of kors, pardoniram  


Svakako da se poštovanje zaslužuje, a upravo je ovo jedan takav primer. Nema nikakvog razloga da ga ne poštuješ. U njemu nema ničeg pogrešnog, ničeg nakaradnog, ničeg neprirodnog il ćega već, pa da bi se trebao tolerisati.

Ja to ne gledam tako.
Toleranciju od mene ima, ne samo on, nego svaki stvor na planeti koji ne ugrožava druge stvorove na planeti.
Međutim, isto kao što ti kažeš da nema razloga da ga ne poštujem, tako ja kažem da nema razloga da ga poštujem. A ne poštovati nekoga ne znači automatski da ćeš da ga išutaš čim ga sretneš. 

Ne mogu nikoga da poštujem a da nemam nikakav kontakt sa njim, na bilo koji način. Jednostavno, znamo o njemu samo ovo što je Filozofer ispričao, a ispričao je svoje lično viđenje. I to je u redu. Ali, da bih nekoga poštovala, taj neko mora kod mene lično i personalno da zasluži to poštovanje, na neki način koji je meni vredan poštovanja. Do tada, može da računa na toleranciju.

Nema poštovanja apriori, nema poštovanja jer je neko tamo rekao o nekome tamo da je nešto tamo. Poštovanje se, bogami, i te kako zaslužuje, nikako podrazumeva.

Nema to toliko veze sa konkretno ovim labudom (sad zvuči smešno  ), nego mi je samo poslužio kao primer da objasnim moje revidirano viđenje poštovanja.

Ne govorim ja o poštovanju njegovog druga kao individue, već o poštovanju njegovog stava, rezona, razmišljanja, kako god, o kojem se ovde govori i po meni on (stav) to poštovanje zaista zaslužuje.

To je po tebi i to je u redu. Po meni, tolerancija. Poštovanje tek nakon nečeg konkretnog, nekog iznetog stava ili slično. Ako je isto poštovanja vredno.

Bojim se da me ne razumeš. Ajd ovako... Tvoja drugarica kupi cipele. Pokaže ti te cipele. Ti ih pogledaš i vidiš da su ok cipele, pa čak i fine, daleko od nekakvog užasa. Al opet, to nisu cipele kakve ti voliš i kakve bi ti kupila.

E sad, hoćeš li da poštuješ ili istolerišeš njen izbor? 

da... vazi... bajke su na drugom spratu ..  

evo dosla je zla zemunka da se pokaki po carobnosti ovog para...  

prvo, da oni se svadjaju, jer je to nezaobilazni deo zivota svih zivih bica koja zive u parovima... sem mozda kad je u pitanju celija koja se deobom deli na dve celije, pa sad ako te dve celije nekako komuniciraju, a verujem da sigurno komuniciraju na nekom nivou, a ono bar kao puka razmena energije, sigurna sam da se svadjaju zbog nekih njima znanih razloga  

drugo, jos su mladi relativno, pred njima je citav zivot... da je zivot proveden u vrlini lisen svih ekstrema, svakako pozitivan - slazem se... ali da postoje dva ziva bica koja ce koegzistirati u nekoj zajednici i funkcionisati sasvim bozanski... to je sviranje...

misljenja sam da su zene te koje mogu da razvale sklad jednog ovako opisanog odnosa, pre nego muskarci... ne pitajte me zasto, prosto mislim da su muskarci sa vecim predispozicijama za zivot u vrlini, skromnosti i da su u krajnjoj liniji skoloniji asketizmu nego zene.

okusice i taj stvor sta znaci kad drugi muskarci kazu "kako bih joj glavu otkinuo sada" i slicne zabavne recenice koje se muvaju po muskim glavama  

Ne znam koliko si ti filozofe to idealizovao u svojim očima... i šta je prava istina i realnost... ali ovo je suviše utopijski.
I nekako veštački neprirodno.... kao da je proveo veći deo zivota u kondomu.

Meni lično... poprilično zastrašujuće deluje.  Mene ovakvi ljudi plaše, al' to sam samo ja.



Anyway... nije baš da se nešto posebno trudim da ti upropastim entuzijazam ovim labudovima. Ali biću iskren, poznajem par ljudi koji su išli ovom putanjom. Skromnost, duhovonost, pravda itd itd itd... ostali ideali kojima tezimo.
Nije se baš završilo onako bajkovito kako se očekivalo. 
Odnosno onako kako su drugi očekivali. Ja sam prema tome suviše skeptičan, uvek.
Imam osećaj da ih s.ego svakodnevno bombarduje sa nemogućim zadacima. (Kad se već frljamo sa psihologijom) ... toliki pritisak i neravnoteza mora kad tad da pukne i nešto da kvrcne. A kad kvrcne, budu ko kerovi pušteni s lanca i mnogo gori od većine ljudi.
Jer svet bas i ne funkcioniše onako kako bi trebalo posmatrajući očima svojih ideala. 
Niko, osim fiktivnih likova... ne moze ravnodušno neljudski da posmatra kako mu ideali gore pred njegovim ocima i kako se svet ruši.
I kako sve te frustracije utiču na sve sfere zivota. Grickajući ga malo po malo.

Moja pretpostavka je da još uvek nije imao pravog izazova.
Na svakom nivou, ne samo ljubavnom.


Lično... sve najbolje zelim. 
Al'... poprilično sam skeptičan... i ne bi se previše zanosio...

sto bi reko moj dragi tata .. muda od labuda 

Zavidim coveku

Iskreno verujem u to što je napisano u uvodnom postu jer sam imala priliku da vidim i upoznam takve ljude, na žalost često ne u istom paru.
Možda sam idealista, utopista, blesavi romantik..ali i dalje verujem da neki ljudi i dalje uspevaju da žive pod parolom "mogu da osvojim svet jednom rukom, ako drugu ruku držim u tvojoj".