Na 70. godišinjicu 27-martovskog puča, Pressmagazin ekskluzivno objavljuje izvode iz memoara generala Borivoja Mirkovića, čoveka koji je želeo da bude upamćen kao dobrotvor srpskog naroda, ali je gurnuo taj narod u najkrvaviji sukob u istoriji.

Sedamdeset godina posle kobnog 27. marta 1941. godine, dostupan je, napokon, lični arhiv jednog od glavnih pučista - vazduhoplovnog brigadnog generala kraljevske jugoslovenske vojske Borivoja Mirkovića.

Čitavih pola veka i više, 27. mart su objašnjavali samo pobednici, istoričari Josipa Broza, kojima je on lično trasirao put svojim tumačenjem istorije.

- Preokret od 27. marta nije bio stvar pojedinaca, stvar male grupe, nego stvar čitavog naroda - rekao je drug Tito. - Inače se ne bi moglo izvršiti ono što je izvršeno. Pojedinci su učinili ono što je htjela masa, što je htio narod. Dvadeset sedmi mart 1941. godine bio je bojni zov pod oružje, na odbranu ove zemlje...

Na osnovu verodostojnih dokumenata, danas možemo da kažemo da se ova Brozova varijanta istorije pokazala kao netačna.

Već izvesno vreme raspolažemo dokumentima koji potiču iz tajne arhive engleskog Ministarstva spoljnih poslova; reč je o izveštajima britanskih agenata sekcije za specijalne operacije na Balkanu (SOE) koji su bili upućeni predsedniku engleske vlade Vinstonu Čerčilu. To su izveštaji Hjua Daltona, Džordža Tejlora, Aleksandra Glena, Bila Bejlija, Toma Mastersona i Trevora Glenvila.

Iz ovih dokumenata dobija se tačna slika: Englezi su platili puč. Dalton, u izveštaju od 28. marta 1941, kaže:

- Od kako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od 16 miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac.

I ne samo to. Evo šta kaže Glenvil (izveštaj od 27. septembra iste godine):

- Što se tiče pitanja učešća službe SOE u izvođenju puča, smatram da bi bilo fer istaći da su Mirković i Knežević radili spontano i nezavisno, ali da je, pošteno govoreći, i naša zasluga za takvo raspoloženje u narodu, zahvaljujući kome je i stvorena nova Vlada. U stvari, ovo je i rezultat našeg osamnaestomesečnog mukotrpnog rada.

Posle ovih navoda lako se može razumeti da je Broz podmetnuo lažnu verziju. Iz izveštaja engleskih agenata tačno se vidi ko je od Srba bio plaćen i ko je „pomogao" da se ostvare engleski planovi. Dakle, Englezi nisu potplatili ceo narod, već samo određene ljude. Ali sa malo novca uspelo im je da izazovu veliku nesreću „čitavog naroda".

U knjizi „Knez Pavle - istina o 27. martu" precizno je opisan ceo puč i to na osnovu svih raspoloživih dokumenata; posebno treba istaći da su autori imali uvid u lični arhiv kneza Pavla, koji je bio pod embargom i čuva se na univerzitetu Kolumbija u SAD.
Kako bi se dobila još celovitija slika ove velike srpske drame, potrebno je bilo sakupiti sve raspoložive tekstove koje su napisali sami pučisti. Antologija je posvećena srpskim antiherojima. Spisi Borivoja Mirkovića su do danas bili nepoznati istoričarima. Iz svega što je ostavio (a to nije mali fond) izranja tragična ličnost ovog generala koji je glavni organizator i izvršilac puča od 27. marta 1941. godine.

On nije primio novac od Engleza za svoje (ne)delo. On je nesreću izazvao iz ličnih razloga koje je on sam opisao u antologijskom pismu Dragiši Cvetkoviću od 18. aprila 1948. godine (vidi okvir). Svoj život je okončao u emigraciji u Londonu kao siromah, prikupljajući dokumenta koja ga opravdavaju u „Kairskoj aferi".
Iz ove antologije Pressmagazin ekskluzivno objavljuje nekoliko njegovih dokumenta. Za početak, njegov memoarski spis iz decembra 1941. u Kairu:

„Još prvih dana posle oslobođenja 1918. godine osetilo se da se stvorilo takvo državno uređenje, kako to nisu zahtevali ni državni ni narodni interesi.

