Необичан дан једног Светосавца у Београду

MIODRAG ZARKOVIĆ: 10. OKTOBAR - DAN KOJI NAS JE PROMENIO

Šta se sve dešavalo na uzavrelim beogradskim ulicama u nedelju, 10. oktobra, a što niste mogli da vidite u izveštajima režimski kontrolisanih medija

„Idite tamo, eno, tamo se biju“ – rekao nam je policajac i levom rukom, produženom isukanim pendrekom, pokazao ka raskrsnici kod Skupštine, gde je upravo besneo jedan od nebrojenih okršaja koji su uzimali maha širom centra Beograda. A onda, gledajući ispod oka, čekao da vidi da li će iko, od nas nekoliko desetina, da prihvati njegovu preporuku i otrči u tuču.

Bila je to, svakako, najneverovatnija preporuka koju možete da čujete iz usta potpuno oklopljenog specijalca policije, postavljenog tu da bi, navodno, sprečavao fizičke sukobe, a ne da bi vas nagovarao da pojurite u iste. Prilika je, međutim, bila još čudnija. Počev od trenutka, preterano opterećenog desetkama: 10. 10. 2010. u 10 sati, preko odnosa snaga: ispred nas golorukih, stajala su dva do zuba naoružana kordona koja su nam sprečavala prolaz dalje, plus dodatni kordoni sa bokova i leđa od kojih nismo mogli ni nazad, pa do mesta dešavanja: podnožje stepeništa Crkve svetog Marka, tamo gde jedino nečije bahato naređenje može da strpa u obruč vernike što izlaze iz hrama i sveštenika na njihovom čelu.

Toga dana, naprosto, ništa u srpskoj prestonici nije bilo uobičajeno (osim izveštaja ovdašnjih medija, koji su sve ono što se dešavalo na ulicama Beograda desetog oktobra, opisali kao napad bezumnih huligana na posvećene i smerne organe reda). Tada se, prvi put od Dosmanlija naovamo, neko ko vlada Srbijom suočio sa spontanim otporom gnevnih narodnih masa – koga će onda da impresionira specijalac koji vas srdačno upućuje na krvoproliće, a zatim, kada vidi da ga niko nije poslušao, nemoćno odmahuje glavom?

ISTANJENI PONOS
Napetost se ispred Crkve svetog Marka stvorila istog časa, kada je otac Jovan Blagojević završio službu i krenuo da izađe napolje, a nas pedesetak se uputilo za njim. Završili smo u opisanom obruču, koji je policija oformila čim smo zakoračili sa poslednjeg stepenika, pre nego što bi iko mogao da zaključi da li smo se uputili pravo, levo ili desno. Pitali smo ih zbog čega nam ne dozvoljavaju da se krećemo po slobodnom gradu, Jovan Blagojević im je čak objasnio da se crkvena porta prostire do ulice, ali oni su uzvratili ćutanjem i odlučnim izrazima lica. Ipak, mada zadužene da štite „Paradu ponosa“, ponos ih je munjevito napuštao dok su posmatrali mantiju oca Blagojevića i krst u rukama krupajlije, koji je stajao pored sveštenika. Najzad su, posle nekoliko nategnutih minuta, progovorili i objasnili nam… pardon, zamolili nas da odustanemo od šetnje, jer oni moraju da ispune zadatak i spreče nas da se približimo povorci homoseksualaca, ali ne žele da upotrebljavaju silu.

Ozbiljno, zamolili nas! Dodajući da svi oni ne samo da poštuju naše pravo da iskažemo protivljenje „paradi“, već i da se privatno potpuno slažu sa nama. Ali, pokazali su i rešenost da odrade zadatak . Ne previše uvereni u sopstvenu argumentaciju, pravdali su se da je to njihov posao i da oni time hrane svoje porodice.

