Зашто су нас напали


„Њујорк тајмс” је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по СРЈ”. Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999?

И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће занимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.

Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у”. Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост”. Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу. Колико знам, политичких комесара и официра за морално-политичко васпитање у бившој ЈНА процентуално је увек највише било Црногораца, па ме ове вести из Подгорице јако веселе. НАТО је добро знао одакле треба да се крене. Дакле, црногорски средњошколци, срећан вам почетак врло озбиљне морално-политичке наставе. Добићете и оцене из тог предмета. Иде то уз Мадону.

Но, нису у Црној Гори око тога усамљени, у Србији је поводом недавне годишњице разговора у Рамбујеу било јавних иступа у којима се тврдило „да смо ми криви што су ти разговори пропали, да je требало у Рамбујеу да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова”. Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију подсетио бих да је уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7. где се говори о „војним мировним снагама на Косову”, стоји и анекс Б, који у свом члану 8. каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а”. У члановима 9. и 10. анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15. пише да, када је реч о услугама, под тим се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно. Но, није то све, у члану 21. стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима”. „Њујорк тајмс” је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса”. Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг” од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. Бруталности је било на обе стране, али је ОВК била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с ОВК, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава уз помоћ страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда. Администрација у Вашингтону баца песак у очи и себи и другима стално одгађајући комплексно решење косовске кризе. Самим протоком времена криза неће ишчезнути. Умеће је признати грешку.


Мирослав Лазански
објављено: 24.03.2012


Politika

Норвешки обавештајци били значајни за НАТО у току бомбардовања СР Југославије 1999. године            
недеља, 23. септембар 2012.

У бомбардовању СР Југославије, значајну улогу у снабдевању НАТО-а информацијама имала је група норвешких војних обавештајаца

Током бомбардовања бивше СР Југославије од марта до јуна 1999. године велику улогу у откривању циљева бомбардерима и снабдевању информацијама команду западне војне алијансе, НАТО, имали су норвешки обавештајци. Заправо, врховна команда норвешке армије оформила је специјалну мрежу агената састављену од 140 оперативаца окупљених у групу „Е-14” која је покривала цело подручје бивше Југославије и активно се бавила обавештајним радом од почетка крвавог грађанског рата па све до завршне операције најјачег војног савеза 1999. године, кампање „Милосрдни анђео”.



У књизи „Ратни херој – унутар тајне Норвешке”, двојица норвешких новинара и публициста, Ханс Петер Ос и Ролф Видерое, разоткривају тајне операције норвешке армије, расветљавају улогу једне традиционално мировне нације, њене армије, једне мале чланица НАТО-а, која је представљала и данас слови за значајни фактор у великим међународним војним операцијама, њеном присуству у ратним конфликтима, опасним светским жариштима.

Оперативци тајног одељења норвешке армије били су организовани у агентурну мрежу названу „Е-14” и деловали су на просторима Србије и Косова, Македоније, Босне, Судана, Либана, Сирије, Ирака и Авганистана. У бившу Југославију убачени су почетком деведесетих година, у предвечерје грађанског рата.

Шпијунску мрежу сачињавали су људи свих профила – од полицајаца, војних лица, учитеља, обичних занатлија, правника. Шпијунска група „Е-14” бројала је око 140 агената од тога десетак жена. Деловали су у паровима – два по два – и на терену боравили и смењивали се на свака два до три месеца.

Према тврдњама двојице аутора, норвешки војни агенти значајно су се истакли током тромесечног бомбардовања Србије. Норвешки агенти „хранили су НАТО важним информацијама о циљевима у Србији, слали податке о потенцијалним метама за бомбардовање”, тврде аутори књиге о тајним операцијама норвешке армије. Мозак екипе и главни оперативац у Србији био је норвешки маринац и обавештајни официр Тронд Боле (42).

„Поморски ловац”, како га од миља зову у војно-обавештајним круговима, Тронд Боле, контроверзна је и оспоравана војничка фигура: његову блиставу каријеру прате велики успеси на војном пољу али и сумњиве везе са норвешким подземљем и учешће у мирнодопским операцијама које су прелазиле на ону страну закона.

Водећи норвешки тајни агент Тронд Боле оперисао је махом по Косову, тесно сарађујући са такозваном Ослободилачком војском Косова. Двојица норвешких публициста у својој књизи такође наводе да је вођа норвешких агената у Србији Тронд Боле у јеку бомбардовања 1999. године, „ловио” и Жељка Ражнатовића Аркана. Наиме, током бомбардовања Србије 1999. године НАТО снаге покушале су да ликвидирају Аркана који је био легитимна мета јер је против њега у Хагу била подигнута оптужница за ратне злочине.

Тронд Боле и његови сарадници, након прикупљених информација, шаљу депешу у НАТО да се опасна зверка Аркан налази у хотелу „Југославија” заједно са супругом, познатом фолк звездом. Аутори у књизи наводе да су 7. маја 1999. године савезничке ракете истовремено погодиле „Југославију” али и кинеску амбасаду на Новом Београду, удаљену свега неколико стотина метара од хотела. У акцији НАТО бомбардера, Аркан и његова дива прошли су неогребани док су ракете разориле кинеску амбасаду у убиле тројицу службеника.