Osetilo se da ne postoji jedna moćna i snažna vlast, odnosno jedna snažna ideja, za čije se ostvarenje tražila izvanredno jaka snaga s velikim političkim razumevanjem.

Sve ovo razapinjalo mi je dušu i spremalo u meni revolucionarnog osvetnika, koji je godinama i godinama zvonio korneviljskim zvonima i pozivao pošteni i svesni narod na uzbunu i na odmazdu.

Otprilike pre pet godina, kada sam već stigao do jednog položaja s koga sam obimnije mogao da radim na prikupljanju svih pozitivnih snaga, pravih i istinskih rodoljuba, stvorio sam odluku da oborim jednom zauvek sramne režime zabušanata, marodera i vagabundi, koji su posle ujedinjenja pristizali jedan za drugim, smenjivali se i spremali narodnu propast.

Sistematski sam radio da prvo duhovno pripremim i prikupim sve mlađe ljude s kojima sam sarađivao u svom službenom životu i to ne samo među svojim vazduhoplovnim oficirima, već i u celom beogradskom garnizonu.

U toj pripremi koristio sam svaki momenat da sondiram mišljenje svojih mlađih saradnika i posle diskusije o prilikama u zemlji i o našoj neminovnoj nacionalnoj propasti; većina od njih odlazili su sa suzama u očima i s rečima:
- Pa šta čekamo?"

Borivoje Mirković je još 1918. godine shvatio da je Jugoslavija - promašaj. I on postaje, kako sam kaže, „revolucionarni osvetnik"!

On se sprema da spasava narod od propasti i već sebe vidi kao „izabranika NEBA". Pa kaže:

 „To je bila ta moja osnovna priprema kod mlađih ljudi. O većini naših političkih ljudi imao sam veoma loše mišljenje, a o samom knezu namesniku i njegovim sposobnostima, naročito u vođenju uprave zemlje, možda i najgore."
Kao da smo u Šekspirovom „Hamletu". I Mirković nastavlja:

„Da bi zaista moglo doći do jednog stvarnog narodnog oslobođenja od svega zla što je kao neka neman pritiskivala narodni život, bilo je potrebno prvo uzeti vlast u Beogradu silom, oboriti režim i dovesti nove ljude, koji će stvoriti i ostvariti jedan novi, bolji i sigurniji poredak u zemlji.

Duhovno sam sve pripremio. Bila je potrebna samo jedna zapovest i sve bi bilo izvršeno takoreći u magnovenju.

Moje familijarne nezgode sprečile su me u tome, jer sam očekujući poboljšanje u porodičnom životu propustio momenat da ostvarim moju već utvrđenu zamisao. (Tih dana moja žena, teško bolesna, umirala je u bolnici, a malo dete ostalo kod kuće bez ikakve nege i nadzora).

Da sam još tada izvršio udar narodnog oslobođenja, ratni događaji iz 1941. godine ne bi nas zatekli ovako nepripremljene. Sve ono što je vuklo zemlju u blato desetinu godina trebalo je, po mojoj zamisli, da se utopi u krvi, bespoštedno i do poslednjeg krivca, pa makar to išlo i do miliona."

Mirković je i pored svih teškoća na koje je nailazio, smelo išao ka svom cilju:

„Nemajući saradnike na višim položajima, morao sam da odugovlačim, hteo - ne hteo. Jedina moja nada i snaga na koju sam sigurno mogao da računam, bili su mlađi oficiri.

U neprekidnom usavršavanju ovih priprema zatekli su me događaji potpisivanja Pakta drugom polovinom marta 1941. godine.

Još na nekoliko dana pre potpisivanja Pakta sve je bilo spremljeno, samo se čekao dan koji će biti najpogodniji za izvršenje udara."

Mirković stalno osluškuje „glas naroda" i čuje šta narod „misli", pa je iz svega zaključio da je „narod zreo za pobunu":

„Kada je 25. marta potpisan Pakt, pala je kocka.

Potpisivanje Pakta u Beču, stvorilo je u meni odluku da oborim truli i narodu nametnut režim Dragiše Cvetkovića, zajedno sa knezom-izdajnikom i njegova „dva prisutna građana" (dva ostala namesnika)."

„Revolucionarni osvetnik" konsultuje i generala Simovića, koji je „u načelu" stvar prihvatio, ali mu je rekao da se mora još sačekati.

