Блицових двадесет величанствених у 2010. :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

POSTUPCI NA KOJE SMO SVI PONOSNI
20 Veličanstvenih

Anita Ljubinković

U metežu ružnih vesti i onespokojavajućih informacija kojima je obilovala 2010. godina, malo je bilo događaja koji su nas bar povremeno učinili ponosnim što živimo u ovoj zemlji. Tek nekolicina priča mogla je da nas podseti kako je, zarad svih nas, potrebno da, jednostavno rečeno, budemo bolji ljudi. "Blicova" lista 20 veličanstvenih upravo svedoči o tome da su znanje, etika i moralni kvaliteti iznad svih povremeno prihvaćenih vrednosti. Ovom listom hteli smo da iskažemo poštovanje prema onima koje smo prepoznali kao posebne u 2010. godini. Čitaocima želimo da krenu stopama naših izabranika, a veličanstvenima da budu ponosni na sebe. U našoj zemlji su nadu i inspiraciju uspeli da pronađu mladi naučnici, lekari, radnici, obični ljudi koji su iskazali izuzetnu humanost, hrabrost, samilost prema zaboravljenima i ugroženima... Na ovoj listi nema prvog i poslednjeg. Naših 20 veličanstvenih nisu poređani ni po kakvoj zasluzi, već po azbučnom redu kako im počinju prezimena.

Anita Ljubinković

Beograđanka Anita Ljubinković sprečila je, uz pomoć vozača Gradskog saobraćajnog preduzeća Borislava Đuranovića, otmicu trinaestogodišnje devojčice iz autobusa na liniji broj 26 u Beogradu. Drama u autobusu dogodila se u centru Beograda, u po bela dana, kada je otmičar od devojčice zatražio da pokaže kartu za prevoz. Ona je nije imala, pa je nepoznati muškarac zatražio od devojčice da napusti autobus jer ga na sledećoj stanici čeka kolega. Okolnost da je muškarac bio jedini navodni kontrolor, bila je sumnjiva putnici Aniti Ljubinković, jer pravi kontrolori idu u grupama. Zbog toga je od muškarca zatražila da pokaže službenu legitimaciju. Pošto je nije imao, Anita ga je prijavila vozaču autobusa.

- Devojčica je pitala muškarca zašto je vodi. Na to sam ga ja upitala šta je devojčica uradila da bi je izveo napolje. Bilo mi je sumnjivo, tražila sam da mi pokaže službenu iskaznicu, na šta mi je rekao da ništa ne brinem - ispričala je Anita. Hrabra Beograđanka se onda obratila vozaču autobusa Borislavu Đuranoviću koji je pozvao policiju i zatvorio sva vrata na autobusu kako otmičar ne bi izašao. Međutim, muškarac je uspeo da na silu otvori vrata i pobegne. Đuranović ga je sustigao, držao neko vreme, ali mu se napasnik ipak otrgao i pobegao. Potrga za napadačm je trajala nekoliko dana. Policija ga je pronašla i uhapsila u iznajmljenom stanu.

Aniti i Borislavu se na iskazanoj hrabrosti, tokom prijema koji je organizovao u njihovu čast, zahvalio i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Anita, koja je prva pritekla u pomoć devojčici, rekla je nakon svega da u tom trenutku nije osetila strah.

- Treba stalno pričati sa decom, a moja ideja je bila da roditeljima ovim putem ukažem na to šta sve može da se desi na javnim mestima - dodala je Ljubinkovićeva, inače majka troje dece.

Aleksandar Vasiljković

Osvajač zlatne medalje na Međunarodnoj olimpijadi iz astronomije i astrofizike održanoj u Pekingu. Aleksandar, maturant Matematičke gimnazije iz Beograda, do sada je osvojio deset medalja na olimpijadama iz matematike, fizike i astronomije.

Na Olimpijadi u Pekingu Srbiju je, uz Aleksandra, predstavljalo još četvoro učenika iz iste gimnazije, osvojiviši ukupno četiri medalje i jednu pohvalu.

Glavna anegdota tokom boravka vezana je upravo za Aleksandar i košarkašku utakmicu odigranu protiv najboljih srednjoškolaca domaćina olimpijade. Aleksandar je sastavio ekipu od Srba, Grka i Belorusa, ali se, za razliku od rezultata na takmičenju, nije pokazao kao sjajan selektor, jer su domaćini ubedljivo savladali „reprezentaciju stranaca“. Zahvaljujući pokazanom znanju i postignutim rezultatima, Aleksandra Vasiljković je odnedavno student na prestižnom britanskom Univerzitetu Kembridž.

- Hteo sam i ja da probam da dobijem njihovu stipendiju. I prošao sam, a onda dobio punu stipendiju. Ne odbija se ponuda najstarijeg koledža na svetu sa tradicijom od 800 godina. Ali, dolaziću u Beograd da spremam mlađe učenike za takmičenja - ističe Aleksandar.

Aleksandar T. Lovčanski

Čudovište iz Loh Nesa u Škotskoj, koje već decenijama pleni pažnju znatiželjnika i intrigira brojne naučnike iz celog sveta, gotovo sigurno bi mogla da bude obična vidra. Na ovaj zaključak, nakon opsežnih dvogodišnjih istraživanja, došao je mladi subotički prirodnjak Aleksandar T. Lovčanski, čiji je članak o popularnom Nesiju objavljen u poznatom engleskom magazinu „Skeptik“ koji proučava nesvakidašnje pojave. O njegovoj teoriji su ubrzo stigli i prvi pozitivni komentari od uglednih naučnika iz cele Velike Britanije.

