Као и сви брозови подофицири и официрчићи надобудан до бесвести!
Зашто су онда, тако способним ИЗГУБИЛИ рат?
Замисли ту сељачку беду кад је од 15. године све добијала на трошак одбране земље од ''спољашњег и унутрашњег непријатеља''

Stvorena je Republika Srpska,zahvaljujuci Slavku Lisicu stvoren je koridor zivota. Gde je on pogresio u bitkama?
Koji je po tebi pravi srpski oficir nabroj bar jednog?U Republici Srpskoj Krajini  od 1992 vise nije ucestvovala JNA,takodje onda po tvojoj logici je i Ratko Mladic brozov oficircic.

Дуга прича.
Нпр: Да ли је коридор био трампа за источну Херцеговину, Светог Саве дедовину, као што су Сарајево, Западне Херцеговина били трампа за Сребреницу и Жепу?

Кад се све сабере. Како је ЈНА започела рат. Са којим наоружањем и против кога, све мимо краткотрајног сукоба и брзе победе је пораз.

"Мала" корекција.
1.Славко Лисица није био Генерал него Пуковник;
2.Операцију Коридор није водио Славко Лисица него Момир Талић а Лисица је био на терену попут Мајора Станковића или Пуковника Новице Симића,командовао је на потезу Добој-Брод,Симић је радио Модричку,односно Требавску страну док је Станковић држао притисак око Добоја да турци не провале са леђа.Талић је осмислио и командовао операцијом,а Лисица је са бокалчетом ракије боравио у свом Штабу. 

Није ЈНА одрадила Коридор него бригаде које су формиране пар дана уочи почетка операције,углавном су то били људи са једног подручја,распоређени по јединицама по принципу једно подручје,једна бригада,комшија са комшијом,рођак са рођаком.Нпр.Крњинска,Озренска,Прњаворска,Добојска...итд!

Занимљиво.

Да није Лисица после рата промовисан у генерала?
Јасно да је то била логистика ЈНА.
Наоружање.
Војни кадар.

Не знам да је икада промовисан у чин Генерала.Напрасно је нестао.
Што се тиче наоружања,не могу рећи да га није било али на самом почетку није било готово ничега,класична сеоска стгража.На локацији на којој сам ја био имали смо два БСТ-а и два минобацача и то је трајало до неког петнаестог маја.Потез је био око два километра,нас стотињак од чега 80% маторци.Да су ујке то знале прегазиле би нас за сат времена.Локација је била село Јоховац неких 60-ак КМ од Брода према унутрашњости ту су нам пресјекли коридор,11 КМ од Добоја.Мало ко зна али кадар су чинили искључиво резервни официри и подофицира а ја сам са својих 20 година добио команду над једном мањом групом,наравно,одбио сам.Први тенк или хаубицу сам видио уочи самог напада и то су били крајишници.Ми смо били наоружани цивилним путем и најмање је ту било аутоматског наоружања.
Касније се све промјенило.
За Лисицу знам,поуздано да је био велики "љубитељ" шљивовице и поприлично је коштао Крњинску бригаду која је била главна у првим данима.То су све мјештани из пар села која гравитирају на истоименом подручју.Ту је радио само ентузијазам и жеља да им се на....мо мајке,никаква стручност,а ЈНА није постојала,док оружје нису могли извести за Србију све да су и хтјели,наши људи су били заузели челне позиције у касарнама.
Најзанимљивије је да је командант касарне био Ћазим који је доста доприњео да оружје буде у нашим рукама да не кажем да је главни "кривац".

Момчило Селић
РАТКО МЛАДИЋ
 
Ратка Младића никада нисам срео, али сам му се надао.

Пошто су му убили кћерку, желео сам да макар на челу једног батаљона уђе у Београд, прогласи ратно стање, мобилише све Србе, муњевито оконча рат, и казни банду, профитере и издајнике.

Све што бејах сазнао о њему подстицаше ту наду, осим сумња да је и обавештајни официр.

Јер, док својевремено путовах возом ка Карловцу, да се јавим у Школу резервних официра инжињерије, у купеу бејах приметио замишљеног дечкића. На питање куда ће, каза ми да су га примили у Подофицирску школу, на истој адреси као ШРО.

Потом га гледах на писти у Мекушју: дете у униформи занимаше уз нас, дипломиране студенте, занатлије са стажом, одрасле људе.

Ратко Младић, знадох, беше такође као петнаестогодишњак започео свој отворени војни рок, у сличној установи у Земуну.