Čak je i to pravdanje utihnulo, kada su im demonstranti rekli da „Paradu ponosa“, koju oni čuvaju, promoviše Frank van Dalen, gej aktivista iz Holandije koji je pre tri godine u amsterdamsku paradu uključio i maloletnu decu, i koji se tereti za seksualno zlostavljanje jednog od dečaka. Kada su čuli za Van Dalena, i to od nas koje je trebalo da obuzdaju, umesto naprimer iz novina i sa tv-a, ili od onog ko ih je poslao da svešteno lice i očigledno nenasilne vernike presretnu još u crkvenoj porti, zadatak kojeg su se bili prihvatili tog dana, zgadio im se možda više nego ijedan prethodni! U neverici su se gledali međusobno, tražeći jedan u drugom odgovor na to ima li smisla više stajati naspram ljudi, po svoj prilici namernih da štite i porodice, koje oni sami – policajci – prehranjuju. Ili su, pak, tražili nekog među njima koji će da spusti štit i šlem i stane uz demonstrante, ne bi li i ostali uradili isto.

Kolebanje ih nije napustilo ni kada se otac Blagojević zaputio kroz već vidno oslabljen obruč. U prvom trenutku su bili ponovo zauzeli borbenu formaciju, koja je valjda trebalo da uplaši Blagojevića i ostale okupljene, ali su, jasno poljuljanog profesionalnog morala, ipak posustali i pustili nas da prođemo do semafora udaljenog pedesetak metara, na uglu sa Bulevarom kralja Aleksandra, gde su sa pojačanjem, ekspresno pristiglim, oformili još jači kordon.

I POLICIJA IZA KRSTA
Tu je došlo do kraćeg komešanja, valjda zbog toga što je pojačanje pomislilo da smo se dotle probili tučom. Spustili su ruke na pendreke i počeli da nas štitovima guraju nazad. Demonstranti su odgovorili „ukopavanjem“ u mestu. Guraju oni, ali guramo i mi. Najnervozniji među policajcima izvlači pendrek i, uz povike da se vratimo nazad, preteći ga je uperio u onog krupajliju, koji je do malopre držao krst, ali ga je sada prepustio nekom drugom, a on se postavio tako da može telom da zaštiti oca Blagojevića, u slučaju da dođe do fizičkog sukoba.

„Džaba mi pretiš, ja se vas ne bojim. Bojim se samo Boga, a ne vas“, uzvratio mu je krupajlija rešeno, ali ne izazivački, gledajući ga pravo u oči. „Ima nas nekoliko iz Svibora (Srpske viteške borbe – prim. autora) i svi smo se zavetovali da ćemo zaštiti ovog čoveka“, pokazao je na oca Blagojevića. „Ja ću to i da uradim, a ti radi šta hoćeš“, završio je krupajlija, s tim što ga više nije, ne trepćući, gledao samo onaj policajac kojem se i obraćao, nego ceo kordon.

Guranje je momentalno prestalo.

Umesto njega, nastupio je razgovor istovetan onom od malopre. Novopridošlim policajcima u kordonu demonstranti su objašnjavali da samo nameravaju mirno da protestuju, da im ne pada na pamet da izazivaju nasilje, da će im sledeće godine Frank van Dalen pokupiti i decu… Neki od policajaca koji su tu priču čuli svega desetak minuta ranije, sada su jedva primetno klimali glavama, odobravajući ono što njihove kolege slušaju.

Utom su manje ili veće čarke, koje su na raskrsnici kod Skupštine trajale skoro neprekidno, prerasle u frontalni sukob. Na zvuke značajno povećane buke iz tog pravca, i na naređenje koje im je stiglo preko motorole, deo policajaca otrčao je ka Skupštini, a demonstrantima oko oca Blagojevića ukazao se naprasno prazan prostor, nastao pre nego što je ostatak kordona uspeo da se pregrupiše. Kao jedan, „proleteli“ smo kroz pukotinu i nastavili marš ka dole, nizbrdo Resavskom, nazirući da nas na sledećom ćošku, kod brazilske ambasade, očekuje daleko brojnija policijska sila, koja je, čim nas je spazila, spustila vizire i podigla štitove.

