Centar srpske nauke :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Извештај о конкурсу 103.86 Kb ПДФ
---------------------------------
CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE
Meritokratija ili veština dugačkih prstiju

Piše dr Filip Rake Vukajlović

Izgradnja Centra za promociju nauke, koju je najavio ministar Božidar Đelić na Novom Beogradu, koštaće više od svih kapitalnih naučnih uređaja, u naučnim institutima Srbije, koji su nabavljeni u poslednjih deset godina. Da li je Srbiji potreban „promotivni muzej nauke“ u trenutku kada je ona na izdisaju?

Televizija je 13. septembra 2010. godine objavila, a sve novine su joj se zdušno pridružile u medijski potpunom „pokrivanju“ potpredsednika Vlade Srbije i ministra Božidara Đelića, da Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (MNT), na čijem je on čelu, raspisuje Međunarodni konkurs za idejno arhitektonsko rešenje Centra za promociju nauke u Bloku 39, na Novom Beogradu. Nagrade za pobednike su: prva nagrada 60.000 evra, druga nagrada 20.000 evra i treća nagrada 10.000 evra. Ako se ovome dodaju još troškovi organizovanja konkursa, koje će napraviti međunarodna sedmočlana komisija sa četiri međunarodna člana (na predlog Internacionalne unije arhitekata) i tri domaća člana žirija, isti će iznositi približno desetinu Nobelove nagrade. Nikad ni deseti deo ovog novca nije odjednom izdvojen u MNT za neku naučnu nagradu za dostignuća u oblasti prirodnih ili društvenih nauka. Vidi se da „piroćanski beg nikad nije bio cicija“, naročito kada tuđe troši.

Primetite ovde mali, ali suštinski važan detalj o većini stranaca u žiriju (mediji to ne pominju), verovatno proistekao iz strogih uslova kredita, a sve u cilju da pobede njihovi i da se pozajmljeni novci, koje ćemo mi s kamatama otplaćivati, kod njih uglavnom potroše. Namera je da se izgradi zgrada površine 10.000 m², dok će ukupna zelena površina oko zgrade biti dodatnih 10.914 m² (tržišna vrednost ovog komada zemlje je između deset i dvadeset miliona evra). Ukupni troškovi ovog projekta će, prema rečima ministra, iznositi 20 miliona evra. Ovo je više od vrednosti svih kapitalnih naučnih uređaja koji su u ovom trenutku u radnom stanju u naučnim institutima Srbije, a nabavljeni su u poslednjih deset godina (nakon prethodne prodaje najcenjenije aktive koja je bila u posedu države posle 2000. godine). Proklamovani cilj ovog poduhvata je izražen Đelićevim rečima, koje je prenela beogradska „Politika“:

„Naša ambicija je da izgradnja objekta Centra za promociju nauke, obeleži ne samo Beograd već i celu Srbiju. Da, poput Bilbaoa s muzejom Gugenhajm, stavimo naš grad i zemlju na radar svetske arhitekture. Međunarodni konkurs će trajati do kraja ove godine. Zamišljeno je da Blok 39 postane moderan kampus nauke i umetnosti… Očekujemo da će centar, koji će biti završen do kraja 2012, godišnje posetiti oko 200.000 đaka i odraslih. Imaćemo seriju atrakcija poput planetarijuma, gde će se gledati evolucija svemira, ali i edukativni filmovi u tri dimenzije. Deo operativnog budžeta centra biće obezbeđen kroz razumne cene ulaznica, ali i organizacije konferencija i drugih događaja.“

Šta o ovom reći osim: nezdrava ambicija, mršava atrakcija i bajati filmovi koje su zainteresovana deca već odavno videla, na nekom od miliona portala Intereneta. Očekivanja da će svakim radnim danom ovaj promotivni „muzej“ nauke posećivati po 1.000 učenika i njihovih roditelja, kada su svi najvažniji muzeji u Beogradu godinama zatvoreni zbog skoro kontinuiranog „renoviranja“ sa „umivanjem“ i „pranjem“ koječega – nisu čak ni za podsmeh.
Cilj ovog članka je da malo više svetla baci na ovaj poduhvat i da podseti na neke notorne činjenice, koje se u svim medijima u poslednje vreme uporno prećutkuju, odnosno skrivaju „iza sedam brava“. Svestan sam da se svetlom samo malo može postići, ali opet, duši je milo da vidi kako osvetljene bubašvabe (lat. Blatta orientalis) u panici mraku hrle.

