OBELEŽENO 12 GODINA OD BOMBARDOVANJA VOZA U GRDELICI

(2) Send to friend Print Utorak, 12. April, 2011.| Autor: Agencija BETA




LESKOVAC - Na ulazu u Grdeličku klisuru danas je obeleženo 12 godina od pogibije i ranjavanje velikog broja putnika u vozu koji je tokom napada na Srbiju 1999. godine pogodio bombarder NATO.

Vence i cveće na spomen-obeležja kod Sarajevskog mosta i obližnjeg železničkog mosta položili su rodbina žrtava i predstavnici Leskovca i JP "Železnice Srbije".

Voz 393, Beograd-Skoplje, pogođen je u 11.40 sati, kada su lokomotiva i dva vagona puna putnika bili na železničkom mostu iznad Južne Morave.

Na spomen-ploči pored Sarajevskog mosta urezana su imena 15 poginulih, ali je žrtava bilo mnogo više.

NATO je najpre demantovao da je bombardovao most, a potom je stradanje civila u vozu proglasio "kolateralnom štetom".

Godišnjica bombardovanja RTS-a

Noćas se navršava 12 godina od pogibije naših kolega. U NATO bombardovanju zgrade RTS-a, 23. aprila 1999. godine, u 2.06, poginulo je 16 radnika naše kuće.

U noći između petka i subote, navršava se 12 godina od pogibije radnika Radio-televizije Srbije. U NATO bombardovanju zgrade RTS-a, 23. aprila 1999. godine, u 2.06, poginulo je 16 radnika naše kuće. 
Godišnjica bombardovanja RTS-a

U znak sećanja na poginule radnike, u Tašmajdanskom parku je podignut spomenik "Zašto?", kojim porodice i prijatelji stradalih ukazuju da nema odgovora na pitanje zašto su poginuli njihovi bližnji.

U bombardovanju RTS-a poginuli su: Jelica Munitlak, Ksenija Banković, Darko Stojmenovski, Nebojša Stojanović, Dragorad Dragojević, Dragan Tasić, Aleksandar Deletić, Slaviša Stevanović, Siniša Medić, Ivan Stukalo, Dejan Marković, Milan Joksimović, Branislav Jovanović, Milan Janković, Tomislav Mitrović i Slobodan Jontić.

Direktor RTS-a u vreme bombardovanja, Dragoljub Milanović, osuđen je 2002. godine na deset godina zatvora, jer nije poštovao naređenje Savezne vlade, po kojem je zaposlene i tehniku trebalo da izmesti iz zgrade u Aberdarevoj ulici.

Noćas će se ispred spomenika "Zašto?" okupiti porodice, kolege i prijatelji i odati poštu poginulim radnicima RTS-a.

UNS: Bombardovanje RTS-a ratni zločin

Udruženje novinara Srbije i Sindikat novinara Srbije upozoravaju da ni posle 12 godina od NATO bombardovanja RTS-a, nije utvrđena odgovornost za taj ratni zločin.

"Napad na RTS, prema oceni Međunarodne federacije novinara, čiji su Udruženje novinara Srbije i Sindikat novinara Srbije punopravni članovi, otvorio je vrata deceniji napada na medije u konfliktnim zonama i učinio novinarsku profesiju opasnijom nego ikada ranije", navedeno je u saopštenju.

Udruženje novinara Srbije i Sindikat novinara Srbije smatraju da na sva pitanja porodica žrtava vlast treba zvanično da odgovori i pomogne da se njihova potraga za pravdom okonča.

Na ovogodišnjoj Skupštini Evropske federacije novinara, koja će u junu biti održana u Beogradu, Udruženje i Sindikat tražiće podršku evropskih kolega za inicijativu da se 23. april, dan pogibije kolega iz RTS-a, obeležava kao dan sećanja na ubijene u medijima koji su bespravno proglašeni vojnim ciljem, piše u saopštenju.





nikad ne zaboravi

I kad pocnu da pljuste banovi, onda se ljudi pitaju, sta, kako, ma nemoguce, mrze me mocnici i vladini placenici...

Jedan stari Gardijanov clanak...

