Broz Čerčilov agent

Optužbe Staljina i njegovih poslušnika na račun Jugoslavije i Josipa Broza bile su kako tzv. principijelne prirode o skretanju jugoslovenskog socijalizma sa pravog, sovjetskog modela - čime je izvršena izdaja ideja i ideala proleterskog internacionalizma shvatanog na specifičan, samo Staljinov način - tako i personalne, gde se naročito na udaru napada našao lično Josip Broz, koji je tada od sovjetske propagande optuživan kao izdajnik komunističke ideje i sluga kapitalističkog sistema.

Broz je tada optuživan da je bio mason, pod neposrednim engleskim uticajem. To se ne može do kraja odbaciti uz znanje da su sovjetske vojne i obaveštajne jedinice zaplenile više od dvadeset vagona arhivskog materijala prilikom nadiranja na Nemačku i oslobađanja većih delova Nemačke i Berlina od nacista, koje su oni još od 1939. godine plenili u zemljama koje su osvajali. Taj kontingent arhiva uglavnom se odnosio na masonske lože i njihov rad u tim zemljama.

Broz je optužen kao renegat i prevarant, a optužba se zasnivala na mistifikaciji o stvarno nepoznatom identitetu Josipa Broza. Navođeni su dokazi, poput onoga da je stvarni Broz bio ranjen u Prvom svetskom ratu kada je ostao bez jednog prsta desne ruke, zatim, da je stvarni Josip Broz koji je osuđen na takozvanom Bombaškom procesu 1928. godine u Zagrebu umro za vreme izdržavanja zatvorske kazne nekoliko godina posle presude, pa je, na englesku inicijativu, zamenjen novim Josipom Brozom koji se, navodno, zvao Jozef Valter, poljski Jevrejin obučen da uspešno i neprimećeno zameni umrlog Josipa Broza.

U ovoj propagandi Broz je označen kao Čerčilov plaćenik koji je bio na neposrednoj tajnoj obaveštajnoj obuci u Finskoj, odmah po njegovom dolasku na čelo ilegalne KPJ i misterioznog zadržavanja u Carigradu. O tome su, nekoliko godina po smrti Josipa Broza (1980), kontradiktorno pisali Vladimir Dedijer i Josip Kopinič; da je bio surovi egzekutor u vreme Španskog građanskog rata ne samo za račun NKVD, već i britanske obaveštajne službe, zbog čega je jedna knjiga (jedini primerak), sa autentičnim fotografijama i materijalima o tom razdoblju Brozovih aktivnosti, iz fundusa biblioteke CK SKJ šezdesetih godina dvadesetog veka, bila tajno prodata za sumu od preko deset hiljada dolara jednom misterioznom strancu.

Događaji koji su usledili bili su u suprotnosti sa odnosima Jugoslavije i Sovjetskog Saveza od 1945. do 1947. godine, kada su svi nesporazumi i razmimoilaženja iz NOR bili izglađeni. Izgradnja porušene zemlje odvijala se uz pomoć stručnjaka, materijala i sredstava iz Sovjetskog Saveza, a jugoslovenska privreda bila je zavisna od sovjetske pomoći. Paralelno sa tim, u Jugoslaviji se osećao staljinistički uticaj. Otuda je povlačenje sovjetskih vojnih i civilnih stručnjaka iz Jugoslavije primljeno sa iznenađenjem.

O isprepletanosti odnosa, ali i o budnosti nove vlasti kada su u pitanju masoni, rečito govori i jedna izjava s kraja 1945. godine koju je pisano dao Leo Mates, tadašnji visoki službenik Ministarstva infomacija, a znatno kasnije i jedan od šefova kabineta Josipa Broza. Matesu je tadašnji pomoćnik ministra informacija Veljko Korać dao zadatak da, prilikom odlaska u London, preda tri pisma materijala (zapečaćeno) koje je sačinio Veljko Tomić, nekadašnji mason i diplomata, adresovana na Vladimira Ribarža, tadašnjeg pomoćnika ministra inostranih poslova i masona, UVL Engleske i Tomićev memorandum (nezapečaćeno).

Pišući pismo Pijadi, ovoga puta preko „gospođe Vasić“, šefa kabineta predsednika jugoslovenske narodne skupštine, mason Tomić (20. juna 1946.) obaveštava da dostavlja i jedan odgovor iz Vašingtona, u francuskom prevodu:

„Sam pisac je vrlo uticajna ličnost u tamošnjim masonskim, političkim i finansijskim krugovima... Znam da je 1935 god. bio protiv Musolinijeve Italije, zbog marseljskog atentata, kao i protiv Hitlerove Nemačke, zbog proganjanja Jevreja. Američka i britanska masonerija se jako mnogo interesuju za evropske masonerije...

„Molim Vas da kažete drugu Moši da bi bilo korisno po našu Državu i njen ugled u svetskoj masoneriji da i Jugoslovenska Velika Loža proradi sa prethodno izvršenim čišćenjem među našim Masonima, po primeru u oslobođenoj Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Danskoj i Norveškoj. Ako bi se izvela obnova rada Jugoslovenske Velike Lože, sada i pod ovakvim uslovima, to bi bilo korisno, naročito za naše odnose sa Severnom Amerikom, a i sa svim Američkim državama. Ali, ako se ovo odloži iz ma kojeg bilo razloga, docnije će ova obnova biti mnogo teža. Sada ne bi imali da ispunimo nikakve formalnosti za priznanje naše Velike Lože, pošto bi se obnova predstavila kao produženje situacije od pre rata i koja je ratom bila prekinuta. Pišem i Stanoju Simiću u istom duhu...“

Na početku pisma dodata je rukom dopisana, naknadna beleška: „Čika-Janko zna za sve ovo, a pisac ovih pisama je njegov stari poznanik. Marko.“ Uticajna ličnost iz Vašingtona čiju kopiju pisma Tomić dostavlja Pijadi, preko njegovog šefa kabineta, bio je Džon Henri Koules, suvereni generalni komander Vrhovnog saveta škotskog rituala južne jurisdikcije SAD, koji je na toj funkciji bio od 1921. do 1952. godine.