„Ja sam zapravo i čekao. Sada sam čekao da se dva potpisnika Bečkog pakta vrate u Beograd, jer sam smatrao da u slučaju njihovog ostanka u Nemačkoj, oni bi mogli da se vrate na čelo nemačkih bataljona i da, u ulozi jugoslovenskih Haha, ponovo formiraju neku vladu.

6. marta izjutra obavešten sam da su se ova dvojica vratili u Beograd.

Baš toga jutra ja sam u svojoj glavi izgrađivao poslednji plan za izvršenje udara. Ništa nisam smeo da pišem, da se stvar eventualno ne bi kompromitovala. Napominjem da je ovaj plan već ranije bio izrađen u mojoj glavi, samo sam ga obnavljao i utvrđivao.

Karakteristično je da ja, koji sam inspirisao i izveo udar narodnog oslobođenja 27. marta, nisam imao snage da izradim jednu pisanu skicu! Možda je za ovo bio razlog što mi je, kao zastupniku komandanta vazduhoplovstva, na nekoliko meseci ranije obijen u dva maha moj pisaći sto.

U mislima na izvršenje državnog udara proveo sam sve do 13 časova, potpuno sam.

Pošto sam savesno i skrupulozno razmotrio sve činjenice koje su bile za i protiv, doneo sam odluku da u toku noći 26/27. marta u 2.20 časova sa trupama vazduhoplovstva i trupama zemunskog garnizona izvršim udar za narodno oslobođenje.

Moji najaktivniji saradnici bili su: u zemunskom garnizonu pešadijski pukovnik Miloje Dinić, a u beogradskom garnizonu pešadijski major Živan Knežević, koji su u toku poslednjih godina imali za dužnost da po mojim intencijama vezuju mlađe oficire za ovu ideju."

Kakvi su bili planovi generala Mirkovića posle izvršenog puča? On je želeo da ostane u senci. Nije, kaže, ni pomišljao da bude vođa.

„Možda će neko postaviti pitanje otkud baš da đeneral Simović bude predodređen za preuzimanje državne vlasti.

Ja sam trideset i nekoliko godina aktivni oficir i poznajem detaljno sve događaje i ljude, koji su prošli kroz staru srpsku, a posle i jugoslovensku vojsku. Dugo godina cenio sam, mislio i odlučivao koji su to ljudi u vojsci i politici (političare većinom nisam poznavao) mogli da dođu u obzir za spasavanje zemlje.

Dva čoveka koji su najviše privlačili moju pažnju bili su u prvom redu armijski đeneral Dušan Simović, moj dugogodišnji komandant vazduhoplovstva, a iz ratova poznati komandant pešačkih pukova i armijski đeneral Bogoljub Ilić.

Ja ni pod kojim okolnostima nisam hteo da preuzmem vlast 27. marta 1941. godine, jer sam želeo da moj rad ostane za narod i da bude apsolutno anoniman."

General je snevao da ostane upamćen samo kao dobrotvor srpskog naroda, nikako kao vladar. Kao što je on bio predodređen da izvrši dobročinstvo i spase narod, tako su, tvrdi, general Simović ili general Ilić bili predodređeni da postanu vođe. On, general Mirković, ostaje u senci i naslađuje se srećom celog naroda. Kasnije će se videti da je general Mirković imao i religiozne ekstaze.

- 27. mart je naša narodna nužda i taj dan trebalo je da bude prekretnica između bolesnog narodnog organizma i njegovog definitivnog isceljenja - zapisao je general Mirković možda i poimajući sebe kao Velikog Hirurga, lekara - iscelitelja.

Na kraju ovog spisa nalazi se posebno poglavlje pod naslovom „Moje veze sa Englezima". Mirković je tu zapisao:

„Engleski vojni izaslanik u Beogradu pukovnik Klark, dobijao je uredno sva obaveštenja o nemačkoj i italijanskoj vojsci, koja su tangirala Veliku Britaniju, od šefa 1. odseka Obaveštajnog odeljenja Glavnog Đeneralštaba, pukovnika Žarka Popovića.

Kada je pukovnik Žarko Popović u avgustu 1940. godine bio premešten za vojnog izaslanika u Moskvi, pukovnik Klark ga je pitao:

- Kome sad da se obraćam za podatke?

