Lorens Darel ~ Crna knjiga

     



Knjiga engleskog pisca, autora vise dela kao sto su: Sebastijan, Konstanca i Beli orlovi nad Srbijom(1995).
Crnu knjigu je Lorens napisao sa svega 24 godine, bio je to roman koji se nije smeo objaviti zbog brutalnih stranica koje su se krile u njemu.Knjiga je ukratko zabavna, puna samosazaljenja, stilski inventna i pomalo je bas "Crna knjiga".Poznati engleski pisac Henri Miler, kada je procitao rukopis ovog dela, mogao je da kaze samo jedno:-„Čitanje vaše knjige predstavljalo je doživljaj u mom životu. Naprosto sam imao utisak da sam pročitao kolosalno delo, nešto od dve-tri hiljade stranica.“ sto je i napisao u pismu upucenom Lorensu Darilu . S obzirom na istoriju knjige, nemoguće je ne obratiti pažnju na istu...


13x20 cm
231 strana

Izdavac za SCG:Laguna
Cena:  357 dinara sa popustom i do 241 dinara



Odlomak


Crna knjiga


I onda agon. Počinje. Danas duva snažan vetar s Levanta. Jutro je
naišlo kao žuta magla duž rolne razvijenog filma. Iz Bivarije, na
drugoj strani zapenušalog kanala, koji mogu videti s prozora, bog
reke je poslao svoje ponude: blato u vidu čvrste žućkastomrke linije
preko zaliva. Vetar je pokupio sve živo usput jednom mamutskom
evakuacijom i sve to nabacao na nas. Ribari se žale kako ne
mogu da vide ribe da bi ih proburazili harpunom. Tako su smeđecrveni
morski škorpion i oktopod sigurni od njihovih karbidnih
lampi i trozubaca. Život u dubini je potpuno odsečen, veoma tajanstven
iza membrane od blata. Jonsko more je u zimu ponovo utonulo
u svoju pramisterioznost.
Dobovanje kiše po krovu. Ona pravi mehuriće duž pukotina na
prozoru, ključa u kamenim udubinama. Jutros u zoru, od grmljavine
ne možemo da spavamo, devojka pušta gramofon u tmini i
nadmetanje Bahovih gudača, smolastog i srdačnog zvuka kakav
samo iz žica i drveta može nastati, probija se kroz natmurene prozore.
Dok je more udaralo i nadiralo ispred kuće, mi smo ležali
tamo u krevetu, tmurnom kao i bilo koja tamnica, žaleći za gubitkom
Mediterana. Izgubljeno, sve je izgubljeno; dozrevanje zelenih
smokava, kajsija. Izgubljeno je grožđe, crno, žuto, tamnijih boja.
Čak i ono nalik bledim bradavicama, delikatno, posuto pegama i
melodiozno, zaboravljeno je ovog jutra, kada je naša jedina realnost
levantski vetar, ubajaćen mirisom arabije, koji komeša zaliv
do blatnjave bare. Ovo je zima našeg nezadovoljstva.
Vazduh je pun fine prašine iz pustinjskih grobnica – arapskih
idioma smrti – i panični svet je sasvim gotov, potpuno iskorišćen
i izgubljen. Čempresi su sačinjeni od uglja: njihovi oblici istačkavaju
okolinu, kao teški potezi crne četke po akvarelu koji je potpuno
izgubio svoju vitalnost. Da. Zima, zima se nalazi svugde u ovim
golim, iscrpljujućim simbolima.
Ovo je dan koji sam odabrao da započnem s ovim pisanjem, jer
danas smo mrtvi među mrtvima; i ovo je agon za mrtve, hronika za
žive. Nema drugog načina da se to opiše. Postoji korespondencija
između sadašnjeg, ove utrnulosti, inercije i prošle realnosti smrti,
čije je značenje simboličko, mitološko, ali takođe i realno u svojim
simptomima. Kao da, ležeći ovde, u ovoj mimičkoj smrti izjutra,
rekreiramo delić prošlosti i mrvicu smrti koju smo izbegli. Da, čak
i ako divlje patke padaju u uskovitlanim vetrovima duž močvara
Bivarije i svi elementi su van brzine, van kontrole; čak i ako more
šiba čvrstu, crnu stenu na kojoj je ovo – naša kuća – sagrađeno.
