Najstrašnijim od svih ljudskih zločina smatra se ubistvo. Kriminologija daje pregled različitih motiva ubistava, ali uglavnom izostavlja jedan paradoksalni motiv, koga je dobro uočio Kolin Vilson u svojoj knjizi Psihologija ubistva. On kaže da je sve do polovine dvadesetog veka bilo malo ubica koji su ubijali sa motivom gnušanja ili mržnje prema životu i uvodi pojam asasina, kome je ubistvo način samoispunjenja i kreativni čin. Počev od romana Dostojevskog koji je, izgleda, otvorio Pandorinu kutiju metafizičkog zla, stvarajući likove svesnih, inteligentnih zločinaca, čiji je zločin svojevrstan izopačeni kreativni čin, svet realnosti, ali i svet fikcije naseljavaju ubice za koje je ubistvo opravdana reakcija na dekadentno društvo ili čin samopotvrđivanja. Tzv. cerebralno ubistvo ili ubistvo iz gunušanja postaje tipičan zločin dvadesetog veka, a grafikoni porasta zločina pokazuju upravo porasta zločina iz gnušanja, čiji su počinioci ljudi nadprosečne inteligencije. Kao glavni motiv ove vrste ubistva, Vilson navodi nezadovoljeni impuls volje. Filozofija volje za moć izgleda da nije porodila samo kolektivni zločin holokausta, već je postala obrazac individualnog zločina.
Jedan od najčuvenijih fiktivnih zločinaca 20. veka svakako je Hanibal Lektor. On ne samo da prihvata odgovornost za zločin, već postavlja zločin kao deo svojih vrednosti, gde zločin postaje vid protesta protiv svođenja čoveka na spoljašnje faktore i akt slobodne volje:
"Ništa mi se nije dogodilo... Ja sam se dogodio. Ne možeš da me svedeš na niz uticaja."
"Filozofsko" ubistvo je od junaka Dostojevskog, preko Žida, do savremene kinematografije koja u velikoj meri eksploatiše ovaj motiv, ovladalo savremenim dobom. Samo, postavlja se pitanje da li ova dela predstavljaju analizu ili promociju zla, odnosno eksploatišu ljudsku fascinaciju zlom, koje nije više samo užasno, nego postaje misteriozno i zavodljivo. Ako se setimo činjenice da je nakon Geteovih Patnji mladog Vertera došlo do prave epidemije samoubistava njegovih čitalaca, da li možemo govoriti, i kada je o ubistvu reč, o odgovornosti fikcije za realnost?

Sociolog Vilfredo Pareteo smatrao je da sve jedinke mozemo klasifikovati na raznim lestvicama. Na lestvici kriminaliteta covek koji nije nikada pocinio nikakv zlocin, nalazio bi se na dnu, dok bi covek koji je npr. serijski ubica ili masovni zlocinac bio na samom vrhu te lestvice. Neki ce se naci visoko na vrhu lestvice koja procenju poslovnu sposobnost, neki na vrhu lestvice koja procenjuje svetost, dostignuca u umetnosti etc. Po Paretovom stavu, svi koji se nalaze visoko na vrhu ovih lestvica sacinjavaju elitu drustva. Postoji vladajuca i nevladajuca elita, a iz ovog Paretovog stava proizilazi da su zlocinci kao i istaknuti umetnici ili poslovni ljudi pripadnici drustvene elite. Elitu predstavljaju dominantne manjine. Slican stav nalazi se i kod Nicea. Njegovo vidjenje je evolucionisticko - volja za moc nije nista drugo do zelja da covek postane bog: Covek je nesto sto treba prevladati, glasi jedna od njegovih najpoznatijih maksima. U "zdravim", evoluirajucim drustvima postoji prostor za delovanje smelih ljudi, dok u dekadentnim i licemernim drustvima, ovakve ljude odbacuju i oni odlaze u destruktivnost ili samodestruktivnost. Takav pripadnik dominantne manjine - koja bi se mogla definisati kao manjina sa pojacanom voljom za moc - bio je i Raskoljnikov Dostojevskog. Njihova kljucna parola je aut Cesar aut nihil. Nice kao olicenje dekadencije i licemerja vidi hriscanstvo - to je religija robova, religija slabih, usmerena ka unistenju izuzetnog pojedinca. Zbog toga izuzetni pojedinac, buduci nadcovek, oseca prezir prema drustvu i ne oseca grizu savesti zbog nasilnog cina. Izuzetni pojedinac ima pravo da ga pocini u cilju dostizanja ideala - nadcoveka.