Iza nas su koračali policajci koje smo zaobišli. U jednom trenutku, delovalo je kao da su nam se priključili i stali iza krsta, koji je nosio momak na čelu kolone. U stvari, možda to i nije samo delovalo tako, barem u tom trenutku.

SUROVA MATEMATIKA
Dolazimo do novog kordona i, pošto nas zapovednik tog odreda nasmejano pozdravi ljubaznim „dobar dan“, idemo nanovo: odbrana porodice, prehrana porodice, dnevnice, plate, pokradene pare, Tadić, Dačić, peti oktobar, Evropa, Van Dalen, još jednom Tadić… Reakcija policije ista kao i u prethodna dva slučaja. Ali, sada nam je svima već jasno da dalje nećemo proći. Ovde ih ima dovoljno, da nikakvo premišljanje neće da im pokvari poredak.

Rešili smo da se ipak ni mi ne pomeramo. Prosto je zadivljujuće kako u takvim situacijama ljudi koji se ne poznaju, poput nas sada već stotinak (priključili su nam se još neki demonstranti kada su videli kako smo zaobišli pređašnji kordon), uspevaju da se naprečac organizuju i postignu dogovor. Naš dogovor bio je da ne mrdamo, kako bismo policajce koji stoje ispred zadržali na tom mestu, da ne mogu da odjure na neku kritičniju tačku obruča. Zato nam je lakše palo to što će „Parada“ proći skroz na drugom kraju ulice, dobrih pola kilometra i još dva kordona niže, i što nas učesnici povorke neće verovatno ni čuti kako negodujemo zbog njihovog šamaranja srpskog javnog morala. Uostalom, već nam je svima postalo jasno da ovo okupljanje nema više mnogo veze sa sramotnom protekcijom, na koju su u vladajućim strukturama Srbije i Beograda naišli manipulatori iz organizacije „Parade“. Ne, ovo je bio protest protiv vladajućih režima Srbije i Beograda.

Postoji za to i matematički dokaz: na ćošku kod brazilske ambasade proveli smo najmanje dva sata; za to vreme, tri puta smo vikali nešto protiv pedera; deset puta nešto protiv Ivice Dačića; dvadeset puta nešto protiv Borisa Tadića; i neprestano smo pevali o Kosovu. Matematika može da bude surovo precizna nauka.

Kao što je precizan bio i jedan od demonstranata, koji je policajcu naspram sebe rekao: „U redu, evo vam pederi, nećemo da ih diramo, ali pusti nas onda na Tadića!“

Slikovito je i zapažanje, do kojeg je svako došao ponaosob: ko nam fali! A to nisu bili obični, mirni ljudi – prvo, ni mi nismo bili neobični ili nemirni; drugo, zato što su nam se stanari iz okolnih zgrada počeli pridruživati. Matematika je već tu malo nejasnija, kako zbog motiva, tako i zbog brojnosti. Bilo je stanara kojima je smetalo samo to što im je cela ulica blokirana „zbog 200 pedera“, a bilo je i onih koji su izašli da bi se tukli sa policijom. Takođe, teško je bilo utvrditi koliko je ljudi ukupno učestvovalo u protestima, pošto su protesti bili raštrkani po raznim delovima šireg centra Beograda. Retki su bili policijski punktovi kod kojih se građani nisu okupili da bi izrazili neslaganje (takav je bio jedan levo od nas, u Krunskoj, gde je policija bila neobično nervozna i rasterivala ljude koji su zastajali da bi videli šta se dešava), tako da je odokativna procena autora ovog teksta, da je više desetina hiljada ljudi protestovalo protiv gej parade i režima koji je nasilno nameće.

Ne, nije falio narod. Falili su političari. Nedostajao je neko ko se neće plašiti režimske kvalifikacije da je inspirator nasilja, niti će ustuknuti pred robijom koju ova vlast uveliko obećava svakome ko postavlja mnogo nezgodna pitanja pred velikim brojem ljudi. Neko ko bi u nedelju, umesto da izda kilavo saopštenje, izašao na ulice i tako politički smisao nasilnog otpora naroda režimu učinio, što bi rekli gej aktivisti – vidljivim.