PROMOVISANJE PROIZVODA KOJI NE POSTOJE
Pre svega se nameće nekoliko logičnih pitanja:
-Da li nauci treba državna promocija?
-Koliko ta promocija sme da košta?
-Da li su jasni ciljevi koji se žele postići stvaranjem i gradnjom Centra za promociju nauke, kakav se tačno boljitak očekuju od rada centra, u kom roku i kojim će se to objektivnim ekonomskim i drugim parametrima meriti korist od ovog jedinstvenog svetskog poduhvata (jedinstvenost je u tome što se podiže kredit i ulaže u promotivnu kampanju nedovoljno definisanog ili čak nepostojećeg „proizvoda“)?
-Da li postoji neka zemlja u svetu, slična našoj ili razvijenija, koja je sličnim postupkom unapredila svoju nauku i koliko?
-Ko su institucije-pojedinci u nauci Srbije (poimenično) koji stoje svojim imenom i ugledom iza ove inicijative i koji će biti nagrađene-kažnjeni za uspeh-neuspeh ovog „preduzeća“?

Kao prvo, u uređenim zemljama sa vođstvom koje je na vlast došlo na osnovu talenta, inteligencije i drugih relevantnih veština i osobina (jedna od kojih je sigurno i štedljivost), i što je suština meritokratije koju nam Đelić obilato propagira poslednjih meseci, prvo se pravi proizvod sa izgledom na uspeh, pa se tek u završnoj fazi osmišljava i ulaže u njegovu promociju, u zavisnosti od dobiti koja se očekuje. Naš ministar, „meritokrata“, izgleda bi hteo da izmisli i svetu ponudi Perpetuum mobile treće vrste: Centar za promociju proizvoda koji ne postoje. Jer srpska nauka je na izdisaju, nedovoljno definisana sa objektivno malom tržišnom vrednošću (misli se na tržište naučnih proizvoda). Ovo nekima može da liči na preterivanje, ali nije. Jer ludilo PR i marketinških agencija sa poništenjem svih uobičajenih pravila pristojnosti, stida i krajnjim ciljem da se ljudi ubede da kupe nepostojeći proizvod je na delu na srpskom političkom tržištu. Koliko puta i koliko dugo se već srpskom biračkom telu „kao alva“ prodaje evropska budućnost koja ne postoji? Zašto na isti način ne prodati i nauku na umoru i pritom potrošiti četiri stotine miliona evra provereno lakovernog naroda? Đelić je to ubrzano počeo da radi. Žuri mu se da još za ovog mandata što više kredita podigne i novca potroši.

Kao drugo, ko je to i kada ozbiljno razmatrao šta je stvarno srpska nauka 2010. godine? Skoro trideset godina gledam njeno poniranje i „topljenje“ na sadašnji nivo sa mnogo staraca i još više navrat-nanos primljenih netalentovanih mladih, koji nikad naučnici neće postati (mada će se nekim doktorskim titulama sigurno okititi), i koje će sve vreme morati da plaćaju osiromašeni poreski obveznici Srbije. Promovisanje ovakve nauke među najboljim mladim ljudima Srbije je i nemoralno. Đelić nije, a i ministri pre njega nisu bili baš toliko glupi da se ne upoznaju sa stvarnim stanjem nauke. To uopšte nije težak zadatak za prosečno inteligentnog čoveka, a i mnogi su im davali dobronamerne savete kako da se sa mrtve tačke krene. Problem je stalno bio u nepostojanju želje i paničnom strahu da se postavi dijagnoza i objavi pravo stanje. Poznato je da nikakve pare ovog sveta, a pogotovo ne „marketinški pristup“, ne mogu da izleče određene neizlečive bolesti. Čak i da je stvarni cilj Centra za promociju nauke, i onih koji ga prave i propagiraju, da privuku najtalenovanije mlade ljude da ostanu da rade u nauci Srbije, treba javno reći da je to samo svesno obmanjivanje najboljih. U dobre namere promotora „Centra“ uopšte ne verujem. Jer, da je drukčije, ministar i njegovi pomoćnici prihvatili bi bar jednu od mnogih primedbi naučnika „proizvođača“, na besmislenu Strategiju naučnog razvoja Srbije do 2015. godine. Ili bi pozitivno reagovali na brojne primedbe na sadašnje potpuno idiotsko vrednovanje i rangiranje zaposlenih u nauci, koje je ubilo i onaj minimum stvaralačke atmosfere, koja je postojala u naučnim institutima.
Na svu sreću, mladi nisu danas baš tako naivni da se upecaju na šarene laže s kreditnim pokrićem. Oni i „zlatnu podlogu“ zubima proveravaju. Idu tamo gde su društvene prilike stabilnije, gde se rad uvažava, pamet ceni, gde je nauka poštovana, a plate sigurnije i bolje. Mesto za promociju nauke treba da budu naučni instituti sa vrhunskim naučnicima u njima i pristojnom opremom, u skladu sa potrebama i mogućnostima zemlje. Oni će hiljadu puta bolje promovisati nauku od muzejskih radnika u „Centru“ za promociju nauke, ma kako uzbudljiv arhitektonski on bio.

