Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

Registracijom prihvatate pravila foruma.
ConQUIZtador
banner
Trenutno vreme je: 20. Apr 2019, 13:39:28
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
1 3 4 ... 14
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Romanticne price  (Pročitano 168589 puta)
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.9
mob
Nokia 
Bilo je ljeto tako vruce da se nije moglo podnijeti. Njih dvije su isle ulicom Mirjana i Irna. Irna je Mirjani nesto uporno objasnjavala ali Mirijana je samo sutjela I isla pored nje oborene glave. Odjednom se zacula kocnica, Irni se oteo krik. Sve je to ovako pocelo prije 2 godine, Irna I Mirjana bile su u discu bas upravo kada je ples. Mirjani je prisao jedan zgodan decko I zamoli je za ples. Ona je pogledala svoju drugaricu kao da trazi odobrenje od nje. Zatim se okrenu mladicu I rece: "Izvini, ali ja plesem". On je ostao uporan nije odustajao. Uporno se vrtio oko nje, nekako je mogao da je nagovori da izadu napolje. Tu je reko da mu se najvise svida Mirjana. Mirjana je bila istog misljenja. Shvatala je da joj se svida momak na prvi pogled da se zaljubila stvarno u njega. Doslo je vrijeme da ona krene kuci. Iduci ulicom su se glasno smijali, kao da se dugo poznaju.

 Od te veceri je uvijek izlazila sa Zoranom. Prvi put je nekoga iskreno voljela. Da osjetila je da prvi put nekoga u zivotu voli. Prolazilo je vrijeme, njih dvoje su bili nerazdvojni, stalno joj je govorio:"Znas Mirjana, ne zelim da te izgubim, obecaj da me nikad neces ostaviti." "Ja necu Zorane samo ako ti to ne zelis". "Mirjana ne nikad ne zelim bez tebe, I kad u vojsku podem stavit cu prsten na tvoju ruku tad cu znati da si samo moja". "Tada cu se smijati,veseliti, I trcati gradom". Ali jednog dana Mirjana je morala poci na selo kod nene I djeda. Njemu je taj rastanak pao na srce ali nije zelio da pokaze pred njom. Nastojao ju je nagovoriti da zaboravi odlazak. "Pisi mi Mirjana a ja cu ti redovno odgovarati na tvoja pisma."

Prolazili su dani odmora I ona mu je pisala o svemu tako dok je sjedila I pila coca colu. Jedan decak joj dade Pismo. U pocetku se obradovala ali to nije dugo trajalo. Procitavsi prve redove suze su jo krenule na oci. Ona je dalje citala Irnino Pismo. "Mirjana ne zelim ti pokvariti ljetovanje, ali ovo ti moram reci. Znas Mirjana primijetila sam da Zoran svake veceri izlazi sa nekim djevojkama. Sa jednom od njih cak se I zabavlja. Mislim da ih znas to su tvoje drugarice iz skole. Mnogo se promijenio. Kada prode pored mene, nece da mi kaze ono obicno Zdravo Irna." Kada je to procitala zadrhtala je. "Pa sta mu je to trebalo jos dva dana pa bi bila kod kuce." Vec je mislila na njihov susret ali ovom pismu nije mogla vjerovati. Uzela je papir I napisala Pismo, odmah ga je poslala Zoranu. Za dva dana je dobila odgovor. On joj je pisao da o onome pismu nema nista istine I da je to sve laz da nevjeruje drugima dok se sama ne uvjeri. Na kraju je pisao da mu kaze kad ce doci. Nije znala sta da ucini.

 Odlucila je da se pojavi iznenada, da se uvjeri prici. Prosla su tri dana kad je bila upravo kod kuce. Samo se presvukla I odma krenula u disco. Zaprepastila se, nije mogla da vjeruje da je to njen Zoran. Stajao je naslonjen na zid a u zagrljaju je drzao neku drugu djevojku. Nesto joj je pricao I ona se smejala. Iznenada sa njegovog lica nestao je osmjeh. Primjetio je Mirjanu kako cijelo vrijeme stoji na vratima I posmatra. Na bjelo lice padale su joj suze. Posao je prema njoj, nije mogla vise da izdrzi okrenula se I potrcala u noc. Cula je kako u dolini doziva muski glas: "Mirjana pricekaj, Mirjana molim te". Te noci nije izlazila, jer nije zeljela da vidi Zorana. Ipak je mislila na njega, nocu ga je sanjala kako joj se smijesi a kad bi se probudila vrisnula bi u plac.

To je trajalo pune 2 godine. Povukla bi se u sobu I stalno bi razgovarala sa Irnom. Mnogo je oslabila za dvije godine, malo je jela I pila. Irna je pokusavala da je nagovori da izadu, pocela joj je pricati kako svi pitaju za nju I da sve nije izgubljeno kao sto ona misli, ali bilo je bez uspjeha. Jednog dana Mirjana je dosla Irni. Ona se zacudila jeli moguce. Pokusala ju je nagovoriti da izadu prosetati. Irna nije mogla da vjeruje , bila je sva sretna sto je Mirjana dosla kod nje. Primjetila je gorak osmjeh na njenim usnama. I dok su setale gradom, dok je Irna Mirjani nesto objasnjavala, zacu se skripa guma.

Mirjana se bacila pod auto koje je tako brzo jurilo. Irna je vrisnula, a Mirjana je bila brzo prebacena u bolnicu. Dok je Irna setala gore dole bolnicom, na vratima se pojavio Zoran. Bio je sav blijed, a oci su mu bile crvene od suza. Prisao je Irni: "Meni je stvarno zao sto se to desilo". "Govori vec jednom znas ti dobro Zorane sto se dogodilo, ti si za sve kriv, ona ti je vjerovala. Pocela ga je snazno samarati I da mu vice u lice. ON je samo stajao I brisao suze. Tada je dosla bolnicarka, koja ju je uspjela smiriti. Rekla je da se nalazi na operacijskom stolu I da je tesko povrijedena. Prolazili su sati I minute. Kada se na vratima pojavio ljekar, obratio se Irni kao da Zorana nije ni vidio. "Zao mi je ali tvoja drugarica je podlegla ranama, imala je teske povrede na glavi, mi smo sve pokusali, ali to nista nije uspijelo. Zaista mi je zao, bila je lijepa. Zoran je tada zaplakao, osjetio je da ce pasti pa je sjeo na stolicu. Zavukao je ruke u lice, gorko zaplakao. Nije mogao da vjeruje da njegove Mirjane vise nema. On je bio kriv za njenu smrt.