Korespondencija mrtvila s mrtvilom je kompletna.
Na primer, s ovim nisam mogao da započnem leti jer tokom leta
sedimo jedno uz drugo kraj zida na zadnjicama i slušamo kako smokve
pucaju. Sunce isuši ono što je tečno od agonije u nama, ljuljuška
nas u oklopu vrućine, tako da je sve što znamo ništa, od sunca pocrnelo,
egipatsko ništa. Membrana nam se spušta na oči čim ih zatvorimo
i samo crni mehurići bezvoljnosti probijaju s vremena na vreme u
našu svest, baš kao ključali mehurići lave na površinu. Mleko osećaja
zgrušnjava se u našim venama; zajedljivost svenjuje čovečnost; vlati
kose se nadižu duž skalpa ili svenjuju do mekih zlatnih dlačica duž
butina. Bradavice postaju tvrde i crne na ženskim grudima, dok se
smokve prže. Sise kao tamni drveni zapušači za ribarske sinove.
Pa dobro, čovek se ne može otrgnuti od takvih misli u ovakvo
jutro, kada vetar puni sobu evocirajućim mirisima prašine i tek pristiglim
vonjem grobnica: ustajale eksplozije praživota hladno nas
zapahnjuju kao dah leproznog. Tako smo bledi i „gotovi“ izjutra.
Na jastuku bledo lice, prastaro kao skulpture, dok nas truli vonj
krstaških pohoda zapahnjuje u vlažnim naletima.
Ovde sam video mladu devojku koja je ustala iz kreveta i na
trenutak se hrabro suočila s hladnoćom. Karijatida. Plesni korak
u stisku muzike. Džig sačinjen od pantomime. Na trenutak, leto
Džig (engl. gigue) – vrsta igre. (Prim. prev.)
se skoro opet rascvetalo: ljiljan, hrabrim potezom bele četke, pavana
veselog pauna. Ili divlje guske koje vise preko meseca, a nevidljivi
strelac odnekud posmatra, s rukom na praznom tobolcu. ah!
ali mi ovde imamo samo nanose žutog, razmrljanog preko prozora
i nečisto more i meso koje treperi u ledenom kontaktu s kostima.
Tada sam znao da delimo korespondenciju smrti s godišnjim
dobom i sa svim tim drugim godišnjim dobima koja me muče
kada počnem da pišem o njima. Ni mumije, komadići tkiva koji
se drže za kost; ni stubovi soli, ni leševi nisu nikad ni upola bili
tako mrtvi kao mi danas.
Danas za doručkom, dok jahte jure preko vode ka luci, pune rupa i
željne, ja ponovo umirem malom smrću koja se večito iznova leže
u hotelu Regina: duž trošnih koridora, geoloških slojeva paprati
u saksijama, zidnih oplata što su ih miševi ižvakali, koje smrtni
sat otkucava. Ne pitajte me kako. Ne pitajte me zašto ja, u ovom
trenutku, na ovom udaljenom olujnom grčkom rtu, odabiram, za
svoju prvu pravu knjigu, teatar koji nije mediteranski. Samo deo
nas je ovde, u četiri vlažna zida vlažne kuće, pod naletom silnog
vetra, pod kljovama kiše. Iz ove nervozne muzike dižu se oni drugi,
ne manje sablasni, koji me imitiraju. Mislim na Tarkvina, koji
šeta smrznutim ulicama predgrađa, sa šalom napola navučenim
preko lica, bolešću koja raste unutar njega; mislim na Loba, koji se
penje na svoje devojke iz predgrađa kao gladan majmun; mislim
na Pereza, Čejmberlena, gregorija, grejs, Pitersa, Hildu. Iznad svega,
mislim na ovu logiku ličnosti koju bi ovaj papir trebalo da prikaže,
sa svim njenim divnim sakaćenjima.
Kada sam u Regini, ja sam ponovo mrtav. Ne u potpunoj tajanstvenosti
i pasivnosti mrtvog organizma, nego mrtav u smislu
male smrti. Sa sobom nosim ovaj kovčežić za igračke, sa svojim
malim životinjama igračkama, Lobom, gospođicom Venabl, itd.
