danima sam pod utiskom, a o ovome ne mogu pricati ni sa kim... ne mogu ni sa kim iz svoje blizine, a rado bih... ovo je tajna moje dobre prijateljice...i jedna od onih stvari zbog kojih je jedino dobro iskopati rupu, urlati u nju i ponovo je zatrpati...
ima vezu sa svojim ucenikom...koja traje izvjesno vrijeme, a meni je priznala prije desetak dana.moje je godiste. nacin na koji sam reagovala je nacin na koji nikada sa njom nisam razgovarala i bila sam prilicno gruba. dugo smo razgovarale, nije shvatila pogresno moj nastup, ali me je, priznajem, uhvatila nespremnu... sto iz straha, sto iz soka, sto iz razocaranosti zbog suludog izbora sa njene strane...
ona je...sjajna osoba. koja je zaljubljena. ne vidi siru sliku ni razmjere moguce katastrofe. u malom je gradu. svako svakoga zna. patrijarhalna sredina. sredina u kojoj te razapinju na krst za mnogo bezazlenije stvari. ali, ne postoji sredina koja bi opravdala i imala razumjevanja za takvu vrstu odnosa. medjutim, u metropolama mozes da se sakrijes i prodjes neopazeno. tamo gdje je ona- skoro da je nemoguce.
ja...svoje prijatelje jako volim. onakvi kakvi jesu i sa izborima koje prave. izabrala sam da cutim i da joj se ne mjesam i gledam u kom pravcu se sve to krece, nadajuci se da nece biti nekih velikih poslijedica po sve.
to moze biti horor u najavi.
u razgovoru mi je rekla ( tom jednom jedinom, jer se bojim da bi nasi, ovoga puta zacudjujuce razliciti stavovi, mogli da pokvare odnos do kojeg mi je jako stalo nekim sljedecim napetim razgovorom na tu temu) : " zasto gledas samo u pravcu loseg raspleta svega ovoga?"
nikada sebe nisam tako dozivljavala...kao nekog ko crnjaci ili panici, ali priznajem...nerado...reagovala sam upravo tako.
stav mi se svakako nije promjenio ni milimetar, ali se osjecam lose sto svoga ratnog prijatelja i nekog ko mi je sestra po svemu...sto je naislo vrijeme...da ne mogu rame uz rame da stojim uz nju, da podrzim, da razgovaramo o svemu otvoreno...sto ne mogu sebi da je opravdam, sto ne mogu sa strahom da ne mislim o njoj...
rekla je naravno samo meni, svom najboljem prijatelju- a kome bi drugom tako nesto rekla? pitam se...jesam li reagovala kao najbolji prijatelj ili onako kako bi reagovali svi kada bi saznali...sa osudom?
predavala sam klincima od 18 godina. znam o cemu govorim. znam kako izgledaju. znam kako se ponasaju. znam sta su nagoni. znam sta je hemija. ali misljenja sam da su upravo to- klinci. i odgovornost kao profesoru i autoritetu za takvu vrstu odnosa je- ISKLJUCIVO NA MENI.
Osim "grube" reakcije, ne mozhe se jasno videti kako si ti zapravo reagovala na tu stvar... Mozda i nije tako grubo sa gledishta neutralne osobe, a mozda je i pregrubo, ovim putem si sama sebe okakterisala i pitash ovde za saglasnost iil nesaglasnost... Ja, da budem iskren, dok ne chujem tvoj dati predlog i savet njoj ne mogu reci da li si je "razapela na krst" ili je jednostavno uljukavash lazhima... tako da, pre svega, interesuje me tvoja izjava.
Ako je ona tajna ili previshe lichna za podeliti, recicu ti ovako:
Nije osuda drugog reci ono shto zapravo mislish zbog svojih stavova i razmisljanja, vaspitanja i sredine. To je jednostavno najiskreniji stav i nishta vishe. Nisi je se ti odrekla kao najbolje drugarice, to bi vec bila osuda. A to shto si delovala grubo u skladu je sa situacijom. Ona ne sme i ne treba da ochekuje lazno odobravanje nechega za shta je i ona sama delimichno svesna da je opasno. Iskrenost je najveca karakteristika najboljeg prijatelja. A svi znamo da istina ume i te kako da boli. Opet, manje nego lazh sigurno.