Iz razmisljanja tragao ga je neki glas: "Dali si ti Zoran"."Da ja sam Zoran". "Onda je ovo Pismo za vas". Uzeo je Pismo u kojem je pisalo: "Za mog dragog Zorana." Otvorio je Pismo I poceo citati. "Dragi Zorane, kao prvo da ti se izvinem sto sam se usudila napisati ovo Pismo, jer znam mozda te nece interesovati reject djevojcice kako si me zvao, koju si nekad volio. Nemoj sebe kriviti zbog ovoga. Ali stvarno Zorane to sam morala uciniti. Nisam mogla gledati drugu pored tebe. Priznajem bilo mi je tesko, pa sam odlucila ali to sam morala uciniti. Zorane voli tu djevojku s kojom sada ides I nemoj je ostviti kao mene. Zorane kada ponesu moj kovceg podi za njim da me ispratis zadnji put, naravno ako ti to nije tesko. Dodi ponekad na moj grob. I samo da ti ovo kazem, Zorane moras mi ispuniti ovo. Kad se ozenis I budes imao kcerku daj joj moje ime, ime Mirjana. Ispuni mi poslednju zelju dodi sa malom ponekad na moj grob. Sjeti se nasih divnih dana onog prstena sto si mi obecao dati kada podes u vojsku. Budi sretan sa svojima ali me se ponekad sjeti. I oprosti mi Zorane. Voli te tvoja Mirjana." Sklopio je Pismo I stavio ga na grudi I rekao: "Kako da se ozenim nekom drugom kad jos volim Mirjanu." Ali nije mogla da me svrati onu vece u discu. Kako da se ozenim nekom drugom, koju uopste ne volim, ne mogu to ucinit. Ja sam kriv za njenu smrt, kajem se Irna, kajem zbog svega." Zaplakao je, Irna mu je prisla I pruzila ruku drugarski na njegovo rame I rekla: "Kasno je za kajanje od kajanja sada nema nista. Ispuni joj poslednju zelju, ozeni se Zorane: "Sada kad je uzasno vruce kao onog istog dana kad se desila nesreca Zorane.

Zoran je sa svojom kcerkom Mirjanom laganim koracima isao prema grobaljskoj kapiji. Zastao je na kraju jedne ploce, gdje je pisalo: "Mirjana Martinovic". Primakao je kcerku blize, toplije je zagrlio a niz lice su mu tekle suze. Tada mala ne shvatajuci nista upita svog tatu: "Tata zasto mi svakog dana dolazimo ovdje I zasto ti uvjek places". Pogledao je malu Mirjanu I gorko se nasmijao I rekao: "Jos si mala da shavatis svoj zivot. Ali znat ces jednog dana. Ovdje lezi moja djevojka koja me voljela, koju sam ja volio ali ta ljubav nece umrijeti. A ostavio sam je kad joj je bilo najvise potrebno. Budi ponosna mala moja, jer ti nosis njeno ime. Ime moje mladosti a nje vise nema.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.9
mob
Nokia 
Tri duga mjeseca, razmišljanja o tebi, gdje si, šta radiš...naš dogovor o kojem samo ja i ti znamo: Samo da prođe jedan mjesec, da se sve sredi, nemoj ti mene zvati, zvat ću ja tebe!-rekao si mi,..
Toliko ti je stalo- pitala sam te?...da, stalo mi je-rekao si, ne bih te zvao da mi nije stalo...
A ja sva sretna, kao malo dijete vjerovala sam ti i sva odvažna u sebi sam, vrištala sva od sreće: voli meee ..stalo mu je do mene!

Desilo se prije tri mjeseca, kad sam uprskala našu vezu, ne namjerno... htjela sam ga samo za sebe, zauvijek samo za sebe... a on nije htio da se veže za mene, znala sam da nešto krije, ali šta? Ta me je tajna razarala, uvlačeći sumnju u mene poput crva što se polako probijao kroz vijuge moga uma... postajala sam nestrpljiva i nepovjerljiva...osjećala sam, da ga volim ludo ali i da nije u redu da me laže... laž po laž... došla sam do zaključka da ima nekoga. Iako je njegova ljubav prema meni bila čista, svaka njegova riječ je dopirala do mog srca, poput strela i ja sam osjećala nemir i strast... znao je to dobro da radi, pravi srcelomac, sve ono što sam voljela imala sam od njega... ljubav u koju sam se zaklinjala, koju sam tražila, našla sam kod njega ...eh, koliko čekanja i odricanja zbog jednog čovjeka,.. koliko misli i slatkih odlazaka u krevet sa mislima o njemu... da bi saznala na kraju da ima nekoga!

Mi proklete žene, samo neka nas voli, ma koliko ubjedljivo, same se tješimo da nije to što mislimo ali stvarnost se desi bolnija od sve ljubavi koja je izgledala stvarna, sve se pretvori u kristaliće lažne sreće...

Ipak, molio me je za još jednu šansu, a ja mišljah VOLI ME, pa pristah da čekam svog glasnika koji treba meni da se javi, dok se stiša ta zbrka, a ja poput uplašena djeteta, što mi obeća moju lizalicu, pristanem da čekam...i prođoše tri mjeseca...

Danas, sam zamolila moju drugaricu da ga nazove,.. sva sam se tresla od neizvjesnosti i strepnje...a do tada sam proživljavala neprospavane noći sa suzama, od želje da ga čujem, da ga vidim, dolazio je u moj san, stvaran... osjećala sam tople usne kao stvarne ...oh, Bože! koliko sam ga voljela, koliko sam mislila na njega, ti si mi Bože svjedok da je moja ljubav čista i da mogu istrajati dok čekam...ali nažalost! sve je neizvjesno... i dok sam te čekala ljubavi moja jedina, svaki dan u meni je umirala ona slatka nada da ćeš biti pored mene... strah me je prožimao svakim trenutkom i padala sam u laganu umiruću depresiju... da li si se zapitao, šta se dešava kod mene... da li si se zapitao kako sam? Ne znam, nikada to možda neću saznati, a toliko bih te voljela pitati, slušati ili samo gledati... zamišljala sam, kako te ljubim, kako te grlim, kako diram tvoju kosu... sve više si postojao moja opsesija, moja želja, moja strast... a koliko smo razdvojeni, zar nisam živi dokaz - žene koja čeka, koja voli svog mornara, putnika, nazovi se kako hoćeš, jer ja znam ko sam, znam da čvrsto stojim na zemlji, ali ne znam, koliko mi treba da shvatim tvoju ljubav - ako uopšte više postoji za mene...

Nema dana, da nisi bio prisutan u mojim mislima, nema noći, suza koje sam ostavljala iza sebe i budila se umorna i sama ... koja ironija života... Gdje sva ona šarena laža, sve one ljubavne noći što mi ih ti pružaše,.. što sam se budila u zagrljaju jedinog mog dragog, koji si ti i danas... nema tog koji bi mogao zauzeti mjesto tvoje a da ti nisi prisutan - tu si uvijek i kako da mislim o drugom? Ne, ne mogu ja to... ušao si mi u svaku poru moje kože, ušao si u moj život i ja te ne mogu – otjerati - ...volim te, ljubavi moja!