Osvetljeni smo u znakovima novog haosa. Mi smo kao delići tkiva,
drže nas u začepljenim bocama, nahranjeni smo, oprani i imamo
Lorens Darel 1 Crna knjiga 1
komandu da se multipliciramo pod budnim okom naučnika. Naš
svet je svet strogih granica, van kojih ne smemo da lutamo, čak
ni u svojoj mašti; naša se godišnja doba menjaju bez osećaja promene.
Ova egzistencija je srednjovekovna u svojoj kratkovidosti.
Samo zimi, kada sneg padne, pojavi se čudno tamno svetlo na zidovima
naših iznajmljenih soba. Senke u uglovima tada se tope,
teku, rastvaraju se i splašnjavaju u mraku. Ovo je godišnje doba
koje svi toliko mrzimo. Ovo snežno veselje, kada crvendać važno
sedi na ružinim žbunovima što uokviruju napuštene bašte i kada
je sanduče pretrpano božićnim čestitkama trgovaca. Sve najlepše
za božićne praznike vama i vašima! (Samo napred, vi debeli, masni
građani.)
Bašte imaju mnoga ogledala koja se sijaju na navučenim roletnama
u haotičnom, svenjujućem buktanju imbecilnosti. Iza svoje male
pregrade Lobo leži u krevetu i, zgrčen kao fetus, zvoni za doručak.
Nezemaljsko snežno svetlo širi se po zelenim platnenim roletnama.
Još uvek pada. Bez sumnje, nastaviće da pada zauvek. Čovek prestane
da obraća pažnju na te stvari, takva je duhovna bolest sveta. To
je ambijent u kojem mi kačimo dekoracije, naduvavamo balone ili
zacrnjujemo sneg pogrebom našeg najboljeg prijatelja.
Zimsko jutro. Elegija u mekoj tkanini, armiranom betonu, poštaru,
Lobu, fetusu, markama od pola penija. Četiri stepeništa iznad,
Tarkvin premišlja o bezgrešnom začeću dok čajnik hrče na
ringli. u muzičkoj stolici za ljuljanje ja pušim i posmatram Lobove
nejasne pokrete u pomrčini. ugodno je ležati tako, dremljivo,
ne usuđujući se da dodirnete hladne delove kreveta nožnim prstima.
Ogledalo je namešteno tako da, kad se pridignete na jedan lakat,
možete dobro osmotriti sopstveno crnomanjasto lice i odlučiti
da li je noćni san osvežio njegovo visočanstvo ili ga je razvrat počeo
sustizati. Tu je takođe i pitanje njegovog penisa. Zamišljeno ga
katapultira na stomak dok proučava njegovu pojavu. Ne pričamo
jer je ovaj trenutak svečan. On proverava svoj izgled. Njegovo lice
je neka vrsta dnevnika na kojem je zapisana svaka trivijalnost svakodnevnog
života. On je uveren u to. „Svaka linija ovde ili onamo,
dragi moj, nos ili usta, moraju značiti nešto; kada nešto učiniš, tu
je linija; jedna žena me je naučila šta znače, ali se sada ne sećam
mnogo, osim linije device: dakle.“ Ovo je nemoguće postići bez
fonetskog sistema, njegov žargon je tako čudan. Pomrčina otiče
od dima cigarete. gospođica Venabl puderiše svoju zečju usnu u
susednoj sobi. gasni plamen svira svoj nemi džez. Sneg pada. Elegično
jutro se otvara na smrznutim rekama, jezercima, očnim jabučicama,
bunarima, prstima, zubima. Niko od nas nije dovoljno
nalik kralju da bi proturio glavu kroz prozor i naredio mu da prestane
padati. Daktil, daktil, patke idu na pijacu. Jarkocrveni poštar
se probija kroz nanose snega da bi mi doneo pismo od bele dame
zvane Pet. Lobo katapultira, katapultira, s nekom vrstom teškog
peruanskog ritma, i razmišlja o svojim osvajanjima. Peći su naložene.