Ne mali uticaj na dalji razvoj ove ideje, u cijoj se osnovi nalazi "volja za moc" izvrsila je biologija. Etiolozi su dosli do zakljucka da je dominacija osnova svakog poretka medju zivotinjama, kao i da se populacija koja cini dominantnu manjinu i kod ljudi, i kod zivotinja, i kod ptica krece u visini od pet procenata od ukupne populacije. Ovu istu ideju "dominacije" i "volje za moc" kao fundamenta ljudske civilizacije prepoznajemo, nesto prerusenu i u Dokinsonovim "sebicnim genima". Sebicni geni zele da obezbede sopstvenu pobedu, a njihov osnovni imperativ i motiv je dalja reprodukcija.

Medjutim, ova Dokinsonova ideja koja ima svoje korene u Frojdovoj identifikaciji nesvesne volje sa libidom, odnosno seksualnim nagonom iz koga volja proizilazi (a iza koga bi se, po Dokinsu, krila teznja sebicnih gena za daljom reprodukcijom), osporena je upravo otkricima u zoologiji. Naime, Abraham Maslov je, izucavajuci ponasanje majmuna, dosao do obrnutog zakljucka - seksualna aktivnost kod majmuna jeste nacin uspotavljanja dominacije, a nije motivsana teznjom za reprodukcijom. Dominantni majmuni penjali su se na manje dominantne majmune bez obzira na to da li su u pitanju muskarci ili zene (sto bi sa stanovista motivacije ponasanja kao sirenja potomstva/sopstvenih gena bilo besmisleno) jer su na taj nacin potvrdjivali svoju dominantnu poziciju. Judzin Marej je dosao dosta ranije do slicnog zakljucka - seksualna aktivnost zivotinja manje je znacajna od dominacije i takozvanog teritorijalnog instikta. Agresivnost zivotinja nije vid borbe za sirenje svoje vrste, nije preobrazaj seksualnog libida i nema koren u njemu, nego upravo obrnuto - seksualna dominacija je jedan od vidova ukupne volje za moc. Alfred Adler imao je jedno zanimljivo objasnjenje za nastanak ljudskog agresivnog ponasanja - ono predstavja u ljudskom drustvu mehanizam kompenzacije za osecaj inferiornosti. Maslov se nadovezuje na Adlerovo tumacenje i formulise teoriju hijerarhije potreba. Na prvom mestu osnovna zivotinjska i ljudska potreba je potreba za hranom i sigurnoscu, nakon zadovoljenja te potrebe dolazi seks, odnosno potreba za partnerom. Nakon toga dolazi teznja za drustvenim prihvatanjem. Kada se zadovolje prve dve primarne potrebe, tek onda nastupaju tzv. meta-potrebe. Ukoliko se javi prepreka na putu zadovoljenja ovih potreba, covek moze da oboli. Kolin Vilson takodje smatra da okidac zlocina upravo moze doci iz toga sto drustvena prihvacenost/neprihvacenost zamagljuje sliku o sebi. Imati zamagljenu sliku o sebi znaci osecati se slabim i pasivnim. Moc kao i odredjeni cilj u zivotu cini da slika o sebi postaje jasna, a zivot smisaon.On smatra da teorija slike o sebi objasnjava zasto vecina ubica pripadaju jednom ili drugom ekstremu: slabim i nerazvijenim ili izrazito dominantnim licnostima. Slaba licnost ima zamagljenu sliku o sebi. Zlocin utice na to da slika postaje jasna, ona je vid precice do toga. Dominantna licnost cini zlocin ne samo da bi pojacala sliku o sebi, vec i da bi kaznila drustvo koje ga ne prepoznaje kao izuzetnog pojedinca. Zlocin u oba slucaja postaje hrana za volju, precica do "drustvene elite.", precica do sampotvrdjivanja. Agresivnost i nasilje, dakle nemaju izvor u seksualnom zadovoljstvu ili u nagonu za reprodukcijom. Dovoljno je pogledati De Sadova dela. Iako ih mnogi citaju kao pornografsku literaturu, ona zapravo pokazuju da u osnovi sadizma ne stoji seks. Agresivnost i surovost De Sadovih junka proistice iz njihove izoblicene misticne ideje da su oni bogovi ili da treba da budu bogovi. De Sadovi heroji su ateiste - medjutim, njihov ateizam nije vid racionalnog uvida u nemogucnost dokaza da Bog postoji ili ne postoji, nego mrznja prema bogu, kao vid ljubomore: "ja ne zelim da postoji neko ko je iznad mene". De Sadova dela puna su rasprava o potpunoj ljudskoj slobodi. De Sad nije senzualna osoba, koja uziva u zadovoljstvu seksa zbog seksa, nego pobunjenik. Seks ili odredjeni vid seksa je nesto sto mi brane - ja cu zabranu prekrsiti. Moje zadovoljstvo ne dolazi otuda od samog seksualnog cina, nego od krsenja zabrane - to je sustina De Sadovih knjiga. De Sadovi romani nisu pornografija nego misticni traktati i religiozna predavanja o slobodi i volji, a seksualnost je samo vid ispoljavanja slobode volje, zanos koji nas prbilizava bogovima, jer otvara mogucnost da se svaka granica prekoraci.
Medjutim, o kakvom prekoracenju granica je tacno rec i koja je tacno granica koju dominacija, koja se moze preobratiti u sadizam i zlocin zeli da prekoraci?