I kad bih htio ponovo biti moj, osjećam da to ne bi bilo kao nekada... moja čula ljubavi, moja tuga, moja strast, iako postoji, mislim da je izgubila onu živopis, onu melodiju emocija što su se uvijek utrkivale u mojoj glavi dok sam htjela biti tvoja... sva ta moja unutarnja poezija, koju si volio kod mene polako gubi značaj, živote moj! Nisi svjestan koliko patim, koliko se plašim ovog razgovora...

Da, ona je nazvala... a on tek, tako kao prolaznik, kao putnik - samo reče: kad dođe "vakat" zvat će me!
Koji "vakat"(vrijeme)....??? Ne...dugo sam čekala!

Pustila sam suzu, obrisala je, i polako sam se okrenula, laganim koracima pošla ka Vilsonovom šetalištu...imam vremena, slobodna kao ptica,.. vrijeme je divno, sunčano, baš za šetnje...i tako polako sam počela shvaćati da je sve bilo lažno, da sam se nadala uzalud. Pitam se: zašto su moje emocije izgubile onu draž, melodiju ljubavi koju sam potiskivala samo za jednog čovjeka, zašto???

U meni još i danas zavrišti ona slatka bol za njim, ona nada, još i danas zaboli me svaka pora u kojoj se on uvukao... sva tišina mojih emocija tupo odzvanja u mom umu, poput zarđale melodije orgulja... daleko je još ono mirno more mog lijepog sjećanja u nepovrat,..

Ostat će zauvijek zapečaćena u jednom krajičku moje ličnosti, kao ožiljak jedne ljubavi i ako ikada dopre moja misao do tebe... a znam da hoće i znam da ćeš tada znati da sam to ja: neka te niko, nikada ne voli kao što sam te voljela ja
!
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.9
mob
Nokia 
Bili smo drugari par mjeseci prije nego sto je ikakva veza pocela....moj brat je nas upozno I tad je bilo ljeto...imao je curu I sretni su bili a ja nisam neka cura da razdvajam dvoje bica koje se vole...tako sam skrivala svoju tugu dok sam ga gledala kad je ljubio drugu I bilo mi je stvarno tesko bol kriti nasmijena uvjek ispred njega biti al nisam imala drugog izbora. ...proso je mjeseci vec kad sam saznala da su raskinili ona I on.. nisam znala sta da radim..da li da nastavim kao prije ili prekinem skroz prije nego sto me povredi? Izabrala da nastavim kao dalje...poceli smo se druziti cesto I jedan da mi je prizno da mu se svidjam I ja sam njemu...tako smo malo po malo poceli da izlazimo al ne stalno jer moji roditelji su bili protiv mene I momce...

bilo je tesko al ne kajem se ni malo..to su bili najdrazi dani zivota mog I nikad hin necu zaboraviti...bijo je jako fin momak I razumijo je svu moju situaciji....reko je :Danijela ja cu te cekati jer ti si cura koju ne zelim da promasim.. nisam mogla vjerovati da takvi momak postoji...neki momci ne mogu cekati sedmicu dana da te vide odma raskinu al nije moj Almir takvi I zato sam se ludo zaljubila u njega...proslo je bilo 8 mjeseci kako smo skupa, vidjali smo se tajno I nije lose bilo...u to vreme sam nesto saznala , nesto sto mi je promjenilo Cjeli zivot moj, nisam mogla vjerovati da mi nije rekao prije, nisam mogla vjerovati da ga vise necu vidjeti...jedan dan mi je reko moramo se naci sutra odma rekla sam ne mogu zbog roditelja kaze ako ne dodes neces me nikad vise vidjeti

I tako sam pobjegla iz kuce kad su roditelji zaspali...nasli smo se u parku gdje smo stalno proveli dane...reko mi je Danijela ti znas kolko te volim a moram te nesto pitat...kaze sta ti mislis da se ja I ti udamo reko jesil ti lud Almire ja imam samo 17 godina a ti 20 to je nemoguce roditelji ne daju jos ni momka..kaze on to je jedini spas za nas a ja nisam razumjela nista. Rekla sam de mi objasni molim te o cemu pricas? Kaze sledecu sedmicu odlazim u Austriju zauvjek... tjelo mi je zadrhtalo , oci su mi bile pune suza, I ostala sam bez rjeci... 10 minuta smo stojali u zagrljaju nismo progovorili ni jednu rijec... nisam znala sta da kazem a nije ni on... posle ti 10 minuta objasnio mi je da mu je sestra ostala bez muza i nemore tamo sama da zivi a niti more doci vamo u Melburn, nisam ga mogla krivit jer to nije fer moro je da ide... plakali smo cjelu noc u zagrljaju.. obecali smo da necemo nikad se prestati voljeti I kad ja budem 20 godina da cu otici kod njega I da cemo provesti Cjeli zivot skupa..lakse mi je bilo kad sam pomislila na to... mislila sam nije dugo 3 godina za njega cekati... sta je on sve za mene radijo ja bi dala I zivot za njega...

tako je otiso I zvali smo se telefonom, pisali sms, slali pisma I tako jedno godinu dana...dok jednom nisam cula od njega mjeseci dana, ni pisma ni poziva ni poruka, brinila sam se pravo, zvala sam nije se javljo, pisali nije odgovaro, gotov nisam poludila... proso je mjeseci I par dana kad sam dobila pismo rekao je - izvini Danijela al ne volim te vise naso sam sebi novu srecu I volim je ludo... hajde cao zaboravi me molim te ako me volis najbolje je za oboje nas zelim ti svu srecu sa nekim drugim cao... kad nisam umrla dok to citam, nikad u zivotu nisam toliko plakala ni drhtala, htjela sam da uzmem noz I ubijem se, I da nije mi drugarica dosla ja nebi sad ovo pisala vama...

tako sam radila kao sto je rekao ako ga volim da se nejavljam vise...I nisam....probala sam da ga zaboravim al to je nemoguce, I dan danas ludim za njim...bio mi je prva ljubav prvi momak prvi Poljubac prva sreca...zaklela sam se da necu traziti drugog momka dok ne zavrsim fakultet I tako je bilo...napunila sam 20 godina I zavrsila kao medecinska sestra, nasla sam poso koji sam mnogo voljela I sve sam imala sto sam htjela u zivotu samo ne moga Almira....upoznala sam bila momka na fakultetu on je isao za zubara I tako smo se poceli zabavljati I danas smo jos skupa, pravo je fin momak voli me ludo al ja ne mogu da njega volim jer moje srce za jednim momkom jos ostalo...