Он, мој сапутник из воза, Славко Лисица, и многи други беху се први пут и најели и обукли у ЈНА. Ако су и учили да у јаничара врхунски чин беше чорба-баша и да је превртање четног казана значило побуну, не верујем да су у томе видели ишта необично. Иначе се већина инспекција касарни састојала у посети кухињи и трпезарији, мање у бризи за борбену обуку. Морално-политичко васпитање је, наиме, имало да пружи све што је требало да се режим Броза одржи, макар и по цену пуцања у народ.

Са странцима ЈНА не намераваше ратовати, онако несврстана и миротворна. Данашњи момци, уредбом необрозовских власти ослобођени војне обавезе, не морају ни знати да се СФР Југославија годинама хвалила нашим батаљоном на Синају, у оквиру ‘‘мировне мисије’‘ УН која је Арапе, у рату 1967, коштала Синаја, Газе, Голанске висоравни и Западне обале Јордана.

Кад је, зато, запуцало и код нас, да пуковник Ратко Младић скида кокарде по Крајини не беше ми необично. Од рођења учен да су усташе и четници исто, као да беше сметнуо с ума да су му оца убили избријани Хрвати, а не брадати Срби. Но, својеручно разминирајући експлозивом надевен аутобус код Кијева бар мени се потврдио као старешина редак у ЈНА. Иначе сам официре, биране углавном из ‘‘класно подобних’‘ слојева презирао – осим једног престарелог капетана, који нас учише запречавању.
Лица усеченог мушкошћу а не бригом, једино нас он спремаше за рат. Но, да ли је тај дочекао деведесете на фронту или у пензији, не знам. Сумњам да се грабио за ишта, па ни за погодан гарнизон, или место ћерке у музичкој школи, а сина у партијској, или на факултету.

На ТВ, међутим, видевши Младићево тврдо лице под титовком помислих, као при сличним снимцима Шљиванчанина, на главосека Саву Ковачевића. Отписах их обојицу као политичке комесаре, Веселина Шљиванчанина нарочито пошто га гледах како трчи ка марици уз полицајце који су га хапсили, док се десетак хиљада Срба бије с њима не би ли их у томе спречили.

Ратка Младића међутим морадох ипак сврстати уз Славка Лисицу, чувши да је хеликоптером изнео троцевац на врх Игмана и лично тукући из њега зауставио муслиманску офанзиву. Попут команданта гатачке бригаде Родољуба Анђића, победника на Купресу и Коридору Лисице, те поручника, командира моје чете више Скрадина и још неколицине, и у њему се истина беше одвојила од лажи вероватно на сопствени ужас. Но где мени за то требаше робија њима, тврђима, ваљаше рат, да се отму штројењу духа којим нас мондијалисти, под фирмом Савеза комуниста Југославије, беху убедили да и у непријатељу тражимо пријатеља, у одроду брата.

О том преумљењу Срба, колико знам, још нико није писао, мада је оно најбитнији догађај у последњих стотинак година. ‘‘Проклет био Слободане Милошевићу’‘, викао беше зато Киро Радовић 1993. на положајима изнад Неретве, ‘‘али ти хвала што си заратио, макар овако кусо и никако!’‘ Радовић, Србин из Бјелопавлића и још један Брозов робијаш беше, пре свих нас, прошао истим путем којим многи наши сународници и дан дањи избегавају да крену, не видећи непосредну везу између ‘‘боље прошлости’‘, ове титоистичке садашњице, и још кобнијег ‘‘бољег живота’‘ који нам се, свима, тако неумитно приближава.
А како ће та ‘‘светла будућност’‘ изгледати да се назрети и кроз приказивање породичних видео клипова Ратка Младића, које је Служба послала у Хаг марта 2009, а босанска телевизија емитовала јуна те године. Уз коментаре Жељка Комшића, гледах наиме српске официре како на кућним прославама играју коло и певају старе наше песме спрам уметнутих снимака ‘‘стрељања’‘ муслимана при Трнову, схвативши – претпостављам позно као ја – да Југословена осим нас никада није било и да ‘‘Хрват’‘ Комшић, колико год говорио савршен српски, никада није био до туђин – alien у смислу америчких хорора или научне фантастике.

