Судбина Славка Лисице мало подсjећа на судбину Живојина Мишића, одбачен од државног врха, прошао је као и Мишић јер га држава више није требала,, живи повучен од јавности, ријетко даје интервју домаћим и страним медијама, потпуно је маргинализован и одбачен, нема га нигдје више.Хрватима је очитао лекцију на Купресу и Посавини за сва вријемена, НАТО генерали су му се дивили.Лисица је једини официр на овим просторима који је употревљавао тактику"блицкрига"!
Лисица је једини знао да тенкове употреби за офанзивна дејства и брзе пробоје, уместо као пуку подршку пешадији!

to je naša slika,nažalost

evo jednog njegovog intervjua,koji sve govori o njemu

S. MIŠLJENOVIĆ | 20.06.2008 19:44



Čovjek koji je komandovao akcijom "Koridor" i spojio Krajinu sa Semberijom, general-major Slavko Lisica, neće prisustvovati proslavi u Dugoj Njivi i obilježavanju najznačajnije bitke za RS u proteklom ratu u BiH.



U intervujuu za "Fokus" general Lisica kaže da je razlog tome što ga niko nije ni pozvao, ali i iskustvo iz prošle godine, kada su ga organizatori pozvali da dođe, rekavši mu da sjedne u autobus.



- Pa, ja sam srpski general i sada treba da se guram po autobusima kao obični rezervista da bih došao na obilježavanje proboja koridora. Kada je trebalo osmisliti akciju i voditi je, onda su po mene slali helikopter. To samo pokazuje koliko je sada ljudima stalo do osoba koje su dale sve kako bi stvorile RS - poručio je Lisica.



FOKUS: Kako gledate na proboj koridora 16 godina poslije?



LISICA: To jeste bila odlična akcija, ali mnogi poslijeratni oficirčići je preuveličavaju i spominju kako se ona izučava u inostranstvu, što je obična laž, jer tu nema šta da se izučava. Pojedinci žele preko ove bitke sebi da podignu rejting u određenim krugovima, što je sramota. Da su tada Srbi s obje strane Drine bili jedinstveni, to područje nikada ne bi ni palo u pobunjeničke ruke, pa do ove bitke ne bi ni došlo. Pošto nisu, onda su ustaše iskoristile trenutak i zauzele određene srpske teritorije. Tu je napravljena još jedna greška tadašnjeg političkog vrha RS, koji je htio da pregovara s Hrvatima, ali je uvidio ono što Srbi moraju zapamtiti za vjekove, a to je da se sa ustašama nikada politički ne pregovara.



FOKUS: Šta mislite o današnjem položaju bivših boraca VRS i o ukidanju VRS?



LISICA: Moje mišljenje je da većina od registrovanih boraca nisu uopšte borci. Treba izvršiti selekciju, pa da se zna ko je borac, a ko nije. Zatim odbrana zemlje je dužnost i ona se ne plaća. Samo se plaća onima koji su ranjeni i porodicama čiji su članovi dali svoj život za otadžbinu. Tako je bar u svim normanim zemljama. Kada je u pitanju ukidanje Vojske RS, mislim da je to najveća greška politike RS. Sada imamo Oružane snage BiH koje samo služe za izvršavanje strateških zadataka NATO saveza.



FOKUS: Jedini ste srpski general protiv koga Hag nije podigao optužnicu?



LISICA: General Slavko Lisica je poštovao principe ratovanja. Vodio sam se njima sve vrijeme koje sam proveo u ratnim dejstvima. Biti general ne znači samo komandovati, već morate preuzeti odgovornost za postupke i ja sam to uradio i s ponosom kažem da niko od mojih oficira i podoficira nije optužen za ratne zločine.



FOKUS: Mnogi oficiri VRS su otišli u Hag. Šta mislite o radu Haškog tribunala?



LISICA: Ta, nazovimo je, institucija jeste velika nepravda za srpski narod i služi samo da se Srbi procesuiraju, dok s druge strane imamo Atifa Dudakovića, Rasima Delića i Antu Prkačina, koji se slobodno šetaju i još posjećuju područja gdje su počinili zločine. To samo govori šta je Hag i za koga je namijenjen. Na kraju svega će ispasti da su Srbi sami sebe ubijali.



FOKUS: Mislite li da će se Ratko Mladić naći u Hagu?



LISICA: Pri svom posljednjem sastanku s generalom Mladićem, 1998. godine, rekao sam mu: "Uzmi, Ratko, torbu, otiđi tamo i odbrani svoju čast." On mi je tada rekao da bi vrlo rado otišao u Hag kada bi to bila prava pravosudna institucija, ali to je samo sud za Srbe i nijedan koji ode tamo neće se živ vratiti. Ratko mi je pri tom susretu takođe rekao da se neće nikada predati. Dugo poslije tog našeg razgovora sam smatrao da general Mladić griješi, a onda sam uvidio da sam u zabludi i da sam naivan čovjek, jer su počela masovna hapšenja Srba i njihovo procesuiranje i osuđivanja.



FOKUS: Da danas sretnete generala Mladića, šta bi učinili?



LISICA: Zagrlio bih ga i pozdravio kao pravog prijatelja i odveo ga u svoj dom i rekao mu da je u mojoj kući siguran i da ću ga kriti koliko god treba.



FOKUS: Zašto ste otišli u penziju dok je rat još trajao?



LISICA: Nisam otišao u penziju zato to sam htio. Postao sam smetnja tadašnjem političkom vrhu. Moji vojnici su bili kao fudbalska ekipa koja stalno pobjeđuje i bila je gladna pobjeda. Negdje 1992. godine moji vojnici predlažu i uglas viču da hoće da oslobode Orašje i Tuzlu, i ja, vidjevši kakav je moral mojih vojnika, pošaljem Glavnom štabu VRS pismo šta želim da uradim. To je bio moj kraj. Stigao je odgovor da će se sve to politički riješiti, a mene su prebacili prvo u Doboj, a nakon toga u Školu za oficire u Banju Luku, gdje sam i penzionisan 1994. godine, dok je rat još trajao.



FOKUS: Gdje je danas i šta radi general Slavko Lisica?



LISICA: General Slavko Lisica je u penziji. I nervira se gledajući dnevnik u kojem se samo priča o penzijama, kao da nema važnijih stvari.



FOKUS: Da li će biti još rata u BiH?



LISICA: Rat u BiH nikada nije ni prestao. To je zlo. TV kuće su kod nas pune mržnje, što dodatno potpiruje mržnju između naroda. Takođe, žalosno je što narodi koji žive na ovom području sada odgajaju svoju djecu da mrze svoje vršnjake druge nacionalnosti i ta mržnja će morati da kulminira. Nadam se da to neću doživjeti.