tako smo isli skupa 2 godine I pito me da se uzmemo ja sam pristala jer znala sam da ce me voljeti, cuvati , paziti kao princezu I mislila sam necu naci drugog kao njega. .dan vjencanja pozvali smo sve sto smo znali bilo je preko 200 ljudi... spremala sam se u sobi sama haljinu sasila I dok sam se oblacila neko mi kuco na vrata, kad sam otvorila da vidim koje zamalo me srce nije stalo... ispred mene je bio Almir, sa suzama u ocima... kaze - Danijela ne znam sta da ti kazem kako da se izvinem, reko -molim te bjezi mi pred likom; kaze - molim te Danijela saslusaj me samo 2 minuta pa ako zelis oped da idem izaci cu iz zivota tvog po sve; reko ok slusam reci pa idi... kaze znas ono pismo zadnje reko kako da ne znam kaze to je sve laz bio... nisam imao drugu curu ti si mi zadnja I dan danas nisam te preboljeo niti cu ikad... reko sto mi sad govoris to Almire kako da znam da mi nel azes kako da ti vjerujem posle ovoliko godina ko zna gdje si bio I skim si se vodo, ja sam ostala po stena cura imala sam samo tebe I ovog momka Damira I sad da ti vjerujem opet.. Ne zelim da mi lomis srce vise dosta mi je bola moiml te idi Iz zivota mog ne vracaj se vise... ako me volis zaboravi me kao sto si meni rekao... kaze ok Danijela samo jos nesto da ti kazem volicu te I nosim te samnom u grob I izaso je nisam ga nikad vise vidjela...

taj dan sam se udala za Damira I sledeci dan mi stiglo pismo.. od Almira...kaze Danijela razlog sto sam te ostavio bio je sto mi je naj bolji drug slago da si bila snjim iza moji ledja I da si vikala da ces raskiniti samnom I da me ne volis...izmislio email I poslo mi kao da si ti njemu to sve pisala, zakleo me da ti ne govorim nista samo da raskinem I tako sam mu vjerovo.. posle 3 godine sam sazno istinu a I sazno sam da si sa drugim pa nisam htjeo da se javljam ceko kad ces raskiniti I kad sam cuo da se udajes moro sam doci a nisi htjela da me saslusas pa sad je vako doso zalostan kraj.,..nisam znao sta drugo da radim bez tebe nemogu da zivim I zato sam se ubijo..zapamti moje zadnje rijeci u sobi onaj dan, volicu te I nosim te samnom u grob. Zapamti ih dobro jer to su bile moje zadnje rijeci hajde sad zelim ti svu srecu sa Damirom sve naj bolje I jos jedna molba, ako budes imala dva sina daj jednom ime Almir iza mene a drugom Edin jer to sam ja zelio nasem sinu! I to je bilo kraj pisma... ne mogu vam objasniti kako sam se osjecala I necu da pokusavam jer dok ovo vama pisem suze mi teko niz lice kao kapi kise... sad imam 30 godina I 3 djece.. dala sam ime Almir, Edin I Almira.... i jos jedno da kazem.. ne mrzim svoj zivot jer sam imala nesto u zivotu sto se nadje jednom u million puta...j edan savjet ako nesto volite cuvajte dobro ili patite cjeli zivot kao ja za mog Almira....
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Mozilla Firefox 3.6.9
mob
Nokia 
Budim se, otvaram oci i shvatam da je jos uvek noc...brisem suze, ponovo sam te sanjala. Ne boli me vise,suze su tekle kao znak olaksanja, zaborava...Otisao si odavno, ne secam se cak ni kada sam ti poslednji put cula glas, ne pamtim vise ni jedan dodir, poljubac, nista tvoje... Ostao si negde na dnu duse samo kao dokaz da si nekada postojao u mom zivotu.

Da mogu da vratim vreme unazad sigurna sam da bi sve bilo mnogo drugacije... ali vreme ne prasta i nikada se ne vraca! Ni moje godine,ni moje suze nikada se nece vratiti,ostale su zarobljene negde izmedju dva sveta gde smo poceli i prestali da postojimo... ti i ja!

Pokusavam da se setim kada sam prekoracila granicu bezbriznosti i srece,kada sam te zavolela i na svet prestala da gledam ocima deteta,kada sam shvatila da smo daleko od savrsenstva? Kada sam pocela da patim,da te volim i mrzim istovremeno? Kada sam prestala da se smejem, kada moj zivot vise nije imao smisla? Milion pitanja,a odgovor ne umem da dam ni samoj sebi! Proslo je... bilo je 'davno ,izbledela su secanja, sve je gotovo...zauvek!
Da li sam zaboravila? To necu nikada! Ne zato sto si bio previse dobar, vec iz razloga sto si bio jedno veliko nesavrsenstvo koje je moje srce idealizovalo, jer je tako bilo lakse pronaci opravdanje za ogromnu ljubav koju sam osecala... Sve je bilo mnogo lakse od priznanja da nikada ustvari nismo ni postojali, da je sve bila laz, obicna farsa, sve... samo ne ljubav!

Volela sam, ali sta? Da li je tebe uopste bilo moguce voleti? Bio si iluzija mog savrsenstva,bio si ljubav ona prava, jedna jedina, za mene... bio si ostvarenje svih mojih snova, moj vazduh,moj zivot, a opet...nisi bio nista od toga! Bio si nestvaran,bio si samo san koji sam predugo sanjala,laz... u koju nikada nisam prestala da verujem. Bio si sve od cega sam oduvek bezala, a tako sam se snazno vezala za tebe... nisam zelela,po prvi put u zivotu da pobegnem, zelela sam da ostanem,da se borim, da ti verujem,da sanjam o onome sto nikada nismo umeli da ostvarimo...

Da, shvatila sam sve mnogo ranije nego sto si ti toga bio svestan, znala sam za svaku laz, za svaku rec koju nisi izgovorio, za svaki pogled, svaku misao... znala sam sve, ali nisam zelela da znas koliko te dobro poznajem, nisam zelela da prekinem tvoju predstavu, da menjam scenario, uloge... jer nije bilo sudjeno, bilo je vec prekasno... za mene! Za tebe jos uvek postoji nada jer dobrog glumca uvek ceka neka nova uloga... ti si ostao ja sam pala! Nisam bila jaka, nisam ostala dosledna sebi, nisam imala prava da te menjam,da patim,da te volim... Nisam imala prava ni na jednu suzu, a prolila sam ih milion, nikada nisam imala prava na tebe, ali nekim cudom verovala sam da jesam! Ne,nisi bio pogresan,bio si pravi... ali u pogresno vreme!

Sada znam da nisi kriv ni za sta, kriva sam samo ja! Izvini,bila sam dete, nisam znala,nisam zelela da ucim zivot... htela sam da zivim u snovima, bez ikakve predpostavke da ce jednom uslediti budjenje,htela ja to ili ne.. .da ce me jednom dotuci stvarnost, surovi svet gde te vise nece biti, za mene! I dosao je taj dan! Probudila sam se i vise nista nije bilo isto... vec odavno nista i nije isto,ali danas sam to uspela da prihvatim...danas, posle mnogo vremena!