Zakljucujem da ste obe profesorke. U skladu sa profesijom (osim na fakultetu, ne znam koliko po zakonu, ali ima primera), odnos sa uchenikom nije opravdan. Puno je tu rizika koji mogu da izadju na videlo tek vremenom.
Ne znam vam godishta, ali mogu da se slozim da lik od 18 godina definitivno ne razmislja o ozbiljnoj vezi ili braku. Tako da ona moze da bude povredjena po tom pitanju, a mozda chak i iskorishtena jer je u situaciji da mu povladjuje na poslovnom planu (ukoliko njemu lichno predaje)
U svakom sluchaju, ona ima puno toga vishe da izgubi od njega. To treba da ima u vidu. Zapravo, trebala je.
Sada je vec kasno kada je odpochela takvu romansu, i najjednostavniji savet tipa "rastavite se dok nije kasno" moze da je uvali u i te kakvu nepriliku ukoliko dotichni "momak" to loshe primi. Ucene mogu biti na pomolu na svakom koraku. E sad, tu ce biti njegova rech protiv njene i nije loshe da se pazi i u tom pogledu mogucih dokaza.
Jedno je sigurno... ne treba mnogo ochekivati od takve "romanse"... I da nema puke korsiti u njihovom odnosu, malo je verovatno da ima nechega vishe od klasichne hemije sexualne prirode i njegovog sazrevanja i istrazivanja... Daleekooo, daaleekoo je to od ljubavi....
mislim da je vise nego jasno iz mog posta sta ja mislim o svemu tome...
i kako sam reagovala...i koja su osjecanja u meni bila kada sam cula to sto sam cula, pa samim tim moze da se nasluti i reakcija...
slazem se sa tobom...nema tu ljubavi, to su niske strasti...i cijena koja moze da se plati...prevelika je.
ja negdje vjerujem da je nase prijateljstvo doraslo ovom izazovu...jer znas...prijatelji ne rade uvijek ispravne stvari i nisu savrseni. oni, potpuno opravdano, ocekuju razumjevanje od tebe kada ga citav svijet, a bivaju i takve situacije, nema. tesko je sacuvati bliskost i povjerenje, ako nas najbolji prijatelj ne razumije stvar, odnos ili postupak koji je vama jako vazan.
mozda sulud, u ovom primjeru svakako sulud...ali toj osobi, nazalost, jako vazan.
opcija okretanja ledja ne dolazi u obzir, ja je volim. i potrebna mi je.
ali ona ne moze da prica o tome sa mnom. prvi put u nasem dugom odnosu postoji njoj jako vazna stvar gdje ja panicim i sablaznujem se. ja ne mogu da glumim da je razumijem i opravdavam. nije posteno i ne znam kako to da izvedem. a onda...kad me prodje sva ta silina raznih osjecanja...pomislim...pustam li ja najboljeg prijatelja da kroz to prolazi sam, jer ja...ne umijem i ne znam da se postavim kako treba? jer vidim u tome samo teski zajeb i crnjak?
ps. traje predugo...nije nekoliko mjeseci u pitanju, a ovih dana je napunio 18 godina.
« Poslednja izmena: 27. Jun 2011, 16:57:55 od sesircic »
Ne morash ti okrenuti ledja drugarici samo zbog toga... taman posla... njen zivot, njena stvar.
Ne kazem da joj u svakom trenutku treba dozvoliti da radi shta hoce jer je to njena stvar, ali ti vishe od davanja naiskrenijeg saveta (shto inache i jesi uradila uzevshi u obzir i tvoju rekaciju) i ne mozesh da uradish...