Pukovnik Popović mu je odgovorio:

- Ja ne poznajem nijednog većeg prijatelja Velike Britanije od đenerala Bore Mirkovića i on je jedini koji može da vam daje potrebne podatke.

Ja sam zaista saopštavao podatke o kretanju nemačkih i italijanskih trupa, koje sam dobijao najpoverljivijim putem, engleskom vazduhoplovnom izaslaniku potpukovniku Makdonaldu, i pre mog poznanstva sa pukovnikom Klarkom.

Ove podatke potpukovnik Makdonald dobijao je preko Šefa obaveštajnog odseka Štaba vazduhoplovstva majora Dušana Babića i rezervnog konjičkog kapetana Živojina Krstića.

I pored svih organa Intelidžens-servisa, koji su postojali u Jugoslaviji, niko od ovih nije mogao doći do tih podataka izuzev pukovnika Klarka, koji je ove dobijao od pukovnika Popovića, a potpukovnik Makdonald od mene.

23. marta popodne saopštio mi je potpukovnik Makdonald da predsednik vlade Dragiša Cvetković i Ministar spoljnih poslova Cincar-Marković putuju sutradan u Nemačku radi potpisivanja Pakta.

25. marta po podne ponovo je došao kod mene potpukovnik Makdonald i izvestio me da je Pakt potpisan.

Ja, momentalno strahovito uvređen i revoltiran, viknuo sam:

- Taj pakt mora da padne... On mora da bude oboren... On ne sme da ostane na snazi... Tu sramotu srpski narod ne može da podnese!

Na to me je potpukovnik Makdonald upitao:

- Pa šta možete sad?

Ja sam mu odgovorio:

- Ono što sam naumio! Pakt ima da padne!

Njegove reči posle toga bile su:

- Pa ko može sad to da obori?

Opet revoltiran, uzviknuo sam:

- Ja ću ga oboriti!"     


Dragi prijatelju, sve ovo je bila istorijska nužda, i kao da je sve sa neba dolazilo

Svojevrstan politički testament generala pučiste Borivoja Mirkovića izvanredno upotpunjuje pismo koje je on uputio Dragiši Cvetkoviću 18. aprila 1948. godine.

Dragi Dragiša, prijatelju i rođače,
Gospodin Trifunac, predade mi Tvoje pismo, koje me je najprijatnije iznenadilo i obradovalo, jer Ti si moj prvi prijatelj, ali onaj pravi i iskreni, i ja ću Ti, kao čovek, ostati večno veran i onako kako to zaslužuje Tvoja bratska pažnja i ljubav, koje si mi stalno ukazivao.
Tvoja porodična tragedija duboko me kosnula, jer tako tešku sudbinu nisi zaslužio niti Ti, a još manje Tvoja nesrećna sestra. Šta se sad može, nego koračati napred otvorenih očiju, ne bi li se zemlja spasla onog satanskog čudovišta, koje preti uništenju celokupnog srpstva.
Podugačko bi trajalo da Ti ovim putem dajem detaljnija razjašnjenja o svima događajima i njihovim konsekvencama. Ovim putem, kažem, nemoguće mi je, jer je suviše dugačko trajala moja odiseja. Ipak ću pokušati u najkraćem: nije bila „Kairska afera" već „Londonska", jer su je iz Londona provocirala fatalna braća Kneževići, koji behu već čvrsto zajašili Krunu i Metuzalemsku Vladu. Jedan kao Ministar Dvora raspućinskom snagom vođaše Mladost Kraljevu, a dugi, major, u svojstvu Šefa Vojnog kabineta pri predsedništvu, istom snagom, zaularenog i uškopljenog Slobodana, vodio je poput ordinarnog pravoslavnog sivonje, jer ovom majoru, jednom uredbom, koju donese ta jadna Vlada, po Vrhovnom naređenju Radojevom, dadoše prava kontrolne vlasti, i nije bio potčinjen predsedniku, uškopljenom Slobodanu, već neposredno kralju.
Pre nego sam se odlučio da izvršim Državni Udar, lomio sam se danima, da dođem do Tebe, i da u prijateljstvu, koje je već vladalo među nama, potražimo zajednički izlaz iz stvorene situacije. I pokolebam se u poslednjem momentu, kad sam se već bio spremio da tražim prijem i sastanak s Tobom. Sve je ovo bila jedna istorijska nužda, i kao da je sve s NEBA dolazilo, a radi grehova počinjenih na svima stranama državnog i društvenog života, došla je i kazna. Dobro kažeš: „Pred istorijom će se pokazati koji će od nas dvojice nositi odgovornost ili zasluge za ova akta, potpis Pakta i Državnog Udara".
Daklem, Dragiša, da završimo. Nemaš razloga da se ljutiš na mene, Tvoga prijatelja onda i sada. Ja sam Te onda cenio i sada Te cenim, i kao čoveka i kao prijatelja i kao političara i kao državnika. Prevario si se jedanputa, ali kako rekoh, ja Tebe ne teretim, ja Te i sada branim, a što se sve pa onako desi, kako Ti napred rekoh: BOŽJA PROMISAO. Nije se moglo izbeći i sa tim završimo naše objašnjenje, i nastavimo u prijateljstvu, jer ja i Ti naročito mogli bismo danas mnogo da učinimo i pomognemo. Ja i ostajem onaj stari Tvoj prijatelj i drug i rođak, i dozvoli da te zagrlim.