Nisi tu i znam da se vise nikada neces vratiti, u meni ne postoji vise nada, ne postoji vise nista samo neki osecaj praznine, posle koga sledi olaksanje... Kao da sam se ponovo rodila,da pocinjem sve iz pocetka... Udahnula sam vazduh punim plucima, nasmejala se posle mnogo vremena iskreno,od srca, u ocima mi je zablistao onaj stari sjaj... i sve je ponovo kao nekada... samo tebe vise nema tu, vise ne postojis, za mene...ni sad', ni nikada!!!
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Chrome 6.0.472.53
mob
Nokia 
Te večeri pozvala me je koleginica sa fakulteta i zamolila me da je zamenim u galeriji u kojoj je odskora radila. Žalila mi se da je dobila visoku temperaturu, pa nema snage ni da se obuče i ode do galerije. Iako sam učila za predstojeći ispit, pristala sam da umesto nje prodajem kataloge i dežuram na otvaranju prve samostalne izložbe mladog slikara Bojana Majinskog. Pogledala sam na sat, bilo je samo petnaestak minuta do otvaranja izložbe. Spremila sam se na brzinu, nisam se čak ni našminkala. Samo sam stavila svoj prsten sreće, bez koga nikuda ne idem. Pomogao mi je kao i uvek: uspela sam da nadjem taksi, kojim sam vrlo brzo stigla. Na ulazu me je dočekala vlasnica galerije, zadovoljna što joj stiže pomoć.

Zadivljeno sam se zagledala u izložene slike. Odavno mi se ništa nije toliko svidelo. Bile su pune nesvakidašnje lepote, do sada nevidjenog, maštovitog sveta. A onda sam, medju mnogobrojnim zvanicama ugledala autora, slikara Bojana Majinskog. Bio je tako privlačan! Visok, mršav, sa očima koje su grozničavo gorele, sa dugom, sjajnom kosom skupljenom u rep i bledim, produhovljenim licem, kao preslikanim sa neke drevne freske, izgledao mi je gotovo nestvarno. Prišao je i pogledi su nam se sreli. U tom trenutku dogodilo se nešto neobjašnjivo. Sve oko nas prestalo je da postoji, izgubilo se u neprozirnoj magli. Zračio je nekom magičnom energijom, koja me je opčinila toliko, da sam mogla da uzletim na krilima sreće. Sledećeg trenutka shvatila sam da je to bio fluid ljubavi: zaljubila sam se na prvi pogled.

Pružio mi je ruku. Zadrhtala sam od njegovog toplog dodira. Moji prsti su izgledali tako krhki i minijaturni na njegovom dlanu. Uplašila sam da će me glas izdati dok sam govorila:
- Ja sam Anamarija! Moram da ti čestitam! Slike su ti fantastične, kao iz najlepšeg sna…
Upitao me je sa dečačkim osmehom:
- Šta ti se posebno svidja?
- Pune su najlepših emocija. Kao da me grle ovi prigušeni tonovi, boje koje se nestvarno prelivaju jedna u drugu… A spoj ružičaste i boje dima odnosi me u neku drugu, veličanstvenu dimenziju…
- Malena, čitaš mu misli! – čula sam dubok muški glas iza mojih ledja. Okrenula sam se i ugledala onižeg, nasmejanog čoveka pedesetih godina. Prepoznala sam ga sa televizije.To je bio uticajni biznismen Vukašin Logan.
- Vukašin je moj mecena! – predstavio mi ga je Bojan sa poštovanjem – Veliki je ljubitelj umetnosti. On je organizovao ovu izložbu.
Očekivala sam da će veče proteći prilično mirno, ali sam se prevarila. Izložba je izazvala veliko interesovanje. Bila sam zbunjena, jer nisam očekivala ovoliki publicitet.
Na sve strane sevali su blicevi foto reportera. Vukašin se, kao umetnikov mecena, najviše slikao. Novinari su ga pitali za mišljenje o Bojanovim delima. Rekao je da su mu slike pune mistične snage, da je pred autorom svetska slava.

Ljubav je obostrana

Bojan se odlično snalazio u svoj toj gužvi, spremno je odgovarao na mnogobrojna pitanja novinara, pričao o svojim likovnim uzorima, sadašnjim preokupacijama i daljim planovima. Osećala sam kao da su njegove reči u stvari upućene meni, jer sam stalno susretala njegov blistavi pogled. Pred zatvaranje galerije pozvao je manje društvo na večeru u obližnji restoran. To su bili njegovi prijatelji sa likovne akademije, vlasnica galerije i Vukašin. Sklonila sam se u stranu da prodju. Bilo mi je žao da se rastanem sa Bojanom. Tako sam želela da ovo veče još potraje. Mahinalno sam okretala na prstu svoj prsten sreće. Sva sam zatreperila kada mi je prišao i uhvatio me za ruku.
-Anamarija, obavezno ideš sa nama. Ulepšala si moje slavlje. Bez tebe, ovo veče bilo bi mnogo manje sjajno i uspešno. Ti za mene nisi samo Anamarija, ti si moja amajlija!

Van sebe od radosti, pridružila sam se njegovom društvu.Veče je proteklo u prijatnom razgovoru. Sedela sam pored Bojana i osećala kao da lebdim izmedju jave i sna. Celim svojim bićem osećala sam prijatni nemir, nežnost i čežnju. Kao da je ljubav lebdela svuda oko nas. To su sigurno osetili svi za stolom, jer je razgovor neosetno napustio staze umetnosti i skrenuo ka ljubavi. Svako je imao svoje omiljene junake i svoju pricu o ljubavi, uglavnom iz filmova ili knjiga. Kada je došao red na mene, odlučila sam da ispričam svoju, istinitu priču. Nežno sam pogladila blistavi prsten na svojoj ruci i pokazala ga društvu.

- Pogledajte moj prsten sreće. To je porodična relikvija, koju sam nasledila od svoje prabake. Ona je bila madjarska grofica. Imala je samo šesnaest godina kada se zaljubila u mog pradedu i pobegla sa njim iz Pešte u Srbiju. On je bio mlad, lep, ali siromašan konjički oficir. To je bilo odmah posle prvog svetskog rata. Roditelji su je se zauvek odrekli, pa je provela život sa njim u velikom siromaštvu i još većoj ljubavi. Jedino što je ponela sa sobom iz roditeljske kuće je ovaj prsten, koji čuvam kao najveću svetinju.
Moja priča je ostavila snažan utisak na sve. Dok su je ostali propratili rečima odobravanja i uzdasima, vlasnica galerije molećivo me je uhvatila za ruku:
- Mnogo mi se dopada tvoj prsten. Odmah sam videla da je izuzetno vredan. Prodaj mi ga, molim te! Dobro ću ti platiti!
Izvukla sam svoju ruku iz njene i rekla joj:
- Moj prsten nije za prodaju. Rekla sam vam, to mi je porodična relikvija. Ne insistirajte, ni po koju cenu neću ga prodati.
Rastužila sam se. Njene reči su mi pokvarile magičnu atosferu ljubavi. Tišinu koja je nastupila prekinuo je Vukašin, koji je pričao o svojim putovanjima po svetu. Slušala sam ga sa velikim zanimanjem. Nisam odolela da ga ne upitam:
- Na koju stranu planirate svoj sledeći put?
- Šta misliš, Malena, gde je najlepše? Spremam se da krenem tamo gde je vrelo i strastveno. Pogadjajte svi: koje je to mesto?
Pošto niko nije uspeo da pogodi, on je pobedonosno objavio:
- Karneval u Riu! – na šta su svi uzbudjeno zažagorili.