Oružane snage BiH treba ukinuti

Oružane snage BiH nemaju nikakvu budućnost i treba ih ukinuti ovakve kakve jesu. Ali nisu problem samo OSBiH. Sada Srbi imaju drugi problem, a to je da nemaju nikoga da ih fizički brani u slučaju novog rata.



To može biti veliki problem za RS u budućnosti, kaže general Lisica.

20.06.2008 Fokus

Истина да је мање популаран од неких тамо самозваних пуковника,разних самозваних комаданата гарди и слично, човек је од историјског значаја боље да га памти и о њему прича народ него да га опевају у новинама! Један од правих официра, није био глумац и каријериста!

Nisam znao da stvarno postoji ovaj čovek :
"...Kontraofanziva,kao što to biva,
bila je žestoka.
Srpsku vojsku vodio je lično
pukovnik Slavko Lisica..."

Прави професионалац. Штета што нам није било више таквих људи и што је политика победила струку, као и увек.

...sve njihove pesme su surova nasa istinita stvarnost....ja ih obozavam 

1/2

Генерал-мајор СЛАВКО ЛИСИЦА
КОМАНДАНТ ПО ПОТРЕБИ
- одломци из књиге -
 
Крајем јула 1993. г. прекомандован сам из Оперативне групе Добој у Бања Луку са задатком да формирам ратну војну школу. На мој приједлог та Војна школа добила је садашњи службени назив – Центар војних школа Војске Републике Српске и Српске Крајине.

Стицајем околности, ратни командант постаје професор. По природи посла, у току образовног процеса у који сам се укључио, дошао сам на идеју да напишем књигу. У њој ће читалац наћи само једно виђење сулудог рата наметнутог српском народу, и то чешће виђење очима бораца – учесника, него команданата.

Сјећања су свјежа, а судари Југославенске народне армије са усташама били су оштри, како они на просторима Книнске Крајине, тако и на Купресу, гдје сам лично учествовао у својству команданта одређених јединица. Касније блиставе побједе Тактичке групе три Војске Републике Српске, на чијем сам се челу налазио, у борбама за ослобођење Дервенте и Брода, консолидација одбране Добоја, Теслића, Озрена и Требаве – остају за историју. А кад је ријеч о историји, одувијек је било тако: оно што нису оцјењивали и ваљано процјењивали савременици, вредновала је историја. Само, историја се пише касније и њене оцјене за људе који су је стварали немају више никаквог значаја. Због тога сматрам да не морамо, као у досадашњој историји, чекати да све прође, да се све постави на своје мјесто и да тек тада проговоримо о појединим процесима, догађајима и личностима.
Много тога што није отишло у архиве, оде у заборав, а баш у тим «сјећањима», која су сада свјежа у памћењу, у њима је живот. То су неријетко оне најситније плочице мозаика без којих се он не може показати у свом његовом сјају.

Прелиставајући ратне биљежнице и документа, ни сам нисам био свјестан шта је све и колико тога забиљежено, великим дијелом захваљујући поручнику Дарку Матијашевићу, мом пратиоцу за вријеме извођења борбених операција.
Слике операција, битака, бојева, колективне и појединачне судбине и искушења забилежене су у тим документима и понекад директно пренесени на странице ове књиге.
Забиљежени су дивни примјери јунаштва, подвизи јединица и појединаца, али и оне њихове друге крајности, на сву срећу ријетке, мада не и занемарљиве.
Убијеђени антифашиста, игром ратне судбине, постајем командант као официр ЈНА, а затим генерал Војске Републике Српске, одбацујем идеју југославенства, видјевши масакр недужног српског народа (само зато што је Србин – православац). Због тога се враћам својим коријенима, историји и традицији – народним коријенима српског народа, али и даље поштујући све антифашисте у било ком народу.
Падају и друге илузије – о политичком систему, самоуправљању, несврстаности, општенародној одбрани, територијалној одбрани, о ратовима који су вођени, а да српски народ у њима није остварио свој национални интерес. Околности стварају често кошмар и мучнину у души. Душу српски народ не може и неће да прода, као наше досадашње комшије, у интересу страних сила. «Чувајте братство и јединство као зјеницу ока свог» - а баш ти који су лансирали ту паролу почеше нам зјенице избијати и вадити очи. То се морало спријечити у интересу српског народа, слободе, части и достојанства.

Да би реализовао ову своју накану, упознао сам професора Луку Шекару. Доктор књижевности, резервни капетан, дуго је радио на Филозофском факултету у Сарајеву и усред ратног вртлога нашао се са породицом у Бањој Луци.
Укратко сам му изложио шта желим. Замолио сам га да не прекида нит моје основне мисли. Све језичке и стилске финесе нека буду Ваше, рекао сам професору, али мисао мора да остане моја.
Он је то испоштовао и ја сам му захвалан.
Генерале, рекао ми је једном професор, након свега што сам преживио у овом рату и онога што сам сазнао од Вас, сигуран сам да ко из овог рата изнесе живу главу, цијело срце и чисту душу, биће богат, имаће све. Слагао сам се са таквим ставом.
Сасвим на крају још једна порука мојим читаоцима: немојте да се питате, након читања књиге, шта је генерал хтио да каже? Рекао сам што сам рекао, без зле намјере и накнадне примисли. А то што нисам рекао још понешто, посебно оно што су читаоци очекивали, налагали су веома озбиљни разлози, прије свих они чисто војне природе. У неким сретнијим временима могуће је неко допуњено, ново издање.
Генерал-мајор
Славко Лисица

III
Операција у Посавини

Повлачење ЈНА и стварање Војске Републике Српске

Пошто је међународна заједница признала, након што су је свестрано подржавали одређени међународни фактори, сецесију Словеније и Хрватске, а потом и самосталну Изетбеговићеву Босну и Херцеговину, догађаји се почињу да одвијају муњевитом брзином. Словеначко-хрватска искуства у Босни се максимално користе, али им се додаје и читав арсенал нових смицалица из прокључалог «босанског лонца» како би се ЈНА што више компромитовала, исцрпљивала на моралном и психолошком плану, етикетирала као србо-комунистичка и најзад као страна, окупациона сила у новонасталој фундаменталистичко-хадезеовској Босни и Херцеговини.

Међународни чиниоци, страна и домаћа фашисоидна информативна кампања појачавале су тензије из дана у дан. У сплету таквих околности државни и војни врх испуштају све нити из својих руку и даљи ток догађаја, већ предвидив у свим његовим трагичним димензијама, одвија се готово по неком аутоматизму.
Почетком маја, тачније 4-ог маја, на савезном нивоу, одакле се још увијек «руководило» Државом и «командовало» Армијом, донесена је одлука да се ЈНА, сви њени припадници, са комплетном техником, до 19. маја пребаце (да не кажем повуку) у Савезну Републику Југославију, сада већ састављену само од Србије и Црне Горе.

