze koje je Bog dao čoveku da bi ulepšao i blagoslovio njegov život na zemlji. Po grobljima se nalaze milioni žrtava koje su provele svoje živote u uzaludnom nastojanju da uguše svoje prirodne težnje, da potisnu, kao nešto grešno pred Bogom, sve misli i osećanja naklonosti prema svojim bližnjima.
Ako želimo da razumemo strašnu sotoninu surovost, koja je jasno otkrivala vekovima, i to ne među onima koji nisu nikada čuli o Bogu, nego u samoj sredini hrišćanstva, treba samo da čitamo istoriju katoličke crkve. Pomoću svog velikog sistema obmane, knez zla je ostvario svoju nameru kako se on uspeva prerušiti i ostvariti svoj cilj preko vođa ove crkve, onda možemo bolje da razumemo zašto on ima tako veliku odvratnost prema Bibliji. Onome koji čita Bibliju Bog će otkriti svoju milost i ljubav. On će videti da Bog ne stavlja na ljude nijedan od ovih teških tereta. Sve što On traži jeste smerno i ponizno srce, skrušen i poslušan duh.
Hristos nam u svome životu nije dao primer da ljudi treba da se zatvore u samostane da bi se tako osposobili za nebo. Nikada nije učio da ljubav i saosećanja treba da se ugušuju. Spasiteljevo srce je bilo puno ljubavi. Što se čovek više približi moralnom savršenstvu, to su njegova osećanja jača, njegovo zapažanje greha oštrije, a njegovo saučešće prema nevoljnima dublje. Papa tvrdi da je Hristov zamenik, ali kako se njegov karakter može uporediti sa karakterom našeg Spasitelja? Da li je Hristos ikada osuđivao ljude na zatvor ili mučenje zato što ga nisu hteli poštovati kao nebeskog oca? Da li je on ikada zahtevao da se osude na smrt oni koji ga nisu primili? Kad su stanovnici jednog samarićanskog sela odbili da prime Isusa, apostol Jovan, pun gneva, upitao ga je: »Gospode! Hoćeš li da rečemo da oganj siđe s neba i da ih istrebi, kao i Ilija što učini?« Isus je sažaljivo pogledao na svog učenika i ukrotio je njegov nemilostiv duh, rekavši: »Sin čovečji nije došao da pogubi duše čovečje, nego da ih sačuva.« ***Luka 9, 54. 56. Kakve li razlike između duha koji je pokazao Hristos i duha njegovog samozvanog zamenika?
Rimska se crkva sada prikazuje svetu kao miroljubiva; ona pokušava da opravda izveštaj o svojim surovostima. Obukla se u obličje pobožnosti, ali se nije promenila. Svako načelo koji se papstvo rukovodilo u prošlim vekovima postoji i danas. Ono se još uvek drži nauke koja je uvedena u mračnom srednjem veku. Neka se niko ne vara! Papstvo koje pravoslavci i  protestanti sada spremni da poštuju je ono isto koje je vladalo svetom u danima reformacije, kada su Božji ljudi ustali, po cenu svoga života, da objave njegovo bezakonje. Ono se odlikuje ohološću i drskim zahtevom da vlada nad carevima i knezovima, i prisvaja prava koja ima samo Bog. Njegov duh je isto tako surov i despotski sada kao kad je gazio ljudsku slobodu i predavao na smrt svece Višnjega.
 


[Edit by cg_ac: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

Papstvo je upravo ono što je proroštvo objavilo da će biti: otpad poslednjeg vremena. (***2. Solunjanima 2, 3. 4.) Njegov je plan i taktika da pokaže prirodu koja će najbolje odgovarati njegovom cilju. Ali, pod raznim izgledom kameleona, ono uvek zadržava nepromenljiv otrov zmije. »Ne treba da se drži reč data jeretiku i osumnjičenima za jeres«, kaže ono.  Da li će se ova sila, čija se istorija u toku hiljadu godina pisala krvlju svetaca, sada priznati kao deo Hristove crkve?
Ne ističe se bez razloga u protestantskim i pravoslavnim zemljama da se sada katolicizam ne razlikuje toliko od protestantizma i pravoslavlja kao u ranijim vremenima. Dogodila se promena, ali ne u papstvu. Katolcizam je, u stvari, vrlo sličan današnjem protestantizmu i pravoslavlju zato što se ovaj veoma izopačio od vremena reformatora.