Гледах, такође, како Генерал плаче, љубећи стакло на ћеркином ковчегу. Да плачем и сам спречио ме је бес; јесу ли Ратку Младићу припретили убиством и сина зна он, и Они који су му већ погубљењем Ане сломили вољу за победом. Да ли је зато Генерал посматрао како се Горажде, Бихаћ и многи други кључни положаји препуштају потученом непријатељу – не учинивши што је, попут Лисице, радио првих дана рата, када је искључивао везу тврдећи да не чује ништа и настављао да сатире врага – утврдиће се једног дана, вероватно из страних извора.

Јер Генерал, колико знам, никада није био коцкар, још мање ‘‘играч’‘ попут његових претпостављених. Искрен, заменио је шапку са Веслијем Кларком а после су америчког команданта исмејали а њега уздизали мештри који су у том његовом чину видели врхунску превејаност, и цинизам.

Но, да је био каквим га такви цене почистио би он Њих одавно, ма колико захвалан за све оброке у земунској подофицирској школи и ‘‘погодности’‘ Службе. Јер да није био Србин – огњевит, оштрога погледа, тврде шаке а мекога срца – границе би нам данас биле на Купи и Корани, Јадрану и Скопској Црној Гори.

Потом сам на интернету – телевизију већ шест година препуштајући лаковернијима и издржљивијима – пратио како Генерал покушава да изговори што не би могао и да није претрпео неколике мождане ударе, као последицу насртаја на дух и душу какве му је приређивао не непријатељ, већ ‘‘другови из Службе’‘. Шта ли је тек доживљавао посматрајући делање Бориса Тадића као министра војног, па Драгана Шутановца, некадашњег ситног ‘‘безбедњака’‘ на истој функцији, зна он. Какав му је шамар могла задати и рехабилитација, уз одштету, генерала ЈНА Трифуновића, који је наоружањем Вараждинског корпуса Хрвате опремио боље и потпуније него ‘‘међународна заједница’‘, можемо претпоставити – с обзиром како је све то пало нама с рубова, поштеђеним одговорности за туђе животе.

Страхота наше, опште срамоте, преломила се пуном снагом преко Ратка Младића, из истих разлога као преко Срба као нације. У одсудном моменту, у ‘‘тренуцима истине’‘, понели смо се наиме као други, покушавајући оно што нас је, историјски, одувек коштало више него било каква ‘‘непромишљеност’‘ или ‘‘лудост’‘, почевши с душманима да се надмудрујемо, тргујемо, правимо ‘‘споразуме’‘ и ‘‘дилове’‘.
Ратко Младић је, нажалост као безмало сви ми, пристао да слуша оне који је требало да слушају њега, без обзира на разлике у чину и положају. Јер, као да никада није научио што бејах чак ја, видевши свог вољеног оца и његове ратне и партијске, лично честите другове као праве узрочнике нашега све захукталијег Пада. ‘‘Немој’‘, говорах зато једном, тада младом пријатељу из Црвених Беретки, ‘‘никада служити горима од себе!’‘ – надајући се, грчевито, да ће му то помоћи да се макар он и момци који су преживели не једно намерно слање у смрт, спасу срамоте, и злочина, недоличне оданости.

Јер, свако живи мора служити некога, а најбољи макар Бога, најзахтевнијег Врховног команданта. Но ‘‘кадровски’‘ одабир каквим су нам на чело довођени Петар и Иван Стамболић, Латинка Перовић, Живорад Ковачевић, Драгослав Марковић, Слободан Милошевић, Зоран Ђинђић, Војислав Коштуница, Борис Тадић, Драган Ђилас и прочи – а никако људи каквих у овоме народу мора да има, а чија имена знају наши непријатељи али не и ‘‘наша’‘ ‘‘јавност’‘ – морао нас је као нацију завити у црно, што му је и била сврха.

‘‘Профајлинг’‘ јесте, наиме, међу најстаријим ‘‘безбедњачким’‘ дисциплинама на свету. Пилот слабога вида, успорених реакција, склон пићу изазваће, кад-тад, несрећу без икакве наредбе ‘‘одозго’‘ или потребе за ‘‘тероризмом’‘. Што нашим ‘‘људским ресурсима’‘ од 1944. управљају Они који би да нас нема није случај, нарочито пошто је виђено шта истинске српске вође могу – почевши са 1804. па до 1917. Јер, и Драгутин Димитријевић Апис беше избачен из ‘‘игре’‘ на захтев странаца. Правдањем убиства Карађорђа ‘‘државним разлогом’‘ и хвалом начина на који нас Милош Обреновић беше ‘‘ослободио’‘, многи дипломци ‘‘безбедносно исправних’‘ факултета превиђају последице по српско биће које је таква ‘‘добробит’‘ донела.