Мене је та одлука, наредба или како се звао тај срамни, изнуђени документ, затекла у Бањалучком корпусу. На мене је, као и на остале официре и подофицире, али и војнике који су се налазили на одслужењу војног рока у јединицама ЈНА, та одлука дјеловала шокантно. И то је слаб и неадекватан израз да би читалац могао да схвати стање у ком смо се нашли, у које смо гурнути, као у живу ватру. То је нека мјешавина увријеђености и понижења, али и туге, дубоке туге и пораза без изгубљене битке...
О тим преломним часовима, о томе шта је условило доношење такве одлуке, о посљедицама, које ће се одмах почети да објелодањују, о колективним и појединачним људским драмама и психичким ломовима – писаће се књиге, драме, снимати филмови. Та тема, тај преломни час постаће изазов за војне експерте, за научнике који се буду бавили политичким студијама, за историчаре и умјетнике.
Као и већина официра, или, ако хоћете, као и сви официри српске и црногорске националности (уз још неке часне, али не баш тако бројне појединце из редова других народа) ја сам СФРЈ прихватио као своју домовину. За мене је то била света земља, заклео сам се да ћу да браним њену цјеловитост и неповредивост..., а ово сад. Боже, да ли човјек, при чистој свијести. Може све то, са чим је и за што живио деценијама, да преломи у једном тренутку. И то нечијом одлуком. Нема више Југославије и тачка.

Пред тим стаје памет.

ЈНА, који многи оптужују да је српска војска напушта вијековне српске етничке просторе и «враћа» се у Србију и Црну Гору, у новонасталу СРЈ, скраћену Југославију, како су говорили циници. Ако је српска војска, она мора да остане у српској западној и источној Славонији, Лици, на Кордуну, на Банији, у Книнској крајини и Равним котарима у дијеловима сјеверне Далмације и читавој Босни и Херцеговини. То су српске земље. Да ли то неко у свијету, или овдје, мисли да постоје разни Срби; словенски, далматински, лички, кордунашки, банијски, кнински, крајишки, босански, херцеговачки...? Србин је Србин (или није) ма гдје да живи, а његова војска мора да му обезбиједи мир, слободу и независност на његовим националним просторима.

Међутим, наредба је морала да се изврши. О тих петнаест, само петнаест дана, од тог 4-ог до 19-ог маја, о свему ономе што је у њих «стало» још нико није честито проговорио. Да ли је све морало да се одигра онако како се одиграло или је могло, требало и морало другачије – утврдиће накнадне анализе и студије. Ја понекад, у шали кажем:
- Камо среће, ако је већ тако морало да буде, да се војска постројила и у борбеном покрету кренула од Дервенте, Модриче и Добоја преко Орашја за Бијељину и преко Тузле у Зворник, па да бар часно пређе преко Дрине у СРЈ.

Али, увијек то несрећно али, баш на тим просторима због несналажења, неспремности и лоше организованости ТО ( а тако је било и другдје – ТО је била замка и велика заблуда) многи гарнизони лако падају, прелазе у руке непријатеља српског народа, падају градови, села, стратешки и тактички значајни положаји...
Тај морални шок је, ипак, брзо превазиђен. Захваљујући активним официрима, подофицирима и борцима из редова српског народа, веома успјешно и релативно брзо организована је одбрана, од ЈНА је преузето нешто технике, оно што је нама формацијски припадало, тако да је спријечен радикалнији продор усташких снага на етничке српске просторе или бар на већину тих простора. Остала је команда Бањалучког корпуса, већина команданата бригада (или су благовремено нађене одговарајуће замјене за оне који су жељели да се врате у СРЈ), батаљона, командири и посаде тенкова, структура ПВО и авијације. Све у свему – језгро будуће Војске Републике Српске (ВРС), која је касније преименована у Војску Републике Српске, када је Скупштина изгласала нови назив за српску државу на просторима бивше

Босне и херцеговине – Република Српска.

Сва борбена дејства која су на просторима Босне и херцеговине вођена до 19. маја изводила је ЈНА. За мене лично, то су била борбена дејства у зони одговорности Книнског корпуса и операција на Купресу и Купрешкој висоравни. Сва борбена дејства тог датума, као и ова која су сада у току, изводила је и изводи Војска Републике Српске – ВРС.

Мени тешко пада када се доносе, неправедно и олако, неке паушалне оцјене о ЈНА. Она је у непостојећој држави, и поред издаје државног врха, па и издаје у сопственом врху, одиграла изузетно значајну улогу у заштити антифашистичког народа. Тамо гдје се поједини команданти нису показали достојни положаја на коме су се налазили и чина који су имали – тамо су се догађаји одвијали у другом, за српски народ трагичном смијеру. Али ја немам намјеру, не бар у овој књизи, да шире говорим о томе. Напомињем само то да је ЈНА имала највише успјеха у срединама у којима је преовладавало српско становништво, како на просторима Хрватске, тако и у Босни и Херцеговини, што је сасвим разумљиво, ако се има у виду њена исконска антифашистичка оријентација. А повампиреност нових усташа, њихово ступање на сцену и преузимање власти у Хрватској били су и остали најочигледнији примјер рестаурације фашизма.
Из бивше ЈНА израсле су три војске: Српска Војска Крајине, Војска Републике Српске, те Војска СРЈ. То је и данас једини гарант српском народу, његова несаломљива снага у борби за слободу и коначно уједињење. И још нешто: из ње су израсле и војске наших садашњих противника.

Командант тактичке групе три

Из команде Корпуса позвали су ме хитно на састанак. Мислим да је то било 20. јуна. Спремала се операција «Коридор» и на наше крајишке просторе стигле су јединице Мартићеве милиције као и друге снаге из Книна, али и из других крајева данашње Републике Српске Крајине. На једном састанку гдје се договарало о појединостима предстојеће операције, (то су ми касније испричали) господин Милан Марић је питао:
- Гдје вам је пуковник Лисица?
- Он је на Мањачи, одговорили су му.
- Шта ће вам Лисица на Мањачи, људи моји, а овамо се спремамо за пробијање коридора? Зашто га не укључите у ове борбене акције. Ово је прави посао за њега, или ако баш хоћете, он је прави командант за овакву акцију. Знам то из Книнске крајине. Био сам са њим на Масленичком и Шибенском мосту, у Кијеву, па на Дриновачком платоу.

Ја сам са Мартићем заиста постао друг по оружју. Имали смо пуно повјерења један у другог. Мартић је стигао и на Купрес да ме поздрави.
Нашао сам се код куће кад сам обавијештен да треба да се јавим у команду Корпуса. Хеликоптер је дошао по мене у касарну «Врбас» и ја сам се нашао у команди Првог крајишког корпуса, на његовом тадашњем ратном командном мјесту у ширем рејону Добоја. Сви су били на окупу – цијела команда и један број команданата јединица придошлих из РСК. Поздравио сам се са свима и они су ми предложили да им се одмах придружим у планирању и припремању операције.

