Iz ženskog ugla

Gotovo je, daj mi moje stvari

Moj dugogodišnji a sad bivši dečko, šta god da ja sad pričam ili kako god da ga se sećam, bio je sasvim na mestu. Naročito u trenucima kad mu je osmeh pravio obruč oko glave, a to nije bilo tako retko. Bar ne dok je kao nacionalna manjina živeo u Srbiji i znao da uživa u malim stvarima. Kad je prvi put otišao, radio i doneo koji dolar iz Amerike, stvari su se promenile. Upoznao je svet, dobio je snagu i samopuzdanje, ali se u njega uvukla neizlečiva, ali srećom površna depresija. Znao je da kaže:

- Neka ovo ostane kod tebe. Tako kad budemo raskinuli, moraću po nešto da svratim.
ili
- Bolje neka je kod tebe, tako ću imati razlog zašto treba da te vidim.

Smejali smo se tome, ali taj dan je došao. Posle mnogo peripetija, druženja, svađanja, on je rešio da prekine svaki kontakt sa mnom. Kad sada razmišljam o tome, bilo je to i najpametnije rešenje.

Raskinuli smo mnogo ranije, ali smo se definitivno posvađali na dan pred njegov rođendan, 10. maja. Pošto mi nikad nije bilo žao da na njega odvojim novac i kupim mu nešto što priželjkuje, što danima gleda, ali ne sme toliko para da pljune, ni ovog puta nije bilo drugačije. Pripremila sam mu poklon i poslala poruku na koju je on odgovorio - nikad gluplje. Otad se više nikad nismo čuli, iako sam mu i sledeće godine poslala potpuno neutralnu poruku "srećan rođendan". Neće da kaže ni hvala.

I iako se po kući vuku šrafovi, njegovi pokloni, knjige, reči, slike, pažnje, košulje, i ko zna šta sve ne, najviše me boli taj poklon za njega koji nikad nije ni bio njegov, ta stvar koja nije ni moja, ni njegova, koja nikad ničija neće biti. Za koju on nikad nije saznao da je za njega. I verovatno nikad neće. A ja nikad neću moći da kažem "zaboravio si nešto" ili "ima kod mene nešto tvoje". Boli to nikad. I to što nikad neću imati razlog da se vidimo.



Izvor: Glas Javnosti \ Milica Bjelovuk

Iz muškog ugla

Gotovo je, daj mi moje stvari

- Jel tako?
- Tako, kretenu jedan!
- I nemoj više da me zoveš, glupačo! - povikao je Miloš za Elenom, cupkajući s noge na nogu.

Stajao je, onako zajapuren, pored parkića u centru Valjeva; polako mu je dolazilo u glavu da ga svi gledaju. Bilo je dva sata po podne, penzioneri su svi odreda želeli da iskoriste poslednje trzaje toplog vremena u ovoj godini, i svi odreda su ga gledali. Ćutke, skoncentrisano, kao da gledaju drugi dnevnik. Sad se već osećao glupo. Nabio je kapu na glavu i krenuo u kafić, prebirajući nervozno po glavi šta se sve izdogađalo u poslednjih petnaestak minuta.

Znao je i sam da je to sa Elenom blizu kraja, ali ipak nije očekivao da će se sve završiti tako brutalno i brzo, u minutu. Već je, u tipično muškom maniru, razmišljao o tome koja bi mogla da bude sledeća, više zato da ne bi mislio na Elenu. Tako je zviždućući i stigao do "Grineta".

- 'De si bate!
- 'De si bate! - pridružio se Đaletu, koji je, kao i uvek, sedeo na kraju bašte.
- Šta ima, bate?
- Ma pusti, raskinuo sam sa Elenom.

U tom trenutku kroz glavu mu prođe, ni sam nije znao zašto, da je ostavio "fendera" kod Elene. Onda se seti da mu je tamo i pola garderobe (naročito kožna jakna), svi muzički ce-deovi koje su zajednički voleli (znači gotovo svi), tri dela Kastanede, ćaletov dvogled i još mnoštvo gluposti.

- Ostala mi gitara kod Elene!
- Puk'o si, bate! - podignu Đale obrve.
I zaista, baš bi bilo glupo da se odmah, za pola sata, za jedan ili dva, za nedelju ili dve ili za mesec dana pojavi na njenim vratima sa onim glupavim "e, a jel možeš da mi vratiš svirku?"

Glupo bi bilo i da se pojavi sa onim plišanim medvedom koji mu je poklonila, jer ipak je to bio poklon, a on je sve one stvari kod nje odneo onako, iz zezanja.
- Sve ti zavisi; možda ti vrati, možda ne vrati - gledao ga je Đale pun razumevanja.



Izvor: Glas Javnosti \ I. Ć.