Zidari mogu sami

Iako je obavešten da je sa slanjem pisma upoznat i ministar informacija Sava Kosanović, Mates je, ipak, zatražio mišljenje Vladimira Velebita i Ministarstva spoljnih poslova. Dobio je potvrdan odgovor koji zvuči naivno i neuverljivo („... da on misli da mi možemo predati ove stvari, jer slobodni zidari i bez nas mogu doći u vezu sa londonskim slobodnim zidarima“).


Izvor: Novosti

Režim obnavlja ložu

U opširnom pismu, sa naznakom "Hitno i dosta važno" (25. 11. 1946), Veljko Tomić pored svog pisma dostavlja Moši Pijade i kopije pisama koje je razmenio sa komanderom Koulesom, "šefom" masona SAD. Ponovo je uporan u predlaganju obnavljanja Velike Lože u Jugoslaviji, jer "iz moje prepiske sa Koulesom može se videti najbolje da li je ili ne u interesu po nas da u svetskoj masoneriji i pomoću nje, naročito u Americi, suzbijamo raznovrsne tuđinske intrige i da propagiramo našu tezu, sa našim nacionalnim aspiracijama. Zaključujem da su, Koules i mnogi drugi u Americi, verovali da jeste (bio mason Draža Mihailović - prim. autora). Ovo je vešto iskoristila zainteresovana propaganda kojom je upravljao Fotić. Odgovorio sam namerno ne samo da Draža nije bio mason, nego da kod nas oficiri nikada nisu pripadali masoneriji...

Po nas je korisno i potrebno održavanje veze u svetskoj masoneriji, naročito u Americi, baš i zbog raznovrsnih intriga u Londonu, protiv sadašnjeg režima u Jugoslaviji. Naravno, u samom Londonu mi ih ne možemo suzbijati. Ovo su sigurno učinili i neki iz naše emigracije. Englezi su ih vrlo rado prihvatili, jer im je izgledalo da je to u interesu engleske spoljne politike na Balkanu. Engleska masonerija ima veliki uticaj u svetskoj masoneriji. I, nama, ostaje jedino da, zaobilaznim putem, preko Amerike i, donekle, preko masonskih organizacija u britanskom dominijumu, koji su mnogo udaljeni od Engleske, a blizu Americi, suzbijemo intrige, koje se stvaraju u Londonu i odatle ih rasturaju po svetu pomoću masonskih veza. Znaš, masonske su veze u svetu slične komunističkim (!?). Mason masonu veruje, kao što komunista komunisti veruje.

Kao drugu mogu da ti kažem i ti moraš da mi poveruješ da sadašnji režim nema razloga da sa nepoverenjem tretira jugoslovensku masoneriju kao celinu. Koliko sam mogao da saznam dok sam bio u Beogradu, među članovima upravnog odbora Jugoslovenske Velike Lože ima ljudi koji uživaju potpuno poverenje današnjeg režima i zaposleni su u nekoj višoj državnoj funkciji, bilo kao državnici, bilo kao viši činovnici ili profesori univerziteta, ili su penzioneri zbog starosti još od pre rata. Naravno, ima i pojedinaca u našoj masoneriji koji su se kompromitovali pod okupacijom...

Znaš, druže Šiki... u pogledu pitanja obnove ili i dalje zabrane Jugoslovenske Velike Lože, moje je mišljenje sledeće: Pre ili posle, ona će se reorganizovati; bilo u zemlji, bilo u emigraciji (!?). Ako to ima da bude u zemlji, onda je bolje što pre i sa potpunim poverenjem u građansku lojalnost članova. Sadašnjem režimu može da bude samo korisno da i pomoću masonerije naša Država bude u vezi sa kapitalističkim i buržoaskim velikim narodima, a ne samo pomoću komunističkih. Ako odugovlačimo sa obnovom Jugoslovenske Velike Lože u zemlji, može nam se dogoditi da nešto slično stvore u emigraciji, u Londonu, i da se tuđinska propaganda sa njom služi..."

"Politika" je 27. novembra 1944. godine na prve dve strane objavila Saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa NOVJ o osuđenim ratnim zločincima u Beogradu sa spiskom od 105 streljanih osoba. "Suđeno je optuženima izdajnicima i neprijateljima naroda na zasedanjima 26. i 30. oktobra i 2, 6, 10. i 18. novembra 1944. Izrečena im je smrtna presuda kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima. Sve presude su brzo izvršene, a svim streljanim kao prateća kaznena mera izrečena je konfiskacija celokupne imovine".

Pored stvarnih kolaboracionista i mogućih ratnih zločinaca, streljani su bez valjanog sudskog postupka ministri i njihovi pomoćnici (čak i iz sporednih resora), činovnici, ali i ljudi koji su u vreme okupacije gledali svoja posla i posedovali značajniji kapital, imali simpatije za četnički pokret, kritikovali i ismevali komuniste i njihovu taktiku, ili su naprosto bili ugledni, kulturni i javni radnici koji nisu prihvatali komunističku ideologiju. Oštrica mača bila je usmerena prema starom građanskom staležu i nasleđenoj društvenoj eliti predratne Srbije.

