Прича прати бурну историју Рима од Сулина диктатуре до успона Гаја Октавијана Августа кроз нарацију савременика Корнелија Акција и његову животну причу.  Ово је, дакле, само један њен мали део.

Што се веродостојности тиче, модификовао сам историју кад је то било потребно, а темељи на којима сам градио биле су чињенице из моје главе, које су понекад, неизбежно, морале бити непотпунe.  Од књижевних извора, било би непоштено да то не поменем, користио сам једино Гаја Светонија Транквила.

Овај пут, користићу псеудоним.   

У сваком случају, ево приче.  

КОБ РИМА ~ III део

,,Кад кости Каписове буду ископане, један потомак Јулијев ће пасти од руке својих сродника, а крв која ће потом натопити Италију осветиће његову смрт.”


XXIII Гробље успомена

Стајао сам мирно,  а сумња је пала на мене.  Октавијан је напротив  изгледао хладно, и ,по први пут, у њему се открио пламен славе великог вође.  Из очију је избијао божански сјај, моћан и узвишен, неовоземљски и неиздржив погледу смртника, а светлост заповедна зрачила је попут младе зоре новог дана.  У њему није било жаљења, ни оклевања, нити жеље за личном осветом.  Не, то је било за карактерe  слабијe од његовог.  Јер наликовао је самом Цезару, док је, умрљан крвљу, блатом и знојем, стајао поносито, са исуканим мачем на том далеком брду Галије, негде у заборављеним дубинама времена, штитећи храбро повлачење својих последњих легија.   Агрипа је личио на укочени кип, и није могло бити очигледније да је запао у дубоке мисли.  Тит Пуло је држао руку на балчаку мача.  Бар је он свој избор већ направио.
Ми смо ништа више од мешавине пепела и сенке. . .  Али Рим не сме постати пепео.  Рим не смеју прекрити сенке.
      Искорачио сам пред Октавијана, док ме је Агрипа знатижељно посматрао.
-Цезаре. -рекао сам, намерно га ословљавајући титулом.  Надао сам се да ћу успети да га одговорим од убијања и спречим покољ, а ипак, сенка је лежала на мом срцу, и више нисам знао шта је исправно.  И чини ми се сада, после толико година, да сам подсвесно желео да он убеди мене, да постане светионик наде у магли издаје и безнађа.   Јер правда коју је Рим захтевао могла се постићи једино мачем, а мачу је потребна снажна рука која ће њиме спретно управљати.  Некада је то била рука Цезарова, али Цезар је био мртав, убијен од људи којима је највише веровао, од људи који су били стубови његовог новог света. . .   И опет ме обузе хладана поплава гнева према његовим убицама, и сећао сам се Брутовог лица са презиром, а Касија са страховитом мржњом.
 Политички прогони, пљачке, безбројна зверства, непотребне суровости и бесциљне смрти. . .  Али, да ли би биле бесциљне? И коме сам ја служио целог живота? Цезару, Октавијану или Риму? Али Октавијан је постао Рим, у њему је живела срчаност Сципиона Африканца и бруталност Корнелија Суле,  милосрђе Грахових и љубав према народу која је красила Гаја Марија.  Заправо, у Октавијану су живеле све древне врлине Рима.  Његова воља била је воља Рима.  И ја ћу је поштовати.  Ја ћу је извршити.  Они који су срамно и нечасно убили Цезара, биће убијани као одраз сопствене издаје.  Они који су окаљали римску част и чедност нестаће, а њихом крвљу, увреда ће бити спрана.  Понекад,  да би се спасло светло, мора се закорачити у таму.  Виши циљ захтева данак, и прождире га као што пламен прождире жртвоване животиње.   Најзад, донео сам своју одлуку.
-Биће урађено. -рекао сам најзад, одустајући од покушаја да се расправљам.