So,we' re going to bomb Serbia to smithereens.And then what?

In a process taking weeks or possibly months, the Serbian economy will be set back by many years, if not decades, in the expectation that Milosevic will be forced to agree a deal that may ultimately bring some comfort to the Kosovo Albanians while saving Nato from its greatest disaster in 50 years. The costs will be enormous - more chaos and intense suffering in Kosovo, made worse as a bitter and resentful Serbia feels the full effects of sustained damage as its economy is taken apart, bit by bit.

Годишњица бомбардовања кинеске амбасаде

Положени венци на месту где су пре 12 година у НАТО бомбардовању кинеске амбасаде убијена три кинеска новинара. На месту где је била амбасада биће изграђен Кинески културни центар, најавио амбасадор Веи Ђинхуа.

Делегација Амбасаде Народне Републике Кине, дописници кинеских медија из Београда и делегација Удружења новинара Србије, положили су венце на спомен-плочу, на месту где је била зграда кинеске амбасаде на Новом Београду која је порушена током НАТО бомбардовања, У том нападу погинуло је троје кинеских новинара.
Изјава кинеског амбасадора

У згради кинеске амбасаде погинули су дописници листа "Гуанг Минг Жибао" Син Синг и Ђи Ђинг и новинар агенције "Синхуа" Шао Јунхуан, а 21 особа је тешко повређена.

Кинески амбасадор Веи Ђинхуа рекао је, након полагања венаца, да Кина намерава да на месту где је била амбасада сагради Културни центар.
kineska-ambasada-1.jpg

"Намеравамо да на овом месту направимо кинески културни центар, с обзиром на значај овог места и значај Србије у нашим односима. Добили смо повољну понуду и заједнички радимо на њеној реализацији", рекао је амбасадор Кине.

Веи је додао да место на коме ће бити центар показује да су народи две земље имали сличну судбину и да су делили и добро и лоше.

"Мислим да ће подизање културног центра не само јачати културну размену две земље, већ ће обогатити и културни живот и Београда и Србије", оценио је Веи Ђинхуа и додао да данас Кина у Европи има само један културни центар, у Француској.
kineska-ambasada-3.jpg

На спомен-плочу на којој је изражена захвалност НР Кини на подршци и пријатељству Србији у најтежим тренуцима, подигнутој пре две године, у знак сећања на погинуле новинаре у име УНС-а венац је положио генерални секретар удружења Нино Брајовић.

Song of freedom 04:51

Pesma od "Tatu" o Jugoslaviji,sa prevodom.

Godišnjica Nato bombardovanja
M. MARKOVIĆ - I. LOVRIĆ

Navršava se 12 godina od početka bombardovanja. U najvećoj do tada upotrebljenoj sili na neku zemlju, 78 dana i noći u 30.000 vazdušnih naleta i ispaljenih 50.000 razornih projektila - stradalo je dve i po hiljade ljudi

ZLOKOBNO zavijanje sirena najavilo je nalet "milosrdnog anđela", kako je NATO nazvao svoju akciju protiv Srbije i Crne Gore - oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine. Devetnest zemalja Alijanse, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija počele su bombardovanje, najpre kasarni i protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini...

U najvećoj do tada upotrebljenoj sili na neku zemlju, 78 dana i noći u 30.000 vazdušnih naleta i ispaljenih 50.000 razornih projektila - stradalo je dve i po hiljade ljudi: 500 civila, među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika. Teško su razoreni infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, medijske kuće, spomenici kulture, srpske svetinje...

POMEN U najvećim hramovima Srpske pravoslavne crkve povodom dvaneste godišnjice od početka NATO agresije, u četvrtak će biti služen parastos žrtvama. Na spomen-obeležja stradalih biće položeno cveće i venci.

Tadašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko sto milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO. Istovremeno, grupa srpskih ekonomista procenila je štetu na 29,6 milijardi dolara! Italijanski analitičari dodali su ovome i svoju računicu po kojoj je za taj trošak moglo da se prehrani 79 miliona ljudi u gladnim područjima ove nesrećne planete.