Стање на линијама око Добоја било је веома сложено, на неким дијеловима чак и критично. Дервента је била у рукама усташа. И не само град Дервента, него, што је још горе, и све значајне, стратешки од непроцјењивог значаја коте у широј околини града – Костреш, Бијело Брдо, Плехан, Мојића брдо и тако редом скоро до села Фоча. Ми смо пуна два дана бдјели над том ситуацијом, процјењивали нужност акције и редослијед потеза. Све је рађено врло одговорно, официрски савјесно. Мени су рекли да треба да будем начелник штаба у оперативној групи Добој. Посао начелника штаба није одговарао мојој природи, ја, искрено говорећи, нисам био официр за ту врсту послова. Мени су били ближи послови и дужности команданта. Та одлука је брзо промијењена и добио сам задатак да формирам тактичку групу. Управо тада је неко из више команде донио врло мудру одлуку о формирању тактичких група које ће да извршавају намјенске задатке и да по линији командовања обједине сва борбена дејства на одрђеним правцима. Формиране су укупно четири тактичке групе а трећа је стављена под моју команду.

Пад Плехана и ослобођење Дервенте

Двадесет четвртог јуна 1992. године, по наређењу претпостављене команде одређене су снаге које улазе у састав Тактичке групе три, те у том смислу и моје командантско овлашћење.
Мислим, како да почнем и на коју страну да кренем. Најприје треба формирати команду. Наредио сам да ме све старјешине из оклопне бригаде чекају у касарни «Врбас» у Бањој Луци. Хеликоптером сам се вратио у касарну и одмах на састанак са старјешинама.
- Здраво, официри и подофицири!
- Здраво!
- Е, као што ћете сада чути, дошло је и «наших пет минута».
Идемо на фронт општим правцем Дервента – Брод. Немамо времена за детаљњија објашњења. Све послове – задатке рјешавам «тенковски», из покрета. Сви позадински органи бригаде да се припреме и одмах да изврше марш у шири рејон села Горња Фоча. Мој помоћник за позадинско обезбјеђење биће пуковник Радомир Чавић.
Обратим му се лично:
- Све планирај и припреми. Од овог часа преузимаш позадинско обезбјеђење Тактичке групе три.
Начелник штаба потпуковник Боро Којић, одговоран је да пребаци бригаду по дијеловима – нешто возом, а нешто сопственим ходом у шири рејон Добоја. Тамо, на командантском извиђању, добићете конкретне задатке.
Команда стана и сви органи везе иду одмах са мном. Полиција исто тако. Мајори Владо Топић и Новак Ђукић, одмах крећемо назад.

Захваљујући нашим официрима и подофицирима посао смо завршили зачуђујуће ефектно, брзо, а надам се и паметно. Одмах по повратку ка Дервенти, нешто по карти, а нешто, као што обично бива – карту читај, а сељака питај – нашли смо сеоску кућу у селу Горња Фоча и ту формирали и смјестили команду Тактичке групе три. Кућа је била лоша, али је могла да задовољи наше потребе. Али, у Горњој Фочи остали смо много дуже него што смо планирали. Лично ми је одговарао сеоски амбијент, пошто сам и сам рођен на селу. Поред куће је био шљивик, доста воћа и сви пратећи објекти сеоског домаћинства. Напуштене штале. Стока пуштена и тумара по њивама и ливадама. Јад и чемер. Одмах пишем одговорним властима ургентан допис под насловом: «Спашавајте народну имовину». Власт спава, а профитери виде своју шансу и, наравно – корист.

У свом том кошмару требало је обавити припреме за једну сложену, деликатну и тешку операцију. Морали смо радити муњевито, вријеме је било више него драгоцијено.
- Владо Топићу, тражи команданте и позови их вечерас на састанак. Везисти, успоставите везу са свим потчињенима. Заставниче види са војницима да се стока намири и да јој се да вода, скапаће од жеђи.
Дајте ми војне карте овог правца...
Посла преко главе. Не знам шта бих прије. Ипак, уз помоћ «мојих» мајора, подофицира и војника све смо то стигли довести у неки ред и брзо смо почели да функционишемо као «права» команда.
Састанак са командантима потчињених јединица одржали смо истог дана (24. јуна). Из њиховог реферисања видјела се сложеност стања у јединицама. Кад смо то све сагледали, доносим одлуку:
- НАПАД. Ударни правци за бригаду село Велика – село Цер тригонометар 311 – Плехан – раскрсница путева у селу Ралићи.

Командантима је све прецизирано.

Један од команданата ме гледа, помало зачуђено, видим да му нешто није јасно.
- Кажи команданте
- Па како, чиме...
- Е, мој пријатељу, па са бригадом, а ти на челу.
- Има их много.
- Боље што их је много, биће мање «пуцања у празно», а за твој слиједећи задатак надам се да ће их бити знатно мање.
Договорили смо се да ће чланови мог штаба ићи у потчињене команде ради ефикасније реализације замисли команданта ТГ-3, а ради стручне помоћи. Тај наш став показао се изузетно позитивним, јер су се официри нашли и на предњем крају, заједно са борцима, неријетко их водии у напад.
Успјех је био невјероватно брз и охрабрујући, тако да смо овладали селима и котама како смо планирали.
- Честитам, свака вам част, знам ја да ми можемо још и боље. Само напријед, команданти! Чувајте борце, али напријед – грмим преко средстава везе.

Истина, било је и неких проблема, а они су се испољавали у несналажењу појединих команданата батаљона, па и команди бригада, нарочито кад је у питању организација садејства са сусједима. Због тога се и догађало да нека јединица изврши дубљи продор него што је било планирано и тако се нађе у «потковици», односно полуопкољена непријатељским снагама.

Већ по првим акцијама видјело се да су неке приче о снази непријатеља, њиховој техници (тенковима и топовима) биле пренаглашене. Имали су они од свега тога нешто, али нису имали оно што смо имали ми – осјећај да се боре за праву ствар, за опстанак на својим прадједовским огњиштима, војнички морал и ријешеност да у тој борби истрају и из ње изађу као побједници. Управо због тог залијетања у дубину непријатељских линија, не обазирући се при томе на сусједе, сјајна крњинска бригада нашла се у «потковици» и морала се уз доста проблема извлачити. При томе су изгубили два војника. Листајући ратни дневник, нашао сам руком забиљежен, тај случај. Испсовао сам, можда и превише, команданта бригаде и рекао му:
- У току ноћи морате освојити село Велику, све рањене и евентуално погинуле извући. Ако то не извршите, извршите самоубиство, да то не бих морао да урадим својим рукама. Село Велика у 05,00 часова мора бити у нашим рукама. Довиђења.

Ако вам приликом извршавања неког задатка погине војник а ви задатак извршите, имате бар неку сатисфакцију (жртве су нажалост неизбјежне), али ако не извршите задатак, уз то поступите мимо наређења – није добро, и то се у рату кажњава.