NAUČNA ŠEMA 3 DS + 1 SPS +1 G 17

Zamislite da se mladi fudbaleri pripremaju za svoj budući poziv tako što im u nekom „Centru za promociju fudbala“ prikazuju filmove, umesto da na stadionima posmatraju majstore, ili da sa njima višesatno treniraju. Sećam se vremena svog dečaštva kada je stasavala generacija fudbalera, koja je dovela Partizan do finala Kupa šampiona. Mogli ste tada biti najlepši, najpametniji i najjači, ali vam je položaj u hijerarhiji muške populacije suštinski zavisio od toga kako ste „pikali“ fudbal. Idoli su nam bili vrhunski fudbaleri, a da nam ih niko nije nametao ni iz kakvih „centara za promociju“.

Isto tako, vreme šezdesetih godina prošlog veka je bilo vreme kada su se najbolji mladi upisivali na fakultete prirodno-tehničkih nauka, koji su osnov privrede svake ozbiljne države. Na prava i ekonomiju su odlazili manje vredni i manje sposobni. Sadašnje vreme je izgleda osveta tih lošijih đaka. Jer danas fakulteti prirodno-tehničkih nauka zvrje prazni i pored svih, sve bolje osmišljenih, reklamnih kampanja ugroženih profesora ovih fakulteta. Ko će vam to i doći ako mu, posle završetka ozbiljnog fakulteta, nudite uglavnom opustošenu zemlju sa odsustvom industrijske i ekstenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom, a po naučnim institutima samo slabe (ili u najboljem slučaju osrednje) učitelje i „krv i suze“ sledećih četvrt veka do „skoka na malo zeleniju granu“.

Pade mi na pamet da napravim i jedno istorijsko poređenje. Naime, čini mi se da su ljudi koji su 1945. godine „došli iz šume“, mnogo više osećaja za potrebe države i naroda pokazali od onih koji su nam doleteli sa Zapada 2000. godine. Već 1948. godine počeli su na ledini da grade nuklearni institut u Vinči. Već šezdesetih godina je Institut Vinča bio evropski značajno mesto i uzor i etalon u nauci Druge Jugoslavije i Srbije, u koji loši nisu ni dolazili. A ako je neko od takvih i zalutao, brzo bi bežao glavom bez obzira iz sredine u kojoj su se rad i pamet cenili više od svega, a neznalice bile predmet svekolike sprdnje. Najinteresantnije od svega je to, da rigorozna kadrovska selekcija prilikom prijema u Institut u Vinči nije u suštini bila ideološki postulirana.

A šta se dešava posle sletanja harvardskih đaka 2000. godine? Pa, poslednjih godina ste dozvolili da se primi toliko loših, a ove godine ste i rasturili ovaj najveći srpski naučni institut. Pritom ste hajdučki oteli više od polovine onoga što su prethodne generacije stvarale. Stvorili ste i takvu atmosferu u kojoj pametnim i poštenim skoro da nema mesta, pa sada oni razmišljaju da beže.

Pitam se i kako da uskladimo ministrovo stalno zalaganje za neku „meritokratiju“ sa nedavnim razigravanjem skoro „fudbalske“ šeme 3+1+1 (3 DS + 1 SPS + 1 G17), prilikom postavljanja članova upravnih odbora u naučnim institutima? Ili, kako je nedavno akademik Popović iz G17, raspoređivao novac iz Nacionalnog investicionog plana prilikom nabavke kapitalne naučne opreme, skrenuvši sebi lavovski deo? Ili, kako somnambulnom „Strategijom“ nameniste stotine miliona evra za gradnje-dogradnje Centra za promociju nauke, sumnjive ‘Blue Danube’ inicijative, Petnice, Matematičke gimnazije, Prirodno matematičkog fakulteta, stanova, a ništa ne predvideste za najveći i najstariji srpski naučni Institut u Vinči. Slikovito rečeno, više ulažete u makete nego u građevinu. Građevinu razgrađujete. Nemamo li mi to danas maketu ministra umesto pravog ministra za nauku (pritom „starog borca“ i učesnika mnogih kontroverznih tranzicija širom Istočne Evrope u najrazličitijim rolama)?

CONTRADICTIO IN ADIECTO

Zato ovde ponavljam da je najvažnije da se, pre ikakvih „promocija“, popravi sadašnje i uspostavi novo stanje radne i stvaralačke atmosfere sa jasno definisanim ciljevima (kojih napominjem da nema u usvojenoj Đelićevoj građevinskoj „Strategiji“). Tu atmosferu i fluid koji nedostaje, mogu da stvore samo vrhunski naučnici u punoj stvaralačkoj snazi, koji se moraju što pre uvesti.