ZABRANJENA LITURGIJA
Taj političar, naravno, ne može da bude Vuk Drašković. Jer, Drašković iz 2010. godine, koji se tako transparentno grozi nasilja i poziva na obračun države sa „huliganima“, morao bi da uhapsi Draškovića od 24. decembra 1996. godine, koji je stotine hiljada demonstranata huškao da nasrću na miting Slobodana Miloševića na Terazijama – tada se to, u medijima naklonjenim tadašnjoj opoziciji, nazivalo opravdanim narodnim gnevom, iako je jednako opravdana bila i namera izabranog predsednika da organizuje okupljanje svojih pristalica. A danas isti novinari i isti političari, koji su onomad pravdali nasilje, iskazuju neku naročitu hipersenzibilnost prema svakom slomljenom staklu ili bačenom kamenu.

Tada, kao ni petog oktobra, niko nije brojao trudnice u objektima, na koje je kidisala pobesnela masa. Zato danas slušamo sablažnjenog ministra odbrane Dragana Šutanovca, kako potresno priča o ženi u poodmakloj trudnoći koja je sedela na terasi prostorija Demokratske stranke, kada su demonstranti upali tamo.

Zapitajte se, da li je moguće da u proteklih 20 godina žestokih demonstracija, nikada nijedna trudnica nije bila suočena sa gnevnim narodom, nego nam se to prvi put dogodilo tek leta gospodnjeg 2010?!

Kada smo već kod leta gospodnjeg, još više od političara nedostajali su velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, koja je verovatno najveća žrtva režimskog bezobrazluka od nedelje. Niko i ništa desetog oktobra nije bilo poniženo kao SPC: ne samo zato što je policija okruživala sveštenike i vernike još u crkvenoj porti, već prvenstveno jer je litija u Vaznesenjskoj crkvi, koja se nalazi na trasi „Parade“, faktički bila zabranjena. Samo je nekolicini sveštenih lica bilo dozvoljeno da prođu do crkve, dok je narodu bio zabranjen prilaz.

Dakle, liturgija usred Beograda je zabranjena! I niko iz rukovodstva SPC nije se oglasio tim povodom. Da nije onih nekoliko autora, koji su proteklih dana objavljivali tekstove o zabranjenoj liturgiji, javnost ne bi ni imala pojma šta je palo na pamet režimu Borisa Tadića: da, zarad vajnih ugroženih prava homoseksualaca, tipa Frank van Dalen, brutalno pogazi prava pravoslavnih vernika.

Ako se sve više sećate devedesetih sa nostalgijom, sada znate i zašto. Jer, setite se, recimo, januara 1997. godine, kada se patrijarh Pavle zaputio ulicom u kojoj su već nedeljama studenti bili suočeni sa policijskim kordonima. I kordoni su se sklonili. Šta bi se dogodilo da je, primera radi, sadašnji patrijarh Irinej u subotu poručio da će sutradan, u devet ujutro, poći od Trga republike do Vaznesenjske crkve, i pozvao vernike da mu se pridruže?! Realno je pretpostaviti da bi se iza njega okupile desetine, ako ne i stotine hiljada vernika – kako bi policijski kordoni mogli da zaustave toliku, a nenasilnu masu?

Odnosno, mogli bi, jer sila Boga ne moli, ali bi onda bilo mnogo teže bivšim „otporašima“ da prete „jezivim odgovorom države“ i sve od nedelje predstavljaju kao haos koji su izazvali huligani i vandali.

OTAC SPREČIO KRVOPROLIĆE
Da, šteta je što se patrijarh Irinej i ostali velikodostojnici SPC nisu proteklog vikenda poneli poput pojedinih sveštenika, koji su smirivali sukobe na beogradskim ulicama, a negde možda i spasili živote.