Током дана 25. или 26. јуна, извршавајући задатке, како смо се договорили, са снагама на предњем крају, рањен је мајор Владо Топић, начелник штаба ТГ-3. Био је са снагама на предњем крају, бодрио војнике и лично командовао том јединицом у тренутку рањавања. У току тог дана наше снаге избиле су на Миљковић брдо, Томасово брдо, у рејон села Велика и рејон Караула, што је било од изузетног значаја за даља дејства наших снага. У тим дејствима учествовале су: Осињска, Крњинска, Вучијачка, Дервентска бригада, те дијелови Друге оклопне бригаде и још неке јединице нижег формацијског састава. Имали смо губитака и то се врло негативно одразило на морал војника. Због тога сам највише времена проводио у бригадама и стално упозоравао да се добрим командовањем могу и морају да смање, па и скоро потпуно избјегну губици. Указивао сам на то да је командант одговоран за живот сваког војника и у више наврата јавно рекао да лакше могу да поднесем да ми погине командант, или командир, него да ми погине борац. Тако сам радио и говорио да бих подигао морал борцима, враћао им самопоуздање и усађивао свијест да ни у једном часу, ни у сред битке, нису сами. Јер ту су саборци, ту су старјешине, ту су сусједи, ту је команда, ту је сав тај механизам који је у покрету и од функционисања сваког његовог дијела зависи коначан успјех операције. Сваки учесник одређене операције мора да мисли да од њега, баш њега, зависи коначан успијех и да је његово ангажовање «пресудило» исход борбе. Он мора да живи у том убјеђењу, а ако га још нема – треба га стварати. Јер у крајњем случају, тако и јесте.
Нови састанак са потчињеним старјешинама одржао сам 5. јуна 1992. године у 24,00 часова и издао слиједеће задатке:
- У току дана и ноћи мора да падне село Велика и рејон Таван. У име побједе и спаса српског народа, за ово одговоран командант Крњинске бригаде. Док не падне село Велика, командант бригаде се не појављује на командном мјесту ТГ-3.

- Вучијачка бригада, мајор Ољача Младен, да овлада Караулом и осталим објектима у садејству са придодатим снагама. У току 26-тог да се јави са усташког командног мјеста. Подржаваће га наша артиљеријска група.
- Први батаљон Дубичке бригаде у садејству са Осињском бригадом да овлада и заузме висове Мојића брдо, Павловића и Томасово брдо, ради лакшег напада на Дервенту.
- Све јединице груписати на главне правце напада према објектима које треба ослободити од непријатеља. То значи: напустити класичну линију напада (држећи се за руке) и напасти одређеним правцима, уклињавати се у непријатељски распоред, те маневром опкољавати и уништавати њихове јединице.
- У име части и достојанства српског народа, задатак се мора извршити уз минималне губитке људства и технике. Уз вашу храброст, стручност, потребну енергичност, што ближе непријатељу и на његовим леђима извршити задатак, а по његовом извршењу наћи ћемо се на командном мјесту. У току операције налазићу се на правцу напада главних снага све до извршења задатка.
- Подршка по плану и по захтјеву потчињених.

Да бих анимирао читаво становништво и подигао борбени морал, односно створио га тамо гдје га уопште није било, обратио сам се свим званичним функционерима на територији ширег подручја Дервенте, Брода, Прњавора и Србца да се и они ангажују на стварању «климе» у народу, стварању и подизању морала, тумачењу нужности наше праведне борбе. Обратио сам се и црквеним властима. И сви су се одазвали, сви који су били на одређеним функцијама и власти, политичким странкама и сви они изразили спремност да се придруже борцима и да дају свој допринос.

На састанку који је одржан у селу Горња Фоча, на командном мјесту, дана 27. јуна у 12,00 часова били су присутни представници власти Добоја, Брода, Дервенте, Прњавора и других мјеста. Договорено је да команда ТГ-3 донесе закључке, који произилазе из дискусија, којима ће бити прецизирани задаци за све учеснике састанка. Тај акт је донесен, подржан у цјелини и потписан од стране свих учесника. Учесници су током разговора износили своје виђење наше борбе, али пошто сам и задужен за тај правац, за, условно речено, фронт на правцу Дервента – Брод, од 120 км, договорили смо се како да вршимо координацију рада свих: органа власти, милиције, војне полиције и цркве да би се на јединствен начин контролисала читава територија у захвату борбених дејстава. Према томе, на том радном састанку договорено је да органи власти по једног свог представника пошаљу на командно мјесто ради координације борбених дејстава и организације живота у мјестима захваћеним ратним дејствима. Предложио сам да би било добро да ти њихови представници буду правници по струци, како би се повело рачуна о поштовању закона и законитости, о примјени и спровођењу одређених прописа које су на својим територијама донијеле поједине општине. Договорено је да се у команди сваке бригаде одреди човјек који ће бити задужен за вјерске послове. Направили смо и шему пунктова састављених од органа војне полиције и милиције у зони дејства. Сви су, по том закључку, били обавезни да посједују лична документа и иста покажу на пунктовима како би се спријечило непотребно кретање у зони борбених дејстава, али и све евентуалне злоупотребе. То се подједнако односило на војнике и на цивиле. Свако је морао да посједује одговарајућу пропусницу за кретање, или није могао да уђе у зону одговорности ТГ-3. Сва заробљена лица, након потребне обраде и сачињавања службене забиљешке о сваком лицу, спроводила су се у Добој и Прњавор. Виши ниво сарадње на плану безбједности преко органа војне полиције и милиције остварује се са оперативном групом Добој (ОГ – Добој). То је омогућавало повезивање са снагама и органима на правцу Бијељине, односно смјер «Коридор». Представницима цивилних власти наложено је, такође, да након ослобађања територија предузму мјере за контролу те територије, њену санацију, збрињавање сточног фонда и његово очување те спречавање плачке материјалних добара. Све је то било договорено, прихваћено и сви присутни на поменутом састанку показали су велико разумијевање за договорене мјере и спремност да се укључе у спровођење договореног. Декларативно је било тако, па и већина је била за то. Међутим, било је и другачијих мишљења и понашања. На овом терену било је угинуле стоке, страдале у току извођења борбених дејстава, било је и погинулих и још несахрањених непријатељских војника, које је по закону требало сахранити и о томе сачинити одговарајућу документацију. Баш ту у Горњој Фочи нашао се и један народни посланик, задужен за санацију бојишта. На самом командном мјесту риче једна крава, скиче свиње, узнемирено је повелико јато кокошију. Све је гладно, жедно, незбринуто, ненамирено. Ми из команде ТГ-3 немамо времена да мислимо нато, борбена дејства су у току, све гори. А слике сличне овој могли сте видјети широм тог богатог, претежно пољопривредног краја. Цивилна власт је морала да о свему томе поведе рачуна, а тако је било и договорено. Кажем ја посланику, који се ту налазио, кажем му да неко мора да се побрине о том народном благу. Овако, велим, пропада право богатство, без нужде, због немарности, неорганизованости, а, Богами, и неодговорности за то задужених цивилних органа власти. Посланик ће како треба ово, па оно, то па то и све тако. Слушао сам га бар пет минута. Он упорно нешто објашњава, а крава риче, оне свиње и кокошке се пате од жеђи:

