Da li zbog proleća ili neke teme koju sam nedavno pročitala na jednom od foruma, setih se nedavno svog prvog poljupca. Svi klišei važe i u mom slučaju – bio je čudan, sladunjav, mekan i zauvek ću ga pamtiti. Da li je moglo biti drugačije?

Sve što nam je nedostajalo bilo je proleće. Ni najmanje se nisam usuđivala da razmišljam o tome da uopšte postoji šansa da on „pokuša nešto“.

Izašli smo na popodnevni čaj i (obzirom da sam bila relativno mlada) on me samo nekoliko časova potom dopratio do samog ulaza u zgradu.

Osetih da se nešto sprema i htedoh brže-bolje da se oprostimo. Cmoknuh ga u obraz i pohitah uz stepenice, ali me je u trenu oka uhvatio za ruku i poljubio.

Danas dok razmišljam o tome, zaključujem da je sve bilo savršeno.

Da je odugovlačio ili počeo da priča nepovezano, znala bih o čemu je reč i dok bi on napućio usne, ja bih već bila na vrhu stepenica.

Da je kojim slučajem još u kafiću dao i najmanji znak da me tako nešto očekuje, verovatno bi iz mene progovorio moj dečji, a ipak devojački ponos i od cele naše priče ne bi bilo ništa.

On je naslutio (srećom, stariji je od mene) da sam u panici i strahu i rešio je da nam oboma „prekrati muke“ jednim naglim, ali nežnim poljupcem.

Moj detinji razum kategorisao je tu pojavu kao nedoličnu i pomalo odvratnu, ali duboko u sebi jedva sam suzdržavala ushićenje.

Danas znam da taj poljubac nije bio prosto spajanje usana. Bio je to veliki iskorak u svet potpuno drugačijih međuljudskih odnosa.

Zato me je i zaintrigirao post jedne devojke koja traži savet od starijih forumašica i pita da li će njen dečko primetiti da se ona nikada nije poljubila.

Gotovo sigurno neće.

Ona sada ne zna da će u životu imati mnogo prvih poljubaca i da će pre svakog osećati neki nemir koji graniči sa euforičnom radošću.

„Taj“ prvi poljubac koji nju mori samo je početak. Niko neće ocenjivati njenu „tehniku“ niti zuriti u bubuljicu na čelu.

On će je, ako je pošten (a takvi se obično biraju za „tu“ priliku) poljubiti da bi zapečatio dogovor, izbrisao sve sumnje, da su oni u ljubavi.

I njemu, kao i njoj, to je test samopouzdanja i podjednaka muka, takođe bezrazložna.

Čovek se ne može odupreti tom nagonu da se nekome dopadne, da ga Drugi potvrdi kao dobrog, lepog, poželjnog ljubavnika (reč nastala od „onaj koji ljubi“).

Strahovi su razumljivi, ako o činu u kom učestvuje dvoje vi razmišljate sami dok se spremate za izlazak ili počinak.

Pošto su u tom strahu velike oči, njoj se može učiniti da od tog čina On očekuje neku neverovatnu virtuoznost od nje. Sve što neko može da očekuje kada je reč o prvom dodiru sa romantičnim odnosom jeste zahtevanje od sebe.

Iako sam i sama strahovala, iz ove perspektive shvatam da je to osećanje trebalo da bude usmereno na budućnost i ono što će „prvi poljubac“ izazvati.

Sled događaja je gotovo propisan: prvo se neko vreme drže za ruku i tu i tamo poljube. U većini slučajeva (čast izuzecima) nedugo potom raskinu. Sledi još nekoliko „platonskih“ odnosa pre „grandioznog“ ulaska u svet seksa.

A gde je duga veza, brak, održavanje istog, borba sa iskušenjima koje nosi? Sve su to posledice jednog te istog događaja. Prvog poljupca.

Da sam kojim slučajem stigla da odgovorim heroini ove priče, rekla bih joj da razloga za strah nema. Da ako je kojim slučajem on taj koji je neodlučan i stidljiv, ona učini prvi korak.

Ali da čvrsto obeća sebi da će taj trenutak pamtiti. Meni je značio više od male i velike mature, diplomiranja i preseljenja u drugi grad, jer su manje - više, te prekretnice nametnute.

Prvi poljubac, osobu i vreme kada će se dogoditi biramo sami.

Utoliko je radost koja se oseti posle onog sladunjavog i neobičnog ukusa u ustima veća.

Kako kaže Mika Antić: „Poljubac – to je videti stvari u slojevima“.

Izvor: B92