Na ovom spisku streljanih slobodni zidari su bili Milan Horvatski, dr Ilija Pržić i dr Petar Zec. Na spisku se nisu našli bivši ministar i član SDS-a, Juraj Demetrović koji je stradao u ovim čistkama. Kao Hrvat iskrene jugoslovenske orijentacije i prijatelj Srba koga je Pavelić prokazao, rat je proveo u Beogradu gde ga je zatvarao okupacioni režim. Ponovo je uhapšen odmah po oslobođenju i streljan. Takođe van ovog spiska streljani su ili osuđeni na smrt u ovom talasu: Jojić Risto, bivši komesar za prosvetu u vladi M. Aćimovića (do jula 1941) i član Demokratske stranke. Optužen i streljan "za služenje okupatoru i potpisivanje Apela srpskom narodu avgusta 1941."; Cvijanović Buda, pomoćnik ministra poljoprivrede Veselinovića u Nedićevoj vladi, što je "kao član vlade pomagao okupatora i pljačkanje rođene zemlje"...

Po ugledu na Francuze

U pismu koje je Dušan-Lala Tomić uputio Moši Pijadi 18. marta 1946. godine, naslovljenom sa "Dragi Šiki", ističe se: "Imam (da) ti skrenem pažnju na sporazum između francuske komunističke stranke i masonerije. Korisno bi bilo da se i kod nas nešto slično postigne, t.j. da se Jugoslovenskoj Velikoj Loži vrati njen lokal u Garašaninovoj ulici, broj 8, i da joj se omogući obnova njenog masonskog rada. Naravno, jugoslovenski masoni imali bi, prethodno, da izvrše njihovu reorganizaciju isključivanjem svih onih koji su se pod okupacijom ogrešili o nacionalnu čast. Ovako su se reorganizovali i Francuzi, Belgijanci i Holanđani..."


Izvor: Novosti

Robija bez odbrane!

Neki od bivših političara su imali sreću pa su završili samo sa vremenskom kaznom, na primer: dr Radenko Stanković - poznati profesor Medicinskog fakulteta, bivši ministar prosvete i kraljevski namesnik uhapšen je takođe krajem 1944, osuđen kasnije na 12 godina i poslat na izdržavanje kazne u KPD Sremska Mitrovica. Tamo se razboleo i umro 1954. po puštanju iz zatvora. Risto Jojić, koji je streljan, bio je slobodni zidar, kao i Radenko Stanković. U tom jesenjem talasu streljanja 1944. godine u Beogradu stradao je i slobodni zidar Niko Bartulović, Hrvat jugoslovenske orijentacije, koga je kraj rata zatekao u okupatorskom zatvoru u Splitu.

Slobodni zidar Risto Jojić je suđeno u grupi u kojoj se našao i poznati slikar Branko Popović. U tom sudskom predmetu postoje samo zapisnici sa saslušanja Rista Jojića i Momčila Jankovića, koji osporavaju osnovu optužbe. U arhivi Specijalne policije grada Beograda za Jojića se čak kaže da je „slobodan zidar nastrojen ka levici“ što je u suprotnosti sa navodima optužbe da je bio denuncijant. Optužen je i streljan „za služenje okupatoru i potpisivanje Apela srpskom narodu avgusta 1941.

Na osnovu nekih nedovoljno proverenih podataka, slobodni zidar i član Nacionalnog komiteta izabranog na kongresu u selu Ba dr Dragiša Vasić nije tragično završio život sa velikom grupom četnika na teritoriji Hrvatske, koja se na čelu sa Pavlom Đurišićem povlačila, već je krajem juna 1945. godine streljan posle kratkog suđenja u Banjaluci.

Prema masonima, pripadnicima pokreta otpora Dragoljuba Draže Mihailovića nije bilo milosti. Osuđeni su u „spektakularnom“ javnom procesu Mihailoviću (1946) masoni Stevan Moljević, Đura Vilović, Kosta Kumanudi, dr Lazar Marković, a Slobodan Jovanović, Momčilo Ninčić, Radoje Knežević, Milan Gavrilović, Petar Živković i Božidar Purić osuđeni su u odsustvu, na dugogodišnje zatvorske kazne zbog saradnje sa nemačkim okupatorima i zločina nad sopstvenim, srpskim narodom. Na dugogodišnju robiju, po istoj osnovi, osuđeni su nešto ranije (avgusta 1945.) i masoni Đura Đurović i Đorđe Bodi.

Tako su se u zatvoru u Sremskoj Mitrovici u isto vreme našli dr Stevan Moljević, poznati advokat i jedan od istaknutih vođa ravnogorskog pokreta, dr Đura Đurović, iz Nacionalnog komiteta generala Draže Mihailovića, dr Vojin Andrić, najmlađi doktor nauka u zemlji i vođa ravnogorske omladine, dr Kosta Kumanudi, profesor i bivši ministar, kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, Mustafa Mulalić, publicista iz Doboja, predstavnik muslimana u Centralnom komitetu generala Mihailovića, dr Dragić Joksimović, advokat i branilac generala Mihailovića na montiranom procesu, major Žarko Vukosavljević, pilot i književnik, dr Dragoljub Jovanović, predsednik Zemljoradničke stranke, dr Lazar Marković, profesor i bivši ministar pravde, Metodije Milosavljević, teolog i profesor, dr Đura Vilović, književnik iz Zagreba i član Centralnog nacionalnog komiteta, kapetan Andra Lončarić, Milan Rajić, profesor i jedan iz onog besmrtnog Bataljona 1.300 kaplara, dr Nikola Popović, rektor Beogradskog univerziteta, dr Dragoslav Stranjaković, profesor Teološkog fakulteta i poznati istoričar, dr Milan Žujović, profesor i bivši dekan Pravnog fakulteta, Dobrica Bojović, sin vojvode Petra Bojovića.