Pošto pravoslavne i protestantske crkve traže naklonost sveta, njihove oči zaslepljuje lažno čovekoljublje. Zašto ne bi bilo dobro, govorile su one, da se veruje da iz svakoga zla može izaći dobro? I, kao neizostavna posledica toga, one napokon počinju da zaključuju da iz svakog dobrog izlazi zlo. Umesto da brane veru »koja je jednom data svetima«, oni se sada gotovo izvinjavaju pred Rimom zbog svog nepovoljnog mišljenja o njemu u mole za oproštenje zbog svoje slepe revnosti.
Veliki broj ljudi, čak i onih koji nemaju povoljno mišljenje o papstvu, ne boje se njegove sile i uticaja. Mnogi ističu da je duhovna i moralna tama, koja je vladala za vreme srednjeg veka, povoljno uticala na širenje njegovih dogmi, njegovih sujeverja i ugnjetavanja, i da veća prosvećenost novoga doba, sveopsta raširenost znanja i sve veća sloboda u verskim stvarima čine nemogućim da ponovo zavlada netrpeljivost i tiranija. Sama pomisao da bi se ovakvo stanje moglo opet vratiti izlaže se podsmehu. Istina je da ovom pokoljenju svetli velika duhovna, moralna i verska svetlost. Sa otvorenih stranica svete Božje reči izliva se na zemlju nebeska svetlost. Ali ne treba zaboraviti da što je veća svetlost, to je veća i tama onih koji je izopačuju ili odbacuju.
Proučavanje Biblije uz molitvu pokazalo bi protestantima i pravoslavcima pravi karakter papstva, i to bi učinilo da se zgražaju nad njim i da ga izbegavaju. Ali mnogi se smatraju tako mudrima da ne osećaju potrebu da ponizno traže od Boga da ih vodi u istinu. Iako se hvale svojom prosvećenošću, ipak ne poznaju ni Svetog pisma ni sile Božje. Želeći da nečim umire svoju savest, oni traže ono što je najmanje duhovno i što iziskuje najmanje poniženja. Ono što oni žele jeste da zaborave na Boga, ali da izgleda kao da ga se još sećaju. Papstvo je vrlo pogodno da zadovolji želje takvih ljudi. Ono odgovara težnjama dveju grupa ljudi koji obuhvataju skoro ceo svet: onima koji žele da budu spaseni svojim ličnim zaslugama i onima koji hoće da budu spaseni u svojim gresima! Tu je tajna njegove moći.
Istorija dokazuje da je vreme velike duhovne tame bilo povoljno za uspeh papstva. Ali budućnost ce pokazati da je vreme velike duhovne svetlosti isto tako povoljno za njegov uspeh. U prošlim vekovima, kada su ljudi bili bez Božje Reči i bez poznavanja njegove istine, njihove oči su bile zaslepljene, i hiljade njih su pali u mreže, jer nisu videli zamke koje su im bile postavljene. U ovome pokoljenju ima mnogo njih čije su oči zaslepljene bljeskom ljudskih teorija, takozvanim »lažnim znanjem«. Oni ne opažaju zamku, i padaju u nju kao da su zaslepljeni. Bog hoće da umne sposobnosti smatramo Stvoriteljevim darom i da ih upotrebljavamo u službi pravde i istine. Ali kada se gaje oholost i častoljublje, i kad ljudi uzdižu svoje lične teorije iznad Božje reči, onda razum može da učini veću štetu nego neznanje. Tako će se lažna nauka našeg doba, koja potkopava veru u Bibliju, pokazati vrlo              uspešna u pripremanju puta za prihvatanje papstva, sa svim njegovim privlačnim ceremonijama, kao što je ograničavanje znanja u srednjem veku doprinelo njegovom uzdizanju.
U pokretima koji se razvijaju u naše vreme u Evropi i Sjedinjenim Državama, a koji nastoje da ustanove i crkveni običaji dobiju potporu države, protestanti i    pravoslavci  idu stopama katolika. Šta više, oni otvaraju vrata vrata papstvu da bi ono u protestantskoj Americi i Evropi  ponovo zadobilo vrhovnu vlast, koju je izgubilo u Starom Svetu. A to što ovome pokretu daje još veći značaj jeste činjenica da je njegov glavni cilj da nametne svetkovanje nedelje, – običaj koji potiče od Rima i koji je, prema njegovom vlastitom tvrđenju, znak njegove moći. Duh papstva – duh prilagođavanja svetovnim običajima i poštovanja ljudskih predanja umesto Božjih zapovesti – prodire u protestantske crkve i goni ih da uzdižu nedelju kao što je i papstvo radilo pre njih.