Izvor

Ubistvo jeste čin totalne, konačne i neopozive dominacije nad drugom osobom. Oduzeti nekom život znači potpuno ga pasivizirati. Kontrast između potpune pasivizacije žrtve i aktivnosti nasilnika koja je do te pasivizacije dovela donosi nasilniku osećaj ispunjenosti najvišom moći. Na koji način se javlja težnja za ovom izopačenom potvrdom ličnosti? Janetovo objašnjenje čini se dobrim. Ono se javlja iz nedostatka (samo)potvrde odnosno iz nedostatka ličnosti. Tu deluje u osnovi jednostavan mehanizam: kada smo gladni - jedemo, kada smo žedni: pijemo. Ako se javi prekomernost, ona upućuje na poremećaj u našem osećaju praznine koji moramo popuniti. Prekomerna težnja za dominacijom, koja može dobiti drastičan vid u ubistvu, ima osnovu u prekomernom osećaju praznine, odnosno u potisnutom osećaju ništavnosti vlastite ličnosti. Prezir prema drugima takodje je vid dominacije. Onaj koji u svemu vidi mane, zapravo od sebe pokušava prikriti vlastite mane: ja sam loš ili ništavan, ali drugi su još gori ili ništavniji, stoga ćemo svu pozornost usmeriti ka njima i to će nam dati osećaj moći. Ako ne mogu biti "dobar po sebi" biću "bolji od drugih". Slabost drugih koji smo mi izazvali ili konstruisali u mašti, prijatan je nadomestak za sopstvenu slabost, jer daje privid jačine. Pasivizacija drugog nadomestak je za dobro usmerenu akciju koju nismo u stanju obaviti. Destrukcija je način osujećene kreativnosti i u tom smislu, iako na prvi pogled deluje banalno, tačna je ona opaska - da su Hitlera primili na akademiju, možda ne bi bilo II svetskog rata. I zaista, Hitler je ostavio sledeću belešku o svojoj osujećenosti.

    U samo nekoliko dana postalo mi je jasno da ću jednog dana postati arhitekta. Zasigurno, u pitanju je veoma težak put; sva predavanja koja sam propustio u realnoj školi bila su mi preko potrebna. Neko ne može upisati arhitektonski fakultet ako prethodno nije pohađao građevinsku školu na tehničkoj akademiji i ukoliko nema diplomu srednje škole. Nisam imao ništa od toga. Ispunjenje mojih umetničkih snova delovalo je fizički nemoguće

Nakon toga, postao je arhitekta nacije. Za to mu nije bilo neophodno odredjeno specijalno obrazovanje. Osećaj teškog puta, fizičke nemogućnosti, osujećnosti i praznine za ono što je bila njegova želja, kompenzovao je na drugom polju. To je bio "lakši put" za koji je bila dovoljna samo prekomerna potreba za dominacijom i manije proganjanja (u vidu antisemitizma).