Trenutne potrebe srpske nauke mogu se zadovoljiti bez uzimanja kredita sa desetostruko manjim ulaganjima, na bazi racionalizacija i preraspodela sa minimalnim povećavanjem izdvajanja za nauku, na koji je MNT već pristalo. Kako?

O tome sam detaljno pisao proletos i ministra Đelića i većinu naučnika prirodnih nauka s tim pismenom upoznao („Naučno bućkalo za Srbe“, Srpski list: http://www.srpskilist.net/gledista/naucno-buckalo-za-srbe). Imperativ je da se odustane od zemljano-betonskih radova i podizanja „Muzeja“ za promociju, plavih i žutih dunavskih inicijativa i kojekakvih kampusa, koji sa naukom nemaju nikakve veze. To treba ostaviti za povoljnija vremena i pažljivije planiranje sa usklađivanjem želja, potreba i mogućnosti naše zemlje. I ciljevi moraju biti smisleniji od sadašnjih, koji bi da stave „naš grad i zemlju na radar svetske arhitekture“! To neka rade budalasti i, ako je moguće, za sopstvene, a ne za državne pare.

I kao treće, čini mi se da nedovoljno kvalifikovani ministar nauke, ne shvata da ovo što radi predstavlja suštinski Contradictio in adiecto (protivrečnost jednog pojma sa onim što je s njim u vezi). Naime, ako isključimo bilo kakvu ozbiljnu buduću ulogu „Centra za promociju nauke“ u privlačenju mladih ljudi u ovakvu nauku u ovakvoj Srbiji, onda državni organi Srbije rade potpuno nerazumnu stvar: prave promociju nečega što samo oni kupuju, odnosno onoga što su već kupili i platili! Besmislenijeg posla od ovog, ako nije u pitanju nešto drugo, u principu ne može se ni zamisliti.

Pre nego što zaključim ovaj tekst objasniću zašto „Centar za promociju nauke“, neće imati nikakvog značajnijeg uticaja na privlačenje mladih talenata u naučne institute i na fakultete prirodnih nauka. Pre svega u ovom trenutku u Srbiji aktivno radi ne više od stotinak naučnika nižeg ili srednjeg svetskog nivoa (ovde se broje i svi aktivni akademici SANU). Svi oni su u većini bili izuzetni studenti po završetku fakulteta pre četrdeset, trideset, dvadeset godina. Aktivnih, vrhunskih svetskih majstora u nauci Srbije danas nema. Čak da pomenuti „Centar“ obezbedi po desetak novih mladih godišnje, sličnog kalibra već postojećim, to srpskoj nauci niti je dovoljno niti je rentabilno. Nameće se logičan zaključak da centar uopšte ne treba graditi, kredit ne treba podizati, a da je komad zemlje u Bloku 39, bolje dobro prodati za druge namene i taj novac uložiti u ljude i opremu, koju oni potražuju.

I na kraju, zar nije mnogo razumnije da MNT samo propiše pravila kojima će obavezati i stimulisati institute i fakultete da sami promovišu svoje naučne „proizvode“? Zašto, po ugledu na prilično prihvaćenu manifestaciju „Noć muzeja“, periodično ne organizovati u Beogradu „Dan Instituta i nauke“, kada bi građani mogli slobodno da prošetaju po naučnim laboratorijama naših naučnih Instituta? Naučnici bi tada morali i malo da se pripreme za ove narodne posete ne bi li se u što povoljnijem svetlu predstavili. I jeftino i korisno i moguće.

Moguće je organizovati i specijalne đačke ekskurzije po Institutima. Ja mogu da zamislim dve takve atraktivne ekskurzije po Institutu za nuklearne nauke „Vinča“. Prva je ekskurzija po oblastima i laboratorijama, koje uspešno rade sa demonstracijama rada, rezultata, prikazivanjem popularnih filmova, prezentacija i odgovaranjem na svakojaka pitanja.

Druga ekskurzija, ne manje poučna, koju sam predlagao i ministru Đeliću, pre njegove posete Institutu u Vinči ove godine, bila bi obilazak sa upoznavanjem istorijata mnogih naučnih promašaja, koje su različite političke garniture i njihovi netalentovani favoriti napravili u najvećem srpskom naučnom Institutu. Đelić ovaj moj predlog nije hteo da prihvati. Šteta, jer bi mu ova poučna ekskurzija možda pomogla, da bar od nekih nebuloza u svojoj „Strategiji“ odustane. Ili možda njemu više ništa ne može da pomogne?

Autor je naučni saradnik u Institutu u Vinči

http://www.pecat.co.rs/2010/09/centar-za-promociju-nauke-meritokratija-ili-vestina-dugackih-prstiju/