12 godina posle, vraćaju se slike užasa. Sa zemljom gotovo sravnjena Surdulica, Kuršumlija, Aleksinac, pod čijim su ruševinama ostale čitave porodice. Kao da se još čuje vrisak dece u "Majinom naselju", u Đakovici, u kojem su stradale izbeglice iz Krajine, gde im je bilo namenjeno utočište. Krv i jauci ljudi na pijaci u Nišu, posle izručenja kasetnih bombi. U porodici Rakić u Batajnici, beživotno telo njihove trogodišnje Milice. U Novom Pazaru, tata bezuspešno pokušava da spase dvogodišnjeg sina Marka. U Merdaru, pod ruševinama devetomesečna Bojana Tošović i njen tata Božina. Na njivi u Ribnici kod Vranja, poginula je devojčica Irena Mitić (15) dok je sa ocem sejala kukuruz. Zagrljeni, stradali maturanti gimnazije Milan Ignjatović i Gordana Nikolić. U vozu, raketama zaustavljenom i spaljenom u Grdeličkoj klisuri stalo je sve što su planirali, tek četiri meseca u braku Ivan i Ana Marković, inženjeri hemije u leskovačkom "Zdravlju". Na mostu u Varvarinu, pod bombama ugašen život briljantne matematičarke Sanje Milenković. Nezaceljene su rane i Maksića iz Bujanovca, za sinom Miroslavom (17). Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, Stefana i Dajane. I njihovog tate Vladimira. U Murinu, u Crnoj Gori, dugo su otkopavali tela devojčica iz Prištine, Julijane Brudar, Olivere Maksimović i Miroslava Kneževića, koji su potražili spas kod bake i deke.

KOSI OSIROMAŠENI URANIJUM POSLEDICE NATO bombardovanja projektilima punjenim osiromašenim uranijumom pogubne su po hiljade ljudi, posebno u područjima juga Srbije i Kosova i Metohije, gde je prema priznanju učesnika u agresiji, izručena najveća količina ove razorne municije. Osiromašeni uranijum, smatraju stručnjaci, još dugo će biti prisutan i uzimati danak u novim žrtvama. Ovim problemom se ipak najozbiljnije pozabavila Italija, posle velike smrtnosti od raka njenih vojnika, stacioniranih na KiM. Parlamentarna komisija pokrenula je istragu. Rezultati su poražavajući.

Još žive slike raspolućenih novosadskih mostova, uništenog valjevskog "Krušika", čačanske "Slobode"...

Hiljade kuća srpskih domaćina i čitava njihova imovina, nestale su pod bombama.

Neposredan povod za NATO bombardovanje Srbije i Crne Gore bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od uporišta OVK, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef verifikacione komisije OEBS na Kosmetu, Vilijem Voker, oružanu akciju policije protiv terorista predstavio je kao "masakr" civila. Toga dana počela je medijska priprema za napad.

Dva meseca posle NATO napad je usledio sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, podržane strateškim operaterima koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi. Potom i iz Amerike.

Stroub Talbot, jedan od glavnih učesnika u pregovorima koji su doveli do završetka bombardovanja, naveo je tada da je "ovo bio poslednji veliki međunarodni sukob", u najkrvavijem stoleću. Bio je to prvi put, u 50 godina postojanja NATO, da je on krenuo u rat. Prvi put da je jedna koalicija zemalja napala neki režim, kako bi ga "brutalno okončala", što su poručivali šefovi Alijanse, izgovarajući se da sprečavaju "humanitarnu katastrofu albanske nacionalne manjine".

Bombardovanje Srbije i Crne Gore završeno je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Dan ranije, predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO u Kumanovu su potpisali Vojnotehnički sporazum. Ovim dokumentom utanačeno je povlačenje snage Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije i ulazak u pokrajinu međunarodnih trupa - Kfor.

Ove snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika, iz 36 zemalja, imale su zadatak da "obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosovu". Kako su u tome uspele, najrečitiji je odgovor u danima koji su usledili - sa Kosova i Metohije proterano je 280.000 Srba. Kidnapovano je oko 1.500 nealbanaca. U južnu srpsku pokrajinu, gotovo istovremeno, ušlo je oko 800.000 Albanaca, od toga trećina koja nikada na Kosovu nije živela.

