Ovo malopre pogledah, stvarno pakao na zemlji.

sto se tice dokumentaraca u poslednej vreme sam odgledao dokumentarce o Klicku, Tajsonu i Aliju! Svi su odlicni

something from nothing the art of rap

За оне које воле реп.
Занимљивости као што су рецимо Дреова прича, да је Тупак снимио ''California love'' из два трека (трек је снимак вокала, дакле одреповао је два пута и Дре је изабрао бољу верзију и кренуо са другом песмо, што је данас незамисливо, јер се хит снима данима и месецима), затим да он као продуцент је био само две недеље ван студија за 27 година колико се бави продукцијом, затим Ајс Тијеве тајне на наступима и шта радити када заборавиш риме  ... он је рецимо ове у првим редовима користио као шаптаче у позоришту, јер то су тврдокорни фанови који знају сваку реч, а рецимо када би се закуцао у сред песме, правио би се да је микрофон цркао и тако сакрио блам.
Какав лик.

Oко 20 сати материјала, коначно сам одгледао. Ово је најбољи документарац о ЈУ рок музици на овим просторима, а последњих неколико епизода су посвећене српској рок сцени после распада СФРЈ.

Jeдино ми се није свидео коментар оног лика из Блок аута, кој је хип хоп сврстао на другу страну, али чињеница је да је рок настао од црначке музике, пре свега мислим на блуз, соул, фанк, па не капирам лика како ми можемо бити друга страна, мало је лицемерно. Хип хоп ако не сматраш делом рнр-а, онда га можеш сврстати на трећу или четврту страну, али никако на другу на којој је естрада , турбо фолк и народњаци.

У Србији ми репери смо увек били трећа страна, која је понекад (преко рецимо Саншајна и сличних) успевала да привуче неке рокере, а понекад и неке дизелаше преко комерцијалних реп извођача, типа Гру и Сија.
Мислим да су момци из групе Кристали дали најбољу дефиницију, да смо ми земља екстрема, где једни слушају најтврђи рок, други народњаке иако се неко нађе између буде игнорисан од обе стране.

  Rep kao muzički pravac me je zaobišao tako da ne mogu da komentarišem N.Vranjkovića. Ono što smatram promašajem u ovoj odličnoj seriji je ignorisanje zagrebačke muzičke scene, ili preciznije, ignorisanje Azre i Štulića koji je čisto informativno spomenut.