Pismo Azri

Ne mogu otici, draga princezo, prije nego bar pokusam razumjeti ono sto
nam se dogodilo, ono sto nam se moglo dogoditi da smo bolje znali sta
nam se nudi, ono sto sam od tebe dobio i ono sto sam mogao dobiti da sam
znao, da sam bio sposoban, primiti, ono sto sam ti zelio dati i sto sam
ti mozda i dao. Bio bih veoma iznenadjen, bio bih zapravo beskrajno
tuzan, ako se ti i ovo pismo ne biste nasli; to bi znacilo da mi ni ti
nisi pomogla da ostavim negdje bilo kakav stvaran trag i da sam krivo
razumio ono sto sam s tobom imao. Zato ti pismo ostavljam ovdje, zajedno
sa ovom svojom ostavstinom: ako ga nadjes dobro sam razumio i ovaj
pokusaj ima razloga, a ako ga ne nadjes jasno je da sam imao krivo i da
je sve ovo, da je naprosto sve - bez razloga. Zato ti pismo i svoju
ostavstinu ne saljem postom i zato moj (nas?) domacin ima uputstvo da,
ako ne dodjes do kraja novembra, sve ovo baci.

Kad god sam razmisljao o svom zivotu, kad god sam pokusao u cjelini
sabrati svoj boravak na svijetu, dogadjalo mi se isto: sve sto sam
pamtio, sve sto je ispunjavalo moje dane i godine, curilo mi je izmedju
prstiju koji su ostajali cisti i suhi. Curilo kao pijesak. Stari su
naucavali da je bilo jednom zlatno doba, da je nakon njega doslo
broncano, a onda, s ljudima ili za ljude, zeljezno doba. Ja, po svemu
sto vidim, zivim u dobu pijeska, u dobu ciste sadasnjosti sastavljene od
sitnica, od najcistijih cestica koje ne odrazavaju i ne pamte, u kojima
se ne moze ostaviti trag i koje se ne mogu upamtiti jer ni one ne
ostavljaju trag. Naprosto pijesak. Svaka inventura mog zivota prije tebe
davala je isti rezultat: mnogo sitnica, bezbroj pjescanih cestica koje
se ne mogu povezati u bilo kakav oblik i u kojima ne mogu prepoznati ni
sebe ni stvarnost jer u njima nema i ne moze biti oblika.

Onda si dosla ti i s tobom jedno sasvim novo osjecanje, mozda cak jedno
drugacije iskustvo. Ne znam kako bih to nazvao, ne znam to ni opisati,
ali je valjda (nadam se) i kod tebe tako pa ti ne moram ni objasnjavati.
Naprosto, bilo je u svemu tome stvarnosti, bilo je trenutaka u kojima
sam istovremeno osjecao i znao da se nesto zaista dogadja i zaista meni,
da imam, i u sebi i objektivno, nesto oko cega se mogu okupiti moja
sjecanja, moje zelje, moja osjecanja i moje misli. Ako bih smio
posegnuti za jednom izlizanom metaforom, rekao bih da je nasa ljubav kao
klepsidra u koju se moj pijesak mogao usuti i tako bar izvana dobiti
oblik, mjeru, razlog. Zato mi ono nase znaci tako mnogo i zato ovaj
pokusaj i zato nada da ces naci ovo pismo, zato molba da dodjes i da ga
nadjes.

Odlazim jer si me ti zamolila da odem i tu je sve sasvim jasno i sasvim
je u redu. Svi razlozi za to su, medjutim, posve krivi i zbog njih
stvari ne mogu biti u redu. U nama i medju nama nema razloga za tvoju
molbu i za moj odlazak. Ti si to trazila zbog tupe premorenosti
svakodnevnicom koja se rasipa iz ocajnicke potrebe da se nesto promijeni
pa makat ovo i ovako, iz glupe nade da ce se zivot lakse podnositi ako
se nesto u njemu stalno mijenja. Zamolila si me da odem iz razloga koji
su sasvim vanjski, koji s nama nemaju doslovno nista. To su krivi
razlozi na koje ne smijem pristati, a ja eto pristajem i odlazim. To
nije u redu, a upravo to mi se dogadja oduvijek i u svemu. I pogotovo
nije u redu sto ne osjecam ocajanje, bol, bijes... Samo tupo pristajanje
i blaga, jedva jasna potreba da razumijem i mozda objasnim.

Dževad Karahasan

Seti se Barbara
Kisa je lila nad Brestom onog dana
A ti si isla nasmejana
Srecna mokra razdragana
Po kisi
Seti se Barabara
Nad Brestom lila je kisa neprestana
Sreo sam te u Sijamskoj ulici
osmehnula si se
I ja ti osmeh uzvratio
Seti se Barbara
Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi poznavala
Seti se
Ipak se seti onog dana
ne zaboravi
Jedan covek je stajao na kapiji
I pozvao te po imenu
Barbara
I ti si k njemu po kisi potrca'
Mokra srecna razdragana
U zagrljaj si mu pala
seti se toga Barbara
ne ljuti se sto ti TI govorim
Ti govorim svima koje volim
I kad sam ih samo jednom sreo
Ti govorim svima sto se vole
I kas sam ih prvi put video
Seti se Barbara
Ne zaboravi
Onu mudru srecnu kisu
Na tvome srecnome liscu
I nad onim srecnim gradom
tu kisu nad vodom
Nad uesanskim brodom
I nas Arsenalom
O Barbara
Ra t je velika svinjatija
Sta se s tobom dogodilo
Kas je ovo kisno nebo
Oganj krv i celik bio
A onaj sto te je
Grlio ljubavno
Je li ziv nestao ili mrtav odavno
O Barabara
Nad Brestom kisa neprestano lije
Kao sto je nekad lila
Sve je razoreno nista nije kao pre
Strasna kisa sve je u crno zavila
nema cak ni bure
Gvozdene krvave
vec oblaci jure
Da ko psine svisnu
S kisom iznad Bresta
Istrunu nestanu
u morskom bezdanu
Daleko od Bresta
Koji i sam nesta.