Čejmberlen pušta pse na njihovo žuto jutarnje gubljenje vremena.
gorila se ceri na sebe u ogledalu, stavljajući drečavu kravatu.
u njegovom mokraćnom kanalu nalazi se dvocentimetarski ledenjak
koji je tamo stavio Deda Mraz ili Božić Bata. Neko će morati
da se pati među izgaženim zastavicama, džinom, dimom cigara
i okamenjenim razglednicama na kaminu. Zimsko jutro, dok
se šunka polako topi, a Tarkvinovo lice na jastuku ponovo očvršćuje
u uspavano salo. To je duboki trenutak, odložen zbog premišljanja
o jučerašnjim grehovima i pripremanja današnjih. Lobo
se udubio u večnu temu žene. Posebno Engleskinje u tvidu s lokotom
među nogama. S uzdahom ustaje i, pipajući, traži svoju konzervu
mlake vode. Iz stolice se može dedukovati čitav toaletni ritual
koji izvodi: češlja se, pere zube, zateže kravatu. Veoma je prefinjen,
veoma gizdav u svojoj odeći kontinentalnog kroja. Toaletni
stočić mu je pretrpan pravom masom sredstava različite vrste, naslaganih
uz kožom uramljene slike njegove porodice. S vremena
na vreme, kada uspe da se otrgne od svog odraza u ogledalu, predahne
zagledan u sliku svoje majke. ah! Taj nejasni latinski osećaj.
Njegova majka! ali ne kaže ništa. Kada se obuče, namešta odeću i
ogleda se poslednji put, radi provere. S radija je obrisana prašina.
Njegova crvena kućna haljina visi na vratima. Njegove majušne cipele
su poslagane duž police u sentimentalnom latinskom baletu.
Njegove pantalone su ugurane u malu drvenu pregradu. Sve je čisto
i uredno. Jedan pogled iza roletni ukazuje mu na stanje stvari
u spoljnom svetu. Onda se vraća radiju i uključuje ga.
„Prošle noći ponovo nije došla.“
„Nemaš sreće.“
„Šta da radim, dragi moj? Šta da radim?“
Zadiže preklop džepa na kaputu i položi ruku čvrsto uz ivicu,
tako da se prsti ne vide. Savija desnu nogu i odmiče palac leve
noge od ostalih prstiju. To je vrsta simbolične poze u kojoj čeka
Božić i koja je nagrada za sve erotske manevre izvedene te godine.
Počinje da opisuje bdenje za vreme sinoćne vlage. Misli da se prehladio.
I sve to zbog te male fufice. „Zamisli mene, dragi moj, sa
srcem punim lorve, kako čekam i čekam.“ Nemoguće je ne zamisliti
to. Zimska noć klizi niz stepenište među milione zgužvanih
jastuka, a Lobo sedi na nadgrobnoj ploči, smrznut, ali zapet kao
puška, trzajući se na svaki zvuk sa sleđenog puta. Lobo koji sedi
tamo sa srcem punim lorve i džepovima punim francuskih pisama.
To je nešto što bi trebalo staviti na čestitke za peruanski Božić,
ispod gotskih slova i okrvavljenog crvendaća. Tarkvinu se mora
reći. (ali ja ne obraćam pažnju.)
„Zamisli mene, dragi moj“, i tako dalje.
Kad god je moguće, voli da pridoda primesu sažaljenja u svoju
konverzaciju jer to pruža šansu njegovim divnim crnim očima
da izgledaju u najboljem svetlu: meke, vodene i lelujave od suza,
izdane. u začetku ova izražajna sentimentalnost mora da je proistekla
iz njegovih uobičajenih zavodničkih pobuda; ali njegov je
repertoar izraza toliko veliki i u stalnoj promeni da čovek može prepoznati
tek nekoliko ostataka među njegovim uobičajenim manirima.
Ovo meko, prizivajuće sažaljenje jedno je od njih, ostatak
erotskih istraživanja otad davno zaboravljenih, osim što su mu,
naravno, ostavile brazde na licu. Ta ozbiljna mapa koju on izučava
tako pomno svaki dan ne bi li se ponovo uverio kako je levi
profil zaista njegova najbolja strana. S Engleskinjama je, naravno,
potrebna doza zdrave muškosti da bi zadobio njihovo sažaljenje.
To je otkrio. Tako on trenutno nosi svoj šešir malo nakrivljenije
nego inače i pokušava da hoda korakom ragbiste s ravnim tabanima.
Kasnije, kada se njegovo zaštitno bojadisanje popravi – tada
će zaista i otpočeti njegova prava karijera.
Njegov doručak stiže u rukama najnovije sobarice, a ona izgleda
zdravo, sirovo i pogodno. Podaruje joj svoj poluprofil sve dok
ne ode. Jednog od ovih jutara biće vezana za krevet, raširenih ruku
i nogu dok se kafa hladi. Ovo je, čovek priznaje fatalistički, jedan
od uslova života. Radio će biti uključen sve vreme. Fiat voluntas,
s porodicom koja pokušava da izgleda ozbiljno i mudro i malim
cipelama u njihovom statičkom baletu.