Колико се то косило са свиме што већина нас осећа правим и праведним, пожељним и вредним прегнућа, разрешено је наиме још Мајским превратом 1903, и задивљујућим процватом српскога духа, душе и државе све до следећег ‘‘обреновићевског’‘ потеза изведеног, можда не тако случајно, под Карађорђевим праунуком. Но, никаквог ‘‘случаја’‘ нема при текућем наметању Александра II Карађорђевића, официра британске војске, за могућег српског суверена, као што ни препуштање Ђенерала Драгољуба Михаиловића и Југословенске војске у отаџбини стрељачким водовима Јосипа Броза није било никакав хир судбине, већ још једно кадровско решење странаца којима српско досезање себе никако не иде у рачун.

За разлику од Генерала, Ђенерал истина јесте веровао ‘‘Савезницима’‘, али је и Младић веровао својој брозовској младости, лично оствареном комунизму, те ‘‘класићима’‘ из Војне академије – но, испрва, недовољно сопственом народу. Не само његов суноврат почео је када је схватио оно што је потом успео, онако рањен, и на суду да каже: ‘‘Ја сам Ратко Младић. За мене зна цео свет’‘.

Јер, понос га је спасао досадашње предаје. Да се маскира он није хтео, и то не би урадио и да није величина. Неопазице и од себе, пред погубљење ћерке беше он вероватно открио да је сопство – национално и више од личнога – светиња – што пак странци тумаче као ‘‘дрчност’‘. Но Генерал није био дрчан колико храбар, смео и поносит и – не одвише, нити стално – горд. Њему заправо суде због славе коју му нису Они даровали и коју му, стога, тешко могу одузети.

И Младић је, као Срби у начелу, ‘‘опасан вирус’‘: њихови генерали, попут Веслија Кларка, или Мајкла Роуза, изабрани понајвише да би се доказало да свако може бити командант ако ‘‘Центар’‘ тако одлучи, тужно нас подсећају на ‘‘кључ’‘ из брозовских времена. Проверено и крахом Југославије, такво одавање признања требало би да буде пример свакоме, а нарочито свима који нису – нити икад смеју постати – власни, камоли суверени.

Убијање или уклањање српских хероја мора, зато, постати норма какву већ мисле да су успоставили ‘‘међународни’‘ ‘‘фактори’‘ који су безличност, нискост, похлепу, бешчашће и безобзирност уздигли у општу матрицу ‘‘успеха’‘. После Карађорђа убијен је због тога Кнез Михаило Обреновић, те Апис, па одстрањен, пензионисањем, Војвода Живојин Мишић. Кнез Павле је требало да буде узор Борису Тадићу, Дража Михаиловић кажњен за речи да би ‘‘Енглези да се боре против Немаца до последњег Србина’‘. Десет година по крају Другог светског рата убијен је четник Српко Меденица, а његов ратни и поратни друг Владо Шипчић после двадесет, да о њима новији нараштаји Срба не знају ни да су постојали. На почетку ‘‘најновије поделе карата’‘, за Вожда нам је постављен Слободан Милошевић, у Босни и Херцеговини Радован Караџић, обојица убеђени да су злотворима доскочили тврдњом да Србија, и Република Српска, ‘‘нису у рату’‘. У Крајини су Мартић и Бабић, уместо било који отреситији војник из рова, ‘‘предводили’‘ Србе. Због недоговорених ратних успеха, генерал Славко Лисица послат је за кућепазитеља војне школе у Бањалуци, а у мировину безмало сваки официр које је током Отаџбинских ратова показао било какву предузимљивост и способност. У Црној Гори, у још једног ‘‘Књаза Николу’‘ произведен је, помним планирањем и ударничким, дводеценијским радом, некадашњи ‘‘џемпераш’‘ Мило Ђукановић. Војводином данас харају Бојан Пајтић, Бојан Костреш и Ненад Чанак, мада такви ниједној фирми, а камоли власти, не би бастали ни за портире.

А онда је на место које је требало да припада, рецимо, Ратку Младићу, дошао Здравко Понош, енглески ђак.

И мада Генералови мождани удари, сигуран сам, нису последица Поношевог постављења, јесу пробуђене свести. Савест њему немаше потребе подстицати – ко год је ратовао с њиме зна за његову бригу о борцима, народу, па и о туђој нејачи: слаткише он у Сребреници није делио муслиманској деци зарад камера, већ да им ублажи страх од одмазде коју мора да су и она очекивала, слушајући хвалисање својих очева и старије браће.