Najznačajniji pojava koja „dokazuje“ postojanje čudovišta zabeležena je 22. jula 1933. godine, kada su slučajni šetači videli „veliko stvorenje koje je prešlo preko puta, pa kroz šipražje nestalo u obližnjem jezeru Loh Nes“.

- Od Hidrometeorološkog zavoda Velike Britanije sam dobio detaljne podatke o vremenskim uslovima koji su vladali tog dana, pa čak i za tačan sat kada je uočena pojava. Bilo je neuobičajeno toplo i sunčano i to je još jedna od činjenica koje potkrepljuju moju teoriju. Uveren sam da su očevici, u stvari, videli krupnu vidru, groteskno izobličenu pod uticajem abnormalne svetlosne refrakcije, odnosno fatamorgane, koja se javlja u vrelim letnjim danima - objašnjava Lovčanski. On dodaje da je reč o kompleksnoj optičkoj pojavi, gde sunčevi zraci dolaze iz pravca objekta prema oku posmatrača, ali se prethodno prelamaju o tanak sloj vrelog vazduha koji se nalazi tik iznad puta, koji emituje tu toplotu.

- Dve godine sam radio na ovoj teoriji i na kraju dobio sliku onog što je jedna od najvećih misterija u poslednjih 100 godina. Drago mi je što je moja teorija konačno naučno potvrđena i utemeljena - kaže 29-godišnji Subotičanin.

Viktor Troicki

Sportski junak godine, teniser koji je osvojio odlučujući poen u finalu Dejvis kupa protiv Francuske, postavivši Srbiju na krov teniskog sveta. „Ja bližih od njih nemam. Snaga našeg tima je u našem zajedništvu“, iskreno je priznao mladi teniser. Ovim sportom se bavi od pete godine, u juniorskim danima pokazivao je ogroman talenat, a od 13. do 15. godine živeo je i trenirao na Floridi. Ali kada je došao na prag profesionalne karijere u 19. godini, umalo nije okačio reket o klin! Ozbiljno je razmišljao da se upiše na koledž u SAD i prekine s profesionalnim igranjem. Na sreću, reket nije ispustio iz ruku.

U društvu ga zovu Vik, francuski novinari ga greškom oslovljavaju sa Troiki, a ruski Trocki. I jedni i drugi imali su sjajnu priliku da ga zapamte, prvi zbog finala Dejvis kupa, a drugi zbog prve ATP titule koju je u oktobru upravo osvojio na „Kupu Kremlja“ kada je savladao Kipranina Markosa Bagdatisa. Veze Viktora sa Rusijom su mnogo dublje nego što bi se reklo na prvi pogled. Njegov otac Aleksandar je Rus, majka Mila je Srpkinja. Bez obzira na korene, Troicki je priznao da ne zna ruski, ali da će prvom prilikom uzeti časove i početi da ga uči.

Za turnir u Moskvi rekao je da su mu to najboljih sedam dana u karijeri. Upisao je trijumfe nad igračima kao što su Žo-Vilfrid Conga, David Nalbandijan, Tomaš Berdih ili Endi Rodik kojeg je 2008. pobedio u četvrtfinalu Vašingtona. Među onima koje jepobeđivao je i Novak Đoković kojeg je savladao 2007. na turniru u Umagu. Sa Noletom je u septembru odigrao i briljantan meč u pet setova u prvom kolu US Opena.

Vladan Sinđić

Posle 18 godina nadničenja Dušanka Višnjevac (51), izbeglica iz Sarajeva, našla je zaposlenje. Majci petoro dece i supruzi profesora književnosti koga je muka naterala da postane fizički radnik, ukazala se šansa, a ona ju je prihvatila - da neveliku, ali sigurnu platu, zaradi na živinarskoj farmi u selu Duboko kod Užica. Tu odgajivačnicu kokošaka otvorila je NVO Građanska čitaonica „Libergraf“ s ciljem da u njoj zapošljava izbegla i raseljena lica.

Vladan Sinđić, koordinator „Libergrafa“, objašnjava da je živinarska farma osmišljena kao socijalno preduzeće i da ceo projekat finansira organizacija „Norveška narodna pomoć“.

- Cilj nam je da se ljudi koji su silom prilika pobegli sa svojih ognjišta ekonomski i socijalno integrišu. Sredstvima od 15.000 evra koliko smo dobili od Norvežana kupili smo 2.500 koka nosilja, hranu za prvi mesec rada i platili kiriju za pola godine unapred. Za sada samo proizvodimo jaja, a u budućnosti želimo i da se bavimo uzgojem živine - objašnjava Sinđić, uz napomenu da je farma u Dubokom jedno od prvih socijalnih preduzeća ovog tipa u Srbiji. Ne obećavaju u „Libergrafu“ da će zaposlenima na farmi teći med i mleko, niti kriju da će plata u početku biti na nivou minimalno zagarantovane.