- Господине, прекинем га, не требају мени, ни нама овдје, та ваша објашњења. Објасните ви то кравама... Или им дајте воде. Неко то мора да уради.
Посланик др Јолдић се нашао увријеђен. Мјему нису били на души ни државни, ни војнички, ни општи интереси народа, него вјероватно, неки други. И он је био од оних Срба који су се заклињали у своје српство, били плави од ударања у прса како би доказали колики су Срби. А у суштини нису радили оно што је требало да раде према функцијама које су имали, ни оно што су од њих очекивали њихови бирачи када су гласали за њихов избор на поједине функције.

Али, да се вратимо борби. Темељито испланирана нападна борбена дејства из сата у сат су доносила резултате. Низале су се побједе на свим планираним правцима напада, а њихов збир већ је наговјештавао бриљантну војничку побједу. Заузети су доминантни земљишни објекти на правцима напада наших бригада. Пали су Мојића брдо, Томасово брдо, Жировине. Јединице су избиле пред сам Плехан, још из Другог свјетског рата, озлоглашено усташко упориште и гнијездо усташтва и прије оног рата и између два рата и у часу нашег прилаза истом. Борбени морал наших јединица је растао са сваком и најмањом побједом. На командном мјесту, у вријеме одржавања неког састанка, негдје око 17,00 часова затекла ме вијест о погибији пуковника Триве Вујића, команданта Дервентске бригаде. Одмах сам прекинуо састанак и отишао на положај те бригаде да видим шта се тамо одиграло и шта се тренутно дешава, али и због предострожности да не дође до поремећаја у тој бригади. Кад војска остане без вољеног команданта, посљедице могу да се јаве тренутно, а и да буду кобне. Његова смрт је свједочанство о високом моралу и патриотизму и официрском поносу команданта наших бригада. Пуковник Вујић изгубио је живот идући у напад у првим редовима своје бригаде, одмах иза тенка, ка раскрсници Рабић са које смо ми могли да контролишемо пут Дервента – Плехан. Кад сам дошао на командно мјесто Вујићеве бригаде, онако из покрета сам питао:
- Шта то би, људи, са пуковником Вујићем?
- Погинуо је командант.
- Како, гдје је доктор?
- Отишао је за Бању Луку, са мртвим командантом.
- Како се десило, питам.
- Ево, ту је борац који је био непосредно поред пуковника.
- Нека дође борац.
- Како је Триво погинуо, питам.
- Ишли смо иза првог тенка, а у једном моменту, кренуо је лијево од тенка да нешто осмотри, нисам чуо пуцањ ту око тенка, али све је грмјело. Погледам, а командант се ухвати за груди, посрну и паде поред тенка. Дотрчао сам до команданта, позовем санитет, али све је било готово. Није ништа рекао. Доктор је констатовао смрт. Погођен је тачно у срце.
- Да ли сте извијестили породицу?
- Отишао је официр да извијести.
- Припремите све што треба.
- Начелниче штаба, потпуковниче Обрадовићу, преузмите команду над бригадом и сутра зором идемо даље, по плану. Пренесите борцима да сутра треба да освете свог команданта и све рањене и погинуле борце. Енергично крећемо у напад. Обиђите Дервенту, пресјеците пут Дервента – Брод у рејону Ободног канала и избијте на ријеку Укрину:
- Да ли вам је јасно, потпуковниче Обрадовићу?
- Разумем, команданте!

Вратио сам се на своје командно мјесто, али не напушта ме мисао о Триви Вујићу. Претходног дана били смо скупа. Кад сам завршио дискусију прилази ми Триво, сад већ, о мој Боже, покојни Триво, и каже:
- Добро команданте, много строго издајеш наређења, а знаш добро да и ми знамо да се мора. Сутра ћу ја избити на раскрсницу у Рабићу. Него, могао би ти да ме понудиш добром шљивовицом.
- Добро, Триво, важи.
Уз ракију и мезу, протекао је разговор о обичним, породичним стварима.
- Гдје су ти синови, питам Трива.
- Ма старији Бојан, као спортиста (тенисер) сад је у Америци, а онај млађи је са Милком, хоћу рећи мајком. Како су твоји, пита Триво.
- Ненад је у средњој техничкој, а Славица завршава осмогодишњу. Бранислава на послу и у кући.
- Добро, команданте, кад ће ово да се заврши? Ти си командант, а ви команданти све знате, изводи Триво.
- Не знам, а ти?
- Не знам ни ја.
- Добро, живио, стари мој и нека ти је сутрашњи дан са срећом, али мораш избити на Рабић.
- Добро, биће што бити мора.

Растали смо се уз стисак руке и уобичајено довиђења. Кобни усташки метак прекратио је наше дружења. Боже, је ли то дио наше зле коби – смрт нам, најчешће, узима најдраже. Остају само успомене...
Крњинска и Вучијачка бригада већ су биле избиле у шири рејон Плехана и успјеле да га заузму у муњевитом налету. Плехан је био самостан озлоглашен као расадник усташтва. У другом свјетском рату пао је послије Берлина. Тешко је описати шта је за народ, српски народ, у дервентском крају па и шире, значио пад Плехана. То се, једноставно, не може ни са чим поредити. Пао је Плехан, пао је камен са срца. Многима. Сваком Србину са ових простора. Пад Плехана за усташе и зелене беретке био је пад симбола у који су се заклињали и тиме је њихов морал био пољуљан до темеља.

Команда ТГ-3 стално је наређивала напад и продужетак офанзивних дејстава до заузимања Дервенте, како је то било планирано у оквиру извођења ове операције. У предаху битке примио сам новинаре из разних редакција и ТВ Београда, Новог Сада и Бање Луке. Очи јавности биле су упрте у ТГ-3 јер је изводила веома спектакуларне и врло успијешне војне операције. Задаци су извршавани континуирано, а ми смо плански одмарали комплетне јединице, извлачећи их из борбе, уз истовремено увођење других, свјежих јединица. Смјена јединица се у самим борбеним дејствима није осјећала, а тај опоравак и одмор јединица показао се веома користан и на борбени морал бораца и јединица дјеловао изнад свих очекивања.