Ako čitalac želi da razume sile koje će delovati u borbi koja će uskoro izbiti, on treba samo da prouči izveštaj o sredstvima koja je Rim upotrebljavao u istu svrhu u prošlosti. Ako želi da zna kako će katolici i protestanti i pravoslavci zajednički postupati sa onima koji odbacuje njihove dogme, neka obrati pažnju na duh koji je Rim pokazao protiv subote i njenih branitelja.
Carski edikti, opšti sabori i crkvene naredbe poduprte od strane svetovnih vlasti, bile su stepenice pomoću kojih je ovaj mnogobožački praznik podignut na svoj počasni položaj u hrišćanskom svetu. Prva javna naredba koja je nalagala svetkovanje nedelje bio je Konstantinov zakon, od godine 321. posle Hrista. Ovaj edikt je tražio od stanovnika gradova da se odmaraju u »časni dan sunca«, ali seljacima je dopušteno da obavljaju svoje poljske radove. Iako je ovo bilo prvenstveno mnogobožački zakon, car ga je sproveo posle svoga formalnog prihvatanja hrišćanstva.
Pošto se carska naredba nije pokazala dovoljno jakom da zameni božanski autoritet, biskup Euzebije, koji je tražio naklonost knezova i bio veliki Konstantinov prijatelj i laskavac, tvrdio je da je Hristos subotu prenio na nedelju. Kao dokaz za ovu novu nauku nije navedeno ni jedno jedino mesto iz Biblije. Sam Euzebije nehotice priznaje da je njegovo tvrđenje lažno i ukazuje na stvarne autore ove promene: »Sve što je trebalo činiti u subotu«, kaže on, »mi smo preneli na dan Gospodnji.«  Ali ovaj dokaz u prilog nedelje, ma koliko da je bio bez osnova, poslužio je ljudima da ih ohrabri da pogaze subotu Gospodnju. Svi koji su hteli da ih svet poštuje prihvatili su ovaj opšte priznati praznik.
Sa učvršćenjem papstva učvrstio se i autoritet nedelje. Neko vreme narod je obavljao zemljoradničke poslove u vreme kad nije prisustvovao bogosluženju, dok se subota još uvek smatrala kao dan odmora. Ali postepeno se dešavala promena. Svima koji su imali crkvene dužnosti bilo je zabranjeno da se nedeljom bave građanskim sporovima. Uskoro je izdata zapovest za ljude svih staleža pod pretnjom novčane kazne za slobodne, a kaznom šibanja za robove, da se nedeljom uzdržavaju od svakodnevnog posla. Kasnije je naređeno da se bogati kažnjavaju konfiskacijom polovine svoga imanja, a ako ostaju uporni u prestupanju nedelje, da se proglase robovima.
Govorilo se o čudesima koja su se događala u korist te zapovesti. Između ostalog govorilo se i to da se jednom seljaku, koji je u nedelju hteo da ore njivu, komad gvožđa čvrsto zabio u ruku kada je njim čistio plug, i morao ga je nositi svugde sa sobom dve godine, »na svoju veliku bol i sramotu.«
Kasnije je papa naredio da sveštenik u svojoj župi opominje one koji prestupaju nedelju i da traži od njih da idu u crkvu da se mole, da ne bi navukli veliku nesreću na sebe i svoje komsije. Jedan crkveni sabor izneo je dokaz, koji se od toga vremena tako često navodio, čak i od strane pravoslavaca i  protestanata, da nedelja mora da bude taj dan odmora, jer ljudi koji su radili tog dana bili su pogođeni gromom. »Očigledno je«, govorili su biskupi, »da se Bog veoma gnevi na one koji preziru taj dan,« Tada je upućen poziv da sveštenici, propovednici, carevi  knezovi i svi vernici »ulože najveće napore i svu brigu da se ovome danu ponovo vrati čast i da ubuduće bude revnije svetkovan za dobro hrišćanstva.«
Pošto su se odluke crkvenih sabora pokazale nedovoljnim zatraženo je od svetskih vlasti da izdaju naredbu koja će u narod uterati strah i primorati ga da se nedeljom uzdrži od rada. Prilikom jednog sinoda održanog u Rimu ponovo su potvrđene sa još većom silom i svečanošću sve ranije odluke, zatim su priključene crkvenim zakonima i pomoću građanske vlasti namatnute celom hrišćanskom svetu.