- Ostvarena dobit ne deli se osnivaču, već će sav zarađen novac biti iskorišćen za plate radnicima, otvaranje novih radnih mesta i nabavku sredstava za rad. Znamo da neće biti lako opstati, ali zagrizli smo, rešeni smo da istrajemo zbog ovih ljudi. Uskoro ćemo imati i svoju tezgu na užičkoj pijaci, verovatno i čoveka koji će kupcima na vrata isporučivati jaja. Uzdamo se da će u neko dogledno vreme ovo biti ugledna ekonomija - optimista je Sinđić.

Dejan Stanković

Nekadašnja deponija u Ilandži danas je, zahvaljujući Dejanu Stankoviću, čisto jezero koje se puni izvorskom vodom, poribljeno, sa dva veštačka ostrva i gejzirom, biciklističkom i šetališnom stazom, pecaroškim platformama za sportski ribolov, dovedena je struja, postavljeno osvetljenje. Beograđanin i uspešan poslovni čovek iz Francuske sada je, posle brojnih administrativnih peripetija, zadovoljan dok s vrha vinograda u Ilandži kraj Alibunara, koji mu je poklonio tast, posmatra svoj trud.

Nekada je na nekoliko stotina metara od vinograda ležala divlja deponija na koju su meštani iz okolnih sela izručivali sve ono što im je bilo višak: od kućnog smeća, dotrajale kućne tehnike do uginulih životinja.

Dejan je, za početak, odlučio da reši problem deponije, zakupio je to zemljište i krenuo da ga preuređuje, potom je od meštana kupovao većinom zapuštene parcele što su se naslanjale na njegov vinograd i od dva i po stigao do 36 hektara zemljišta. Na mestu smetlišta niklo je prelepo ekološki čisto jezero koje se puni izvorskom vodom sa dubine od 180 metara sa modernim sistemom izmene vode, tako da je ona u svakom trenutku besprekorno čista. Jezero je poribljeno i predstavlja pravo zadovoljstvo za pecaroše i posetioce.

Na 18 hektara sada se uvijaju, kao pod konac, špaliri vinograda sa najkvalitetnijim francuskim sortama grožđa.

„Već je izgrađen deo najmodernije vinarije i zamišljena je kao centar buduće vinogradarske zadruge u ovom delu Banata“, kaže Dejan, a kompleks je nazvan Banatski biser. Uz vinski zamak u stilu vojvođanskih dvoraca iz 18. i 19. veka imaće i sve prateće sadržaje za porodični odmor.

Diana Dragutinović

Uprkos negodovanju kolega iz Vlade Srbije, glasinama, pa i najavama da joj je zbog „tvrdog stava“ ugrožena pozicija, ministarka finansija Srbije Diana Dragutinović čvrsto drži svoje ministarstvo i ne odstupa od zacrtane politike. Kada je obrazložila budžet za 2011, koji je prethodno na sednici Vlade Srbije jednoglasno usvojen, utisak novinara bio je da niko, sem ministarke, nije bio zadovoljan. Kao jedno od iznenađenja registrovana je činjenica da će ubuduće fiskalni podsticaji za FIAT biti premešteni iz Ministarstva ekonomije u Ministarstvo finansija, kao i da novac države neći biti doznačen sve dok inostarni partner ne uplati svoj deo. „Država trenutno na svom računu ima 350 miliona evra, budžet je likvidan i tako će ostati“, kazala je Dragutinovićeva, uz ocenu da očekuje lakšu narednu godinu.

Ministarstvo finansija drži u svojim rukama od jula 2008, doktorirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, bila je specijalna savetnica u Ministarstvu ekonomije, specijalni savetnik u MMF i viceguvernerka Narodne banke Srbije. Stručnjak je ogromnog znanja i velikog moralnog integriteta. Oni koji je bolje poznaju, bili su u dilemi kako će se ova suzdržana, gotovo stidljiva žena, nesklona javnom pojavljivanju, nositi sa isturenom funkcijom ministra finansija.

Od vremena kada je postala predavač na Ekonomskom fakultetu u Beogradu napisala je desetak monografija, udžbenik i više od 50 studija od kojih mnoge za međunarodne institucije. Glavne oblasti istraživanja postale su joj makroekonomija, ekonomsko modeliranje, finansijsko programiranje, monetarna i fiskalna politika, siromaštvo…

Dik Marti

Izveštajem o zločinima na Kosovu Dik Marti je iznenadio i šokirao ceo svet. Najvažniji svetski mediji od tada se intenzivno bave temom zločina koje su nad Srbima na Kosovu počinili pripadnici OVK i švercom njihovih organa po Evropi. U Srbiji je Martijev izveštaj dočekan kao dokaz za nešto što se godinama znalo, dok je svet okretao glavu. Marti je ponovo dokazao svoju tezu „da istina uvek mora izaći na videlo“.

Marti, specijalni izvestilac Evropske unije, u svom izveštaju koji je usvojio Komitet Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Parizu, kosovskog premijera Hašima Tačija optužuje kao šefa, a njegove bliske saradnike kao članove albanske kriminalne grupe koja je krijumčarila ljudske organe, oružje i drogu širom Evrope. U Martijevom izveštaju je potvrđeno da je oko 500 Srba kidnapovanih na Kosovu završilo u kampovima u Albaniji, gde su im posle ubistva vađeni organi. S tim je upoznat veliki broj svetskih obaveštajnih službi i policija. Istina potkrepljena objektivnim i dokumentovanim dokazima bio je glavni Martijev cilj. „Ispitao sam različite i obimne izveštaje s osećanjem zaprepašćenja i moralne stramote. Dogodile su se uznemirujuće stvari, postoje ozbiljni dokazi koji ukazuju na to da su se dogodili zločini od kojih svako okreće glavu i koji do danas ostaju nekažnjeni“, napisao je Marti u izveštaju koji nikog nije ostavio ravnodušnim.