Из Сребренице је, наиме, Насер Орић заштићен Унпрофором клао по српским селима све до Кравице и Скелана. Од преко три хиљаде Срба побијених у тим крајевима од 1992. до 1995, трећина је усмрћена ‘‘хладним оружјем’‘, док је око хиљаду Орићевих војника који нису, приставши на капитулацију, одложили и своје пушке, аутомате и митраљезе – стрељано. Осталих око две-три хиљаде побијено је у пробоју на који су их послале старешине које су претходно из Сребренице хеликоптером одлетеле за Сарајево.

Кад је Ратко Младић пред камерама рекао, да је ‘‘дошло време Турцима да се осветимо’‘ није казао ништа што они сами нису знали да заслужују, због чега се многи беху решили на шестодневни марш преко минских поља, и борбу са, како су знали, малобројним српским снагама. Уз то, ‘‘Бошњаке’‘ неки Срби називају ‘‘Турцима’‘ јер они сами себе столећима тако зову, како се да видети и из књиге Артура Еванса о његовом путешествију по Босни 1875, тим именом се и данас дичећи и по Рашкој области.

Но, колико знам, Генерал Младић није био главнокомандујући и Десетом диверзантском одреду са ‘‘Домиником’‘ Петрушићем, официром француске војне Службе, и неким обавештајним официрима из Београда. Ко је у Генералштабу на раскрсници Немањине и Милоша ‘‘Великог’‘ пристао на такве ‘‘игре’‘ и због чега, ми још дуго нећемо знати, мада на пример знамо да је генерал Коса ЈНА Александар Васиљевић – данас заштићени хашки сведок у Канади – 1991. тајно наредио да се постави минско поље преко кога су Бели Орлови послали хрватске заробљенике кућама, незнајући да оно постоји.
Злочини ЈНА према Српскоме народу – нарочито почевши од 1991. и убијања српских ‘‘екстрема’‘ попут Вукашина Шошкоћанина, Боре Радића и сличних – огромни су, те је парадоксално да су за ‘‘ратне злочине’‘ суђени официри чији је једини грех био да су почели да мисле и о Србима – тим, унапред прокаженим ‘‘судионицима’‘ грађанског рата. Јер, по логици оних који би Ратка Младића и физички утукли, и он је требало покорно да прихвати поделу Југославије на државе које дотле нису постојале уз давање потпуних ‘‘оставинских’‘ права ‘‘народима и народностима’‘ који су се, уз сваког завојевача, несојски борили противу самог свог, предачког, српског имена.

Називајући, дан-данас, Републику Српску, као и затрту Републику Српску Крајину, ‘‘самопроглашеним’‘, Американци, између многих, као да се одричу сопствених предака који, да нису 1775. били ‘‘самозвана’‘ конфедерација, не би потом постали ни светска сила. ‘‘Самопроглашена’‘ беше свака држава на овоме шару док својим опстанком није себи изборила место ‘‘субјекта међународног права’‘. Да није можда Хрватска била ишта до самопроглашена 1991, када јој је признање доделио прво Ватикан па Немачка? Уназад хиљаду година Хрватска је, кажу, била ‘‘држава’‘ да би, по сопственом тумачењу, ‘‘државним споразумом’‘ Pacta Conventa – који мађарски историчари нити познају нити признају – своју сувереност предала Мађарима.

И, каква је па држава била Словенија, коју Немци од 8. века сматрају својом исконском територијом?
Да није можда, некад, и ‘‘Косово’‘ било ‘‘суверено’‘?

Ратко Младић није починио ‘‘Сребреницу’‘ већ је она, очито, договорена од истих оних играча, у Београду и другде, који су цели крвави Антисрпски рат одиграли без грешке – од првих ‘‘паравојски’‘ и слања криминалаца, лумпен-националиста и унезверених регрута на бојишта, до довођења једног од ретких српских генерала који је заиста хтео да се бори за српску слободу у прилику да му се припише нешто за шта се није ни питао. Јер, ‘‘Сребреница’‘ је Мадлени Олбрајт пружила прилику да маше сателитским фотографијама ‘‘узнемиреног тла’‘ таман пред почетак хрватске ‘‘Олује’‘ на Крајину – остављене на цедилу као што је и Младић препуштен сам себи, после разарања можданих и нервних ћелија сазнањем да је не само он, лично, искоришћен, већ да му је и кћер уморена зарад стварања једне Светске државе, спрам које и Трећи Рајх и Совјетски Савез делују безазлено.