Stavlja poslužavnik na koleno i počinje da jede izbirački, baš
kao mačka, gurajući kašiku među svoje široke zrele usne.
„Mislim da ću“, naposletku kaže, „otići u manastir. Hoćeš li poći
sa mnom? a? Zaboravimo sve ove kučke, dragi moj, i budemo sveti,
sveti, sveti. u crnom.“
(Povucite roletne i pustite meko prozračno svetlo u sobu. Ona
leži tamo u krevetu, među stablima jabuka i smrznutim jezerima,
dugačkim i hladnim kao spavaonica. Ogromni gotski manastir
među njenim nogama, itd.)
Sneg kao veliki lanac od pola do pola. Nabrajanje naših grehova,
oproštaj naših grehova, poštar, autobusi, pismo s markom
od pola penija unutra. Slivnici su zakrčeni prljavštinom. autobusi
razbacani. Monolog belog puta koji se spušta pokraj katoličke
crkve, opštinske škole, bolnice Lok, menjačnice, poštanskog
sandučeta. Tarkvin leži kao guliver u Liliputu dok busevi jure
gore-dole po njemu, njegovim kukovima i butinama. Tarkvin kao
englesko ostrvo u svojim zimskim lancima, a brda kao mnogo
izbeljenih bradavica.

„Ja sam katolik“, kaže Lobo s gestom čoveka koji kao da je izveo
neki trik.
Iz džepa njegovog prsluka otkucao je pun sat, što je bilo dovoljno
da đipi. Propustiće predavanje o armiranom betonu, a to je zlo,
bar u moralnom smislu. Njegov dragi otac plaća sve račune. Pouka:
poštuj oca svog i majku svoju u kožnom okviru i nauči kako
da sagradiš više crkava od armiranog betona.
Skuplja svoj rukopis, svoje instrumente i beležnice i isključuje
radio. „Dobro“, kaže on konačno, zaključavajući pažljivo vrata
iza sebe.
Pola deset božićne sezone. Promaja je brisala dok je Lobo prolazio
između kamenih stubova da bi stupio na glavnu ulicu. Šal mu
leluja oko ramena. ulice izgledaju lepo pod mrazom, a prodavnice
pod dekoracijama. Jagnje je rođeno, ili će ubrzo biti. Stavljam
slušalicu uz slepoočnicu pažljivo, kao da se radi o samoubistvu. S
druge strane žice Marni uvlači dim iz lule i izduvava ga. Osećam
kako mu se dlake na grbi ježe. Nema posla danas. Imam gadnu prehladu.
Besan je: da ga tako ostave da rukovodi školom, da ga tako
napuste svi sem nekolicine dobrodušnih tikvana. Jadna deca tiskaju
se u učionicama, piške i prde da bi održala toplotu i gomilaju se
oko livenih peći. grbavi vratar je ozlojeđen mojom bolešću. Zvuci
su nabijeni hladnim, neodređenim besom, uvređenošću, dostojanstvom,
očajem. „Mislio sam da bar na vas možemo da računamo“,
kaže on. u iskušenju sam da odgovorim: „Žao mi je, ali ja sam
katolik.“ umesto toga, spuštam slušalicu i pogledam na sat u foajeu.
Prekasno je da odem na pričest: to je jedini gest u životu koji
sadrži punu kvotu ironije. Prerano je da se ode u krevet. uvek je
prekasno ili prerano da bi se uradilo bilo šta. Svejedno, kada sumnjaš,
pogledaj na sat u foajeu. To i činim. Nov paragraf.
u svom malom podzemnom Hadu, iz kog može da nadgleda
baštu, Piters će ležati premišljajući o sopstvenom geniju – ili
masturbirati. Za njega je veliki problem da izabere ko će biti, ako
će već biti genije. Leonardo je voleo porto i divlje jabuke, na primer,
dok je Douson više voleo cigare. Teško je odlučiti se. Svinbern
je pio ravno iz boce, a Vagner nije nosio ništa drugo do čiste svile
uz kožu. Tu je i Betovenov sifilis, da li ga je zaradio ili je nasledan?
ukoliko je ovo poslednje u pitanju, onda je to stvarno previše
tražiti. Iskreno, sve je to pomalo dosadno.
