Tri meseca pakla u arapskom svetu :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Сецесије, скалпел неоколонијалног поретка

Пише: Драган Милосављевић

После потписивања указа председника Обаме да се одобрава деловање ЦИA у Либији, САД легализују још једну мисију својих неоимперјалних “анђела“ као неупитно право. На све то, у Москви слежу раменима и стиже порука саветника председника Медведева, Михаела Маргелова да “будућност Либије није са Гадафијем и његовим синовима”. После Јалте и Малте, у изгледу је таква подела интересних сфера која ставља потпуно ван снаге све елементарне постулате медјународног права.

Јер мање је у питању судбина пуковника, колико принцип немешања, који је дефинитвно после разбијања Југославије подстицањем сецесија, интервенција у Ираку, Авганистану и сада на северу Африке, дефинитивно мртав. Шта предстоји нацијама и државама предвиђеним за хируршки скалпел “капиталистичког екуменизма”, неке врсте необјављеног споразума светских корпорација (идеолошки помирених запада и истока) да у свом походу на екстрапрофит ставе под потпуну контролу владе држава, медјународно право, иституције укључујући ОУН. Да информисање претворе у искуључиви сервис својих глобалних интереса. Евентуални одговор може се наћи и у Београду.

Јер то што је текст „Теорија праведног рата”, аутора Брајана Оренда, кроз хрестоматију “Етика ратовања” уведен и на Факултет безбедности у Београду, а у њему се штићеници САД, терористи РФА (Ослободилачки покрет Руанде), покретачи грађанског рата у Руанди и њихов пандан на Балкану, ОВК, називају “космполитским, демократским групацијама”, то је сумануто. Како гледано са становишта НАТО бомбардованих Срба после сецесије Косова, тако и са становишта изостале правде због отимања органа, киднапованих и побијених жртава УЧК терориста... Дакле, степен аутошовинизма у Србији добија размере истинског интелектуалног геноцида. И то не упереног само против немоћне, небрањене истине, већ и против још живих људи, који се васпитавају на самомржњи и неистинама.

Тај процес ушао је у фазу још непознату у историји других народа. Која ће бити његова дефинитивно испостављена цена, то знају само повлашћени аутори пројекта. Може се та врста терора над истином наслутити и у гашењу култне емисије “Атлантис”, (Другог програма Радио Београда), на којој су светски ауторитети, као Чомски рецимо, почели да трагају за правим актерима исконструисаних или провоцираних злочина на тлу Балкана, као планираних повода за НАТО интервенције. У неоимперијалниом прекрајању, прво Балкана, па Азије, сада и Африке.

Председник као наруџбина

У сенци инвазије на Либију и на западу Африке, у Обали слоноваче, такодје, у току је насртај на суверенитет, само наизглед то је међуплеменски масакр, уствари градјански рат изазван страним арбитрирањем, посредовањем “побуњеника” око резултата председничких избора. Сличан сценарио међуплеменског надгорњавања “одрађен“ је пре неколико година у Сјера Леонеу, одмах затим у Либерији, где за злочине над саплеменицима одговара пред Хашким трибуналом бивши, прво амерички штићеник, па одбачени савезник, председник Чарлс Тејлор. У ту колекцију морбидних политичких калкулација и свесно изазваних помора, свакако спадају трагична збивања у Руанди, Бурундију и Заиру средином деведесетих.

У приобаљу Гвинејеског залива је, на ултиматум бившег колонијалног газде Француске, заправо на захтев председника Саркозија, председнуку Обале слоноваче, Лорану Гбабоу, наређено да прихвати као нерегуларне изборе на којима је иначе јесенас регуларно победио и то према налазу државне Уставне комисије. Пошто је одбио наређење, избио је рат хришћанског југа (Гбабо) са нахушканим севером, чијег претендента Аласана Уатареа за шефа државе подржавају САД и европски савезници.

Борбе су трајале месецима али медијски су свесно прећутане и речју и сликом. Обала Слоноваче нашла се на екранима тек, тек у току текућег дебакла запада у Либији, када су проамеричке снаге побуњеници и њихови инстркзотри ушли у престонични Абиџан, а француски специјалци, који имају базу у близини престонице, уаузели, тобоже бранећи стране држављане, аеродром, кључну стратешку тачку државе.

Дневно гину стотине цивила, уз масовне егзодусе, а Савет безбедности прошле недеље одрезао је непослушном председнику санкције ако не уступи лидерску позицију конкуренту, кога као победника види посматрачка комиисија невладиних организација. То је повод да се на свим информативним медијима у Србији, водја побуњеника назива “медјународно признати председник”.