Pored svega toga, nedostatak biblijskih dokaza u prilog svetkovanja nedelje bio je uzrok velike zabune. Narod je osporavao pravo svojim učiteljima da odbace jasnu Gospodnju izjavu: »A sedmi dan je subota Gospoda Boga tvojega«, da bi svetkovali dan sunca. Da bi se popunila praznina zbog nedostatka biblijskih dokaza, bila su potrebna druga sredstva. Jedan revni branilac nedelje, koji je krajem dvanaestog veka posetaio crkve u Engleskoj naišao je na otpor kod vernih svedoka istine. Njegov je trud bio bezuspešan, te je za neko vreme napustio Englesku da bi pronašao neki bolji dokaz kojim bi potkrepio svoje učenje. Kad se vratio, imao je ono što mu je bilo potrebno. Sada je u svome radu imao veći uspeh, jer je doneo sa sobom svitak papira za koji je tvrdio da je pao s neba, a koji je sadržavao željene propise u pogledu svetkovanja nedelje kao i strašne pretnje upućene nepokornima. Ovaj »dragoceni« spis – isto tako bedni falsifikat kao i sama ustanova koju je podupirao, – tvrdilo se da je pao s neba i da je nađen u Jerusalimu, na oltaru svetoga Simeuna, na Golgoti. U stvari, papska palata u Rimu bila je mesto odakle je on proizašao. Da bi se povećala snaga i uspeh crkve, papska hijerarhija je u sva vremena smatrala dozvoljenim da se služi lažima i prevarama.
Ovaj spis zabranjuje svaki rad od devetoga sata, tj. od tri sata u subotu posle podne, pa sve do izlaska sunca u ponedeljak. Tvrdilo se da je istinitost ovoga spisa potvrđena mnogim čudesima. Pričalo se da su ljudi koji su radili posle zabranjenog vremena bili oduzeti. Jedan mlinar koji je pokušao da melje svoje žito video je da mesto brašna teče krv, a mlinarski točak nije se okretao uprkos jake vodene struje. Jedna žena koja je stavila testo u peć da ga peče u subotu u tri sata posle podne, ali je ipak odlučila da ga ostavi do ponedeljka, našla je, sledećeg dana, da je Božja sila učinila od testa hlebove i ispekla ih. Jedan čovek koji je u subotu po podne posle tri sata pekao hleb primetio je, kada ga je idućeg jutra presekao, da iz njega teče krv. Ovakvim apsurdnim i sličnim praznovernim izmišljotinama nastojali su branioci nedelje da dokažu njenu svetost.
U Škotskoj i Engleskoj osigurano je veće poštovanje nedelje time što se s njom sjedinio deo stare subote. Ali vreme koje je trebalo da se svetkuje uzimalo se različito. Jednom naredbom škotskog cara naređeno je »da se subota ima smatrati svetom od dvanaest sati u podne«, i da niko ne sme od toga časa pa sve do ponedeljka ujutro obavljati svetovne poslove...

Ali i pored svih ovih napora da se utvrdi svetost nedelje same papske pristalice su javno potvđivale božanski autorirtet subote i ljudsko poreklo ustanove koja ju je zamenila. U šesnaestom veku je jedan papski sabor jasno izjavio: »Svi hrišćani treba da se sete da je sedmi dan Bog posvetio, i da su ga prihvatili i svetkovali ne samo Jevreji nego i svi koji su tvrdili da poštuju Boga. Što se tiče nas, hrišćana, mi smo njihovu subotu promenili u dan Gospodnji.«  Oni koji su se usudili da promene božanski zakon bili su zaista svesni ozbiljnosti svoga dela. Oni su se svesno uzdigli iznad Boga.