Doktorirao je na borbi protiv organizovanog kriminala i rasturanja narkotika, gde je postigao velike uspehe. Dobitnik je više priznanja za borbu kriminala. Već decenijama je posvećen borbi protiv organizovanog kriminala i zaštiti ljudskih prava, a ni po koju cenu ne pristaje na kompromise.

Dragan Bjelogrlić

Kao jedan od značajnijih datuma u karijeri Bjelogrlić ističe početak snimanja prvog filma u kojem je glumio – „Boška Buhu“ snimio je kao dečak 1978. i od tada je igrao u oko 50 filmova, TV serija i drama, kao i u 15 pozorišnih predstava. Rediteljski prvenac, film „Montevideo, Bog te video“ mogao bi se smatrati krunom dosadašnje karijere. „Jedno je sasvim sigurno – glumac Dragan Bjelogrlić se razume u režiju daleko više nego mnogi u fudbal. Pokazao je rediteljsku pismenost i osećaj za detalje. oslonivši se i na sopstveno veliko televizijsko i filmsko glumačko, pa i producentsko iskustvo. Podario je domaćoj publici film „Montevideo, Bog te video”, koji se, u najkraćem, može definisati kao „pravi bioskop”, glasi jedan od prvih kritičkih osvrta na njegovo ostvarenje, koje je samo u prvoj nedelji prikazivanja videlo preko 30.000 ljudi.

U lošoj godini finansijske i kreativne krize u svetu i kod nas, uspeo sam da uradim jednu od najznačajnijih stvari u svojoj profesionalnoj karijeri. Veoma sam zadovoljan, pogotovo jer je „Montevideo“” moja prva režija izjavio je Bjelogrlić.

Od kada je 1994. godine formirao producentsku kuću „KOBRA“, sa bratom Goranom, Bjelogrlić potpisuje jednu pozorišnu predstavu i filmove „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Rat uživo“, „Ivkova slava“…. Jedan je od glavnih glumaca i producenata serije „Vratiće se rode“”, a kao producent i glumac dobio je preko 35 domaćih i internacionalnih nagrada i priznanja.

Đorđe Balašević

Šta se dešava sa pesničkom dušom u širokim vojvođanskim ravnicama da iznedri najlepše stihove i nadahne tamburaše, ostaće nerasvetljena tajna. Kao i pitanje zašto nepregledna polja kriju u sebi toliko lepote. A mesto na kom je, kažu, bilo davno Panonsko more, iznedrilo je svog najpoznatijeg mornara. Plodan i nadahnut rad Đorđa Balaševića ove je godine, posle duže pauze, iznedrio film „Kao rani mraz“ uz koji je, nekako prirodno, sledio i niz veoma uspešnih koncerata koje je Balašević održao u Hrvatskoj.

Rodio se i odrastao u Novom Sadu, u delu grada koji se zove Salajka. Taj kraj grada inspirisao je Đorđa i njegovu suprugu Oliveru da istim imenom nazovu i svoju producentsku kuću. Od kada je “Salajka” proizvela film “Kao rani mraz”, videla ga je publika u 72 grada! Njegovi koncerti su prepuni, za gledanje njegovog filma u biskopu se traži karta više.

Pesnik i pevač koji je na domaću scenu stupio pevajući šaljivi hit „U razdeljak te ljubim“, koji je prodao u tiražu od 700 000 ploča, karijeru je napravio tek pevajući svoje ozbiljne ljubavne balade. Jedna od njegovih evergrin balada bila je „Priča o Vasi Ladačkom“, koja je postala osnov scenarija filma „Kao rani mraz“, ovogodišnjeg razbijača blagajni u Srbiji i Hrvatskoj.

Tokom 2010. godine Đole je s porodicom krenuo na veliku eks-Ju turneju. Napravio je sjajne nastupe u Splitu i Zagrebu. Sledeće godine planira da izda novi album, a predhodni „Rani mraz“ je bio remek-delo. Njegove stihove danas publika pamti bolje nego on sam. Ovo je bila njegova godina, no, pošto je pesnik za sva vremena, verovatno će takva biti i sledeća i sledeća...

Željko Obradović

Trener čuvenog grčkog košarkaškog kluba Panatinaikos Željko Obradović doveo je u Užice ekipu koju vodi na prijateljski meč protiv Slobode, a sav novac od ulaznica namenjen je samohranoj majci Radi Ćitić i njeno troje dece koji žive u veoma teškim uslovima. Pre meča grčki igrači su u svlačionici samoinicijativno sakupili i svoj novčani prilog.

Ne znam koliko je novca bilo. Pre izlaska na parket igrači su mi prišli noseći koverat i rekli: „Evo, šefe, ovo je od nas da pomognemo toj porodici.“ Drago mi je zbog tog gesta ispričao je veliki košarkaški stručnjak i još veći čovek. Koverat sa tim novcem Radi Ćitić predao je Obradović, koji je u dosadašnjoj trenerskoj karijeri osvojio sve moguće pehare.