Kako je život pojedinaca, počesto, dovoljna potka za najpotresnije romane ili drame, sa elementima tragedije, a istovremeno i odraz lomova i pojedinačne želje i istrajnosti da se ne odstupa od principa, po bilo koju cenu, rečit je primer književnika Borislava Pekića, koji je kao tek svršeni gimnazijalac uhapšen 1948. godine u Beogradu, zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije, čiji je bio politički sekretar. Posle šestomesečne istrage, provedene u zatvoru i bez prisustva advokata, Pekić je osuđen 14. maja 1949. godine na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od deset godina i sa gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine.

Kazna je posle žalbe tužioca povećana na petnaest godina, sa gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine. Pomilovan je 1953. godine, a 1991. godine postao je član tada već reaktivirane Velike Lože „Jugoslavija“. U vreme izdržavanja kazne Pekić je, bar u toku zatvorskih šetnji, bio u prilici da se viđa i sa predratnim slobodnim zidarima. Umro je 2. jula 1992. godine u Londonu.

Svakom slobodnom zidaru je, u skladu sa pravilima organizacije, ostavljeno na njegovu slobodnu volju da se i mimo organizacije oglasi kao slobodni zidar, ali je u obavezi da o drugim članovima bez njihovog naročitog pristanka to ne čini. Imena upokojenih članova se, takođe u duhu pravila masonske organizacije, mogu iznositi javno, što ovom prilikom i činim, poštujući uspomenu na boravak Borislava Pekića u loži „Pobratim“ pod Velikom Ložom „Jugoslavija“, ne samo zbog toga što je ovaj autor bio njegov garant za prijem, već u znak odavanja dužnog poštovanja nepokolebljivom, lucidnom, slobodnom čoveku čije će delo tek biti učitavano na pravi način.

I smrt i unapređenje

Istoričar Srđan Cvetković konstatuje da „postoje i neprincipijelnosti. Neke potpisnike Apela iz 1941. preki sudovi su osudili na smrt (J. Tanović i S. Stefanović) ili robiju (K. Kumanudi, L. Marković i dr.) dok je npr. Veljko Petrović postavljen za direktora Narodnog muzeja.“ A i Veljko Petrović je bio slobodni zidar.


Izvor: Novosti

Savetovali do smrti

Prema kazivanju Gojka Kneževića, jednog od osuđenika iz Sremske Mitrovice, koji je osuđen zbog pripadnosti Ravnogorskom pokretu, u zatvor su dolazili Srećko Manola, Brozov general, koji je imao na robiji brata, ustaškog majora, i činio je sve da ga zaštiti. Andrija Hebrang je obilazio redom sve osuđene ustaše i činio sve što je mogao da ih spase. Tražili su da budu prebačeni u Hrvatsku, što se ubrzo i desilo. Otišli su general Simaković, pukovnici Sabljak, Mesić, Šulc, Manola.

Sveštenik i Brozov ministar Vlada Zečević imao je brata Marka na robiji, ali ga, budući da je bio ravnogorac, nije spasavao. I Petar Stambolić nije spasavao svoje rođake - robijaše, ni Voja Lukić. Naprotiv, ispoljavali su prezir i mržnju prema svojim bliskim rođacima. Lako je, onda, zamisliti kako su tek mrzeli nas koji im nismo nikakav rod.

Jedan seljak iz okoline Gornjeg Milanovca skrivao je za vreme rata Miloša Minića, a kad je potom, kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, dospeo u zatvor, Minić je bio gluv za njegove vapaje da mu pomogne.

Tokom 1945. godine, posebno pri proširivanju AVNOJ-a vanstranačkim pojedincima i članovima političkih partija koji se, prema merodavnim partijsko-policijskim mišljenjima, nisu ogrešili za vreme rata kolaboracijom, u njegov sastav ušli su i masoni Drago Marušić, Ivan Šubašić, Miloš Carević, Aleksandar Belić, Božin Simić, Milan Grol, Savko Dukanac, Nikola Đonović, Toma Jančiković, Hinko Krizman, Dušan Bošković, Viktor Novak...

Deklaraciju o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije kao "savezne države republikanskog oblika", donela je Ustavotvorna skupština (izabrana na "izborima" 11. novembra 1945. godine), na zasedanju koje je održano 29. novembra 1945. godine, a pročitao ju je predratni slobodni zidar dr Siniša Stanković.

U ideološkoj državi, sa odlučujućom ulogom komunističke partije, sve što je bilo ostatak starog, posebno srpskog građanskog društva nije gledano sa blagonaklonošću. Konfiskacija imovine, nacionalizacije, otimačine su poravnale račune sa nekadašnjim eksploatatorima. Otuda je zanimljivije šta se događalo sa većinom nekadašnjih slobodnih zidara kada se dobro zna da su oni bili "eksponenti buržoazije".

Nova vlast nije ispoljila slepo neznanje, jer je u bitkama za međunarodno priznavanje nove, komunističke Jugoslavije, znala da joj uključivanje i što većeg broja masona u najviše organe vlasti daje legitimitet i mogući međunarodni kredibilitet. Otuda i ne čudi veći broj masona kooptiranih u sastav AVNOJ-a, pred njegovo treće zasedanje. Oni masoni koji su, posle izbora za Ustavotvornu skupštinu shvatili da su nemoćni da svojim učešćem u političkom životu demokratski promene bilo šta, povlačili su se i postajali nejaka opozicija (M. Grol).