Da pogledamo Tarkvina očima ulagivačkog romanopisca. Već
je uspeo da ispuže iz svog ugrejanog kreveta i zadigne roletne.
Prizor snega mu je odvratan. Instinktivno se baca nazad i navlači
pokrivač sve do obraza, pokušavajući užurbano da se ponovo
ušuška u san. Ne vredi. Tada se seti sna koji je sanjao i ugodno
premišlja o njemu. Devojka na obali reke. Ili dečak? Bilo bi bolje da
je dečko na obrasloj obali, kritski skupljač šafrana, to je bila tema.
Te još uvek neobljubljene neveste tišine. Veoma malo toga u Tarkvinovim
snovima ostane nenapastvovano. Znam to jer mi priča
o njima; o njima zajedno raspravljamo, proučavamo tekstove da
bismo videli šta ih je prouzrokovalo i generalno psihologizujemo.
Zbog njega, ne zbog mene. Četrdeset godina pobožne introspekcije
podarilo mu je nos psa tragača za sopstvenim slabostima. u
ovom slučaju, to je Kler, koji živi u ostavi na kraju stepeništa. Kad
kažem „u ovom slučaju“ samo hoću da se pretvaram kako on ne
sanja. ali to nije tačno. On retko sanja ma o kom drugom tako
često ili tako vlažno kao o ovom visokom crnom majstoru plesa
koji ima znanja koliko i vrabac i bezobrazan jezik. Zbog toga se
jutra prijatno provode u analiziranju ove nesrećne strasti i upisivanju
u taj njegov sveznajući dnevnik. ukoliko je njegov san bio
vlažan, on sebi daje pune ocene (sublimisano); ukoliko su snovi
bili suvi, aridni i intelektualni, onda postane zabrinut (represivan).
u vazduhu se oseća ozbiljna zabrinutost za njegov „život seksualni“
(tako delikatno prerafaelovski aranžirani klinički izrazi, zar
ne?). Za doručkom prearanžiramo njegovu kliničku šemu i podupiremo
mu hrabrost. To je beskrajna igra šaha s njegovom psihom.
Tarkvinov efektivni radni vek proveden je na leđima u ličnoj
katehizaciji. Njegov duh se deli na dve esencije, odslikane rečima
Pitanje i Odgovor; i on se kune da je potpuno iskren sa sobom,
iako baš ne zna potpuno šta misli time. Kako god bilo, iskrenost i
jasno razmišljanje su cilj, a sledi ih opšti uvid i fini, samopouzdani
duhovni oblik.
ali Kler, u ovakvo jutro? On je brižljivo obučen, otvara nov
paket sveća i puni zidne svećnjake. Lonče je provrilo. Kler je onaj
nesrećni jauk za telom dečaka u neko doba večeri ili nekoliko
nažvrljanih, loše osmišljenih fraza u tom dalekom dnevniku, u
koji sve mora biti uneseno pre nego što on umre. Kler? Taj pokvareni
mali grubijan s izgrizenim noktima. Kler je ovaj fatalni svet
koji možete da vidite ukoliko stanete na prozor. Dugačka betonska
ulica, čiji je čisti beli dezen sada naružen i zamrljan gumenim
usnama autobusa, otpacima i mravljim nogama. Kler je ovo
jutro koje napreduje korak po korak, sumorno, bolno, kao paralitičar.
Hrskavi jutarnji zvuci; jaja se prže; prepuni poslužavnici
idu tamo-amo;
gejziri se blago odlivaju i šikljaju, a para curi na
odmorišta stepeništa; ili Lobov lik koji se udaljava i postaje sve
manji na putevima. Zapravo, Kler nije ništa od toga. Kada Tarkvin
razmišlja o njemu, njegovo lice je lice skrhanog statističara
osiguravajućeg zavoda.
ali ja nisam ovde da bih ga interpretirao, čak ni da ga učinim
boljim. Jednostavno ga stavljam u krevet, tj. na papir, među nekoliko
slučajno odabranih slogova engleskog. u domaćinskoj atmosferi,
čovek jedino može pomoći sebi i nadati se najboljem. ali Kler?