Vukašin je sve vreme bio izuzetno ljubazan prema meni, ponašao se kao da smo stari prijatelji. Nije mi smetalo što mi se obraća sa „ti“ i što me zove „Malena“. To mi se činilo sasvim u redu, jer po godinama mogu da mu budem kćerka. Posle večere odvezao je svojim džipom Bojana i mene do moje samačke garsonjere. U kolima, nas dvoje smo se sve vreme držali za ruke. Bila sam ošamućena, svesna samo toga, da se nikad u životu nisam ovako osećala. Dugo smo stajali pred mojim vratima. Pričali smo o njegovim slikama, o utiscima sa izložbe, o njemu i meni.

Te noći sve mi se činilo čarobno i nestvarno a Bojan mi je postao izuzetno važan. Osećala sam da mi je tako blizak i drag, kako niko pre njega nije bio. Kada me je zagrlio učinio me je najsrećnijom devojkom na svetu. Toplinu njegovog prvog poljupca večito ću pamtiti.

Sreća i nesreća

Plamen koji je zaplamteo u našim srcima iz dana u dan postajao je sve jači. Blistala sam od sreće, jer mi je ljubav bila uzvracena lepše, nego što sam mogla i da zamislim. Nismo mogli jedno bez drugog, disali smo kao jedno. Delili smo naše snove i pravili planove za zajedničku budućnost. Svom svojom dušom želela sam da se Bojanu ostvari sve ono o čemu je maštao: da dobije stipendiju za master studije u Francuskoj, da slika na Monmartru, da izlaže svoja dela u pariskim galerijama. Pratili smo na internetu konkurse i zajedno sastavljali prijave za stipendije na brojnim univerzitetima.

Najčešće smo izlazili sa Bojanovim društvom sa Akademije i, naravno, Vukašinom. On se ponašao kao da nam je vršnjak, ulepšavao nam je večeri svojim pričama, obećanjima, planovima. Svakim svojim gestom pokazivao nam je da smo mu vrlo dragi i da uvek možemo da računamo na njega.
Te februarske večeri Bojan me je pozvao da se nadjemo u gradu. Rekao je da ima divne novosti za mene, koje ne želi da čujem preko telefona. Odveo me je na večeru u jedan novootvoreni restoran. Bila sam van sebe od nestrpljenja da saznam o čemu se radi.
Pokazao mi je pismo koje je upravo primio.
- Anamarija, ljubavi, tako sam srećan! Ostvarila mi se želja! Odobrena mi je stipendija za master studije na Akademiji likovnih umetnosti u Versaju!
Presrećna zbog njegovog uspeha, utonula sam u njegov zagrljaj.Te večeri smo se veselili kao nikad do tada. Nazdravljali smo jedno drugom i našoj budućnosti, koju smo zamišljali u najlepšim bojama. Opijeni mehurićima penušavog vina verovali smo da našoj sreći nema kraja
.
Nikada neću prežaliti što ga te noći nisam zadržala da ostane kod mene kada me je dopratio.
Padao je sneg. Bilo je hladno i klizavo. Bojan je otišao od mene, ali nije stigao do svoje kuće. Dok je prelazio ulicu udario ga je kolima pijani vozač. Bio je u teškom stanju, jer je pretila opasnost da izgubi desnu ruku.
Danima nisam izlazila iz njegove bolničke sobe. Na njegovoj ruci je izvršeno više hirurških intervencija i lekari su sve činili da je spasu od amputacije. Ruka je srećom, spašena, ali je ostala nepokretna.
Bojan je bio očajan. Svi njegovi snovi srušili su se na najstrašniji način. Više nije bila u pitanju samo ruka, nego i njegov život. Depresija ga je zgrabila svojim oštrim kandžama i pretila je da ga uništi. Plašila sam se da se ne ubije.
- Nikada više neću moći da slikam. Kako ovakav da živim?!
Neizmerno me je bolela njegova patnja. Bila sam nesrećna što sva moja ljubav, briga i stalno bodrenje ne mogu da mu pomognu.

Ipak nismo izgubili svaku nadu. Saznali smo da u Parizu radi jedan od najboljih svetskih vaskularnih hirurga, koji bi mogao da ga spase. Samo što je cena ove operacije bila vrtoglavo visoka. Gde da pronadjemo taj novac?
Otkako se dogodila nesreća pokušavala sam da stupim u kontakt sa Vukašinom, ali sam saznala da je otputovao na turneju po Brazilu. Setila sam se njegovih reči o karnevalu u Rio de Žaneiru. Bilo mi je krivo što nije tu sada, kada je Bojanu najpotrebniji. Nisam se predavala. Obilazila sam sve moguće institucije i tražila pomoć, obijala sam pragove raznih firmi i istaknutih pojedinaca. Svi moji pokušaji da obezbedim sredstva za operaciju propadali su jedan za drugim. Ljudi za koje sam verovala da su nam prijatelji pokazali su se sasvim ravnodušni prema njegovoj nesreći.