Upravo je to uradio otac Jovan Blagojević, na raskrsnici Resavske ulice i Bulevara, gde je u rano popodne izbio nesvakidašnje surov obračun demonstranata i žandarmerije. Surovost, međutim, nije bila „rezervisana“ samo za demonstrante, već ju je, nimalo skriveno, pokazivala i druga strana.

Ova scena odigrala se pred očima autora ovog teksta: klinac od petnaestak godina zaleće se na kordon i, sa desetak metara razdaljine, baca kamen na njih; iz kordona istupa jedan žandarm, podiže sa zemlje kamenicu i iz sve snage gađa njome klinca pravo u glavu; promašio ga je za nekoliko centimetara i pogodio banderu, koja samo što se nije srušila od siline udarca; da je bio precizniji, danas ne bi moglo da se kaže da je sreća što niko u neredima nije stradao.

Mora se, međutim, reći i da je značajan broj pripadnika Žandarmerije bio ljudski uzdržan. Pendrečili su demonstrante dok su ovi na nogama, ali nisu gazili decu koja bi pala na asfalt. To, ipak, ne znači da su sukobi bili uzdržani. Naprotiv, silina kojom su mladi demonstranti – bilo ih je najmanje hiljadu na toj raskrsnici – kidisali na Žandarmeriju, i silina kojom je Žandarmerija odbijala ove nasrtaje, pa onda prelazila u kontranapad, najavljivali su samo jedno: nečiji život visi u vazduhu. Međusobno kamenovanje trajalo je već pet minuta i bilo je samo pitanje trenutka, kada će doći do suvišnog kamena ili pendreka viška, posle kojeg će neko ostati nepomičan na asfaltu.

Što do krvoprolića nije došlo, najveće zasluge ima otac Jovan Blagojević, koji je u trenutku izbijanja opisane tuče i dalje stajao nasuprot kordona u Resavskoj. Kada je čuo galamu iza sebe i video paklen prizor nemilosrdnog obračuna, istog časa se okrenuo i uputio ka raskrsnici sa Bulevarom, koja je bila već potpuno zasuta kamenjem i koja je ličila na liniju fronta. Ne vodeći računa o projektilima koji su leteli na sve strane (dakle, i od demonstranata ka Žandarmeriji, ali i od Žandarmerije ka demonstrantima), i sa nas dvestotinak koji smo išli tik iza njega, uleteo je u prazan prostor između dve razjarene strane.

Ono što se tada dogodilo, nešto je što će svi koji su videli pamtiti do kraja života. Prisustvo sveštenog lica i visoko podignut krst koji je nosio onaj krupajlija, momentalno su obustavili sukobe! Neverovatno je, ali istinito, da nijedna od stotina kamenica koje su letele s leva na desno i s desna na levo, nije pogodila oca Blagojevića koji je uleteo u središte sukoba. Ali, čim se on pojavio tamo, sa nama kao malobrojnom pratnjom, tuča je prestala. Još je nekoliko projektila poletelo iz zadnjih redova demonstranata, ali je ubrzo i to utihnulo, kada je i pozadina videla da je sveštenik stao između njih i Žandarmerije.

Da biste shvatili sledeću scenu, moraću da podrobno opišem sebe: nekada sam bio mnogo visok, krupan i snažan; danas više nisam. Ukratko, ne bih svojom pojavom uplašio ni Tomu Zorića, a kamoli momka prosto-proširene muskulature i petnaestak godina mlađeg od mene. Upravo takvog sam opazio da se kroz masu probija ka kordonu, sa kamenicom u jednoj i flašom u drugoj ruci. Prišao sam mu, uhvatio ga za rame i rekao mu: „Brate, svaka vam čast, ali hajde sada baci to iz ruku, molim te“. Istog trena, momak je ispustio kamenicu i flašu, i skinuo šal kojim mu je lice bilo obmotano. „Dobro, dobro“, izustio je i zaustavio se, ne prilazeći više žandarmeriji.