U međuvremenu, islednici nastavljaju da obavljaju svoj posao. Svako pokriva svoje područje, svoju republiku, a na nivo federalnih policijskih organa slivaju se informacije. Zaplenjene su i arhive, a značaj i broj informacija dobijenih saslušavanjima okupatorskih istinskih saradnika poput Dragog Jovanovića (za vreme okupacije upravnika grada Beograda) nije bio mali. To što su on i još neki od uhapšenih dugo vremena posle izricanja smrtnih presuda bili živi i služili kao savetnički kadar u formiranju nove tajne, komunističke policije, druga je tema.

Franc Nojhauzen, koji je takođe mnogo ispričao novim vlastima, bio je još dugo posle presude na usluzi onima koji su ga zasluženo osudili. Herman Nojbaher, prvi nacistički gradonačelnik Beča, od jeseni 1943. godine specijalni izaslanik za jugoistok, osuđen je 1952. godine na 20 godina robije, ali je već u novembru iste godine bio slobodan i stupio u službu cara Haila Selasija. Ni saradnja sa mnogobrojnim i moćnim tajnim službama tada bratskog Sovjetskog Saveza nije bila beznačajna u saznavanju činjenica koje su odlučivale o životima.

Kao rezultat rada mnogobrojnih službi i analitičke obrade podataka, nastali su strogo poverljivi interni materijali, koji su dali, pored ostaloga, rekonstrukciju Nemačke obaveštajne službe na teritoriji Jugoslavije (1953-1956 u osam tomova, deset knjiga), "Delatnost i organizaciono stanje masonerije u Jugoslaviji između dva rata" i "Istorije građanskih stranaka u Jugoslaviji" ("štampano za potrebe škole za unutrašnju upravu",1956). I ove rekonstrukcije su sadržavale mnogobrojne podatke iz istorije masonerije u Jugoslaviji, o sudbini masona za vreme okupacije i "aktivnosti masonerije posle oslobođenja".

Verovatno radi lakšeg dolaska do podataka i moguće rekonstrukcije doratne masonerije u Jugoslaviji, od 1945. do 1953. godine rađen je u jednom naučnom institutu u Beogradu poseban projekat ("Delatnost i organizaciono stanje masonerije u Jugoslaviji između dva svetska rata"). Kroz formu naučnoistraživačkog pristupa, obavljeni su mnogobrojni razgovori - intervjui sa nekadašnjim masonima (Damjan Branković, Milan Bartoš, Antonije Šokorac, Andrej Andrejević, Milan Antić, Lazar Marković, Jovan Veljić, Petar Šoć, Dušan Tomić, Milan Ulmanski, Vasilije I. Jovanović...). Podrazumeva se da su sva saznanja do kojih se došlo i na ovakav način bila dostavljena Udbi, jer ih je ona i organizovala.

Manevri nove vlasti

Nove vlasti su formalno ispoštovale međunarodne obaveze i sporazume pri sastavljanju vlade Tito - Šubašić, ali su suštinski principi Atlantske povelje o demokratskom opredeljenju naroda o državnom ustrojstvu i društvenom poretku iznevereni raznim manevrima. To tada nije izazvalo prevelike proteste zapadnih demokratskih saveznika, jer je jasna podela interesnih sfera odigrala svoju ulogu.


Izvor: Novosti

Neimari novih puteva

Naporedo sa borbom za međunarodno priznavanje nove Jugoslavije, deo slobodnih zidara članova ranijih loža uključio se u politički, kulturni i javni život na različite načine. Svakako da jednu od značajnih etapa predstavlja i delovanje, pa i povezivanje sa inostranom masonerijom sa pozicija građanske opozicije u okviru Narodnog fronta (Grol, Carević, Šubašić i drugi).

Novoj vlasti su se, na svoj način, priključili i značajniji naučnici, kulturni i javni radnici slobodni zidari u Hrvatskoj. Uglavnom su u pitanju intelektualci, ugledni akademici dr Andrija Štampar (dugogodišnji predsednik JAZU - potpredsednik M. Krleža), dr Marko Kostrenčić, dr Miroslav Musulin, Marino Tartalja, dr Mihovil Abramić, dr Mijo Mirković, dr Stanko Frank, dr Franjo Durst, dr Josip Badalić, dr Petar Skok, Gustav Krklec, Milan Marjanović, Ljubo Babić, Tomislav Krizman, dr Ivo Krbek i drugi.

Brojni nekadašnji slobodni zidari u Beogradu predstavljali su okosnicu rada na Univerzitetu i Akademiji nauka. Između ostalih, tu su bili: dr Vojislav Arnovljević, dr Mehmed Begović, dr Vojislav Mišković, Mihailo Vukobratović, dr Viktor Novak, dr Siniša Stanković, dr Milan Bartoš, Risto Stijović, Ivo Andrić, Krešimir Baranović, dr Miodrag Ibrovac, dr Stefan Đelineo, dr Anton Bilimović, Veljko Petrović, dr Miloš Đurić, dr Jakov Hlitčijev, dr Bogdan Kosanović, dr Ilija Đuričić, dr Dušan Z. Milačić, dr Nikola Saltikov, dr Aleksandar Belić, dr Siniša Tasovac, dr Ksenofon Šahović, dr Miloje M. Vasić.

I među pripadnicima drugih profesija bilo je nekadašnjih slobodnih zidara, koji su nastavili da deluju i posle rata - Ljubo Leontić, Pjer Križanić, Milan Vidmar, Dušan Timotijević, Hrvoje Macanović, dr Čedomil Veljačić, dr Boris Zarnik, dr Miloje Milojević, Raša Plaović, Viktor Starčić i drugi.