Osmogodišnji Kristijan iz sela Ljubanje do te večeri nikada nije posmatrao košarku. Ni na televiziji, ni uživo. TV prenos nije mogao da gleda jer u kući nema struje, a samohrana majka Rada nije imala ni novca ni vremena da ga dovede u halu. Bilo joj je preče da namiče dinar na dinar da Kristijan i njegov stariji brat Aleksandar i sestra Dragica ne budu gladni.

Kada se ljudi ujedine oko neke ideje i ispune je, život ume da bude lakši kazao je Željko Obradović posle utakmice koju je Panatinaikos dobio sa čak 100:40, pokazavši da nisu Grci došli da otaljaju utakmicu.

Miladin Vučetić

Puno je ljudi koji su nakon snažnog zemljotresa u Kraljevu pomogli ovom gradu i njegovim stanovnicima, ali se nesebičnošću izdvaja jedan Kraljevčanin Miladin Vučetić koji je svojim sugrađanima u najtežim trenucima besplatno popravljao krovove.

„Kada sam prvog dana posle zemljotresa pošao da popravim krov kod drugara Milana u Grdici, supruga Vlada mi je rekla ‘nemoj slučajno da si im uzeo pare, jer su i oni u teškoj situaciji’. Rekao sam joj taman posla, šta ti pada na pamet. Komšija Mićo i ja smo otišli u Grdicu, a onda su oko podne počeli da stižu pozivi jer je moja supruga dala oglas na TV Melos da pomažemo unesrećenima. Morao sam da isključim telefon jer sam morao da radim. Žao mi je onih kod kojih nisam došao, ali imam samo dve ruke“, priča Miladin Vučetić, građevinac iz Kraljeva.

„Kada ovo puče, to veče mi supruga kaže ‘nemoj slučajno da se bogatiš na nesreći’.“ Miladinova supruga Vlada vodi i dnevnik o njegovom radu posle zemljotresa. U prva dva-tri dana bilo je i po deset intervencija. Negde odžak, negde 20 crepova. Miladin priča da je jednoj baki sleteo kompletan dimnjak, nikog da pomogne, a zima zapretila. Njemu je to ‘čas posla’. I dok su u Kraljevu majstori bili najtraženiji, a neki odmah podigli cene svojih usluga, Miladin je besplatno pomagao svakome kome je stigao da pomogne.

„Kada krenem sa terena ljudi počnu u džepove da mi trpaju pare. Za benzin, za čokoladu deci... Ne možeš da im objasniš da ništa ne treba. Jedna žena u Kovanluku mi je gurala novac, a kada nisam hteo da uzmem, smotala projicu u kesu i ispod poturila svežnjić novčanica. Vidim pare i kažem joj dok sam vraćao kesu ‘umesite proju, ali kada bude pao sneg, pa da se družimo’“, priča Miladin.

Miodrag Stanojević

Prvu Povelju za dobročinstvo deci pod nazivom „Maslačak“dobio je Miodrag Stanojević iz Beograda, arhitekta u penziji, koji je krajem februara 2010. godine, na svoj 85. rođendan, poklonio svoj stan od 250 kvadrata na Senjaku vredan oko pola miliona evra opštini Savski venac. Obaveza opštine je da stan proda po tržišnoj vrednosti i za dobijeni novac izgradi vrtić. Miodrag je još pre 15 godina, dok je gradio svoju kuću, odlučio da nju i plac u Ulici Sanje Živanović 5 na Senjaku zavešta najmlađima jer želi da pomogne razvoj dece.

Kao razlog je naveo da on nema svoje dece, a oduvek je voleo mališane i želi da im omogući bolje uslove za detinjstvo, da budu još bolji i pametniji. Plemeniti stanovnik Savskog venca otkada je sagradio kuću, borio se s legalizacijom i zbog toga nije mogao da je prepiše na druge, ali kako je ove godine konačno dobio građevinsku i upotrebnu dozvolu, odlučio je da potpiše ugovor kojim svoje imanje ostavlja opštini.

Želim da mladi, koji su već prerasli četiri godine, a već iskazuju svoje talente i interesovanja, budu na vreme usmereni. Moja vizija je da se od para koje se dobiju prodajom moje imovine obrazuju kadrovi koji će se brinuti za obrazovanje i vaspitanje male dece. Pogubno je to što se danas deca prepuštaju ulici. Ja sam za to da se napravi objekat kao što je Ilija Kolarac ostavio sve svoje otačastvu. Uz pomoć porodice i pravog obrazovanja su stvarani veliki duhovi. Smatram da je ovaj početak, ulazak u život tih mališana, veoma bitan za našu državu, koja već ozbiljno kaska. Srbija mora da povede računa, jer se u razvijenim zemljama Evrope još od najranijeg uzrasta velika pažnja poklanja najmlađima rekao je Stanojević.