Tešila sam Bojana da ću uspeti da ga spasem, ali sam sama sve manje verovala u to. Zapustila sam svoje studije i utonula u očajanje.
Neočekivana ponuda
Jednoga dana po povratku iz bolnice zatekla sam gosta, koji me je strpljivo čekao pred vratima moje garsonjere. Bio je to Vukašin.
Obradovala sam se što najzad vidim starog prijatelja. Počela sam da plačem. Zagrlio me je zaštitnički. Nije mu smetalo što su se moje suze slivale po njegovom skupom sakou.
-Ne plači, Malena. Pomoći ću ti. Upravo sam se vratio iz Brazila i čuo šta se dogodilo.
Uvela sam ga u svoju sobicu. Seo je pored mene na dvosed i zaštitnički me obgrlio oko ramena.
- Bojan je u teškoj situaciji. Moramo da mu pomognemo!- rekao je drhtavim glasom.
Dirnule su me njegove reči. Tako govori pravi prijatelj. Pogledala sam ga sa puno nade.
- I ja to želim više od svega na svetu. Uporno tražim pomoć od ljudi koji važe za slikarske mecene. Uputila sam molbe na puno raznih strana. Ali, niko se nije odazvao…
Nestrpljivo me je prekinuo.
- Ne treba njemu tudja pomoć, kad ima tebe.
Pogledala sam ga iznenadjeno. Izgledao mi je nekako neobično. Oči su mu gorele, a na licu mu je bio čudan izraz.
- Kako ja mogu da mu pomognem? Znate li koliko novca je potrebno za tu operaciju?
- Znam. A ti lako možeš da mu pomogneš, samo ako hoćeš!
-Naravno da hoću! Sve ću učiniti za njega, jer ga neizmerno volim. Samo ne znam kako…
Odjednom sam shvatila da nešto nije u redu. Vukašin mi se primakao suviše blizu. Njegov vreli dah pekao mi je vrat. Htela sam da se odmaknem od njega, ali me je sprečio. Zgrabio me je u gvozdeni zagrljaj.
- Lako ćemo sve rešiti. Ja ću da platim njegovu operaciju u Parizu, a ti samo budi dobra prema meni.
Zapanjeno sam zurila u njega. Šta ja to čujem? Trenutak kasnije, zaronio je svoje užareno lice u moju kosu.
- Zar je moguće da ne shvataš koliko te ludo želim?! Umirem za tobom od prve večeri, otkako sam te ugledao u galeriji… I svaki put kada sam te sreo sa Bojanom, užasno sam mu zavideo. Očajnički sam želeo da budeš moja! Najzad je došao taj čas!
Bila sam paralisana od šoka. Nisam ni sanjala da je on takvo čudovište!
- Poljubi me, Malena. Zagrli me. Zaslužio sam, zar ne?! Tako sam darežljiv prema tebi. Ovako vredan poklon nisam dao ni jednoj drugoj devojci – mrmljao je požudno.
U glavi mi je bubnjalo. Koprcala sam se nemoćno u njegovom naručju.
- Pustite me!- povikala sam ljutito.
Ponašao se kao da me ne čuje. Gušio me je poljupcima. Obuzelo me je očajanje. Bezuspešno sam pokušavala da se otrgnem. A onda sam mu zapretila:
-Vrištaću! Ovde se sve čuje. Uzbuniću celu zgradu! Dovešću vam novinare i policiju!
Moje pretnje su delovale. Strah od skandala ga je smirio. Iščupala sam se iz njegovog zagrljaja.
- Odlazite smesta odavde!
Nije se predavao. Pokušao je da me omekša.
- Zašto si tako surova, Malena? Zar ne želiš da pomogneš svom Bojanu? Zar ga ne voliš?
- Znate dobro da ga obožavam! Da iznad svega želim da ga spasem. Ali ne na ovakav način!
Bio je siguran da će ostvariti svoj podmukli plan, a ja sam ga odbila. Gledao me je zapanjeno. Njegovu nevericu ubrzo je smenio bes. Nasmejao mi se ironično:
- Ti kažeš da ga voliš?! Pričaj to nekom drugom. Razočarala si me. Devojka koja zaista voli, uradila bi SVE da spase svog dragog.
Zgadjena od njega i scene koju mi je priredio, širom sam otvorila vrata:
- Gubite se odavde!
Izašao je laganim korakom i dobacio mi zlobno, u prolazu:
-Bojan će ostati invalid i ti ćeš za to biti kriva!
Zalupila sam vrata za njim i otrčala u kupatilo. Dugo sam ostala pod tušem, pokušavajući da mlazevima tople vode sperem sa sebe Vukašinove mrske dodire i tragove njegovih poljubaca. Plakala sam nemo, puna nemoći i očajanja. U ušima su mi odzvanjale reči: „Bojan će ostati invalid i ti ćeš za to biti kriva!“

Spasonosno rešenje

Provela sam besanu noć. Mučila su me teška pitanja na koja nisam uspevala da nadjem odgovor. Grčevito sam razmišljala šta da uradim. Prvi jutarnji zraci, koji su pali na komodu pored prozora, dali su mi spasonosno rešenje. Osvetlili su moj srećni prsten koji je ležao u korpici sa bižuterijom i on je zablistao u svom punom sjaju.
Moj prsten sa brilijantima! Kako sam mogla da ga zaboravim? To je spas! Sa neizmernom nežnošću prinela sam ga svojim usnama. Poljubila sam ga i oprostila se u mislima od svoje prabake. Znala sam da bi ona razumela moju odluku i da bi me podržala. Ona, koja je toliko toga žrtvovala zbog svoje ljubavi.
Pozvala sam telefonom vlasnicu galerije. Moj poziv ju je jako obradovao. Ostvarila joj se želja da poseduje prsten koji joj se mnogo svidjao. A ja sam otrčala u bolnicu kod mog Bojana.
Od tada je prošlo pet godina. Novac koji sam dobila prodajom prstena bio je dovoljan za Bojanov put u Pariz i za njegovu operaciju. Oporavio se iznad svih očekivanja. Ponovo je slikao svoje čarobno lepe slike.
Iskoristio je stipendiju i završio studije na Akademiji likovnih umetnosti u Versaju. Ja sam u medjuvremenu diplomirala i otputovala kod njega. Sada stanujemo zajedno u maloj sobici na Monmartru.
Sledeće subote otvara se njegova samostalna izložba u jednoj poznatoj pariskoj galeriji. Radosno se spremamo za taj veliki dogadjaj.
A krajem leta planiramo da se vratimo u Srbiju i zakažemo naše venčanje.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Chrome 6.0.472.53
mob
Nokia 
Nedelja uveče. Vozim svoj „Jugo“ kroz noć vijugavom Ibarskom magistralom prema Beogradu. Potpuno sam van sebe. Osećam istovremeno razočaranje, bes i tugu. Oči me peku, mogle bi da proliju čitavu reku suza, ali ja se borim da ne zaplačem. Neću da plačem, niti da žalim samu sebe što nemam sreće u ljubavi.
Do sada još nisam saznala šta znači to: voleti i biti iskreno voljena.Svaki put kada bih pokušala da uzletim u carstvo ljubavi, krila su mi bila podsečena i padala sam kao kamen u najdublji vir.

- Dokle ćeš da živiš u snovima, Ana ? Ti nikad nećeš zaboraviti svoju prvu ljubav! – govori mi godinama moja starija, srećno udata sestra Rada.
Njene reči su istinite. Mog Filipa i dalje nosim u svom srcu, iako ga nisam videla čitavih petnaest godina. Zaljubila sam se u njega od prvog dana, kada sam pošla u Ugostiteljsku školu u Beogradu. Stidljiva devojka iz provincije, mesecima sam se bojala da mu pokažem koliko mi znači. Tek na kraju školske godine postali smo srećan par, nekoliko nedelja pre nego što su njegovi roditelji emigrirali u Kanadu. Otputovali su brzo, neočekivano su dobili iseljeničku vizu, tako da nas dvoje nismo stigli ni da se pozdravimo.Od tada nisam ništa čula o njemu. Godine koje su prohujale nisu ga izbrisale iz mog sećanja. Često sam mislila na njega i žalila što je naša ljubav bila tako naglo prekinuta.