Бомбардовање је изазвало велики међународни дипломатски скандал. Мета напада требало је да буде хотел „Југославија” и српски ратни злочинац Аркан”, тврде аутори књиге Ханс Петер Ос и Ролф Видерое, позивајући се на сведочење главног норвешког агента за Балкан.

Тронд Боле и његови сарадници послали су праву и поуздану информацију о Аркановом кретању у седиште НАТО, али су Кинези испали колатералне жртве јер су Американци користили старе мапе, објашњавају аутори књиге о тајним операцијама норвешких агената у Србији.

Након мисије по Балкану, норвешки тајни агент број један одлази у гудуре Авганистана где се као морнарички специјалац, у оквиру норвешког контигента у међународним трупама за стабилизацију мира (ИСАФ) више година бори против талибана. Крајем јуна 2010. једна моторизована патрола норвешких снага у Авганистану налетела је на минирани пут. У експлозији гину четири норвешка војника, међу њима и „поморски ловац” Тронд Боле.

Тронд Боле сахрањен је у Норвешкој уз највеће војне почасти. Постхумно му је додељено највише норвешко војно одликовање – ратни крст са мачем. Главни тајни агент за бившу Југославију проглашен је за народног хероја, јединог норвешког јунака после Другог светског рата.

Носилац је и више других војних медаља и одличја норвешке армије као и медаља западне војне алијансе за заслуге у мисијама на Косову, бившој Југославији и Авганистану.

(Политика)

Јаки им супер-тајни-шпијуни-хероји, нису успели ваљано да лоцирају и један тенковски батаљон од три тенковске бригаде које су биле на Космету.

Али су зато срушили хотел Југославија који је тобоже легитимна мета јер се у њему налази оптуженик за ратне злочине, којем треба пресудити бомбом а не у суду 

pošteno poređenje: 

http://www.icdsm.com/more/innocent.htm

Sto jes, jes.

У инат: Његошевој деци забранили да осуде НАТО злочин, а онда су узвратили полицији...


<iframe src="https://www.facebook.com/plugins/video.php?href=https%3A%2F%2Fwww.facebook.com%2Fvukovlad1389%2Fvideos%2F1657121801062686%2F&show_text=0&width=560" width="560" height="308" style="border:none;overflow:hidden" scrolling="no" frameborder="0" allowTransparency="true" allowFullScreen="true"></iframe>

Ђаци Гимназије „Петар Први Петровић Његош“ из Даниловграда, који традиционално обележавају сећање на почетак НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, по први пут то неће урадити у школи, јер су им забрањене све активности.

Они су зато минутом ћутања испред школе одали пошту свима који су невино страдали током агресије на Црну Гору и Србију. Домишљати гимназијалци појавили су се испред школе у мајицама са метом и ћириличним натписом „Таргет“. Они су развили транспарент са натписом „Генерација ’99. — у инат!


Ови храбри ђаци углавном су матуранти рођени у години НАТО бомбардовања, а прикључили су им се и ученици нижих разреда.

Они су се окупили у школском дворишту, а убрзо се појавила и полиција која је снимала скуп.

Гимназијалци су полицију гађали НАТО авионима од папира, који су постали заштитни симбол слободне Гимназије и слободног духа Црне Горе који живи, без обзира на улазак те земље у НАТО.

Ђаци ове генерације током свечаности поводом Дана школе 31. октобра прошле године у холу су развили транспарент са натписом „Свети Петре, каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице“. Тај гест ученика старијих разреда поздрављен је бурним аплаузом свих ђака, али и професора сада већ чувене Гимназије која негује праву историју Црне Горе и која празник слави по календару Српске православне цркве, на дан Светог Петра Цетињског.

Био је то протест због агресивне ампутације историјске и духовне баштине Црне Горе, коју је извела власт Мила Ђукановића — ћирилица је искључена из званичне употребе у школама, па и у њиховој Гимназији.

Свети Петре каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице транспарент који су ђаци Гимназије Петар Први Петровић Његош, истакли поводом Дана школе.

Влада Црне Горе 24. марта 1999. године одбила је да прихвати ратно стање које је Београд прогласио због НАТО бомбардовања. Ипак, неки од првих пројектила пали су на објекте на територији Црне Горе.

На мети су били касарна „Милован Шарановић“ у Даниловграду, војни аеродром у Голубовцима и радарско-комуникацијски објекат Ратне морнарице Војске Југославије на Обоснику у Боки Которској. Црни дим се вио и са Црног рта код Бара.

Тог дана у касарни у Даниловграду погинуо је војник Саша Стојић из Београда.

ona radi sad na russia today...

ima dosta nashih tamo...

Данас нови протест у Београду поводом годишњице почетка НАТО агресије.


http://www.nspm.rs/hronika/danas-u-19-casova-ispred-narodne-skupstine-protest-povodom-godisnjice-nato-bombardovanja.html?alphabet=l

Mi smo bombardovanje i zasluzili. Malo smo dobili, koliko smo zasluzili.
Izvolte, sve crno na belo:

https://pescanik.net/zasto-su-nas-bombardovali/