-Врло добро. -рекао је Октавијан. -Желим их мртве.  Све.  Касије и Брут су тренутно недодирљиви, али и то ће се временом променити.  Сенат их штити.  До тада,  Цицерон, сви сенатори који не подржавају Антонија и мене, чак и Луцијуса, Антонијевог рођака. . .  И Паулуса, Лепидовог брата.   Обојица су нам само сметња. Тилиус Кимбер такође мора да умре да би Цезарова смрт била освећена.  Урадите то на неком јавном место, желим да пошаљем  поруку Сенату.   Наравно, и сви војници који су још увек лојални Касију, ако таквих уопште има.  Сви они морају да нестану до сутрашњег дана.  За Цицерона ћеш се, Корнелије, побринути након тога.  Побегао је у Грчку.  Тит Пуло ће ти дати детаљнија обавештења.  А кад наши непријатељи нестану, онда ћемо моћи да се посветимо Касију и Бруту.  Ја ћу покушати да поново придобијем Антонија.
-Цезаре. -убаци се Агрипа хитро. - Ти ниси касапин, а они нису животиње! Шта ће народ Рима мислити о нама? Ми нисмо убице.  Ми нисмо као Сула!  А и Сенат. . .
-Сенат ће ми се покорити, ако жели да постоји.  А народ Рима ће ми ускоро захваљивати на миру који сам им донео.  –рече Октавијан тихо.  Најзад сам схватио да се он неће зауставити.  -  Сула је убијао да би очувао стари свет, а ми ћемо њиховим телима поплочати пут новом.  После стотину година, ратови ће напокон престати, а Марс више неће посматрати Римљане како убијају једни друге.  Дуго је племенита крв била проливана узалудно.  Сада, дошло је време да све приведе крају.  
Вест о томе да ја треба да окончам живот великог Марка Тулија Цицерона није ме обрадовала.  Али није имало смисла расправљати се.  И сам сам коначно био потпуно уверен да је Октавијанов начин исправан, и нисам желео да доведем  своју лојалност у питање.   Несвесно сам климнуо главом у знак пристанка,  потом  сам изашао из просторије праћен Титом Пулом, а док су се врата затварала за нама, могао сам да осетим Октавијанов  готово опипљив поглед на својим леђима.
-Надам се да зна шта ради.  Ово би могло да испадне јако непријатно на  крају. -рекао ми је Тит Пуло док смо клизи, тихо попут саме смрти, дугим и узаним ходником, у сусрет нашим судбинама.
Сада, док ово пишем, ми се заправо чини да човек умире само једном, заједно са својим именом и делима, кад га прогута заборав и мрак времена , кад се његова заслуга, ма колико велика била, изгуби у надолазећој и немилосрдној плими времена, кад постане само један у небројаном низу малих, безначајних људи, а из амбиса пропасти зачује тихи глас савсти који ће му хладно рећи да је заборављен.  Човекова коб је слава.  Без ње, он није човек.  Била је то моја болест, моја опсесија.  Желео сам да се докажем, да оправдам указано поверење.  И тако је почело. . .  

XXV Сена смрти

Прошло је неколико недеља од оне вечери када је Октавијан потписао смртне пресуде за сенаторе, и многи су већ били мртви.  Кимбер је свој неславни крај дочекао на форуму.  Тит Пуло га је посекао у сред дана, а потом је свој крвави мач однео Октавијану, као доказ да је Кимбер заиста мртав.  Паулус је умро  часно.  Октавијанова моћ у самом Риму сада је била неоспорна.   Ипак, још увек није било готово.  Ја сам стајао у врту Цицеронове виле у далекој Грчкој, скривен испод старог просјачког огртача и капуљаче.  Угледни сенатор се због покоља повукао на сигурно, али Октавијанова рука била је дугачка.  Мирис мора био је у ваздуху, и клима је била немилосрдна и влажна.   Галија ме није могла припремити за тако нешто.  Капија је била отворена, и лако сам прошао кроз  њу.  И кућа је била пуста, и већ сам почео да се питам није ли  Цицерон  осетио опасност и нестао, кад осетих хладан  челик на леђима, а неко ми хитро збаци капуљачу.