U krvavim i dugim progonstvima valdenžana, od kojih su neki svetkovali subotu, došla je jasno do izražaja politika Rima protiv onih koji nisu bili u saglasnosti sa njime. Drugi su podnosili slična stradanja zbog svoje vernosti prema četvrtoj zapovesti. U tom pogledu karakteristična je istorija hrišćanske crkve u Etiopiji. (Vidi dodatak.) Usred mraka srednjeg veka svet je izgubio iz vida ove hrišćane centralne Afrike. Svet je na njih zaboravio, i oni su više vekova uživali slobodu vere. Ali, napokon, Rim je doznao za njihovo postojanje, i etiopski car je uskoro bio primoran da prizna papu kao Hristovog namjesnika. Došlo je i do drugih ustupaka. Izašla je naredba koja je pod pretnjom najstrožih kazni zabranjivala svetkovanje suubote.  Papska tiranija uskoro je postala tako težak jaram da su Etiopljani odlučili da ga stresu sa svog vrata. Posle strašne borbe pristalice Rima su bile prognane sa svojih poseda, i stara vera je ponovo uspostavljena. Crkve su opet uživale svoju slobodu, i nikada više nisu zaboravili iskustvo koje su stekle u pogledu prevare, fanatizma i nasilja Rima. Bile su zadovoljne svojom usamljenošću, i želele su da ostanu nepoznate ostalom hrišćanskom svetu.
Afričke crkve su svetkovale subotu kao što ju je svetkovala rimska crkva pre svog potpunog otpada. Iako su afričke crkve svetkovale sedmi dan u skladu sa Božjim zakonom, uzdržavale su se od rada i u nedelju u saglasnosti sa običajima crkve. Kad je zadobio vrhovnu vlast, Rim je pogazio Božju subotu da bi uzvisio svoj dan odmora. Ali ove crkve u Africi, skrivene skoro hiljadu godina, nisu učestvovale u ovom otpadu. Kada su došle pod vlast Rima, bile su primorane da napuste pravu subotu i da svetkuju lažni dan odmora. Ali čim su postigle svoju nezavisnost, opet su se vratile poslušnosti četvrtoj zapovesti.
Ovi događaji iz prošlosti jasno pokazuju neprijateljstvo Rima prema suboti i Bozijim zakonima i njenim braniocima, kao i sredstva koja je on upotrebljavao da bi nametnuo poštovanje ustanove koju je sam uspostavio. Božja reč nas uči da će se ovi prizori ponoviti kada se budu katolici ,pravoslavci i protestanti udružili da uzdignu nedelju.   
Proročanstvo 13. glave Otkrivenja objavljuje da će sila koja je prikazana u simbolu zveri sa dva roga kao u jagnjeta učiniti da se »zemlja i koji žive na njoj« poklone papstvu – koje je prikazano kao »ris«. Zver sa dva roga reći će onima »što žive na zemlji«, »da načine ikonu zveri.« Dalje, ona će učiniti da »svi mali i veliki, bogati i siromašni, slobodnjaci i robovi« prime »žig zverin«. (***Otkrivenje 13, 11–16.) Već je bilo spomenuto da zver »sa dva roga kao jagnjeta« predstavlja Sjedinjene Države, i da će se ovo proročanstvo ispuniti kada Sjedinjene države budu silom nametale svetkovanje nedelje, što Rim smatra osobitim priznanjem svoje prevlasti. Ali u ovom poštovanju papstva Sjedinjene Države neće biti same.                                                                             Uticaj Rima u zemljama koje su nekada priznavale njegovu vlast još nije uništen. I proročanstvo proriče obnavljanje njegove vlasti: »I videh jednu od glava njenih kao ranjenu na smrt, i rana smrti njene izleči se. I čudi se sva zemlja iza zveri.« ***Otkrivenje 13, 3. Zadobijanje smrtne kazne ukazuje na pad papstva 1798. godine. Ukazujući na ovo vreme, prorok kaže: »I rana smrti njene izleči se, i čudi se sva zemlja zveri.« Pavle jasno tvrdi da će »čovek bezakonja« postojati sve do drugog Hristovog dolaska. (***2. Solunjanima 2, 3. 8.) On će nastaviti svoje varanje sve do samog poslednjeg vremena. Pisac Otkrivenja kaže: »I pokloniše joj se svi koji žive na zemlji, kojima imena nisu zapisana u životnoj knjizi Jagnjeta.« ***Otkrivenje 13, 8. Papstvu će biti ukazano poštovanje u Novom kao i u Starome svetu uspostavljanjem svetkovanja nedelje, jer se ona zasniva jedino na autoritetu rimske crkve.
Od sredine devetnaestog veka istraživači proročanstva u Sjedinjenim Državama objavljuju svetu ovo svedočastvo. U događajima koji se sada odigravaju jasno se vidi brzi napredak u ispunjavanju proročanstava. I protestantski pravoslavni učitelji ističu božanski autoritet nedelje iako nemaju nikakav biblijski dokaz za to, kao ni papske vođe koje izmišljaju čudesa da bi zamenile Božju zapovest. Tvrđenje da će Božji sud pohoditi ljude zbog prestupanja nedelje koja je postavljena na mesto subote, ponoviće se. Već se pojavljuje pokret koji radi na tome da prisili ljude da svetkuju nedelju. Taj pokret sve više raste.