Значи ли то да избори нису више унутрашња ствар једне државе, а да се око њихових резултата арбитрира преко невладиног сектора, који представља паралелни систем офиицијелној власти и који одговара само својим спонзорима из окружења светске владе и “Кризне групе” са Сорошем, Абрамовићем, Бжежиинским и Олбарјтовом. Управо су то ликови који су уочи пада “зида” осмислили “хуманитарне интервенције” као начин да се продужи живот НАТО и пронађе његова нова мисија у униполарном свету.

Прва жртва нове доктрине “хуманитарне“ хирургије била је Србија. Чињиеница, да судбина избора у Србији, зависи од одлуке Брисела да ли ћемо и када добити статус кандидата за улазак у ЕУ, заправо је на линији онога што се догадја у Африци. Или ако је тамо у питању “балканизација” овде је свакако “африканизација”, неоколонијално арбитрирање странаца у елементарна уставна права градјана.

И све то кроз обраћање председника нацији, а најаву неке врсте Србије протектората. Узалуд Чеди расистички испади , управо су његови неолиберални политчики истомишљеници, којима глумата лажну опозицију, “канибали“ демократије, а не црни државници изложени новој серији западних колонијалних арамада.

Цела изборна крвава фарса борбе за “демократију“ у приобаљу Гвинејског залива одвија се на иницијативу проамеричког, а француског председника, који је сличан маневар успешно обавио недавно у Тунису, најуривши председника Бен Алија твитер и фејсбук “револуцијом “. Ширењем селективних информација Викиликса о корупцији арапских лидера узетих из обавештајног језгра ЦИА САД том новом техником домино ефектом успешно дестабилизују Средоземље и Блиски исток. А онда арбитрирају, уз аситенцију НАТО и ОУН. Занимљиво да таквих података, који би уздрмали, рецимо, проамерички режим у Београду, нема. Овде не мрда ни лист, а камоли да прети “стиропор” побуна.

Сада, током агресије на Триполи, постаје јасније зашто су “револуцијама“ дестабилизоване и стављене под пуну контролу запада побочне државе око Либије, Египат и Тунис. Биле су потребне као базе за убацивање герилаца Ал Каиде и инструктора ЦИA. Брже боље признати су ови нваодни “борци за демократију“ од Париза за аутентичну владу Либије и били драги саговорници Хилари Клинтон. Све зарад отимања нафте од Гадафија. Уз убацивање “демократа” Ал Каиде и оружја за “побуњенике“, ушли су на територију Либије и британски и амерички специјалаци у одорама “хуманитараца”.

Јуче су њихове газде су под чадором Гадафија испијале кафу и продавале оружје, потписивали уговоре о новим бушотинама, данас бацају бомбе са осираомашеним уранијумом и прете да це разорити “велику вештачку реку” и 4 милиона прогадафијевских становника осудити на смрт од жедји. Толико о људским правима у “режији “САД”. Ради се о 4.ооо километара цевовода промера 5 метара којим је Гадафи велике делове пустиње претвпорио у житнице. То је новац од нафте који би запад хтео да “ хуманитарном интревенцијом “ пресели у своје сефове.

У целом том симулакруму борбе за “људска права” Арапа, Москва преко саветника председника Медведева, Михаела Маргелова, поручује на ТВ Раша тудеј, да је “Гадафи криминалац и да Либија нема будућности са њим и његовим синовима“. Уочи одсуства руског “њет” резолуцији Савета безбедности, која све више отвара пут отвореној агресији у Либији, уместо забрани летења авиона Гадафија, на овом каналу могла се чути полуофицијелна оцена Москве да је “Гадафи политички мртвац”.

Неке је зато изненадила изјава премјера Путина да се у Либији ради о “крсташком походу запада”, али им је овај “разлаз“ између председника и премијера објашњен врло једноставно. “Само председник одлучује у спољној политици”. Дакле, Јалте.. Малте.. па изгледа и Минхен. Лоше се пише у новој подели карата донедавним џокерима, сада до краја потрошеним савезницима. Редовно то су они лидери који су уз помоћ обавештајних служби запада и “револуција из касарани” приграбили власт од генерације “несврстаних”, ученика “брионске школе” Јосипа Броза. Када (ако) падне Момер, као ретки успели "СССР пучиста" у Африци, остаће још, изгледа заувек, недостижни Кастро на Куби. Њега ових дана обрађује Џими Картер да милом преусмери последњи преостали социјализам.

У медјувремену се западни покровитељи шверца драгуља управо ратосиљају свог снабдевача дијамантима, либиријског председника Чарлса Тејлора, коме се суди у Фритауну за “масакре над сопственим народом” али и “подстицање грађанског рата у Сијера Леонеу”. Како је досадашња истрага утврдила, овај бивши амерички штићеник дотурао је шверцоване дијаманте (најкрупнији поклонио Наоми Кембел, манекенки) најпознатијим западним корпорацијама. Уживао је америчку подршку више од деценије. Чарлс Тејлор је после обуке у специјалном центру у САД, а регрутован претходно међу затвореницима Алкатраза, почеком осамдесетих послат у Либерију, где је учествовао у пучу наредника Самјуела Доа. Овај је својеручно распорио председникиа Виљема Толберта, такође дуго година у милости Вашингтона, и бацио га са прозора председничке палате у масу, која га је већ мртвог линчовала.