-Нећеш тако лако добити мог господара!-рекао је глас.
Полако сам се окренуо, а чувар није дао знака од себе.  Страчко лице било је то,  али се упркос чињеници да ме је могло  посећи сваког тренутка,  плашило.   Деловало је просто, неискварено, али одлучно у својој намери.  Ипак, осетио сам збуњенсот у њему, а кад ми се учинило  да му је рука мало задрхтала, већ сам лежерно и неопажено покушао да своју шаку спојим са бодежом који сам скирвао испод огртача.
-Остави га, Тиронe. - рекао је други глас. - Ако данас по вољи богова треба да умрем, онда ћу умрети сам.  
Марко Тулије Цицерон се створио испред мене.  Ретка коса му је била бела као најчистији снег, а глас му је био сигуран и смирен, мелодичан као жуборење Тибра у рано пролеће.  Али старост га је изједала, и деловао је као напуштена љуштура своје славе.  Ипак, његово појава у белој одори сенатора још увек је изазивала дивљење.  И Тирон спусти мач на благу реч свог господара, а ја бејах ослобођен.  
- Поздрав, Корнелије Акције, пријатељу Цезаров, последњи одани слуго Рима. -рекао је тада Цицерон мени. - Мислим да си овде да би обавио један посао.
-Племенити Цицероне, не радујем се што је тај посао припао мени. -рекох. - Али нова сила се упрао уздиже, а уз њен надзор, Рим ће бити величанственији него икада.   Ја сам само војник, то је  твојој мудрости знано.  Моја моћ је у оружију, не у речима и мислима.  Али сам узвишени Октавијан сматра да ће ствари овако бити враћене на право место.
И уз те рече, зграбих и подигох бодеж.
Упркос свему, Цицерон је деловао опуштено.  Није се помакао.   Заправо, смејуљио се.  Било је неке жалости у том осмеху, прекривене, можда, али видљиве оку које може да види.  Није то била брига за себе, чак ни страх од смрти.  Изгледало ми је да је Цицерон забринут због субдине Риме више но због сопствене.  Тирон и ја смо били подједнако затечени, али Тирона су савладале сузе.  Тек ћу касније схватити зашто.
-Ах, Октавијан.  Колико сам се само преварио у вези њега. . . Младост је вео који је одлично сакрио његове праве намере.   Дете је од мене направило играчку а да то нисам ни знао! Сада је моћ  у његовим шакама.   Од Каталине до Цезара сам штитиo Републику и служио јој, баш као и ти, пријатељу мој. . .  Али моје време је сада окончано, а твоје је тек на помолу.   Оно што ћу ти рећи, оно што ћу те замолити, једноставно је.  Спаси сан, Корнелије. . .  Спаси сан од Октавијана.  –рече Цицерон сањиво.  А онда се тргао, и опет је његов дух био са мном и Тироном у тој раскошној грађевини. - Ипак, иако  нема ничега исправног у томе што радиш, војниче, бар те молим да ме погубиш исправно.
Била је то последња жеља великог беседника, правника и политичара, човека којем сам искрено дивио.   Нисам могао да је одбијем.  И он је моје ћутање схватио као пристанак.  Дограбио сам Тирона који је почео да тихо јеца и отео му мач, а Цицерон је клекао испред мене.
-Реците кад будете спремни. -рекао сам.
Вечност нам се приближила, била је ту, и ја нисам желео да га убијем, ни он да умре. . .   Али пре него што сам успео да размислим о свему, пре него што је време у потпуности престало да тече, Цицерон је прошапутао:
-Велики Јупитере, дочекај ме као пријатеља.  Чиним ово због Рима.