Nemanja Vidić

Malo ko je verovao da reprezentativac Srbije u fudbalu može da učini više nego što je postigao prošle godine, kada je postao jedan od najvažnijih igrača Mančester junajteda, najskupljeg fudbalskog brenda na planeti. Međutim, Nemanji je to ipak pošlo za rukom: legendarndi Aleks Ferguson uručio mu je kapitensku traku, a Vidić mu je poverenje uzvratio igrama zbog kojih je svrstan u idealan tim Evrope provg dela prvenstva 2010/2011. godine.

Danas u Srbiji sigurno nema dečaka koji ne bi voleo da ima karijeru Nemanje Vidića, ili navijača koji mu zbog ostvarenih rezultata ne bi čvrsto stegao ruku. Fudbaler Mančester junajteda i reprezentativac Srbije redovan je učesnik izbora za najboljeg u raznim kategorijama, gotovo da nema ankete u kojoj nije u idealnom timu, a na sve to je postao i kapiten ekipe sa “Old traforda”. To je čast koja se retko dobija, jer je u pitanju najveći fudbalski brend, najbogatiji klub sa gotovo 300 miliona navijača u svetu. Bez obzira na osvojene trofeje i pohvale koje stižu sa svih strana, Nemanja i dalje ima isti cilj da živi za fudbal i da napreduje.

Svojim igrama i ponašanjem direktno je pomogao da veliki engleski klubovi otvore vrata našim igračima. U 2009. je izabran za igrača godine Mančester junajteda, igrača godine u Premijer ligi, tri puta uzastopno je biran u tim godine na Ostrvu, dobitnik je velike statue „Ser Mat Bejzbi”. Odnosom prema poslu popravlja sliku o srpskim igračima. Među prilično strogim navijačima Mančestera stekao je kultni status sličan onom koji je imao legendarni Stiv Brus, a stručnjaci ga svrstavaju među najbolje defanzivce koji su ikada igrali na „Old trafordu”.

U Britaniji je izgradio imidž uspešnog sportiste, ali pre svega porodičnog čoveka. Retko se viđa na žurkama i u noćnom provodu. Njegovo objašnjenje ja kratko: „Jednostavno, takav sam.”

Radoslav Pavlović

Dok se njegovi vršnjaci uglavnom poigravaju s loptom i video igricama, šesnaestogodišnji Radoslav Pavlović, učenik drugog razreda Medicinske škole, „poigrava se“ sa citostaticima! Golobradi genije iz đačke klupe u laboratoriji PMF-a u Kragujevcu sa univerzitetskim profesorima i doktorima nauka eksperimentiše sa cijanidom, platinom i plutonijumom i traži lek za maligne ćelije. Lek koji neće uništavati zdravi deo ljudskog tela!

Pavlović je član Regionalnog centra za mlade talente, polaznik je naučnoistraživačkog centra Petnica, zna sve što i njegovi profesori hemije i nosi titulu najtalentovanijeg mladog istraživača u Srbiji! A država mu je za sve to njegovo znanje poklonila diplomu i beli kačket!

Prvi u Srbiji pišem projekat o sintezi citostatika sa kapsulom koja će biti osetljiva samo na obolele ćelije. Tražim put kako da “maskiram obolele molekule” kako oni ne bi uticali na zdrave ćelije. Mnogi hemičari i naučnici u Srbiji bave se citostaticima, ali ja sam jedini koji eksperimentom pokušava da dođe do cilja. Pomažu mi profesori Farmaceutskog fakulteta iz Beograda i kragujevačkog PMF-a u dahu priča Rade. O hemiji zna gotovo sve i povremeno drži predavanja u školi. U hemiju se zaljubio kao dete i priznaje da je za njegovu ljubav ponajviše “kriva” baka Zorica, koja ga je dok još nije znao ni da čita vodila u apoteku.

Baka je radila kao čistačica, a ja sam zagledao lekove, pitao kako se koji zove i za šta se koristi. U sedmom razredu dobio sam hemiju i „zaljubio se na prvi pogled“ kaže Rade, koji je sam naučio latinski jezik. Na prijemnom ispitu Regionalnog centra za mlade talente Rade je uradio tri projekta i na državnim takmičenjima pobedio sa dva.

Renato Grbić

Vlasnik „Konobe kod Renata i Goce“ ispod Pančevačkog mosta do sada je iz Dunava izvukao dvadeset dvoje samoubica.

„Bila je jesen 1997. godine. Ribarim s bratom, čamac seče Dunav. Odjednom, čujemo da nešto pada u vodu. Mislimo, neko sa mosta bacio gumu. Ajde da je pokupimo. Prilazimo, ono čovek. Ugleda nas i odmah zaroni. Izvukosmo ga i jedva spasismo. Bio je bolestan, u jakni mu ostale otpusne liste iz bolnice. Zauvek ću pamtiti njegov izraz lica“, priseća se Renato kako je spasao prvog samoubicu.

Grbići tik uz Pančevački most ribare i žive decenijama. Renatov deda, otac, stričevi, braća, sad i sinovi, čuvaju zanat lovljenja ribe. Međutim, Dunav sa talasima nekad donese i nevolju.

Gotovo svakom ko skoči sa mosta i kog pokušavam da unesem u čamac kažem isto, da ništa nije vredno njihovog života, samo je jedan i treba ga koristiti koliko god je moguće. Ima mnogo teških slučajeva, ljudi koji su teško bolesni, napušteni od porodice, u finansijskim problemima… Ima i banalnih stvari. Izvučem devojku, kaže „ne voli me momak“. Pa zar nema dovoljno momaka i devojaka za sve? U mnogim situacijama moram da budem psiholog, jedna pogrešna reč i onaj koga izvlačim može da odustane priča Renato, dodajući da sa jednom devojkom svake godine proslavlja dan kada ju je izvukao iz Dunava.