Izvor: Press

Zaista mi ni na kraj pameti bilo da je puč bio volja ne naroda nego pojedinaca i komunjara, kao i da je bio podstican od strane saveznika u cilju rasterećenja Zapadnog fronta...

Nikad ne bi rekao.

Швабе и англосаксонци су Србски непријатељи. Ниједан Србин нема шта да потписује са њима!

Оно што ови ''документи'' показују јесте јавашлук у југословенској армији!

Пуч је требало извршити много раније, још '18. и свим страним агентима судити по кратком поступку!

ma kavo rasterećenje, kakav zapadni front '41? nemci su pojeli francuze i benelux države.
englezi su držali veliku većinu jugoslovenske (naročito srpske) teške industrije, rudnike obojenih metala,itd...čim jugoslavija potpiše sporazum, oni sve to gube.

Aha... da izuzmemo to što nikad nisam čuo za to da su Englezi držali u privatnom vlasništvu većinu jugoslovenske teške industrije i rudnike i tvrdnju da su zbog toga podržali komuniste čija je politika bila blagonakolna prema privatnom i stranom kapitalu sačuvaj bože... reci mi jel ti zaista misliš da su engleske obaveštajne službe mislile o biznisu u trenutku kada suverenitet nijedne zemlje u Evropi nije bio siguran?


Uz to, da ne bude da nisam otvoren za diskusiju i da se striktno držim jednog stava, kada bi mi dao izvor za gore navedenu tvrdnju da citiram "englezi su držali veliku većinu jugoslovenske (naročito srpske) teške industrije, rudnike obojenih metala,itd..." bio bih ti jako zahvalan.

Preporucujem svima da procitaju knjigu istina o 27.martu

Аууу, шта човек помисли и написа...Страшно, каква мржња, острашћеност, слепило, крволочност...

englezi uvek misle na biznis i kad je rat i kad nije rat...zato su i bili i najveći imperijalisti.

pa evo ti jedna knjiga:
grupa međunarodnih autora
bericht van de tweede wereldoorlog
1975 amsterdam boek b. v., amsterdam

nekih od autora: dr. j. bank, dr.ph. m. bosscher, dr. hans bronkhorst, joop termos, haye thomas, cees van der ploeg, prof.dr. h. a jacobsen...ima ih nekih 50.

po meni jedna od najboljih knjiga o wwii...
i da...govorim holandski...

Šta ja imam od toga što ti govoriš holandski?  Jel to neko preveo? I jel to knjiga ili istorijski izvor?

Витомир Пушоњић
ЗАСЕДА
 
Историја би можда заиста била ‘‘учитељица живота’‘ када је не би писали победници, или бар не само они. Јер уместо истине, победници углавном удовољавају себи, те потомство добија лошу подуку.

Од историје тако унакажене најбоље је ништа и не учити, пошто је из ње немогуће назрети праве путоказе у будућност. Доказ томе је свеопшти расап у који нас је одвела баш ‘‘историја’‘ какву су после Другог светског рата писали комунисти. Јер они су, попут осталих глобалиста, сву прошлост приказали као ‘‘мрачну’‘ и ‘‘заосталу’‘, круном људског прогреса представљајући сопствени долазак на власт.