Климнуо је главом, а моје сечиво се муњевитом брзином заболо у његов  мршави врат.  За тренутак се тресао, а крв је попрскала белу одору Сената.  Већ следећег, Марко Тулије Цицерон лежао је мртав у на хладном мермерном поду, истовремено се пресељавајући у легенду, а коначност је била у његовим мрачним очима, док га је јецајући Тирон оплакивао, а Плутон са нестрпљењем очекивао  у својим временом нетакнутим халама. . . Окренуо сам се, напустио кућу  и врт и нестао у мислима. Чувара није било, и нико није спречио мој одлазак.
Била је то брза смрт, и ја сам први пут истински жалио због онога што сам морао да учиним.  Кајање ме је изједало,  немилосрдно ме прогонећи, баш као што ловци прогоне рањену дивљач, док је најзад не стигну и не докусуре.  Уточишта није било, ни олакшања.   Фурије сећања су биле гневне.  Али смрт је била нестрпљива, и ја сам свој посао морао да завршим до краја.  Прва жртва је управо горела и завијала у жртвеном пламену пред  олтаром будућности Рима.  Ипак, није то био Цицерон.  Њеном име је било моја савест.

XXVI Проливање нечисте крви

-Велики Корнелије Акције, најзад поново код куће.  Да ли је урађено?-  упитао ме је Тит Пуло  чим је моја нога ступила на обале Италије.
-Јесте. -рекао сам мрко. -Цицерон је мртав.
-Одлично. -рече Тит весело. - Ипак, ти звучиш тужно.  Због чега?
-Само. . . - рекао сам, а онда су нам се погледи срели, и ја сам знао да своја осећања не могу да преточим у речи. - Небитно је.  Реци ми, шта се дешава овде? Шта је са Октавијаном?
-Задовољан је, наравно.  Његови непријатељи су збрисани, и он је постао апсолутни господар Рима, иако не воли да га неко тако ословљава.  Или,па, нешто најближе томе од кад је Цезар убијен.  Ипак, олуја је на помолу.  Брут и Касије се крећу у Грчкој.  Огромна сила маршира са њима да ,,спасе Републику”.    И Антоније је постао раздражљив.  Али Октавијану ће бити потребна његова подршка, ако мисли да избегне слом своје власти.  Касије је прилично лоше расположен због Цицеронове смрти, а чини се да је и Лепид непостојан. - насмејао се. - Рат је много једноставија игра од политике.  У рату се грешка не плаћа увек главом.
-Проклета Грчка. -рекох му бесно. -Презирем ту земљу.  А судбина ми, изгледа, може наменити да у њој погинем.  То је, мора бити, њена воља, кад ме тамо шаље већ два пута.
Тит Пуло се поново насмеја, и његова веселост ме орасположи.  Радост због поновног сусрета била је обострана, и заразна.
-Знаш Корнелије, ниси се променио од Галије.  Смисао за хумор ти је још увек на ниским грана.  Али ти нећеш погинути.   Ја то нећу дозволити.  Од кад смо изгубили Ворена, провео сам много времена питајући се да ли сам могао да га спасем да сам био тамо.  А онда је отишао и Цезар, и ја сам био замотан у своју жалост.   Али Октавијан је сада сковао своје планове, и ми треба да их чујемо и верујемо његовој мудрости.  Ја ћу те отпратити, мада сумњам да смо сада у било каквој врсти опасности. -застао је, а онда се окренуо ка мору и погледао преко њега.
-Бар не још. -рекао је, а  мени се за тренутак учинило да у таласима могу да чујем ударце копита о тло које су изазивали далеки Брутови коњаници смело марширајући.
Две сиве луталице у свету обичних људи били смо ми, и то сам тада први пут опазио.  Читав живот слушали смо звук великог рога славе, и ка њему смо храбро  ходали.   Други су живели и умирали, нетакнути бригама и великим догађајима свог времена.  Али не и ми.   Ми засигурно нисмо припадали малим људима које ће историја прегазити и заборавити. . .
 Са Октавијаном смо се сусрели у Сенату.  Била је поноћ, и дворана је била пуста.  Октавијан је седео на уздигнутом престолу од белог мермера у самом срцу хале обасјан бакљом.  Пришао сам му, а он је на моје изненађење устао.