Hladnokrvim ubojicama zajedničko odrastanje bez roditeljske ljubavi
Polovicom 19. stoljeća ljudi su već znali da postoje regije u mozgu gdje se nalaze emocije, iskustva i memorije. Tada su liječnici smatrali da se određenim stimuliranjem pojedinih regija može ispraviti neka anomalija. Pogrešno. Tek su moderna istraživanja djelomično rasvjetlila i složenu kemijsku strukuturu mozga. 
Amigdala - instinktivan dio mozga, izvor agresivnog ali i normalnog ponašanja
'Kod osoba koje imaju pojačano izraženu agresivnost nađena je pojačana aktivnost noradrenalinskog i dopaminskog sustava i smanjena aktivnost serotoninskog sustava', rekla je dr. Hranilović.
'Kod tih ljudi je više povezan primitivni dio mozga, dio za samoodržavanjem s emotivnim, a ne kontrolira ga moderni dio mozga koji se razvio kod nas ljudi, paralelno s govorom. Taj dio mozga kod njih su slabe veze, živcani prenosnici između intelektualnog dijela mozga i dva evolucijski najstarija dijela mozga. Zbog toga dolazi do agresivnog ponašanja', rekla je dr. Radeljak.
Provodljivost takvih živčanih prijenosnika ovisi o količini serotonina, odnosno popularno zvanog hormona sreće, koji je odgovoran za dobro raspoloženje. Ukoliko je njihova razina niska, poremećena je i amigdala, koja omogućava kontrolu emocija. Ipak, osim kemijski, ona može biti poremećena i fizički, tj. udarcima, kao i prehranom, te odgojem.
Ono što je često zajedničko hladnokrvnim ubojicama, odrastanje je bez roditeljske ljubavi. Osjećaj straha od izdaje i odbacivanja navedene ubojice pretvorio je u stroj za ubijanje.
Snimke mozga u 40 ubojica pokazuju abnormalne aktivnosti
Uvid u funkciju mozga poput njegovog omogućen nam je tek modernom tehnologijom. Sve do 60-tih godina prošloga stoljeća, za spriječavanje takvog ponašanja koristila se lobotomija.
Znanstvenici tvrde kako je danas u modernim zapadnim društvima 3 do 5 % muškaraca i 1 % žena psihopata ili sociopata.
Popis faktora koji će nas učiniti ubojicom je dug i svi redom su promijenjivi. Mogu biti genetski, sociološki, kemijski ili posljedica odgoja.
Ono što možemo učiniti jest dati djeci svu ljubav ovog svijeta, dok čekamo da znanost otkrije tajnu najzagonetnijeg organa - ljudskog mozga.
Najnovija teorija što se agresivnosti tiče je da upravo kombinacija pojedinih varijanti gena koju naslijeđujemo određuje prag iznad kojeg određeni podražaj izaziva agresivnu reakciju. Dok okolišni faktori, iskustva koje smo do sada imali, neke društvene norme, naš odgoj, određuje raspon, odnosno okvir, u kojem će se ta naša urođena potreba za agresivnom reakcijom zaista i izraziti.

Kriminalno ponašanje

Postoje različite definicije kriminalnog ponašanja, kao i shvatanja tog ponašanja. Jedni govore da je zločin povreda zakona, ili ističu povredu zakona i morala, drugi smatraju da je zločin protivdruštveni akt koji vređa neko pravo, treći ističu i neodobravanje od strane savesti, itd.