Међутим, за оне који су о дешавањима за време окупације 1941–45. сазнавали од учесника које није обавезивала партијска дисциплина и идеологија, историја је изгледала много замршеније, па их ни будућност која нас је сустигла деведесетих није одвише изненадила.

И следећи исказ мог брата Душана Пушоњића, само је једна од лекција наше криминално прећутане прошлости, и данас нас суочавајући с питањем ко се све и зашто борио против Срба.

Наиме, рођеног 1925. у Врбову, најзабаченијем селу Пријепољске општине, Душана је као и остале Врбовце Краљевина Југославија занимала само као пореске и војне обвезнике. Таквим ставом су сељани били заштићени од много чега, тек узгред чувши за технички и цивилизацијски ‘‘прогрес’‘ у беломе свету. Слабо их је оптерећивала и домаћа и светска политика, свој свакодневни живот сматрајући омеђеним хиљадугодишњим, провереним захтевима чојства, не очекујући ни од кога ништа.

Но, поменуте обавезе према држави држали су за свете, те им и одазив на мобилизацију беше питањем образа, пре него принуде. Довољно им је било да знају да отаџбину коју су ‘‘јопет напале Швабе’‘ ваља бранити. Иако Краљ беше утекао из земље, сматрали су га и даље законитим владарем, а четнички покрет, састављен од краљевских официра, званичном војском коју ваља служити. Од Краља су очекивали да се врати када се за то створе услови, као што је његов претходник учинио у Првом светском рату.

О комунизму и комунистима Врбовци испрва нису имали појма, а кад су партизани почели пролазити кроз село нико их није сматрао за више од пролазне ратне појаве.

Према својој величини, Врбово је било у обавези да Отаџбини да један вод са око тридесетак пушака. Пошто распала држава није могла да им набави оружје, свака се кућа морала снаћи о свом трошку.
Мој отац Милован је пушку са нешто метака набавио у суседном селу Бучју за метар јечма, од неког Владимира Поповића. После нешто четовања, у воду га је сменио најстарији син Душан, управо напунивши осамнаест година. Врбовски четници крстарили су пријепољским и пљеваљским крајем, пушкарајући се са италијанским војницима и ‘‘муслиманском милицијом’‘. Али с обзиром да се држава распала, четници беху војска без чврсте организације, те су ратовали ‘‘док имају љеба у торби’‘, а чим им се она испразни хватали би први мрак и бежали кући.

Негде четрдесетдруге или четрдесеттреће, међутим, у Врбову и околним селима пронео се глас о наредби Врховне команде да се пође у сусрет Краљу који ће се авионом спустити негде у Србији. У ту сврху извршена је мобилизација, те су са још двадесетак Врбоваца на главну смотру у Бабине пошли мој брат Душан и стриц Новица. Од водова сачињених из неколико села, у Бабинама је постројен батаљон, пред којим је неки непознат официр из више команде држао говор о ‘‘величанственом историјском тренутку’‘ када ће се срести се са Краљем лично, и с њим на челу поћи у коначно ослобођење земље.
Но кад је официр са заносом повикао: ‘‘Срешћемо Краља!’‘ Мирко Кубуровић му гласно добаци: ‘‘Оћемо, ако бидне с партизанима!’‘.

‘‘Ко је то рекао’‘, раздера се официр и зађе међу војничке редове, решен да дрзника казни на лицу места. Али људи се показаше солидарни, Мирка нико није одао, те је и он са осталима пошао ‘‘у сусрет Краљу’‘, не слутећи да ће се његов поспрдан узвик који га је могао коштати главе испоставити као пророчанство.

До Пљеваља су им се успут прикључивали и четници околних села, те се после вишедневног пешачења на Устипрачи искупило око две хиљаде углавном младих људи, уз нешто средовечних. Са пушкама о рамену и готово испражњеним торбама, укрцали су се у композицију отворених теретних вагона која их је повезла према Вишеграду.