Ваш хроничар, тада дописник Танјуга у Акри (Гана), био је од ретких новинара сведока овог ужасног призора ексцеса “револуције“, започете 13. маја 1980, као “студентске пиринчане демонстације”, уствари некаква претеча у увежбавању “Отпора” и “ружичастих револуција”, комбинованим са “револуцијама из касарни”. Штићеници ЦИА извели су бар педесет успелих акција рушења генерације несврстаних лидера ауторитарних социјалиста, тврде у објављеним записима “покајници” ЦИА.

Сутрадан, на моје очи и ТВ екипе ББЦ, у присуству 20.000 напаљених “револуционара“ који су узвикивали “хоћемо крв”, стрељана је на обали Атлантика цела влада, укупно једанаест министара, везаних за кочеве забодене у песак монровијског жала. Новинарка ББЦ-а је непосредно пред излазак стрељачког вода интервјуисала министре осуђене на смрт у процесу не дужем од пола сата, коме смо присуствовали и ми новинари.

Смртоносно новинарство

Тако се дописник Танјуга први пут уверио, на лицу места, како изгледа професионилизам “незавинсог“ и крајње нељудског односа западног новинарства, тако добро потом усавршеног на ЦНН, према коме смо ми из бивше Југославије (пре него што је растурена) гајили незаслужено страхопоштовање. После завршног кадра пропитивања избезумљених људи, којима су текле мокраћа и фекалије низ ногавице”, колегиница је узвикнула “добар посао момци“. Доов министар Тејлор је после успелог пуча, десет година касније, лично преклао свог шефа, бившег наредникиа Доа, када је овај изгубио поверење закулисних инспиратора пуча. Иначе, уочи убиства председника Толберта, број чланова амбасаде САД у Монровији порастао је са 80 на 300, а већ тих година број операција ЦИA, према америчким ауторима “ЦИА прљав посао у Африци” кретао се око 4000 годишње.

За наше читаоце биће занимљив податак да је на суђењу у Сјера Леонеу Тејлор изјавио да је “неименованој личности у Београду на руке 2001. било исплаћено 7 милиона долара за калашњикове и муницију” а да писмену потврду није добио, већ је ишло “на руке“. Ту вест, која је обишла свет на интернету и објављена у бројним листовима, домаћа штампа углавном је заобишла или минимализовала. Но, када се на сва уста ова власт хвали о поновном рађању наше индустрије наоружања и профитабилним пословима, ваља имати у виду да се Америка, да не би прљала руке уплитањем у међупелеменске сукобе, који су касније поводи њених оружаних интервенција, ослања се на своје посреднике, па и официјелне противнике, у испорукама смртонмосних пуцаљки. На сличан начин, уосталом, наоружавани су добровољци Ал Каиде у Босни и терористи Тачија, а потом “ослободиоци”, УЧК, на Косову.

Дакле, састављачи хрестоматије о “демократском” тероризму у Руанди и на Косову, а то су банде у функцији америчке политике, са мало муке, већ на Гуглу, али и у исечцима вести новинских агенција, могу добити свој прави лик. Постоје подаци да је “космполитски демократски РФА” у Руанди, где је започео геноцид у централној Африци, поникао у лабораторији ЦИА. О томе је својевремено јавила и “Политика”, на првој страни, позивајући се на недељњик “Африка”. Тамо лепо стоји да је асистенцију подарио председник суседне Уганде, Јовери Мусевени, који је обезбедио полигоне за обуку у режији америчких специјалаца.

Вођа угандске гериле, Јоври Мусевени, који је уз помоћ САД 1986. срушио Милтона Оботеа (занимљиво, слали су оружје и Гадафи и САД) омогућио им је, одмах по преузимању власти 1986, ексклузивним приступом у “троугао смрти у Луверу” да направим први у свету снимке остатака покланог живља, све у свему око пола милиона жртава угандског грађанског рата. Укресали су га Британци, довођењем Иди Амина, када је председник Милтон Оботе срушен са власти.