Shvatanja i objašnjenja kriminalnog ponašanja se takođe razlikuju i zavise od faktora koji se ističu kao bitni. Jedni ističu da su socijalni faktori poput porodice, grupe vršnjaka i drugih socijalnih jedinica najvažnije u razumevanju kriminalnog ponašanja. Druga shvatanja se baziraju na ideji o nasleđivanju kriminalnog ponašanja, odnosno ističu biološke mehanizme kao ključne u objašnjenju ovih oblika ponašanja. Tako je jedna od ranijih, zanimljivih bioloških teorija kriminalnog ponašanja teorija o višku y hromozoma kod muškaraca kriminalaca. Ta teorija je nastala na osnovu rezultata istraživanja, sprovedenog na zatvorenim kriminalcima, koji govore da se među kriminalcima značajno češće javaljaju xyy kombinacija hromozoma nego u normalnoj populaciji. I tako se razvila hipoteza da je višak hromozoma y u vezi sa kriminalnim ponašanjem, naročito nasilnim. Međutim, ta ideja je kasnije opovrgnuta, odnosno nađeno je da su upravo kriminalci muškarci sa xyy kombinacijom manje nasilni od kriminalaca muškaraca sa xy kombinacijom hromozoma. Bez obzira na ovu napuštenu teoriju, istraživanja u poslednjih desetak godina ukazuju na značaj bioloških mehanizama koji su bitni u objašnjenju nastanaka antisocijalnog, nasilnog i kriminalnog ponašanja (kao što su: nivo neurotransmitera dopamina i serotonina, neke fiziološke i neuroanatomske promene). I po Eysenck-u amoralno, kriminalno ponašanje se razvija pod uticajem genetskih predispozicija i delovanja sredinskih uslova na te predispozicije. Nepovoljni uticaji sredine će izazvati kod postojeće genetske dispozicije sklonost ka amoralnom ponašanju koje sa vremenom poprima značaj stila života. Osobe sklone amoralnom ponašanju, po Eysenck-u, su ekstravertne, zauzimaju visoke pozicije na dimenzijama neuroticizma i psihoticizma.

Neki autori  ističu i vezu između nekih drugih osobina ličnosti i kriminalnog ponašanja, poput iteligencije koju ističu Q. Wilson i R.J. Herrnstein, koji kažu da niska inteligencija i kriminal često idu zajedno, što ne znači da je niska inteligencija uzrok kriminala. Na osnovu analize rezultata mnogih studija na osuđenicima ustanovljeno je da je njihova prosečna inteligencija ispod prosečne inteligencije normalne populacije. Ovi autori smatraju da visoka inteligencija obezbeđuje neku vrstu zaštite od “upadanja” u kriminal za osobe koje su inače pod rizikom. Odnosno, oni koji su rasli u rasturenim domovima, ili su imali roditelje kriminalce, manje je verovatno da će kao odrasli postati kriminalci ako imaju visoku inteligenciju.

Svi ovi različiti pokušaji objašnjenja kriminalnog ponašanja nam ukazuju na značaj kako socijalnih tako i bioloških i psiholoških faktora. Mi ćemo se zadržati na ovim psihološkim faktorima, jer na osnovu velikog broja istraživanja sprovedenih u poslednjih deset godina, možemo sa velikom sigurnošću reći, da je uticaj psiholoških faktora na kriminalno ponašanje jako veliki. Postoje mnoga empirijska istraživanja, neka su već navedena, koja ukazuju na značaj osobina ličnosti za kriminalno ponašanje, i gotovo u svim istraživanjima psiholoških faktora koji utiči na delikventno ponašanje maloletnika utvrđeno je da se maloletni delikventi razlikuju po osobinama ličnosti od nekriminalne populacije. Maloletni delikventi se razlikuju od normalne populacije po znatno većem stepenu neuroticizma i psihoticizma. U nekim drugim studijama, i po većem stepenu ekstraverzije, emocionalnosti i emocionalne nezrelosti, a gotovo u svim istraživanjima se uočavaju razlike u agresivnosti ili nekoj dimenziji koja se može nazvati generalni faktor agresivnosti.

