Kako pisati iz Pariza o Obali Slonovače, o njenoj ekonomskoj prestonici Abidžanu, administrativnoj Jamasukru; o selima sa zgradama sklepanim od granja; plastike, starih automobilskih guma, o katedrali u Jamasukru, kopiji Svetog Petra u Rimu, većoj od originala ali bez vernika; o prijateljima koje sam stekao boraveći u toj lepoj zemlji?

Izvor: Danas
Autor: Zoran M. Cvijić



Kako pisati iz kafića Selekt, na Monparnasu, o zemlji, koja, podeljena od prvih godina ovog veka, tone ponovo u građanski rat, posle izbora na kojima su „pobedila“ oba suprotstavljena kandidata.

Međutim, iako hiljadama kilometara daleko od Afrike mislima sam bez prestanka u Abidžanu, glavnom gradu juga i Buakeu, prestonici pobunjenika na severu. Sedim sa kolegama okupljenim na sastanku Međunarodnog komiteta frankofonskih novinara (UPF). Zabrinuti smo za sudbinu kolega novinara. Pitamo se šta je sa Dua Gulijem iz Abidžana, koji je hrabro kritikovao tadašnjeg predsednika Loran Gbagboa, predsednika koji je sam sebe proglasio pobednikom na nedavnim izborima iako je izborna komisija proglasila protivkandidata, Alasana Uatarea, za pobednika. Guli će ubrzo zbog svojih članaka biti udaljen iz novina, a što je još gore već duže vreme ne znamo ništa o njegovoj sudbini. Sa nama je i jedan od direktora „Fraternite matin“, dnevnih novina iz Abidžana, u vlasništvu države. On ćuti, izbegava svaki razgovor o svojoj zemlji, jer ne zna koja će strana na kraju da pobedi.

Boravio sam u ovoj zemlji na obalama Gvinejskog zaliva krajem 2007, tačno pre tri godine. Tada je već duže vreme vladalo primirje dve zaraćene strane: juga i severa. Dua Guli me je provodio kroz linije razdvajanja zaraćenih strana. Političari željni vlasti po svaku cenu podelili su stanovništvo iskoristivši plemenske i različitosti religija. Vojske severa i juga su pljačkale stanovništvo, naplaćivali su prolaz preko linija razdvajanja kako bi se izdržavali, a bogme i bogatili. Praksa česta u Africi, a i kod nas ne tako davno, pre samo petnaestak i više godina. Tokom boravka sa grupom novinara nakratko smo se sreli i sa predsednikom izabranim još daleke 2000. Ostao je na vlasti do nedavnih izbora, jer su izbori odlagani od 2004, zbog građanskog rata. Govorio je da želi i da čini sve da se izbori održe što pre, da vlast ubrzano sastavlja glasačke liste, matične knjige, izdaje prvi put u istoriji zemlje lična dokumenta. U predizbornoj kampanji zalagao se za osnovna ljudska i socijalna prava, socijalizam. Mnogi su poverovali 2000, radnici na plantažama ananasa nedaleko od Asinija, zaposleni u letovalištima Grand-Basama, ratari na plantažama kakaoa... Posle 11 godina njegove vlasti shvatili su da je pozivanje na socijalizam bio samo način da se dokopa gole vlasti. Dokopavši se vlasti poput podoficira u kolonijalnim vojskama koji su postali predsednici država nakon odlaska kolonizatora (Togo, Uganda...). Njihova diktatorska vlast je bila socijalistička koliko i vladavina nama dobro poznatog bivšeg austrougarskog podnarednika koji je postao doživotni predsednik. Ipak, diktatori u Gabonu, Tunisu, Kongu, Egiptu, Ruandi... nisu imali smelosti da se proglase „doživotnim“ poput svog balkanskog uzora, već su pribegavali izborima sa unapred poznatim rezultatom kako bi opstali na vlasti.

Obala Slonavače sa dva predsednika, dve vlade, po dva ambasadora u mnogim državama otvara „nove mogućnosti“ za diktatore. Dok se mi šalimo u Parizu predlažući da Obala Slonovače jednu od dve vlade pozajmi Belgiji koja već više od šest meseci nema vladu, stanovnici Obale Slonovače grcaju u bedi, a lista mrtvih se uvećava, dok se dva kandidata otimaju za vlast.

Izvor: B92