Rimska crkva se naročito ističe svojim lukavstvom i prepredenošću. Ona može da predskaže šta će biti. Ona može da predskaže šta će biti. Videći da je protstantske i pravoslavne crkve poštuju time što prihvataju lažnu subotu i da se spremaju da je nametnu istim onim sredstvima koja je ona upotrebila u prošlosti, na može mirno da čeka svoj čas. Oni koji odbijaju svetlost istine, tražiće pomoć od ove samozvane nepogrešive sile da bi uzvisili ustanovu koju je ona sama osnovala. Nije teško naslutiti kako će spremno katolička crkva pružiti pomoć protestantima i pravoslavcima u ovom poslu. ko zna bolje od papskih vođa kako se postupa sa onima koji nisu poslušni.
Rimska crkva, sa svojim ograncima po celom svetu, sačinjava ogromnu organizaciju, koja se nalazi pod nadzorom papske stolice i treba da služi njenom interesu. Milioni njenih članova u svim zemljama sveta poučavaju se da su dužni da pokažu podaničku pokornost papi. Ma kojoj narodnosti pripadali i ma kakav bio oblik njihove vlade, oni treba da smatraju autotritet crkve većim od svakog drugog. Iako se zaklinju državi na vernost, ipak iznad svega stoji zavet poslušnosti Rimu, koji ih oslobađa svake obaveze koja nije u saglasnosti sainteresima Rima.
Istorija nam svedoči o veštim i upornim naporima papstva da se uvuče u poslove država i, zadobivši oslonac, da radi na ostvarenju svojih ciljeva, čak po ceni propasti prinčeva i naroda. Godine 1204. iznudio je papa Inocentije III od Petra II, cara Aroganskog, da položi ovu neobičnu zakletvu. »Ja, Petar, car Aragonski, priznajem i obećavam mome gospodaru, papi Inocentiju, njegovim katoličkim naslednicima i rimskoj crkvi stalnu vernost i poslušnost. verno ću čuvati svoje carstvo u poslušnosti prema njemu, skupocenu veru ću braniti, a krivoversku pokvarenost goniti.«  Ovo se slaže sa tvrđenjima u pogledu moći rimskog prvosveštenika da on ima »zakonsko pravo da obara careve« i da »može da oslobodi podanike od njihove zakletve vernosti prema nepravednim vladarima.«
Neka se ne zaboravi da se Rim hvali upravo time što se nikada ne menja. Principi Grgura VII i Inocentija III su još uvek principi rimokatličke crkve. Kada bi imala silu, crkva bi te   principe sprovodila istom energijom kojoj je to činila u prošlim vekovima. Protestanti i Pravoslavci malo znaju šta rade kada prihvataju pomoć Rima da bi uzvisili nedelju. Dok oni gledaju da postignu svoj cilj, Rim teži da učvrsti svoju silu da bi povratio svoju izgubljenu vlast. Neka Sjedinjene Države i Evropa  usvoje princip po kome crkva može da kontroliše državu; neka se verski propisi nameću od strane građanskih zakona; ukratko, neka autoritet crkve i države ima vlast nad savešću i pobeda Rima u ovoj zemlji biće osigurana.
Božja reč je upozorila na neposrednu opasnost koja se približava; ako se ova opomena odbaci, protestantski  i pravoslavni svet će iskusiti kakve su stvarne namere Rima, ali onda će biti prekasno da se izbegne njegova zamka. Moć Rima neprimetno raste. Njegova učenja imaju veliki uticaj na zakonodavne skupštine, na crkve i na ljudska srca. On podiže svoje visoke i ogromne građevine, u čijim će se tajnim podzemnim prostorijama ponoviti njegova pređašnja progonstva. Tajno i neprimetno učvršćuje on svoje snage da bi ostvario svoje ciljeve i izvršio napad kad dođe odlučni čas. Sve što on želi jeste da ima pogodniji položaj, a taj mu se već pruža. Mi ćemo uskoro videti i osetiti šta je namera Rima. Ko bude hteo da veruje i da bude poslušan Božjim rečima, navući će time na sebe ruganje i progonstvo.