-Добро нам дошао, Корнелије. -рекао је Октавијан, и загрлио ме. - Твој посао је, видим, обављен успешно.  Ветар коби се окреће у нашу корист.  Али још један велики изазов је пред  нама.  Дозволимо ли нашим непријатељима да делују, све што смо до сада учинили нестаће у пепелу.  Као што ти је Тит несумњиво рекао, Касије и Брут, те безочне убице великог Цезара, марширају на Рим.  Они никада неће стићи овде.  Зауставићемо их у Хелади, са друге стране мора.  А теби ће, пријатељу мој,место бити са моје десне стране, на бојном пољу.  Тамо ћеш умрети са мном, или ћеш се поново родити као један од великих.   Историја света биће исписана крвљу наших непријатеља, и верујем да се сада нећеш окренути од  ње и своје оданости.  Бесмртност, слава и судбина Рима су на коцки.  Хоћеш ли се усудити да је бациш? Част те последњи пут зове.  А ти ћеш, знам, одговорити.  Јер ти си дете битке.   Она те је створила, и за њу  живиш.  Квиринова снага је у теби!
Био сам тих за један кратак тренутак мада је одговор био дат оног дана кад сам положио своју заклетву Гају Јулију Цезару као младић, и ја сам то знао.  
-Цезаре, -рекао сам Октавијану- следићу те на крај света ако је потребно!  
-Драго ми је што имам тебе, Корнелије Акције. -рекао је Октавијан. - Код Филипа ће усуд пресудити! Нека  нам Марс буде наклоњен!  Неколико дана ће нам бити потребно да прикупимо и организујемо војску.  До тада, ослобађам те дужности, пријатељу мој.   
-Октавијане,-рекох, ословљавајући га по имену- твој ујак је знао, а требало би да до сада знаш и ти.  Не можеш да ме ослобдиш дужности.  То може само Рим.  Али ја ћу послушати.  Уживаћу у овим данима, јер се може показати да су ми последњи.
- Твоја вера у Рим је инспирација  чак и мени.   Али Рим се мења.  Он се креће са временом, зато је његова моћ тако велика и без премца.  Али сада је тај дух, који је вековима био у нашим легиoнарима, уздрман и растрзан између љубави према рођацима са супротне стране и осећаја дужности.  То мора престати.  И то ће престати, као што сам сигуран да увиђаш и сам,  кад се ослбодимо наших непријатеља једном заувек.  
Сетио сам се своје жене.  Данима ми није долазила у  свест, и сад сам осетио стид и јак бол, налик физичком.  И кривицу.  Она је умрло због мене.  
-Ја бар немам тих проблема.  Сула се постарао за моје рођаке.
Октавијаново лице беше попут маске, хладно, али у очима сам видео разумевање.  И сажаљење.  И то ме је, од свих ствари које сам видео свих ових година, највише уплашило.  
Дани који су дошли били су подједнако суморни за мене.  Мало сам спавао, а готово да нисам јео.   У ретким тренуцима, чинило ми се да поново проживљавам најмучније тренутке свог живота.  Време сам најчешће проводио шетајући Римом и размишљајући.  Посматрао сам моћне бедеме и беле стубове, и дивио сам се људима који су их створили, и дивио сам се њиховој постојаности.   А онда је, једног лепог јутра, Тит Пуло одевен у пуну ратну опрему у пратњи Агрипе закуцао на моја врата.  И једра су се развукла, и пловили смо ка Хелади на челу огромне флоте која је заклањала површину мора. . .  
А сада друга, крвава слика блешти у мом памћењу. . .