Zašto me je poslušao? Verovatno zato što ne pamti kada mu je neko nešto čestitao. Ni njemu lično, ni naciji kojoj on ponosito pripada. Zato što od kada zna za sebe sluša o zločinima počinjenim u njegovo ime, a ne sluša o zločinima nad njegovim drugarima iz odeljenja, koji su sa porodicama morali da beže iz Krajine ili Mostara. Zato što mu se vlast neprestano obraća sa novim zahtevima – da mora da se transformiše, da mora da promeni mentalitet i da će crći od gladi, ako se zbog njega ne dodvorimo Evropskoj uniji. Zato što je, u krajnjem slučaju, on koga mediji već danima opisuju kao vandala i huligana, možda još od malih nogu učen da poštuje starije koji se bore za iste stvari kao i on.

OBRAČUN SVIM SREDSTVIMA
Neki minut kasnije, klinci koji su do tada kamenovali Žandarmeriju i žandarmi koji su im uzvraćali jednako, čak su se i rukovali. Kao da je i jednima i drugima laknulo što više ne moraju da se mlate. Stajali su jedni naspram drugih, u početku malo nelagodno, ali kako je vreme odmicalo sve smirenije i sa sve manjom tenzijom.

Ko je video šta se desilo na raskrsnici Bulevara i Resavske, i kako je otac Jovan Blagojević, ravnodušan prema sopstvenoj bezbednosti, zaustavio okršaj, može samo da se razbesni na učestale ocene vodećih ljudi Demokratske stranke i njima naklonjenih medija, da je nasilje u nedelju bilo pažljivo pripremano i da su ga inspirisale neke političke partije. Pažljivo pripremano i političkim partijama inspirisano nasilje, ne može da zaustavi jedan sveštenik sa visoko podignutim krstom!

Nesumnjivo da su pojedine grupe, na raznim lokacijama širom centra Beograda, bile dobro organizovane i da su unapred isplanirale napad na policiju. I to su pripadnici istih onih grupa za koje je, primera radi, Vesna Pešić rekla da su petog oktobra bili veličanstveni! A koje je Drašković 9. marta 1991. pozivao na juriš. I tada su bili organizovani, sigurno organizovaniji nego danas. I tada su planirali, svakako podrobnije nego u nedelju, napad na uniformisana lica. Samo što možda tada nisu bili spremni na sve, kao što su to njihovi današnji naslednici.

Neredi u Beogradu od nedelje, desetog oktobra 2010, specifični su po tome što niko ranije nije toliko neustrašivo kidisao na nikada opremljeniju policiju. Zašto? Zato što ti klinci znaju da su neki tamo radnici, u nekom tamo gradiću, sekli sebi prste iz očaja, ali da to nije imalo nikakve posledice po vlastodršce, kojima od tada kao da je izrasla i po treća ruka, ne bi li stigli da „evropeizuju“ naše pare. Zato što te klince ne možete zaluđivati narednim parlamentarnim izborima, jer njih možda zanimaju samo izbori na kojima mogu da glasaju protiv Vensana Dežera i Meri Vorlik. Pošto takvih neće biti, kao što uostalom ni Dežera i Vorlikove nije bilo „u ponudi” na prošlim izborima, a ipak su oni ovde danas vrhovna vlast, umesto glasačkog listića uzeli su u ruku kocku koju su odlomili od betonske žardinjere.

Zato što su čitali o tome kako je „veliki pomiritelj“ Čeda Jovanović, navodno smirio nedavno strasti u Novom Pazaru, a onda gledali na „Ju Tjubu“ snimak od nedelje, kako Jovanović, tek izašao sa žurke kojom je u SKC-u završena „Parada“, psuje prolaznike koji mu dobacuju.

Danima već slušamo da je vlast odlučna da se svim sredstvima obračuna sa „huliganima“ i „nasilnicima“. I to je možda jedino logično, od svega što pričaju. Jer, u nedelju im je postalo jasno da su „huligani“ i „nasilnici“ odlučni da se svim sredstvima obračunaju sa njima.

Izvor Pečat, 13. 10. 2010.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5650-miodrag-zarkovi-10-oktobar-dan-koji-nas-je-promenio.html