Tarkvin afektirano kucka na njegova vrata. Kućna haljina mu
je egzotično nabrana na telu. Ili, jednom, kao automobilska sirena,
vikne: „Kler!“ i uđe. uvek je isto. Nema odgovora. Kada su vrata
već otvorena, nema šta da se radi osim da se zuri u uobičajeni
nered ostave – razbacane prljave gaće i majice dekorišu goli linoleum.
Prozor je otvoren a sneg napadao na krevet, pod i sto. Žigolo
je sakriven.
Tarkvin poviče: „Kler!“ Ni odgovora ni pokreta. u krevetu bi
mogao biti leš. Zid je čvrsta masa fotografija: plesni koraci istrgnuti
iz stručnih novina koji se polako mreškaju na vetru – kompletan
zid baš kao da će se srušiti na njega. Tarkvin počinje da se kreće
naokolo, ispitujući slike i pretvarajući se da ga interesuju. Kroz
otvorena vrata izgleda kao neudata tetka koja posećuje zoološki
vrt ili akademiju. Mrzi sebe, to je očigledno. Zašto se uvek ovako
brine za Klera? Zašto ne može da ga ostavi na miru? Prljava mala
zver! Na kraju krajeva, prljava: zato što nekako pogled na Klerovu
sobu sa snegom i razbacanim gaćama predstavlja surovo buđenje
iz idile, sna na obali reke u Marlouovom stilu i Narcisove delikatne
kopulacije. Kao i obično, nije ga briga za , ali ga je briga za
Klera, koji ne može dorasti književnoj reputaciji što ju je smislio
za njega. Sve ovo je interesantno tihom partneru, prisnom prijatelju.
Od mene se ne traži da naglasim, nagovestim ili čak priznam
svoje prisustvo. Samo da postojim. Ja sam sudija koga čak nikad i
ne pitaju za mišljenje. Podrazumeva se da ja patim uz Tarkvina u
njegovoj užasnoj nevolji.
On nekoliko puta okrene krug po sobi, tako preciznim starešinskim
korakom da se dva-tri puta skoro okliznu na snežne mrlje.
Na umivaoniku je češalj, odebljao od prljavštine i masnoće iz Hilinih
tamnih uvojaka; na držaču kraj WC šolje triler, s licem nadole;
knjiga koju je pozajmio dečku prvog dana svoje kampanje za
uzvišenije razmišljanje i čistiju ljubav debelo je pokrivena prašinom.
Stona lampa je uključena. Hila se boji da spava u mraku. Na
polici je slomljeni špric za klistir i kutija pomade. Tarkvin ispituje
te stvari s gađenjem.
„Kler“, kaže on, „ustaj!“
Stalno obećava da će ovih dana zauzeti čvrst stav prema žigolu.
Zato „ustaj“. Okraćala prilika se smrknuto diže iz kreveta: ponovo
rođen trećeg dana. Klerovi meki crni uvojci vise sa samosvojnim
plavocrnim električnim životom. Jastuk mu je umašćen. Žute kozje
oči zure kroz prozor ne videći Tarkvina. Nije potpuno budan.
Pogled na njegovu lepotu u prljavim čaršavima ljuti Tarkvina. Hteo
bi da uzme štap i da ga dovede u red. Prilazi i staje iza mene, brecajući
se: „ustaj, nemoj biti takav lenjivac.“ Nada se da će Kler pomisliti
da reči dolaze od mene. Kler uzdiše, sedeći tamo, žut kao
kakav potentat u snežnom jorganu. Podiže iz kreveta zaprljana
stopala i spušta ih na pod, zamišljeno ih gledajući.
Tarkvin steže kvaku i uvežbava izlazak. Ljut je, ali i nervozan
od lorve. „Sledeći put“, kaže Kler, „probudiću se i zateći te u krevetu
kraj mene.“ Ovo stvara svojevrsno ludilo. Tarkvin počinje da
pišti. „u krevetu“, nastavlja Hila, „baš ovde u prokletom krevetu
sa mnom.“ u svemu ovome ja ne postojim. Jedino je običaj zahtevao
moje prisustvo.