Хаос битке био је око нас.  Штитови су пуцали под налетом копљаника, а тела су падала грациозно, као нежне пахуље снега ношене благим вихором.  Неко од војника урла моје име,али ја сам јахао не обраћајући пажњу на сечива која уједају и летеће стреле које шапућу гласовима смрти.   Све што је у том тренутку било важно била је смрт Тита Пула, и његово лице лебдело је пред мојим очима, аветињски бледо, са празним, беживотним погледом. . .  Био сам имун на крике и бол других.  Био сам имун на све, сем сопствене патње.  Октавијанова војска је надвладала мотивисана Титовим храбрим примером, и до поднева су непријатељи били сломљени и опкољени.   Ја сам био први који се докопао Брута.  Брут се херосјки борио, али кад су га војници окружили, бацио је мач и мирно чекао свој крај.  А онда је спазио мене.
-Станите. -рекао сам.  И легионари су стали на моју заповест.   Дојахао сам до Брута,  а група  се размакла да би направила  место за мог чистобелог коња.   
-И тако одлази Марко  Јуније Брут, један од последњих из  древне и заслужне куће. -рекох му. - Сам си изабрао своју стазу оног дана кад си се окренуо против Цезара.  Али пре него што те убијем, желим један одговор.  И сигуран сам да ћеш ми га ти дати.  Зашто?
Брут плану, и речи потекоше као незаустављива бујица.  Било ми је тешко слушати га.
-Зашто? Зашто? Корнелије, јеси ли слеп, или је Октавијан успео да потпуно загосподари твојим умом? Цезар је хтео да буде цар.  Сада Октавијан жели да постане цар.  Волео сам Цезара.  Збиља јесам.  Али ти не разумеш. . .  Република је била изнад мојих личних осећања.   Република је кућу Брутову коштала много живота, и ја нећу мирно седети и гледати како се она распада.  Нећу дозволити да ме духови предака прогањају због кукавичлука,  не, макар ме то коштало главе!
Брут се потом сави и подиже свој мач.
-Корнелије Акције, дозволи ми да умрем часно. -рекао је.
Гледао сам ту погрбљену силуету усправног човека, гледао сам идеал који је живео у његовом срцу и видео сам ништа више од  јада и несреће.  Видео сам ране много дубље од оних које оружије може да направи, свеже и старе.   И разумео сам га.  И мржња је ишчезла попут мрачне слутње у подне, чим сам схватио да смо он и ја необично слични.  Обојица смо се борили за Рим, обојица смо се руководили оним што смо сматрали исправним. . .  Обојица смо жртвовали много.  
-Ти си храбар човек, Бруте.  И ја ћу ти дозволити да умреш часно, под истим мачем који је посекао великог Цезара.   Нека  смрт  буде благонаклона и милосрдана према теби.  Нека ти се очи брзо склопе, јер твоје је срце на правој страни.  Збогом.
Брут не показа да ме је чуо.  Без речи, без оклевања, он снажно заби кратки мач у сопствени стомак, дисање му постаде тешко, и најзад, он се сруши.   Шта сам осећао у том тренутку, ни сада не знам.  Брут је умро, а са њим је умро и најбољи део Корнелија Акција.   Мој живот је изненада изгубио смисао.  Више нисам осећао глад за славом,  више нисам био жедан, и плодови размишљања су најзад постали горки.  У мени није било тријумфалне еуфорије.  Све што сам желео, било је да упаднем у бескрајни, блажени сан без снова. . .  Али времена за жаљење достојног непријатеља није било.  Брутове легије још се нису предавале, а Касије је постао неразуман у свом очају. . .  Изгуби ли битку, изгубиће главу, и он је то врло добро знао.  Рат је бесено око нас у својим убојитим двоколицама  односећи најхрабрије,a ја нисам хтео да напустим своје људе у тренутку нужде.   Губитак Тита Пула и даље је пулсирао негде дубоко у мени.   Али пре него што сам се упустио у бој, пре него што сам одузео људски живот по ко зна који пут,  зачуо сам моћан звук, звук спаса, величанствен и сигуран, како се уздиже над пољем битке, и бриге моје су на кратко биле заборављене.   Трубе Октавијанове се огласише и сам Октавијан дође, праћен резервом наше војске, и мач његов заблиста у изазов Касију.  А кад га видеше у оклопу заповедника, огрнутног дугачким црвеним огртачем, како се лично упушта у битку, многи војници по први пут прихватише чињеницу да је у његовим венама текла Цезарова крв, и страхопоштовање који их обузе учини их срчанијим.   Поред њега је јахао конзул Марко Антоније, страшан у свом бесу, и непријатељи су се повлачили пред његовим ратом ишибаним  лицем.   И они  се разбежаше попут трулог јесењег лишћа пред надолазећом непогодом , и битка постаде лов.   И до краја дана, све је било окончано.   Касије је био мртав, и Брут такође.  Рим је победио.  