Dvanaest godina posle bombardovanja, na Kosovu i Metohiji Srba gotovo da i nema. Pre sedam godina, 17. marta, novi pogrom. Na meti Albanaca su Srbi, njihova imovina, svetinje. U februaru, 2008, Priština je, uz podršku dela međunarodne zajednice, proglasila nezavisnost. U takvim okolnostima povratak Srba na vekovna ognjišta, gotovo je zaustavljen. Da li će novi pregovori između Beograda i Prištine, započeti ovog marta u Briselu, doneti više nade Srbima? Vreme će biti najbolji svedok.


ALEKSINAC: TROJE U TRENU

ZA tren oka, smrtonosnim projektilima bačenim iz aviona,"milosrdni anđeo" ubio mi je oba roditelja, oca Dragomira (67) majku Dragicu (63) i sestru Snežanu (40). To se ne zaboravlja, to boli i teško ko može i da oprosti.

Ovako, sećajući se stradanja svojih najmilijih, govori dr Gaja Miladinović, načelnik Službe transfuzije u Zdravstvenom centru.

Avionske bombe sejale su 5. aprila smrt u centru grada na Moravici. Jedna od njih pogodila je porodičnu kuću dr Miladinovića koji je bio na terenu sa svojom jedinicom. U podrumu šestoro preostalih ukućana. Otac Dragomir i sestra Snežana poginuli su na licu mesta, a majka, teško povređena, preminula je kasnije u Kliničkom centru. Supruga Vukica, učiteljica u Nišu, iako i sama povređena, kao lavica se borila i uspela da kroz krš izvuče dvoje svoje dece, tada petnaestogodišnju ćerku Dijanu i sina Marka (11).

Tog dana u Aleksincu je poginulih 11 civila, 52 je lakše i teže povređeno. Žrtve ovog gradića - 24! (D. S.)


KRUŠEVAC: OSMEH I ZA TEŠKE RANE

DA li sam mogla još nešto da uradim, i da spasem svoje dete na putu do Kruševca? Da li su mogli nešto više da urade lekari u bolnici? Možda je trebalo da je sprečim da ide na sabor u Varvarin? Moje dete je bilo puno života, nije verovalo da nam se može dogoditi ono najgore. Hrabrila je i nas starije, ubeđivala nas da ne treba da napuštamo Srbiju, jer smo i o tome razmišljali. Kobnog dana moja Sanja je pošla sa još dve drugarice da kupi šnalice za kosu - tegobno je i bolno svedočenje Vesne Špan, majke šesnaestogodišnje učenice beogradske Matematičke gimnazije Sanje Milenković iz Donjeg Katuna.

Na Svetu trojicu, sat i pet minuta iza podneva, u dva naleta, NATO agresor je izručio smrtonosne tovare na Varvarinski most, i u crno zavio deset porodica, ostavio 27 teških invalida.

- Pred ljude izlazim sa osmehom, krijem se iza maske. Od bola i tuge se branim uspomenama na sve lepe trenutke, koje sam sa Sanjom proživela, i koje žive u mom srcu. (Z. A.)


NOVI PAZAR: MARKO STRADAO U OČEVOM NARUČJU

U NOVOM Pazaru, 31. maja 1999. godine, oko 13.45,

Na stambenu-poslovnu zgradu u Ulici Stefana Nemanje, u centru grada, bačena je razorna bomba, teška više stotina kilograma.

"U trenu", ubila je jedanaest i lakše i teže ranila još 20 nedužnih Novopazaraca. U prodavnici "VM-komerca" poginulo je četvoro ljudi, među njima i dvogodišnji Marko Simić, koji je stradao u naručju svog oca Vladana.