Tarkvin juri niz hodnik do svoje sobe. Kao i uvek kad hoda,
sva energija kao da mu se skupila u glavi, kao čigri, propinjući ga
na prste. Zaključava vrata glasno, uvredljivo. Bez reči, počinje da
pravi čaj. Drhti od besa. Krupna ćelava glava mu se sija. Vidim da
ipak neće moći da digne ruke od svega. Kako god bilo, čaj, šećer,
kap ustajalog mleka. Sviknutost je već prilično otrcala ovu večnu
psihičku krizu, pa se ne iznenađujem kad je sjurio šolju i ponovo
se mašio brave. u Bogu je moja nada, mada će Đavo da vlada. Tarkvin
proleće niz hodnik ka ostavi kao primadona, bademantil leprša
iza njega. S treskom otvara vrata i stoji nemo, zagledan u žućkaste
oči. Odlučnost da uvredi, da ozledi, da pustoši, polako zamire
u njemu. u stomaku mu se smlačilo od besa i kajanja. Sada je tako
pokoran, tako tužnjikav, tako pun osećaja, tako pitom, tako zaljubljen.
Promena je zaprepašćujuća. Tada, kao udarac u pleksus, Klerov
žuti glas: „Odlazi!“ Žestoko on viče: „Odlazi odavde, jebote, i
ostavi me na miru, ’oćeš li?“
Svet je postavljen ispred vatre kao šahovska tabla ispred kamina,
tabla na kojoj osmišljavamo svoje najuzbudljivije poteze. To
je samo igra. Tarkvin trči bos po sprženim kritskim stenama, dok
tamnooki pastir dozvoljava sebi da bude osvojen, pobran, prekriven
poljupcima. umesto suvonjavog, ispijenog tela, on bi zapravo
trebalo da ima fini, vitki torzo. I ovčju kožu. Frulu da i ne spominjem.
„Nećeš me ismevati“, kaže on ozbiljno, „zato što ti na licu
vidim da veruješ u ljubav. u smrt zbog ljubavi.“ On drži svoj pri
vrhu široki prst među nama i zamišljeno ga gledamo, kao da očekujemo
da će umreti tu, vidno, među nama. „Sada gregori nikad
neće uvideti moju tačku gledišta, uopšte. Mislim da je bila prejaka
i čista za njega.“ u tišini srčemo hladan sneg, vruć čaj, hotel, gejzire,
obolele borove, statue, žute kozje oči. I ja premišljam o gregoriju
i grejs i o načinu na koji ih je predstavio malim, zelenim slovima.
gregori je neka vrsta šahiste, kao zeleni laufer, zapetljan sa
svojim pionom, i piše tihim otrovom igrača koji je zaboravio pravila.
Knjigu koja je moja tajna, u ormariću sprat niže.
„Prisustvo sebe!“ Tako on počinje. „Večna svesnost sebe u materiji
i psihi. Večna svesnost te senke koja mi visi iza ramena posmatrajući
me kako lijem mastilo na ovaj goli papir. Kakav recept za
besmrtnost! Jedno ja i drugo, kao generali blizanci, razdvojeni
politikom, koji šeprtljavo vode rat. Večno, gnusno prisustvo sebe.“
Mala zelena slova, kao čipka na grubim stranicama crne lude. Ko
je gregori bio, ja još uvek nisam uspeo potpuno da odgonetnem.
Ova majušna podrumska sobica bila je očigledno njegova. u nekoj
epohi istorije on je nestao, ostavivši za sobom nekoliko gomila
pocepanog papira, latinske klasike, gramofonske ploče, šoljice za
čaj. Na naslovnoj strani knjige stoji natpis, bez unesenog datuma:
Gospodin Smrt Gregori. Svom najcenjenijem i najvoljenijem sebi
ovo posvećujem. Zaborav je progutao ovo slučajno iseljenje, ostala
je samo čudna šarena personalnost ovog toma, tako trajnog i relativno
novog – jer su Tarkvin, Kler i Lobo u njemu – što nagoveštava
nedavne unose. „Ne mogu biti stariji od hiljadu godina. Još ne
govorim o svojoj izolaciji, a ona je šest sa tri. Izolacija kovčega. Izolacija
gargojla postavljenog iznad uspavanog grada.“
Izolacija snega, dodao bi on da slučajno i danas okreće stranice.
Izolacija u kojoj hotel premišlja, kao barokni inkubus.

Izvor: Laguna


Pogledajte i druge preporuke:

• En Mekafri ~ Let zmajeva
• Dejvid Edings ~ Pion proročаnstva
• Karl Segan i En Drajan ~ Seni zaboravljenih predaka
• Douglas Adams ~ Duga, mračna čajanka duše