XXVII Расправа и последице

Цезар је једном рекао да је боље бити господар у најзабаченијем селу него слуга у Риму.  Неки су ту изјаву окарактерисали као властољубље, а други као испад и тренутак искрености.   Излгеда ми да су и једни и други заборавили да виде једноставну истину коју је њоме изрекао.   Размишљао сам о томе уз пехар вина који смо Октавијан, Марко Антоније, Агрипа и ја испијали у част Тита Пула у нашем шатору.   Власт је била као пламен.  Ако би човек био превише удаљен од ње, смрзао би се.  Ако би пак руку пружио преблизу, она би била спржена.  Да ли је циљ био вредан жртве?
Зашто, о велики Марсе, увек узимаш најбоље међу нама?
Тугу  због Титове смрти смо делили сви, баш као и стрепње за будућност.   Из неког човеку необјашњивог разлога нисам веровао да је готово.  Први је проговорио Антоније.
-Шта сад?-упита он. - Хоћемо ли повести војску на Рим и умарширати у град окићени венцом победе? Војска ће нас подржати, Октавијане.  Већ нас подржава.   Легије ће сигурно са радошћу предати своју лојалност Цезаровом наследнику.  Ти си постао симбол, пријатељу мој.
-Неће бити потребе за војском. -рече Октавијан. - У Риму више нема никога ко би био спреман да нам се успротиви.  Уводити силу било би погрешно, тим пре што би само разгневило грађане и изазвало још проблема.  Запамти, Антоније, против срџбе народа  и највећа војска на свету је бескорисна.
Запазих песничку страст са којом је изговорио последњу реченицу.
-У реду онда, неће бити војске, али нећу дозволити да сам и незаштићен ходаш Римом и будеш беспомоћна мета за освету свакога ко је изгубио рођака, пријатеља или  суседа. -рече Антоније.
-То ми није ни била намера. -рече Октавијан. -Ви, како видим, мислите да је рат већ окончан.  Парадоксално, то и јесте и није тачно.  Непријатеља више нема, да, али наша власт се доводи у питање у провинцијама.  Република је на коленима због дугог рата а глад сатире наш народ.  Зато ћемо Агрипа, Корнелије и ја отићи у Рим и покушати да поравимо ствари.  Ти ћеш отпловити у Египат и осигурати снабдевање житом. . .  Хлеба и игара, и народ ће брзо заборавити крвопролиће!
-Не примам наређења од тебе, Октавијане. -рече Антоније повисивши тон. - Али твој план у заједничком је интересу.  Ја ћу отићи у Египат и укротити глад.  Нека те Јупитер чува до нашег следећег растанка.  
Антоније се окрену и напусти шатор крупним корацима који су му необично приличили.
-Сада је наш пут чист. -рече Октавијан.
Не знам зашто, али у том тренутку се присетих једне чудне ситуације којој сам давно присуствовао. Био сам тада тек прост војник, али сам са чуђење и дивљењем посматрао тријумф Цезарове војске.  Понције Анквила, народни трибуn,је ,пак, током једног од Цезарових најблиставијих тренутака,  одлучно одбијао да устане пред освајачем Галије.  Цезар се зато, изнервиран и понижен у свом самољубљу, вратио у вилу, и данима није излазио, одбијајући да учини било шта било коме, осим под условом да то допусти Понције Анквила.  