Na njoj je da vidi shta joj je dalje chiniti... A ti si lepo rekla, ako i ti teshka srca pristajesh da budesh potpora njoj, zamisli tek koliko ce je drugi osudjivati zbog tog gesta... Ona to takodje treba da ima u vidu...
Malo sebichno zvuchi ali ti nikako neces moci da ispadnesh krivac zbog njenog polozaja, narochito sada kada je on postao i punoletan (da ne ispadne neko sauchesnishtvo u pomaganju zavodjenja maloletnika i slichno).
Ustanovili smo da ona nema prava da se ljuti na tebe, a da ni ti nemash nekih razloga da se ljutish na nju. Jednostavno - ti neshto opravdavash, ona ne i obrnuto. Niko nije savrshen kao shto si i sama rekla.
Da je rizichno, rizichno je. Da mozhe da ima strashne posledice po nju - mozhe. Ali isto tako, da je svesna toga - svesna je. A i da nije bila, sada si joj skenula paznju. U najmanju ruku trebad a ti bude zahvalna, nikako ljuta na tebe. A ti ne treba da sumnjash u sebe shto se prijateljstva tiche, postupila si na mestu.
E sad, ne znam jedino kakav vam je kodeks profesora, poshto obe predajete, pa da li vam je i duznost da takve sluchajeve prijavljujete i slichno. Mislim, i da jeste, ne ochekujem da je ti prijavish, ali to vuche dodatne komplikacije nakon shto se sve to sazna. Dodushe, tada se ochekuje da i ona ispadne fer prijateljica pa da tebe ne mesha u sve to.
Verovatno jedna od najtežih dvojbi - šta uraditi kada nam prijatelj traži podršku za nešto što apsolutno ne opravdavamo?
Pre nekoliko godina sam izgubila jednu drugaricu baš zbog slične situacije. Postupala je i radila stvari koje su meni, odnosno mom vrednosnom sistemu, bile nezamislive. I neko vreme sam ćutala, na neki način trpela. Videla da ne mogu tako, pa joj rekla šta mislim, ali i dalje prijateljskim tonom. Nije me ni saslušala. Ni uzela u obzir kako se osećam kad me nazove i 2 i po sata drvi o tome čega sam se tada (a i sada bih) gnušala.
Naš odnos vremenom je postao loš. Hladan, a i sva negativna energija sa moje strane taložena morala je isplivati na površinu. Kada sam je ponovo suočila sa tim što sam mislila, samo bez rukavica ovog puta, iznenadila me je količina zamerki sa njene strane na mene i na neke moje izbore i životne odluke još od ranije, pre toga. Osuđivanje za stvari koje nisu imale veze sa tom tadašnjom situacijom. Tada mi je postalo jasno koliko je naše prijateljstvo bilo pravo i iskreno. Samo na površini.
Neću da lažem, ponekad mi nedostaje, iako danas nismo ni u kakvom kontaktu. Imale smo sjajnih trenutaka, i pored osnove koja je bila trula. Bila je u nekim situacijama pravi prijatelj ili i dalje želim da verujem da je tako. Ništa nije crno belo, to sam malo kasnije shvatila.
Svaki odnos ima svoje uspone i padove. Mislim da je ključno da odvojimo ličnost našeg prijatelja od njegovog ponašanja. Jer, ličnost je ono što volimo kod njega, ponašanje je promenljivo i imamo pravo da ga ne podržavamo. Ali, da i dalje podržavamo i volimo tog prijatelja kao ličnost.
Razdvojiti to, prava je mudrost. Sumnjam da je lako; naprotiv, verovatno je jedna od težih stvari u svakom odnosu. Mislim da je to jedini pravi put.
I've always believed in numbers and the equations and logics that lead to reason.
But after a lifetime of such pursuits, I ask,
"What truly is logic?"
"Who decides reason?"
My quest has taken me through the physical, the metaphysical, the delusional -- and back.
"And I have made the most important discovery of my career, the most important discovery of my life: It is only in the mysterious equations of love that any logic or reasons can be found.
Tema: 