- Ubili su mi tri bliska rođaka i jednog čoveka koji se tu slučajno našao. Još puno mojih poznanika i prijatelja je poginulo ili je povređeno. I danas se često pitam: zašto su ubili mog unuka Marka koji je imao samo dve godine? - kaže Veselin Veso Simić, stric Vladana Simića i deda malog Marka Simića. - Poginulima smo podigli spomenik na mestu zločina oko koga se svake godine okupljamo, da se podsetimo ovog stravičnog događaja, zapalimo sveće i pomolimo se za stradale. Uvek kažemo da praštati moramo, ali da zaboraviti ne smemo, generacije koje dolaze treba da znaju za ovaj zločin i da iz svega što se dogodilo izvuku pouke. (M. N.)


NIŠ: LJILJANA ČEKALA BEBU

JEDNA od najtragičnijih žrtava kasetnih bombi u Srbiji, Ljiljana Spasić (26), student četvrte godine medicine, stradala je u sedmom mesecu trudnoće u samom centru Niša, 7. maja 1999. godine. Sa svekrvom Simeonkom pošla je na pijacu, ne sluteći da će avioni bombama zasuti civile.

- Išle smo ruku podruku, jer se zbog trudnoće Ljilja pridržavala za mene - priča Simeonka Spasić, koja je u nesrećnom događaju zauvek ostala invalid, bez noge. - Samo je odjednom grunulo! Srušile smo se. Kada je došla hitna pomoć sve mi se zamračilo i jedva sam od bolova uspela da izgovorim: "Pustite mene, spasite mi snaju". Probudila sam se u bolnici. Za nju je odmah sve bilo kasno. Pogođena je jednim gelerom, koji je bio fatalan i za nju i za bebu u stomaku.

Taj 7. maj 1999. bio je jedan od najtragičijih dana u istoriji Niša. Grad je bombardovan u 11.30, a kontejneri "žutih ubica" bačeni su na pijacu, gradsku četvrt kod Univerziteta, i na Kliničko-bolnički centar. Poginulo je 15 ljudi, a više desetina bilo je teže i lakše ranjeno. (M. R.)


MERDARE: BOMBA ZATVORILA VRATA

- NA Uskrs sam ostala bez muža i jedanaestomesečne kćerke -jedino je što o svojoj tragediji može da kaže Marije Tošović, iz Merdara koja je u jednom trenu ostala bez svoje Bojane i supruga Božine (29)...

Tog uskršnjeg jutra, avioni NATO bacali su kontejnere kasetnih bombi na malo selo Merdare, nadomak "administrativne linije" sa Kosmetom. Tošovići su krenuli iz kuće u podrum. Marija, u osmom mesecu trudnoće, išla je iza supruga koji je nosio u naručju njihovu devojčicu. Nadali su se da će spas pronaći u podrumu male seoske kuće. Nisu uspeli. Bomba je pogodila ulazna vrata na koja su se Tošovići zaputili. Iako je Božina u naručju stiskao devojčicu, nije bilo pomoći ni njemu ni detetu. Marija, sa teškim povredama i još težim ranama, nastavila je da prkosi bombama. Uspela je da se izbori sa ruševinama, ali sa ranama u duši još nije. Zato, svojoj jedanaestogodišnjoj Anđelki, koja je mesec dana posle tragedije došla na svet, priča da nikada ne zaboravi da je nekada imala sestru i oca i da su ubijeni, a da nikome ništa nisu skrivili... (D. Z)


VLADIČIN HAN: LjUBAV UBIJENA NA MOSTU

NA mostu preko Južne Morave u Vladičinom Hanu, 31. maja NATO bombe usmrtile su sedamnaestogodišnju Gordanu Nikolić i godinu dana starijeg Milana Ignjatovića, dvoje zaljubljenih gimnazijalaca. Za njihove roditelje vreme kao da nije prošlo.

- Vreme prolazi, ali rane ostaju. Često smo na Goginom grobu u Prekodolcu ili kod spomen-česme na mostu, podignute njoj i Milanu u čast. Često se viđam sa Goginom majkom Zoricom, čini nam se da nam je zajedno lakše, ali ništa ne pomaže.

Gotovo iste reči ponavlja i Zorica, Gordanina majka, koja je tri godine nakon ćerkine smrti ostala i bez supruga Momčila.

- Osećanja su ista kao i pre 12 godina. Duša boli i to će uvek biti tako - plačnim glasom govori Zorica. (Lj. P. - S. V.)