Neki od njih su u prvim poratnim godinama odigrali značajne uloge na raznim poljima društvenog rada, od obnavljanja obrazovnog i naučnog sistema, do zastupanja interesa Jugoslavije u složenim međunarodnim odnosima. Samo letimični pogled na bibliografije književnika, naučnika i javnih radnika, nekadašnjih slobodnih zidara, uverava da su oni ugradili temelje u oblastima u kojima su radili.

Kao ilustracija, valja podsetiti da su oni bili nosioci najviših javnih i društvenih priznanja, od naučnih do nagrade AVNOJ-a.

KPJ, posebno od dolaska Josipa Broza na mesto generalnog sekretara, i u uslovima ilegalne borbe, jednim delom svoga rada našla je zajednički imenitelj sa liberalnim, demokratskim i antifašističkim slobodnim zidarima. Nije bilo razloga da takvi, nekadašnji slobodni zidari ne nastave (ili započnu) saradnju i u uslovima nove vlasti i poretka.

Još 1922. godine IV kongres Kominterne, donoseći rezoluciju o francuskom pitanju, isključio je svaku mogućnost da članovi partije mogu biti masoni, da bi ovaj revolucionarno nepomirljiv stav doživeo izvesnu modifikaciju odlukama VII kongresa Kominterne, u vreme narodnofrontovskog antifašističkog organizovanja. Tada je, čak i u Berlinu, postojala jedna loža koja je okupljala, između ostalih Ernesta Tolera, Bertolda Brehta, Ota Bihalji Merina.

Mnogo manje spektakularno izvedena su suđenja za genocid nad srpskim narodom i otvorenu kolaboraciju tzv. NDH sa fašističkom Nemačkom, održana u Zagrebu. Na jednom od takvih, oktobra 1945. godine, kao saradnici ustaškog režima i njegova finansijska potpora osuđeni su masoni iz lože "Libertas" Branko Pliverić, Ivo Mošinski i Valdemar Lunaček.

Zbog saradnje ili aktivnog učešća u ustaškom režimu, osuđivani su i Ivo Belin, Dragutin Hruš, Milovan Pinterović i Vladimir Košak, osuđen u procesu Slavku Kvaterniku 1947. godine. Izvesno vreme proveo je u logoru neposredno po završetku rata i Ante Dražić, zbog sumnji da je bio nemački saradnik.

Član iste lože bio je i Vladimir Očić, koji je u ustaškoj državi bio na mestu načelnika u ministarstvu za trgovinu i industriju, pa je zbog zasluga bio i odlikovan od Pavelića. To nije bila smetnja da i posle rata bude državni činovnik u istom ministarstvu.

Bezbolan nastavak uspešnih univerzitetskih i drugih karijera, koje se, uglavnom, nisu prekidale ni za vreme ustaškog režima, imali su članovi nekadašnjih zagrebačkih loža, kako onih pod zaštitom VL "Jugoslavija", tako i onih pod "Libertasom".

Njeni ključni članovi, koji su mnogo znali, već su bili nestali, ili su bili u samom vrhu vlasti - Andrija Štampar, Miroslav Krleža, Marko Kostrenčić, Miroslav Karšulin, Grga Novak, Antun Barac, Fran Tućan, Stjepan Musulin, Marino Tartalja, Mihovil Abramić, Mijo Mirković, Stanko Frank, Franjo Durst, Josip Badalić, Petar Skok, Gustav Krklec, Milan Marjanović, Ljubo Babić, Tomislav Krizman, Ivo Krbek, Krešimir Baranović, Julije Benešić, Slavko Batušić, Boris Zarnik, Vale Vouk, Vladimir Katičić, Milorad Stražnicki, Nikola Fink, Marko Bauer, Ivo Mihovilović, Čedomilj Veljačić, Milan Vidmar, Cvito Fisković, Ćiro Gamulin, Srećko Šilović, Juraj Tkalčić, Marko Tajčević, Josip Horvat, Dane Medaković...

Grinvald u dve uloge

Jevrejin, dr Božidar Grinvald, koji je bio član lože "Pravednost", podružne lože "Libertasa", iako je pre rata bio član HSS, od ustaša je bio proganjan, pa se skrivao u jednoj bolnici, pod zaštitom ustaškog "logornika" Oreškovića. Posle rata bio je predsednik Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina. Zbog toga što je pravio očigledne propuste i pokušao da spreči utvrđivanje ratnih zločina učinjenih od ustaša, bio je smenjen i uhapšen, ali je posle nekoliko meseci pušten bez suđenja.


Izvor: Novosti

Braća brane Broza

Masonski izvori u inostranstvu donosili su ocene: "Iako disident, Tito je komunista, kao svaki drugi, nastojao da iskoristi masoneriju za sebe. U toku decembra 1951. veliki broj upravljača francuske masonerije (u stvari, sve starešine loža u Parizu i provinciji) primili su, na kućnu adresu, jedno cirkularno pismo, kojim je 'jedan jugoslovenski mason' upozoravao lože protiv staljinističke propagande koja je optuživala Tita."

Američka masonerija, kao i slobodni zidari ostalih zapadnih država od tada su počeli da vode drugačiju politiku prema Jugoslaviji i svojoj braći. Pored linije pružanja neposredne podrške i pomoći jednoj grupi slobodnih zidara u zemlji i onima koji su se zatekli u političkoj emigraciji, oni menjaju i odnos prema preostalim masonima i Jugoslaviji u celini.