Тај филм, “Угандска поља смрти“, приказан је на сарајевској телевизији исте 1986. године, као најбољи документарац сталне емисије “Хоризонти” и био је заправо злослутна најава “африканизације Балкана” која је уследила нешто после 1990. Министар Јовери Мусевенија, Пол Кагаме, који је годину дана боравио у Охају у школи на припремама за вођу руандске гериле, од л99л, пошто су амерички агенти претходно обавили обуку терориста на тлу Уганде, почиње да хара у убија у суседној Руанди. Јер су “његовим земљацима Тутсијима”, каже Америка, “угрожена људска права“. Исто, коју годину касније, чини и УЧК на Косву. Убијају Тутси герилци Хуту полицајце и владине службенике непуне четири године. Да би 1994, уз логистичку помоћ белгијских плаћеника, на писти аеродрома у Кигалију тромблонском мином био разнесен авион и у њему председник Руанде, припадник Хутуа, Јувенал Хабаримана.

Закопана тајна Сребренице

Тада на сцену ступају новинари плаћеници, у радију “Мил колин”, у Хагу названим “радио који убија”, и упућују позиве владајућем племену Хуту, бившег француског колонијалног подручја Руанде, да се обрачунају са пробританским Тутисијима. Настаје општи покољ чији истински салдо никада до краја није прецизно утврђен. Али све жртве на суђењу у Хагу, а потом и у Аруши, Танзанија, приписане су искључиво испровоцираним Хутуима. Њих француске колонијалне трупе у Рунааи, у операцији “Плави тиркиз”, штите од интервентних трупа, отварају им пут за бекство у Конго. Тамо их прате не само трупе Тутсија из Руанде и Бурундија већ и угандске трупе, које се бацају на пљачку рудника злата.

У пљачкашки поход на Конго, на злато и дијаманте, крећу и остали “несврстани“ суседи, Ангола, Зимбабве, а на сцену поново ступа комунистички герилац, некадашњи ученик Че Геваре, Лоран Кабила. Да би, уз помоћ поклоњеног америчког оружја, оборио до тада Америци оданог као пса, Мобуту Сесе Сека. Диктатора са леопардовом шубаром не успевају да одбране ни плаћеници пристигли из Босне (десети диверзантски …), за које постоји основана сумња да су били међу извршиоцима злочина у Сребреници. У Заир су послати посредовајем обавештајца из Белгије, пуковника Андреаса, а намамљени су платом од 3.500 долара месечно. Они убијају свог “газду”, председника Кабилу и предају владарску столицу његовом сину, коме наручиоци целог русваја очито више верују. Већи део тих “бодигардова” гине у мистериозној експлозији на аеродрому Кисингани (централни Конго), где су чували складиште оружја.

У медјувремену, организатор атентата на легално изабраног председника Руанде, Пол Кагаме, бивши министар владе Уганде, постаје председник у Руанди. И то са безброј докторских титула, одликовања и међународних признања, углавном са високих институција из САД и Велике Британије.Тај домишљенко заиста подсећа, у много чему, на нашег “бравара”, укључујући и занимање доживотног председника. Само, заиста, има диплому факултета из Дар ел Салама. И то не почасну.

Изгинули француски плаћеници из Босне (домаће националности) чине данас само мајушни биланс од 5 милиона мртвих које је америчка интервенција у Централној Африци, у средишту некадашњег француског колонијалног царства, подарила као своју верзију “борбе за људска права” у Африци. Не само да је присуство плаћеника из Босне у Заиру прећуткивано у Србији, мада је о томе писала западна штампа, већ је и мој текст из 1997. о тим збивањима у Централној Африци “Југославизација Заира” а потом и “На трагу истине о Сребреници“, био осуђен на љубазно одбијање уредника. И тако десетак година. Та тајна и данас се упорно чува чак и гашењем Атлантиса који је на трагу овој колосалној намештаљци. А та подвала ће коштати Србију суверенитета и будућности. Јер ради се о сарадњи балканских и европских обавештајних служби у одрађивању плана ЦИА на идеју босанског губернатора Волфганга Петрича да се оформу светилиште жртава навогног српског геноцида над муслиманима. И произведе повод за директно НАТО уплитање на Балкану.

Делује само на први поглед нелогично, али је за обе стране Осме седнице непожељно копање по том сценарију и повлачење симетрије између балканизације Африке и африканизације Балкана. Поготово сада, уз заједнички пристанак на опцију окупацје и колонизације Србије, уз објашњење да (ма каква) Европа “нема алтернтаиву”. Аутори хрестоматије су очито неосетљиви на елементарну проверу података о правим покретачима ратова и намештених повода интервенција. Њих вероватно не интересују прави инспиратори покоља, увек на истој британској матрици “дивиде ет императ” .

Таквим учењем домаћи подводачи историје одузимају сопственој нацији право на рехабилитацију у улози неоимперјалнме жртве, када се за то роде услови. Да би тај дан освануо не треба га предупређивати фалсификатима којима се неоколонијални агресори бране од суда историје и за сада успешно ослобађају одговорности. Као подстрекачи ратова, државних удара и стварних и измишљених геноцида.

Извор: Видовдан форум