Svaki minut je značajan i zbog toga mislim da je onaj koga spasemo stvarno predodređen da živi. Kada nekom spasem život, osećam se posebno. Nadiru mi osećanja, znam da sam uradio pravu stvar. Ali, voleo bih kad više nikom ne bih morao da spasavam život, da ljudi malo više cene život koji imaju zaključuje Renato, u čijem restoranu na zidu stoje plakete za podvig godine.

Saša Đorđević

Proizvođač zdrave hrane iz Niša Saša Đorđević upisao se u istoriju sporta kao prvi Srbin koji je uspeo da prepliva čuveni kanal Lamanš. Uspeh je utoliko veći i neverovatniji ako se zna da se Đorđević pre svog podviga aktivno bavio plivanjem svega 10 meseci!

Po najstrožim mogućim pravilima, samo sa kupaćim gaćicama, kapom i naočarima za plivanje bez dozvole da dodirne brod koji ga je pratio Đorđević je ledeni Lamanš, od Dovera u Engleskoj do Sangeta u Francuskoj, preplivao za 19 sati i 24 minuta. Iako je razdaljina između ova dva mesta 42 kilometra, Đorđević je zbog jakih morskih struja koje se menjaju na svakih šest sati bio prinuđen da pliva punih 85 kilometara u vodi čija temperatura nije prelazila 16 stepeni. San svih plivača Saša je ostvario 8. avgusta 2010, ali je nekoliko nedelja kasnije opet dobio priliku da pliva vodama Lamanša, ovaj put kao učesnik međunarodne plivačke štafete.

Nišlija neobične mentalne snage i životne energije je najavio i novi poduhvat uspon na Mont Everest, najviši vrh na svetu. Ukoliko i to ostvari, postaće jedan od petoro ljudi na planeti kojima je do sada pošlo za rukom i da preplivaju Lamanš i da se popnu na najviši vrh Himalaja.

Zaista verujem da ne postoji limit u čovekovim dostignućima i da je on tamo gde ga mi zacrtamo u našem umu. Treneri su mi pričali da sam prestar za preplivavanje Lamanša, pa sam počeo da čitam literaturu o plivanju i da sam treniram na bazenu u Čairu i na Krajkovačkom jezeru kod Niša. Učio sam tehnike kraula i sam kreirao svoj trening. Zbog neiskustva, pred sam odlazak za Englesku povredio sam rame. To me je nateralo da dodatno promenim stil i plivam sporijom tehnikom koja manje opterećuje rame. Zato sam umesto 15 morao da plivam 19 časova objašnjava Đorđević, koji je ovom poduhvatu morao da podredi i stas da bi mogao da izdrži tako dugo u ledenoj vodi Lamanša, morao je da se ugoji 15 kilograma.

Saša Čordić

Saša Čordić: Policajac koji je oduševio Beograđane tokom Parade ponosa

„Beži, bre! Moj Beograd si doš‘o da lomiš!” izgovorio sam u stanju afekta. Kroz tu
rečenicu sam se bukvalno ispraznio, delovalo je na mene jače nego da sam nekoliko puta udario tog huligana ispričao je policajac Saša Čordić, koji je tim gestom u danu kada se održavala Parada ponosa pobrao sve simpatije građana prestonice i svih onih koji se protive divljanju vandala i rušenju grada. Video-snimak Čordića koji nije želeo da udari povređenog huligana nego mu obratio rečima koje će ostati upamćene postao je apsolutan hit i pregledalo ga je više stotina hiljada ljudi.

Čordić se priseća da je tog dana sa kolegama bio u Krunskoj ulici, blizu centrale Demokratske stranke. Sa nekoliko kolega je ušao u jednu od tih bočnih ulica gde je video huligana kome je bila povređena glava.

Rekao sam mu: „Beži odatle”, na šta je on odgovorio drčno: „Pusti me, povređen sam.” Pričao je kao da je s juga države. Nemam ništa protiv bilo koga, ali sam onda u afektu izgovorio tu rečenicu, jer mi je dojadilo da stalno neko ruši grad u kome sam rođen, odrastao, u kojem živim. Više nisam ni gledao u tog huligana jer je nekoliko kolega bilo povređeno ispričao je Čordić, dodajući da je kompletna policija tog dana „lavovski obavila svoj posao”.

Snimak koji ga je proslavio u javnosti video je kada se situacija smirila, odnosno kada je sa kolegama bio u autobusu.

Neko je uključio internet i tada smo videli taj snimak. Nisam ni znao ko ga je pustio. Mislio sam da je kamerman koji je išao iza nas, ali nije on. Posle sam saznao da je sve to snimio jedan poznanik moje supruge, koji živi u tom delu grada kaže mladi policajac. Čordić sedam godina radi u policiji, oženjen je, ima malo dete. Kolegijum MUP-a je odlučio da ga nagradi, a ministar policije Ivica Dačić je s Čordićem popio kafu u jednom beogradskom kafiću. „Nije svejedno. Ne pije se svaki dan kafa s ministrom“, kratko je rekao Čordić.