Do tada se naročito isticalo, ali od strane francuskih slobodnih zidara, da su masoni u "Titovoj komunističkoj državi" progonjeni. Tako već pomenuti masonski izvori govore da "stvaranje FNRJ neće, pak, dovesti do prestanka proganjanja. Uništavanje građanske klase (konfiskacija imanja, hapšenja, streljanja na osnovu suđenja ili bez njega) obuhvatilo je i masone. Titov režim je napao na masonske kadrove koji su zauzimali suvereni položaj u nacionalnom političkom životu i, u prvom redu, na one koji su aktivno učestvovali u antinemačkom pokretu otpora na strani generala Mihailovića".

Ni drugi inostrani autori nisu ništa manje bili glasni u proglašavanju četničkog pokreta u antifašistički pokret otpora.

Neki od predratnih slobodnih zidara bili su optuženi od francuskih masona za pružanje pomoći "komunističkom režimu" i povodom suđenja nadbiskupu A. Stepincu. Tada je Viktor Novak uputio i pismo "u ime jugoslovenske masonerije" i "zamolio masonski svet da se zainteresuje za akciju jugoslovenskih komunista protiv monsinjora Stepinca."

Iz jednog sačuvanog pisma koje je Viktor Novak uputio Savi N. Kosanoviću, tadašnjem jugoslovenskom ambasadoru u Vašingtonu, može se videti bliža pozadina prethodne optužbe: "... Vama je poznato, da sam četiri godine radio na jednom velikom delu, koje je na kraju dovršeno, i nalazi se u štampi u Zagrebu. Izdaće ga Front Hrvatske. Ovaj moj "Magnum krimen", čim izađe poslaću Vam ga, izazvao je interesovanje kod mnogih rodoljuba kojima je problem pred očima u svoj svojoj ozbiljnosti. Oni su mišljenja da delo treba da izađe i na stranim jezicima, naročito na engleskom, jer je vatikanska propaganda, koja sada protiv nas cirkuliše oko čitavog globusa, osobitu pažnju posvetila Engleskoj i SAD. Odatle potreba da se u naučnom obliku, sa bezbrojnom dokumentacijom, pokaže civilizovanom svetu, kakvi su ti naši neprijatelji bili kroz čitava pola veka, da na kraju posle sloma Jugoslavije svi zajedno otkriju svoje maske, kad su verovali da je nemački agresor rešio 1941. pitanje novog poretka za 1.000 godina. Dakako, kad bude delo odštampano, rešiće se gde da se štampa na engleskom... To je pitanje koje će se rešiti prema Vašim savetovanjima, kao i to, da li da se ono prevodi ovde u Jugoslaviji ili u Americi?"

U nastavku pisma, koje je napisao 25. januara 1947. godine, Viktor Novak dodaje još nekoliko zanimljivih zapažanja i molbi upućenih Kosanoviću: "Kako u mom delu ima na tri mesta, gotovo u tri poglavlja i reči o ulozi Vatikana, a u najnovijem periodu, vezanoj s akcijom sadašnjeg kardinala Spelmana, to će mene još dugo interesovati upravo ova zanimljiva ličnost, kao vanredni vatikanski režiser, ali na žalost i most famous speaker of White House. Zato bih Vas molio da prikupljate materijale o njegovoj ulozi, i da mi ga lično pošaljete kad budete imali prilike."

Za vreme sudskog procesa Alojziju Stepincu, Viktor Novak, koji je živeo i radio još od pre rata u Beogradu, obratio se većem broju loža u inostranstvu, moleći ih da se zainteresuju za "akciju jugoslovenskih komunista protiv monsinjora Stepinca".

Novakov antiklerikalizam bio je odranije poznat, a posebno se zamerio Katoličkoj crkvi zbog poznate knjige "Magnum krimen", o katoličkoj crkvi u Hrvatskoj kao inspiratoru višedecenijskih progona Srba i izvršenog genocida za vreme trajanja ustaškog režima. I povodom objavljivanja ove njegove knjige u Zagrebu 1948. godine, on se obratio većem broju i loža i masona u inostranstvu, pokušavajući da ih upozna sa suštinskim razlozima učinjenog genocida nad Srbima. Naročito je pokušavao da njegova knjiga bude prevedena na engleski jezik. Tako kaže navedeni autor. Po svoj prilici, ovde se radi o zameni identiteta, jer je pisma tim povodom pisao agilni Dušan Tomić.

Gnušaju se komunizma

Na Konferenciji velikih majstora Severne Amerike februara 1947. godine jednoglasno je doneta rezolucija o komunizmu: "Masonerija se gnuša komunizma pošto nalazi da joj je u potpunosti suprotan po predstavi dostojanstva ličnosti, destruktivan po pitanju osnovnih prava koja su uzvišeno nasleđe svih ljudi i ima neprijateljski stav prema osnovnom masonskom načelu verovanja u Boga". Naredne, 1948. godine ova rezolucija je proširena stavom: "Masonerija proglašava komunizam suprotnim integritetu ličnosti, destruktivnim u odnosu na osnovna prava, koja su božansko nasleđe svih ljudi i istovetna osnovnim masonskim principima i veri u Boga".


Izvor: Novosti

Krivica na Stepinca

Mason Dušan Tomić u pismu Moši Pijade od 15. septembra 1946. godine, navodi: "Što se tiče engleskog izdanja moje druge brošure, malo sam zadocnio, jer sam morao da izmenim i dopunim već složen tekst i čak posle izvršene korekture. Dobio sam iz Amerike dva pisma. Prilažem kopiju jednog, pošto je ovo važnije. U onom drugom me pitaju da li je suđenje Stijepincu bilo javno i da li mogu da ga izvestim na osnovu kakvih je dokaza nadbiskup bio osuđen na 16 godina robije. Ovo me toliko naljutilo da sam se obratio na sve strane da prikupim sve naše listove iz tog doba i drugu dokumentaciju. Napisao sam dopunu i dao da se prevede. U nju sam uneo i neke dokaze koje nije naveo javni tužilac, niti su bili otkriveni na pretresu, ali za koje se može pozitivno tvrditi da su postojali (!?), kao, na primer, da je Stijepinac bio već u Pavelićevoj zaveri još pre rata, pošto je otišao da se pokloni Paveliću, u Zagrebu, 16. aprila, kad još nije jugoslovenska vojska kapitulirala.