....

http://www.tvorac-grada.com/velikani/generallisica.html

2/2

Мислим да је био први јули. Позовем предсједника општине Дервента и кажем му:
- Ви сте «градоначелник» Дервенте.
- Јесам. Изабрао ме народ, а члан сам Српске демократске странке.
- Бога ми, то вам је «оно право». Ето, мене су поставили, а вас народ изабрао. Драго ми је да је тако – предсједниче, е, сад ћу ја да напишем наредбу и поставићу вас за команданта батаљона, те ћете ви, по мом наређењу, ући у Дервенту, успоставити власт и спријечити евентуалну пљачку, пошто сте већ дуго у «егзилу».
- Нисам ја за то способан, брани се предсједник, нисам служио војску...
- Добро, одредићу активног официра за команданта, а ви као предсједник и члан СДС будите помоћник за морал у команди батаљона.
- Не, не могу ни то. Знате, имам ја и других послова...
- Па дали си предсједник општине Дсервента?
- Јесам.
- Како, човјече, ниси способан да успоставиш власт, да заведеш ред, а сутра, кад моји борци ослободе град, ти ћеш бити предсједник. У граду је сад потребан човјек, борац, предсједник. Хоћеш ли да ти и фотељу намјестим?
Опсујем пар сочних псовки, како то знају официри. Истјерам га из команде, и припријетим да он никада неће бити што је био.

Град Дервента је ослобођен 3. на 4. јули 1992. године. Наше снаге избиле су на линију Дервента – Плехан – Грчко гробље – Караула на Вучијаку. Морал бораца, старјешина и становништва растао је као поводањ. Морао сам да заведем какву – такву власт у дервенти. Али предсједник слободне Дервенте је онај исти који је сам за себе рекао да није способан...
Жалио сам што имамо такав систем, да чак, и у ратним условима, нико никога не може да смијени. Ослобађаш му град, пролијеш крв, изгубиш најбоље борце, а он није у стању да организује власт. Не мали број функционера се «смуцао по бијелом свијету», нису ни омирисали барут, част изузецима.
Касније је предсједник долазио на командно мјесто код мене, али није показао ни мало стида. То је онај тип људи, за које сам се ја увијек питао, да ли имају образа, карактера? Шта више, предсједник је почео да се хвали својим резултатима.
- Био сам на Палама, каже ми приликом једне «посјете».
- Па шта, ако си био?
- Био сам са предсједником Републике Српске.
- Па шта ако си био, опет ја.
- Била је сједница, донијели смо одлуке, закључке...
- Хвала Богу да сте их донијели. Молим те што рјеђе ми долази и немој да ми, бар ти, живот загорчаваш. Спроводи те закључке и одлуке... Морам ка Броду.
Због оваквог мог става и реакције «вајни» предсједник ме оговарао гдје год је стигао, нарочито у «форумима».
- Лијо, немој да се мијешаш у цивилну власт, стигла ми је порука од генерала Младића.
- Коју власт, питам зачуђено.
- Ма, молим те схвати, а знам да схваташ.
- Не схватам, мој шефе, баш не схватам, али...
Међутим, оно што није могао да уради предсједник општине, морао сам да урадим ја. Послао сам неколико мојих старјешина да уз помоћ војне полиције и милиције успоставе ред у тек ослобођеном граду.

Побједа је била бриљантна, улазак у Дервентунакон крвавих судара изгледао је привидно брз. Затекли смо трагове усташких крвавих пирова. У подрумима дома ЈНА на све стране трагови мучења српског живља – жена, дјеце, стараца. Нашли смо лешеве неколико дјевојака које су након силовања бестијално убијене. Слике познате са сваке територије којом су владале усташе. На самом ушћу потока који се улијева у Укрину неколико унакажених лешева. Пред тим призорима човјек мора да затвори очи и остане без ријечи. Али, то мора да се запамти, једном за увијек да се запамти, да се злочин више не би поновио.

Био сам задовољан учинком свих јединица, пожртвовањем и одлучношћу бораца и старјешина да се ослободи Дервента. Међутим, наш план је био да се иде даље, брже и даље. Послије се показало да ми нисмо на прави начин искористили панику која је завладала у усташким редовима. Војнички речено, могли смо на њиховим леђима да уђемо у Брод, али негдје смо изгубили корак. Баш због тога предстојале су тешке борбе до уласка у Брод.

Командно мјесто ТГ-3 премјестио сам из Горње Фоче у шири рејон Плехана и ту је остало до избијања наших снага на Ободни канал, да би се поново помјерило ближе предњем крају. Моје мишљење је било да командно мјесто треба да буде што је могуће ближе предњем крају. Моје истурено командно мјесто најчешће је била нека истурена артиљеријска осматрачница. Обилазио сам јединице, кад год се указала и најмања прилика. У међувремену смо формирали и Бродски батаљон од људи избјеглих из самог села. Све јединице су се стабилизовале – морал на завидној висини, а ту су и прва борбена побједничка искуства.

Тактичка група три сада је била моћна борбена група, спремна за најсложеније задатке. И војнички и старјешински састав, и материјално-техничка опремљеност и борбени дух – све је било ту.
Успјели смо да избијемо на Ободни канал. Битке су вођене за сваку коту, пут, кућу. Терен је био врло непогодан за извођење нападних дејстава. Не зна се шта је све препрека. Свака шумица, чак и свако дрво, шипражје, кукурузи, висока трава, расуте куће по равници – све је сада било препрека. Усташе су држали Бијело брдо и Костреш, а наше снаге Дервенту и Бабино брдо изнад ње. Линија се даље повијала на Ободни канал тако да су у нашим рукама били село Грк и Грчко гробље и још нека мања села. То је један доста широк захват, чак и за тактичку групу. У току мојих обилазака јединица и положаја боравио сам у Сијековцу. Село је било скоро потпуно сравњено са земљом. Ни једна кућа није била читава. Становништво је побијено или одведено у заробљеништво, боље рећи пакао, а тек незнатан проценат успио је да побјегне из тог пакла. Једно вријеме ЈНА је држала ту линију Сијековац – Горње Колибе – Бијело брдо – Костреш, али су ти простори, након повлачења ЈНА, заједно са Дервентом и даље уз Босну, скоро до Добоја, пали у руке усташа. Сада се тек видјело колика је то била грешка и колко је она скупо коштала српски народ. Неко ће некада морати да објасни зашто је тако на брзину, неорганизовано и непромишљени, повучена Југословенска народна армија и њен командни (официрски) кадар, а тај широки простор остављен још недовољно организованим и оспособљеним јединицама територијалне одбране. Била је то недопустива и неопростива грешка. Само захваљујући упорности и храбрости бораца Вучијачке, Крњинске, Осињске, Дервентске бригаде и још неким саставима ипак је спашена већина српског становништва. Поновним заузимањем тих, једном олако изгубљених простора на све стране откривени су трагови усташких злочина. Вријеме од одласка јединица ЈНА до нашег ослобађања ових крајева није било дуго, свега четрдесет дана, али то је било довољно да усташе покажу своје право лице, да на звјерски начин поубијају стотине и стотине Срба, својих дојучерашњих комшија. Откривене су бројне масовне гробнице, идентификовани масакрирани лешеви. ТВ сигнали пренијели су те стравичне слике у свијет, али као да се над тим сценама није замислио нико из такозваног демократског свијета. У Дервенти је била срушена православна црква, спаљено и разорено све што је српско, српска села, куће, гробља. Једноставно, усташе су жељеле да избришу сваки траг српског живота на овим просторима. И сам град Дервента је био много разрушен. Оно најгоре урадиле су усташе, али, дио одговорности за разарање Дервента сносе и поједини команданти касарне у Дервенти због њиховог нестручног руковођења а посебно Наранџић. Оно што посебно пада у очи, јесте чињеница да су привредни капацитети, сви витални индустријски објекти остали сачувани. То је гаранција да уз добру организацију овај лијепи и тешко разрушени град може веома брзо да стане на ноге. Производња се може брзо покренути, а њен географски положај је такав да јој даје добре изгледе да се развије у богат и лијеп град.