Srbobran Trenkić

Direktor Kliničkog centra u Nišu, u kojem je ove godine prvi put izvedena operacija na srcu.

Ovo je istorijski dan za Niš i niško zdravstvo, jer smo uspeli da posle skoro 40 godina, odnosno od vremena kada profesoru Ninoslavu Radovanoviću nisu dozvolili da formira kardiohirurgiju u našem gradu, najzad izvedemo prvu operaciju na srcu izjavio je dr Srbobran Trenkić.

Na listi čekanja za operacije na srcu je oko 500 bolesnika iz cele jugoistočne Srbije. Težnja Ministarstva zdravlja je da se u Nišu formira jaka Klinika za kardiohirurgiju, u kojoj će se operisati pacijenti iz ovog dela Srbije, kako bi se smanjile duge liste čekanja. Za sada, na Klinici za vaskularnu hirurgiju opremljena je sala za operacije na srcu koja je, prema tvrdnjama niških lekara, najmodernija sala na Balkanu. Ujedno, već je počela da se gradi zgrada u kojoj će biti smeštena Kardiohirurška klinika, pored zgrade internih klinika. U rekonstrukciju Kliničkog centra Niš biće ulaženo 35 miliona evra, a 180 miliona dinara u novu zgradu Klinike za kardiohirurgiju.

Trebalo je razbiti famu da se kardiohirurgija radi samo u Beogradu... Ali, od pre dve tri-godine sve je intenzivno krenulo kaže Trenkić, uz ocenu da tek sada niški Klinički centar može da se smatra pravim kliničkim centrom.

Hido Muratović

Novopazarac Hido Muratović već 15 godina obilazi sela Pešterske visoravni, Golije i Rogozne, pronalazi ljude na koje ne misle ni rođaci ni društvo, i siromašne kojima je pomoć neophodna. „Sretao sam zaboravljene duše koje deca i unuci ne posete i po nekoliko godina, a oni sami žive u vrletima Pešterske visoravni, Golije i Rogozne. U početku sam kod ovih ljudi išao sa 200 grama kafe i šećerom u kockama“, priča Muratović, i napominje da u svom ličnom angažmanu danas ima veliku podršku. Kaže da je u međuvremenu uspeo sam da „probudi“ ljude, da misle malo i na druge. Humanim gestom stekao je i veliko poverenje kod naroda. „Često mi se dešava da me ljudi sretnu na ulici ili u kafečajnici i daju mi 20, 50 pa i 100 evra da ponesem toj sirotinji. Obično mi kažu: ‘Daj onome kome najviše treba’. Osim lokalnog stanovništva, imam podršku i naših ljudi koji žive po čitavom svetu, i muslimana i pravoslavaca“, priča Hido. Sve je počelo kada je Muratović krenuo da obilazi sela kako bi od tamošnjeg stanovništva kupovao stare ćilime, sa sandžačkom mustrom, koje je potom prodavao u Istanbulu. Ulazeći u domove u kojima caruju samoća, tuga i beda, shvatio je da u tim selima žive ljudi bez struje koje su zaboravili bližnji, sirotinja koja jedva preživljava, starice koje žive u štali sa kravom. Pre nekog vremena pronašao je siromašnu osmočlanu porodicu Elvisa Kurtanovića iz sela Bobovik, koje je samo pet kilometara udaljeno od Novog Pazara. Od šestoro dece, koja su više gladna nego sita, dve devojčice bi trebalo da idu u školu, ali nemaju uslova. Zahvaljujući ljudima dobre volje Hido je ovoj porodici odneo, svojim starim „kecom“, dosta hrane i garderobe, a nedostaju im još šporet i frižider. Hido veruje da je humanost nasledio od svog dede Naila Hasića iz sela Dlimeđe, na Pešteru, koji je takođe za života pomagao ljudima. On je 2001. godine dobio plaketu za najplemenitijeg Jugoslovena, a u obrazloženju plakete je pisalo da se „nesebično brine o stotinama ostavljenih i zaboravljenih ljudi“. U metežu ružnih vesti i onespokojavajućih informacija kojima je obilovala 2010. godina, malo je bilo događaja koji su nas bar privremeno učinili ponosnim što živimo u ovoj zemlji. Tek nekolicina priča mogla je da nas podseti kako je, zarad svih nas, potrebno da, jednostavno rečeno, budemo bolji ljudi.

„Blicova“ lista 20 veličanstvenih upravo svedoči o tome da su znanje, etika i moralni kvaliteti iznad svih privremeno prihvaćenih vrednosti. Ovom listom hteli smo da iskažemo poštovanje prema onima koje smo prepoznali kao posebne u 2010. godini. Čitaocima želimo da krenu stopama naših izabranika, a veličanstvenima da budu ponosni na sebe.

U našoj zemlji su nadu i inspiraciju uspeli da pronađu mladi naučnici, lekari, radnici, obični ljudi koji su iskazali izuzetnu humanost, hrabrost, samilost prema zaboravljenima i ugroženima...

Na ovoj listi nema prvog i poslednjeg. Naših 20 veličanstvenih nisu poređani ni po kakvoj zasluzi, već po azbučnom redu kako im počinju imena.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/226890/20-Velicanstvenih