Uz ovo navodim i sve ostale važnije događaje iz Stijepinčeve saradnje sa Pavelićem. A i sam zaključak sam malo potencirao. Znaš, nema smisla da pokvarim postignut uspeh u Americi sa prvom brošurom... Najzad, dve-tri reči o postignutom rezultatu u Francuskoj... Centralna Uprava Francuskog Velikog Orijenta donela je rezoluciju kojom traži da se izvidi da li se i francusko više sveštenstvo nije ogrešilo pod uticajem Vatikana za vreme rata odnosno pod okupacijom. Inače je moglo da mi se dogodi da mi zamere što vređam religiozne osećaje jednog velikog dela Francuza".

PoČetkom naredne godine Dušan Tomić u pismu Moši Pijade, između ostaloga, navodi: "Tebi i drugu Stanoju Simiću šaljem ovo saopštenje namenjeno francuskim i američkim masonima. Dobro bi bilo da mi pomognete sa vašim primedbama za slučaj da štampaju kao dopunu ranijih saopštenja. Sa ovim tekstom držim predavanje u Velikom Orijentu, 21 januara. Naravno, za štampanje ima što šta da se dotera, u svakom pogledu, naročito za Amerikance. Zbog njih ću i sam naslov da promenim. Potrebno je da znaš zbog čega i u kojem cilju sam ovo napisao. U pariskim političkim krugovima, Masoni ili ne, većina veruje, a mnogi su me i pitali, usmeno ili pismeno, da je Draža Mihajlović žrtva osvete njegovog konkurenta, maršala Tita i da je nadbiskup Stijepinac također žrtva osvete i to iz mržnje komunista i pravoslavnih prema katoličkoj Crkvi... Do sada su u Americi bili vrlo predusretljivi prema meni. Moje je da pokušam i sa ovim saopštenjem. Pa, ili, ili"!

"U dopuni mog odgovora na tvoje pismo, dozvoli mi još samo da ti dostavim priložene kopije cirkularnog sprovodnog pisma koje šaljem sa brošurom parlamentarcima i tri tipična odgovora. Iz njih ćeš videti da sam postao zastavnik u borbi "nekrstaša" protiv "krstaša". Ovako angažovana moja akcija u inostranstvu mora da bude korisna i po Jugoslaviju", piše Tomić Moši Pijade 16. 4. 1947. godine.

Početkom naredne godine Dušan Tomić ističe: "Što se tiče postignutih rezultata sa mojim radom, javljam ti samo da su znatniji od onoga, kad smo, za vreme zagrebačke parnice, zajedno pisali po celom svetu, protiv habsburške imperije. Pišući ta pisma, ni ti, ni ja, nismo predvideli da će se ta "velika sila" srušiti, ni desetak godina docnije. Prema tome, dozvoljeno mi je da se nadam da ću doživeti i da papu najure iz Rima!!! Uostalom, to ne bi bio prvi put u istoriji, ali bi imao da bude definitivan."

JAZU je, kroz kontinuirano organizovanje različitih međunarodnih naučnih skupova, uvek sa inicijativom tamošnjih vodećih masona, bio okosnica stvaranja intelektualne klime za ono što će uslediti u zvaničnoj politici kao "hrvatsko proljeće" 1971. godine. Tome je, pored ostaloga, prethodila i Deklaracija o položaju hrvatskog jezika, gde su, opet zagrebački masoni, bili inicijatori procesa razgraničenja sa Srbima u svakoj oblasti, pa i u jeziku.

Napadi sa takvom intonacijom nastavljeni su i u vreme održavanja Drugog Vatikanskog koncila (koincidira da je održan neposredno posle konstituisanja nesvrstavanja kao organizovanog pokreta), kada je Katolička crkva iznalazila puteve za svoju reafirmaciju prihvatanjem izmenjenih realnosti u sukobljenom svetu.

Katolička crkva, održavanjem svoga Drugog koncila (1961-1963), kao i njegovim odlukama, a posebno otvaranjem ekumenskog "dijaloga i sa nevernima, pa time i komunistima, nalazila je novu formulu zadržavanja svog globalnog položaja i uticaja. To je bilo vreme kada u njenim redovima dolazi i do sukoba između konzervativnih, čak i reakcionarnih struja sa reformističkim i realnim kardinalima, koji su shvatili potrebu promenjenog delovanja Katoličke crkve. Iz krugova protivnika reformi dopirale su optužbe o masonsko-jevrejskoj zaveri u kojoj učestvuju i neki jugoslovenski "komunistički lideri", pa su u sledu takvih optužbi u masone bili uvršteni i Josip Broz, Edvard Kardelj, Moša Pijade, Aleš Bebler i drugi.

Štampar neće saradnju

Nekoliko pokušaja za čvršćim organizacionim i suštinskim povezivanjima beogradskih i zagrebačkih slobodnih zidara nisu dali rezultata. U takve misije dolazio je u Zagreb i Viktor Novak, ali je Andrija Štampar, čovek iz senke zagrebačkih slobodnih zidara, izbegavao da se nađu, razgovaraju i dogovore.


Izvor: Novosti