– Било нас је од Пријепоља, Пљеваља, Горажда и Фоче – причао је Душан – Новица и ја сједили смо на патосу један поред другог, ко и сви. Новица је онако сједећи дријемао – а дријемао је данима, ђе гој застанемо. Ко да му се некако приказивало да неће дуго. Ја сам сидио и гледао у кањон: над нама стијене, коза да се сломи, под нама урвина, а на дну вијуга Дрина. И лијеп и страшан призор, први пут видим такав. Сједимо у вагонима док једни дријемају, други причају, трећи гледају око себе, кад неђе испред Вишеграда воз одједном стаде. Тек што се разабрасмо да је стао, а неђе озго запрашташе пушке и митраљези, па све по нама. Почесмо искакати на другу страну, те нагнасмо бјежати низбрдо према Дрини. Новицу сам видио само како се превалио преко странице, а млоги су још у вагонима остали мртви. Гледао сам како људи у оном грдном метежу и страху ускачу у Дрину иако не знају да пливају, и само видиш како иг вода носи у неповрат. Ја сам још с некијем бјежо низ ријеку, док нијесмо дошли до најплићег мјеста ђе је прегазисмо, те уз Лимску долину једва добјежасмо кући.

Стриц Новица се више никад није појавио, што значи да је тог дана погинуо. А Душан је крајем шездесетих путовао истом пругом од Сарајева према Прибоју, али као чиновник Поште у Винковцима који се враћа у завичај на годишњи одмор. Међу сапутницима у купеу затекао се и један старији човек, који је после дугог разговора Душану испричао следеће:
– За вријеме рата био сам машиновођа на овој прузи. Једне прилике добијем наређење да возим композицију теретних вагона у којима је било хиљаду-двије четника. Требало је да тај транспорт увучем у тунел испред Вишеграда, где су у заседи чекали партизани. Испланирано је да зауставим воз у тунелу, након чега ће они навалити с обије стране и побити четнике. Возим ја, а сво вријеме се мислим: ‘‘Како волике људе да увучем у сигурну касапницу. Све млади људи, штета је и греота, и зар цијела живота да их носим на души’‘. Али наредба је наредба, ако је не послушам оде и моја глава. Мислим и мучим се, што смо ближе тунелу све се више ждерем, те на крају одлучим: ‘‘Нећу иг увући у тунел, но ћу зауставити воз испред, па ћу рећи да се нешта покварило. На отвореном ће се неко и спасити’‘. И мислим да иг се доста спасило тог дана, јер сам видио како многи искачу преко вагона и бјеже према Дрини. А ни до данас ми није јасно коме је успјело да толике људе навуче на касапницу ко да су овце.
Прича је у Душану изазвала буру мисли и осећања. Радо би се открио сапутнику да је и он један од тих четника који се спасио захваљујући њему, те би му се сит назахваљивао. Али се ипак савладао и није рекао ништа. Јер, беше то време када је комунизам био на врхунцу, те је признање да си био четник који иде у сусрет Краљу још могло коштати главе. Иако му је изгледао као душеван и поштен човек, није могао бити сигуран ни какав је задатак машиновођа имао тада.

Био је међутим згромљен оним што је чуо. Јер све до тог тренутка је веровао да су их оног кобног дана заиста возили на сусрет са Краљем, али да се воз покварио и зауставио, а партизани наишли случајно.
Сетио се говора оног ‘‘четничког официра’‘ који би у Бабинама сигурно стрељао Мирка Кубуровића због опаске о Краљу и партизанима. Питао се да ли је његов бес био последица истинске увређености или страха да ће бити проваљен његов план?

У догађају са четницима који иду пред Краља, нешто га је подсећало и на Сремски фронт, где је српска младеж масовно гинула од већ побеђених Немаца. Све га је више копкало за кога је заиста ратовао ‘‘српски официр’‘ који је онако ватрено говорио у Бабинама? Да ли је био прерушени партизан који је вешто одглумио одушевљење Краљевим доласком да би њих, обичне мобилисане сељаке, лакше намамио у пропаст? Или је пак био прави четник који је искрено веровао у оно што је причао, пошто је и њега неко негде обмануо? Било једно или друго, Они што су га послали да објави долазак Краља у Србију учинили су га делом једне опште заседе у којој ће гинути српска младеж – у виду четника или партизана, свеједно.

Али да су партизанска заседа код Вишеграда и она на Сремском фронту почињале негде много даље и од Вишеграда и од Срема, те да су обе део неке много веће заседе, у то је Душан сада био прилично сигуран.

Ако се историја икада ослободи и опорави од победничког силовања, можда ће нам и на ова питања стићи тачан и поучан одговор, па ћемо избећи неке нове заседе – попут најновије о ‘‘Европи без алтернативе’‘ у коју нас данашњи победници бездушно и упорно намамљују.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/zaseda