U Podgorici ubijen Aleksandar Saša Pejanović - borac protiv Milovog režima

Да ли је Саша Пејановић убијен кад су ''момци'' прешли са бејзбол палице на ''глок''?
ПОНЕДЕЉАК, 06 ЈУН 2011 06:20 ФИЛИП КОВАЧЕВИЋ - ВИЈЕСТИ

Прва реченица мог првог текста у овој рубрици, објављеног новембра 2008. године, је гласила: "Лице црногорске демократије данас је лице Александра Пејановића по изласку из подгоричке бетоњерке". Поменуо сам тада десетак људи са бејзбол палицама енормног богатства и политичке моћи који без милости деценијама батинају стваралачке могућности и здрав разум црногорских грађана. Тај текст сам назвао "Папагај држава".

Прије седам дана Александар Пејановић је убијен. Да ли то значи да је тих тада поменутих десетак људи прешло са бејзбол палица на пиштоље марке глок? Да ли то значи да сада више нису суштински угрожене само стваралачке могућности и здрав разум него и оно коначно и ултимативно, најдрагоцијеније, сами животи црногорских грађана? И зар онда није "Папагај-држава" једно благо, па чак и превише академско, одређење за државу у којој је смрт на ужареном и прљавом уличном асфалту трагедија која се одиграва у све чешћим временским интервалима? И у којој не постоји промишљени институционални одговор и кредибилна заштита?

Свако ко је на интемету имао прилике да гледа изјаву Александра Пејановића коју је снимио непосредно посхје пуштања из бетоњерке може да се увјери да је Пејановић вјеровао да му је живот у опасности. Вјеровао је да постоје људи у Црној Гори који желе његову смрт и он их у изјави јасно именује. И наводи разлоге. Да х је неко икада истражио цијелокупну позадину ове изјаве? Гдје су резултати те истраге? Или то није у најновијем акционом плану? Или то не траже "Венецијанци"? Или је то једно од оних питања која су у Црној Гори забрањена?

Пет година је прошло од проглашења црногорске независности. А у држави имамо само двије константе: безакоње и безнађе. Безакоње царује јер врхушка власти не познаје границе у својој бахатој самовољи. Случај Василија Миличковића, на примјер, показује да је могуће да вам тзв. државни органи уђу у приватни посјед по њиховом сопственом ћефу. И да вас хапсе, кажњавају, шаљу у затвор. И вас и вашу ужу породицу. И то све без икаквог законског утемељења. И уз то да вашу борбу за заштиту елементарних људских права безобразно и безочно исмијавају и називају "циркусом"... А да и поред тога остану на својим функцијама и да парадирају пред евроатлантским делегацијама. И да механички куљају из њихових уста бирократске фразетине попут "борба против корупције и организованог криминала" и главна препрека иједном и драгом. Јер су оличење корупције, криминала и неправа.

Да је добро изучио ДПС тумачење владавине права од свог претходника Мила Ђукановића, у изјави поводом случаја Михчковић, показује и садашњи премијер Игор Лукшић. Наиме, за њега је то "класичан случај у коме треба обезбједити пуно поштовање прописа." Али већ у наредној реченици додаје да му се чим да се "многе несугласице премошћавају уколико разговарате." Дакле, то је данашња Црна Гора: владавина права, ах уз "договор." Прописи уз кафићу! То је политичка једначина коју спроводи "реформски" премијер. Наравно, свако ко у Црној Гори живи отворених очију знао је од првог дана да је ново рухо ДПС-а само она "длака" коју шакал мијења по политичкој потреби спонзора из иностранства. А ћуд остаје иста. Да гази све што стоји на путу њихових личних интереса. И партија, и нација, и религија, и морал - све је ту секундарно. Камелеони-профитери.

Најужасније од свега, и живот драгих је секундаран. Храбро свједочење Слободана Пејовића о депортацијама близу стотину Бошњака из Црне Горе војним формацијама Радована Караџића у мају 1992. године то показује. Потврдио је то и тадашњи предшедник Момир Булатовић на суду у новембра 2010. године када је рекао даје иза депортација стајала држава, да ништа није рађено без консултација са државним институцијама тога времена. Дакле, и са владом којом је предшедавао Мило Ђукановић.

Међутим, крајем марта 2011. године, чак и најниже рангирани у полицијској хијерархији који су и били притворени само да би одиграх улогу "дежурних криваца" су неправоснажном одлуком Вишег суда ослобођени. Оптужницу за ратни злочин против цивилног становништа судије су одбациле и протумачиле депортације у смрт као дио "свакодневних активности" МУП-а. Један од оптужених је тада изразио сву дубину црногорске контралустрације када је рекао: "Опет бисмо урадили исто, служба је служба." Па, да, због тога и јесте Слободан Пејовић константна мета свих структура мрака у Црној Гори, због тога и јесте перманентно малтретиран, шиканиран и прозиван од стране тзв. државних органа, а у најновијем пакленом сценарију из врха хоботнице, техником коју је Милан Поповић прецизно назвао "жртвом на жртву" подмеће му се улога прогонитеља.

Јер, у држави у којој је "служба служба", све је дозвољено, све је могуће. Такво безакоње мора да породи безнађе. Деструктивно и самодеструктивно понашање буја. Идејна алтернатива која би могла да усмјери енергију према креативној изградњи боље будућности је загушена активностима кораптивно-репресивног апарата. Због тога се свако оклијевање и застајање у отпора скупо плаћа. Жртвама овог режима.

http://www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/7864-da-li-je-saa-pejanovi-ubijen-kad-su-momci-preli-sa-bejzbol-palice-na-glok-