Ослобођењем Дервенте проширене су слободне територије у троуглу Бања Лука – Добој – Дервента, отворена саобраћајница Дервента – Прњавор – Бања Лука, а затим и Дервента – Модрича и Бијељина. Можда раније није било уобичајено, али сам свјесно, па и на личну одговорност, дозволио новинарима и ТВ екипама да се нађу и у самим рејонима борбених дејстава, да све то снимају и покажу народу, да се виде резултати тих наших битака и побједа. То је јавност морала да сзна и то је имало онај и онакав ефекат какав сам ја и очекивао. На нашој и противничкој страни. А управо то сам и желио.
Поред новинара, код мене су на командно мјесто ТГ-3 долазиле бројне делегације из скоро свих градова Крајине: из Петровца, Српца, али и скоро цијело руководство Книна, па представници српске православне цркве, Кола српских сестара из Бање Луке. Поклони, честитке, честитке за пад Плехана, прво потпуно ослобођење Плехана и дервенте, подразумјевајући ту оно широко подручје фронта на дужини од 120 км, које је држала ТГ-3. Треба рећи да је то богат крај, села у којима се живјело по највишим стандардима. Многи из ових крајева су радили у иностранству и нешто са тим зарадама, а нешто са овог богатог краја, изградили су модерне куће, спремили права домаћинства. Мени је запело за очи, а то најбоље знају мјештани ових подручја, да је до сваког хрватског и муслиманског села, до сваке куће, био изграђен асфалтни пут. Кад је у питању српско село, нема асфалта или асфалт уде до половине села, докле живе Хрвати, а даље макадамом, даље живе Срби.


Формирање добровољачког муслиманског батаљона «Меша Селимовић»

Моје ангажовање у медијском рату, морам да признам у почетку трапаво, а послије сам се «школовао», имало је великог одјека и ефекта међу свим антифашистима. Сви су антифашисти по природи свог бића и православне вјере, али и дио муслиманског, па и хрватског народа схватио је погубност политике Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића. Многи појединци, породице, чак и читави засеоци директно су тражили заштиту, или су изразили жељу да се боре у јединицама под мојом командом.
Разговор са њима најчешће сам почињао ријечима:
- Слушајте, ви знате да сам ја пуковник, официр по професији, али сам по рођењу Србин – православац. Када не бих био убијеђен у праведност борбе коју води српски народ, не бих се ни борио. Ја сам антифашиста. Руководство Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Косова, као и појединци из српског народа, директно води у сецесију и растурање Југославије као државе. Све се то, на жалост, одвија уз помоћ страних сила (ЕЕЗ и у задње вријеме САД). Стране силе не интересује шта ће бити са вама или са њима. Њих интересује само профит и нови свјетски поредак.

Јавио ми се тих дана један капетан I класе, муслиманске вјероисповијести, и каже да има доста његових истомишљеника који би жељели да буду под мојом командом. Отишао сам са њима у село Кобаш и састао се са становницима, муслиманима. Рекао сам им да ће направити историјску грешку ако се не придруже антифашистима у овој борби, ако се не удруже са нама у борби против усташа, фашизма. Пошто су пристали дошао сам на идеју да формирамо једну самосталну муслиманску јединицу и да се та јединица зове «Меша Селимовић». Тако сам изненада постао кум «самосталне муслиманске јединице Меша Селимовић». Меша је био мој омиљени писац, волио сам његово дјело, а знао сам сам сва његова страдања због његовог признавања српског поријекла и југословенске оријентације. Ето, због тога сам тој јединици дао име овог књижевника. Они су врло часно извршавали све борбене задатке. Већина их није заостајала за другим борцима. Били су то људи са тих подручја, из Брода и његове околине. У реализовању моје замисли, о укључивању муслимана у борбу против усташа ја сам полазио од претпоставке да их је боље ангажовати на антифашистичкој страни, кад су већ изразили такву жељу. Сматрао сам, такође, да је њихова дужност да бране своје куће, своја имања, да се заједно са нама боре против усташа, јер усташе су у то вријеме били организована, злочиначка снага окренута против свега што је српско и антифашистичко. То је било оно исто зло сјеме из другог свјетског рата, које је након дугог клијања у ко зна каквим мрачним одајама духа почело да даје своје зле плодове оличене у ликовима нових усташа, горих од оних из четрдесетих, ако је то могуће. Хтио не хтио, човјек је морао да размишља о томе како смо били у заблуди са нашим убјеђењима да је ријешено национално питање. А то неријешено питање омогућило је сецесију Словеније, која ће кад-тад одговарати за смрт оних сто младића, војника ЈНА, деветнаестогодишњака тек закорачилих у живот, као и за овај трагични рат на просторима Хрватске и, нешто касније, Босне и Херцеговине.

Мислио сам да сам «повукао прави потез», мада нисам тражио било чију сагласност. Али, опет критика. Пуковник Лисица ствара братсво и јединство, а то је комунистичка илузија. То највише говоре они који нису у борби, нису у рову, него се исјеђавају по кафанама и крчмама, а припадност нацији «прогласили су за професију». Шта тек да кажем за ратне профитере, криминалце и друге «ловце у мутном» који су «преко ноћи» постали «неко и нешто». Сам себи говорим: нека ти је Бог на помоћи, али иди даље па докле стигнеш. Остаћеш у души спокојан због увјерења да идеш правим путем.

http://www.tvorac-grada.com/velikani/generallisica.html

+1
Рече ми другар да је Лисица сад алкос...

To sam i ja cuo da tugu leci u kafanama,valjda zato sto je nepravedno zapostavljen. Takodje sam cuo da je voleo da pije jos devedesetih a mozda i pre. Kad je bio rat oficiri su mu prigovorili kako puno pije a on im je na to odgovorio ja i ovako pijan sam pametniji od vas treznih.