Ali ono što nas sada zanima, je veza između amoralnosti, «moralne izopačenosti» i indikatora kriminalnog ponašanja, za šta postoji dokaz u rezultatima velikog broja empirijskih istraživanja. Autori testa amoralnosti (Radović, Knežević) koji je korišćen u mnogim našim istraživanjima polaze od toga da je amoralno ponašanje, osećanje i mišljenje ono iz kojeg su isključeni drugi. Ti drugi ili ne postoje ili nas za njih nije briga. Otuda ta veza između amoralnog stava i kriminala, jer kriminalna akcija podrazumeva aktivno nanošenje štete drugime. Autore ne zanima socijalno određenje morala, po kojem je moral skup socijalnih normi kojima se nešto zabranjuje, i koja su istorijski i socijalno relativna. Njih zanima:“ko može da ubije kada se kaže: “sada je ubijati u redu”. Jer ne samo da ogromna većina ljudi ne ubija kada se to zabranjuje, već ogromna većina to ne čini ni kada se to toleriše, ohrabruje ili nagrađuje” (Knežević, Radović, 1997). Ono što oni žele da kažu je da postoje psihološki sklopovi koji olakšavaju ili otežavaju (a)moralna ponašanja, izbore. Moralni izbori potiču iz nečega što se može interpretirati kao “dobroćudni temperament”, a ne iz “osećanja dužnosti”.

Istraživanja ukazuju da se sa većim stepenom kriminalnog ponašanja, koji se meri na osnovu indikatora kao što je recidivizam, učestalost hapšenja, sankcije u doba maloletništva, profesionalno bavljenje kriminalom, kriminalna specijalizacija, vrsta krivičnog dela, itd., raste i stepen amoralnosti. Znači recidivisti, u odnosu na nerecidiviste imaju znatno veći stepen moralne izopačenosti, kao i oni koji su više puta hapšeni u odnosu na one koji su hapšeni samo jednom. Dalje, profesionalni kriminalci, kao i oni koji su krivično delo načinili još kao maloletnici imaju izrazito visok stepen moralne izopačenosti. Takođe je visoka povezanost između moralne izopačenosti i specijalizacije kriminalaca za određenu vrstu kriminalne delatnosti. I najzad, značajna je i veza između amoralnosti i vrste počinjenog dela. Najveći stepen amoralnosti pokazuju oni koji čine dela protiv imovine, a najmanji oni koji su počinili neki saobraćajni delikt. Neki drugi rezultati su pokazali da postoji razlika u stepenu amoralnosti, i vrlo moguće i u kvalitetu amoralnosti, u zavisnosti od počinjenog krivičnog dela (potrebna su dodatna empirijska istraživanja da bi se hipoteza o kvalitetu bezrezervno prihvatila). U jednom takvom istraživanju za kriminalce sa delom krvni delikti ustanovljeno je da njihovo delo proizilazi iz amoralnosti koju karakteriše najviše instrumentalna, makijavelistička agresivnost i impulsivnost. Osobe koje su načinile krivično delo razbojništvo takođe naginju ka aktivnijim, impulsivnijim odlikama amoralnosti. Kriminalci sa delom krađe su generalno najamoralniji sa pojačanim prisustvom malignih, malicioznih odlika amoralnosti, dok se najjače prisustvo malignih, malicioznih odlika amoralnosti, u ovom istraživanju, pojavljuje kod kriminalaca sa krivičnim delom silovanja.

Na osnovu ovoga vidimo da se kriminalna populacija razlikuje od nekriminalne populacije, ali i da je populacija kriminalaca unutar sebe jako heterogena i složena i da se razlikuje po svojoj psihopatologiji.

Bojana Živanović
Izvor

Neo, devojke, da ne čitam sad ovo, da li ste vi upoznale nekog ko je nekog ubio ili onako vadite članke?

Ne poznajem...više u svrhu edukacije.
Pa ne mogu baš sve teme da se bave obimom nečijeg glavića ili grudi..da prostitie...

poznajem.. . više njih

Pre neki dan sam imala priliku da razgovaram sa jednim od onih tupavih huligana koji su se kučili u nedelju...
Tuga jedna, koliko su to ustvari poremećene osobe, najverovatnije zlostavljane ili napuštane u detinjstvu, nezrele i anksiozne u priustvu nekog autoriteta... Žalosno je ko ovde ''zavodi red''.

Ubice i jesu veoma nesrećne osobe...