-Октавијане, не бисмо смели да правимо непријатеља од Антонија. -рекох.
-То ми није била намера. -рече Октавијан.  Прогутах ту његову очигледну лаж без приговора.  Чинило се да жуди да настави, и нисам желео да га прекидам.  
-Хоћеш ли поћи са мном у Рим?
-Хоћу. -изјавих. - Имам нека незавршена посла тамо. . .
Пут, поново.  Овог пута прошао ми је брзо.  Време сам проводио у друштву духовитог војника Тиберија.  Шалили смо се и смејали, а онда ми је он поверио да му је брат код Филипа погинуо борећи се на страни Брутовој.  И туга је пала на мене, и опет сам испитивао свој смисао и сврховитост наших промена.  Али кад сам, са првом светлошћу јутра, угледао Рим у свој својој белини, сумње су опет биле прогнане у заборав.
***
Моја вила је била дивна у својој раскоши.  После толико времена проведеног у крви и јаду, било је необично седети у мирном, уређеном врту и бити спокојан.  А онда звук корака, и повратак у чемерну стварност препуну ситних сплетки.
-Господару. -обрати ми се један од робова. - Сенатор Луције Пизо жели да вас види.
И видео ме је.  Луције Пизо је деловао необично нервозно док смо испијали вино у причама које су биле ништа до лоших маски његових правих намера.   По повратку у Рим, готово одмах, захтевао сам његово присуство  у намери да Сенат потврди ауторитет победника.  Пизо ће бити хладан према мојим предлозима, али, да бих га навео да проговори, учинио сам то први.
-Па, Луције, готово је. -рекох, ослањајући се на сто леђима и рукама.  Фиксирао сам његове очи. - Изгубили сте.   Антоније је на путу за Египат.  Брут је мртав, као и Касије.  Цицерон је прошлост, и дани у којима је Сенат био господар судбине Рима су на измаку.  Али  Цезар  у својој великодушности не жели даље крвороплиће. -рекох намерно. - Зато, оно што ћу ти ја понудити, једноставно је.  Изаберите Октавијана за конзула, и нећете сносити разорне последице.  
-Игра је, по обичају, пријатељу мој, много компликованија од онога што ти видиш. -рече Пизо и нацери се.  - Сукоб између Цезара и Антонија је сада видљив, и избор новог конзула ће бити проблем.  Мешање војске је, стога, лош избор који би водио у нов, још крвавији, грађански рат.  Војска неће следити било кога, чак ни тебе, Корнелије, ако то значи поново убијање свога рода.   Али ми се надамо да ће Лепид  прихватити тај положај.   То би било поштено за обе стране.  Или си можда жељан да сам приграбиш власт?
-Лепид није ништа више од обичне лутке. -преточих своје мисли искрено и немудро у речи.  Још увек сам држао контролу и нисам му дозволио да ме испровоцира. - После тријумфа код Филипа, он је небитан.  Октавијан је онај у чијим је рукама моћ сада, и ти то знаш.  А Антоније је у замци.  Одбије ли да проследи жито из Египта, народ ће га презирати,и Октавијан ће добити повод да отпочне нови сукоб.  Ако се ипак покори вољи новог Цезара, признаће његов ауторитет, и врата моћи у самом Риму ће му заувек бити затворена.   Шта год да уради, изгубиће. . .  А ти ћеш изгубити са њим.  Тако да, ево твог избора.  Именуј Октавијана конзулом, или нестани заједно са Антонијем.  
Он устаде и упути се ка вратима.
-Ипак ћу изабрати свој начин.  И не заборави Корнелије, смртан си.  И ти, и Октавијан.
И Пиза покрише врата.  А мене обузе гнев. . .  Октавијанова хладнокрвност и гладно чудовиште у мом стомаку које је опет урлало захтевајући крв говорили су ми да увреда и претње Пизове неће проћи некажњено и неопажено.  Али не још, не још. . .