Као посебна увреда на Младићеву, и не само његову рану, јавља се шарада са ‘‘мајкама Сребренице’‘ које, пуне праведничког гнева, траже задовољштину за своје углавном у боју изгинуле мушкарце, као да саме нису плод петовековног геноцида – продуженог, захваљујући Западу и његовим пуленима попут Броза, Изетбеговића и Милошевића, у наше време. Јер, до друге половине 15. века, Босна је била држава насељена већински православним становништвом, са нешто католика и монаштвом које су и Ватикан и немањићка црква сматрали ‘‘богумилима’‘, ‘‘павлићанима’‘, ‘‘манихејцима’‘, ‘‘патаренима’‘, ‘‘катарима’‘, чиме ли већ, јер су себе звали народним именима и особили српским, а не грчким или латинским црквеним чиновима и титулама.

Многе од тих ‘‘мајки’‘ су, по сведочењима и бројних западних посматрача, уз наоружане сребреничке мародере пљачкале српска села, палиле полуразрушене куће, па и докрајчивале рањенике које Орићеви муџахиди у свом пустахијском налету беху пропустили да побију. Од 1992. до 1995. понављао се у Подрињу ужас шуцкорских дана 1914. и погрома 1941–1945 – руље помахниталих жена, стараца па и деце бацале су се, урлајући, на своје православне комшије чим би њихови ‘‘ненаоружани’‘ мушкарци одрадили свој део ‘‘посла’‘. Хипокризија тих ‘‘цивила’‘ равна је, ако не и већа, од њиховог свесног, историјског заборава, а мања једино од криминалног цинизма њихових ‘‘хуманитарних’‘, западних, ‘‘међународних’‘ налогодаваца и покровитеља.

Што Ратко Младић данас уопште може да говори подвиг је већ по себи. Ми остали смо сви одавно углавном заћутали, ако не и занемели. Ако, међутим, све поменуто не можемо у предвидивој будућности исправити, не морамо га макар прихватати, још мање признавати. ‘’Don’t get angry, get even‘’ (’‘Не љути се, већ врати мило за драго’‘), веле наши западни непријатељи, те их бар у томе ваља послушати.

А, Бог дао, биће за то прилике – не толико захваљујући нама и некој нашој снази и врлини колико њима самима, и њиховој злочиначкој, и сулудој, одлуци да зарате не само противу целога света већ, најпре, противу самога Творца.

http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/ratko-mladic

Jel si odbio komandu zato sto si znao da to vodi u smrt i zato sto nisi imao vojnog iskustva? Jel su ti pretili vojnim sudom sto si odbio? Tad kad si krenuo da branis sa Srbima taj deo jel si pre toga sluzio JNA?

Ovo za Lisicu zanima me u kom smislu je kostao krnjinsku brigadu ako ti nije problem da kazes,mislis izgubljeno je dosta ljudstva?

Па уколико сам написао да сам имао двадесет година онда је ваљда јасно да сам служио ЈНА,а нисам одбио наредбу него понуду не неког официра него мјештана који су се самоорганизовали,а разлог је више него једноставан:"који ку.ац двадесетогодишњак може знати осим да гули ако треба и на Берлин".
Што се тиче "коштања" тачно је да сам мислио на људство које се по мени жртвовало ако не беспотребно онда сигурно несразмјерно.Чињеница је да је на ослобађању Модриче погинуло шест бораца док је у појединим селима тај број био неупоредиво већи и то је заслуга способности,односно неспособности с једне стране Новице Симића а са друге Славка Лисице.
Нису јединице биле укљућене сразмјерно својој ватреној моћи,нису биле ни приближно исто опремљене,једни су се форсирали док су други имали далеко нормалнији третман па си имао јединице које су имале нормалне смјене док је са друге стране било јединица које по шездесетак дана нису видјели "кућу".Можеш замислити на шта личиш након 56 дана шуме,шуме и шуме.Било би нормално да у рату немаш смјену али само у случају да они до тебе немају смјене 15-15.Када ово говорим мислим на подручје које је било под непосредном Лисичином командом.

@yetyou, jesi li gledao ovo . Ako nisi, da li bi pogledao ovu emisiju celu pa da mi kažeš svoje mišljenje. Detalji koje ja znam o ratu u BiH su na Drini, Višegrad, Rudo, Goražde. O Posavini, baš slabo, takoreći informativno.