-Devojka treba da budu praktična, da odabere sebi dobru priliku i da se uda pre tridesete godine, a ne da bude večiti sanjalica. Umesto da se ugledaš na mene, ostaćeš sama celog života!- govorila mi je Rada, kod koje živim otkako su nam umrli roditelji.
Od Filipovog odlaska imala sam nekoliko simpatija i površnih veza, ali su se moje nade da ću doživeti veliku, pravu ljubav, svaki put raspršile kao mehuri od sapunice. Sve više sam verovala da su iskrena i postojana ljubav, uzajamno poverenje i trajna sreća rezervisani za neke druge devojke, a ne za mene.
Po završetku studija vratila sam se iz Beograda u svoju rodnu varošicu i zaposlila u hotelu, koji me je i stipendirao tokom školovanja. Bila sam zadovoljna svojim poslom. Direktor hotela, stari prijatelj mojih pokojnih roditelja, uvek me je voleo kao rodjenu ćerku i cenio je moj rad, pa sam brzo napredovala i postala njegov zamenik.

Pre šest meseci srela sam Srdjana. Došao je u moju varošicu, odseo u mom hotelu i odmah zauzeo važno mesto u mom životu. Stigao je sa velikom pompom, kao novi vlasnik male fabrike alata. Svi su bili oduševljeni njime. Gledali su u njemu spasitelja, koji će primiti na posao otpuštene radnike ovog starog, propalog preduzeća. Svideo mi se na prvi pogled. Kome se takav čovek ne bi svideo? Izuzetno muževan tridesetpetogodišnjek, visok, skladno gradjen, sjajne crne kose i čelično sivih očiju, obučen po poslednjoj modi, osvojio je naprečac sve udavače u našoj varošici. Često sam se pitala zašto je takav čovek baš mene odabrao, od tolikih varoških devojaka, mnogo mladjih i lepših od mene.

Preterano stidljiva i povučena, ni sama ne znam kako sam tako brzo postala njegova devojka. Razlikovao se od svih mladića koji su mi se do tada udvarali. Bio je od onih ljudi, kojima kad pružimo mali prst grabe celu ruku. Nisam umela da mu se oduprem. Odlučan i svojevoljan, poželeo je da budem njegova i to je i ostvario. Od početka naše veze sve je moralo da bude kako je on hteo. Žestoko se ljutio kad god mu nešto nije bilo po volji.
Ubrzo je kupio najveću kuću u našoj varošici i više je zahtevao nego što me je pitao da se udam za njega. Kao da se naš brak sam po sebi podrazumeva. Bila sam više uplašena nego srećna. Nisam mu odmah rekla DA. Bio je vrlo nezadovoljan kada sam zatražila da mi da nekoliko dana da razmislim.

Brinulo me je puno toga. Suviše naglo je ušao u moj život i zaprosio me posle vrlo kratkog poznanstva.. Činilo mi se da sve ide previše brzo i obuzimao me je neki čudni, nedefinisani strah. Želela sam da ga bolje upoznam i da dobro razmislim pre tako važne, životne odluke. Koliko god mi se dopadao njegov fizički izgled i godila činjenica da me tako moćan čovek želi za ceo život, toliko sam zazirala od njegove žestoke naravi.
Ali, nisam imala vremena da razmišljam. Svi koje sam pitala za savet bili su jednoglasni:
- Udaj se smesta, Ana! Šta čekaš, imaš 32 godine! Mnogo mladje devojke od tebe davno su se poudavale. On je idealna prilika! Grdno ćeš pogrešiti ako ga odbiješ! – pritiskali su me sa svih strana da što pre prihvatim Srdjanovu prosidbu.

I tako sam pristala da se udam za njega, iako mi je tihi alarm upozorenja sve vreme zvonio u glavi.
Pripreme za venčanje su me iscrpljivale. Srdjan je želeo raskošnu svadbu. Stalno je imao nove prohteve i sve više je povećavao broj zvanica. Sve je moralo da bude onako kako on hoće. Na njegov zahtev, direktor mog hotela nam je ustupio najveću salu, iako je već odranije bila rezervisana za druge mladence.
- Zašto pozivaš tolike goste? -pitala sam ga iznenadjeno, jer sam želela malu svadbu.
- Kako zašto?! Da svi znaju ko je glavni u ovoj varoši!- govorio je pola u šali, pola u zbilji i ja sam se ježila od njegovih reči.

Svaka devojka ima svoje snove u pogledu svoje svadbe. Ja sam oduvek maštala da se moje venčanje održi u srednjevekovnoj crkvici na obronku obližnje planine. U nedrima čarobne, netaknute prirode. Da se zakunem na većnu ljubav svom suprugu obučena u jednostavnu belu haljinu,ukrašenu svežim poljskim cvećem, okružena samo sa nekoliko najdražih osoba. Bila sam protiv nepotrebne gužve, preskupe italijanske venčanice i preglasne muzike. Bilo mi je krivo i što je Srdjan odbio crkveno venčanje. Odlučio je: samo će matičar doći u hotel da obavi potrebne formalnosti.

Danas popodne smo sedeli u mojoj kancelariji u hotelu i dogovarali još neke detalje oko svadbe, koju smo zakazali za šest dana, u subotu. Srdjan je došao pripit, a tokom našeg razgovora popio je još nekoliko viskija.
-Zašto toliko piješ?- pitala sam ga, negodujući.
- Zašto da ne pijem?! – uzvratio mi je dolivajući sebi novu čašu. – Čovek se jednom ženi u životu, pa zar je greh da malo proslavi?!- smejao se pijano, grleći me znojavim rukama.
A onda je usledio telefonski poziv. Zvala je sekretarica mog direktora i prenela mi njegovu poruku. Saslušala sam je pažljivo i rekla svom vereniku:
- Srdjane, moram da otputujem večeras u Beograd, na forum hotelijera…
Nije mi dozvolio da završim rečenicu. Kao da se odmah otreznio. Naglo se uozbiljio. Oči su mu zasijale čudnim, opasnim plamenom.
- Slušaj Ana, to ne dolazi u obzir! – prekinuo me je ledenim glasom.
- Ali, moram da idem. Direktor se razboleo i ne može da ide. Javili su mu da je naš hotel osvojio veliku godišnju nagradu i ja treba da je primim. Sem toga, biće prisutni naši poslovni partneri iz inostranstva, koji nam redovno šalju goste….
- Neka tvoj direktor pošalje nekog drugog. Ti moraš da se spremiš za svadbu! Ne ideš i tačka!
Pokušala sam da ga ubedim:
- Nema ko drugi da ide. Ja sam njegov zamenik i normalno je da ja idem. Uostalom, forum traje samo četiri dana. Vraćam se u četvrtak uveče, najkasnije u petak. Stići ću na vreme da se pripremim za subotnje venčanje.
Pogled mu je postao surov, a glas oštar i neumoljiv. Snažno je lupio pesnicom u sto.
- Rekao sam da ne ideš, Ana! Ovog trenutka ćeš pozvati svog direktora i dati mu otkaz! Neka nadje nekog drugog za svoj prokleti forum!
Sledila sam se. Nikada ga takvog nisam videla.Sve u meni se pobunilo:
- Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom. Ja ne želim da dam otkaz! Dopada mi se moj posao u ovom hotelu.
Pogledao me je iznenadjeno.
- Šta to pričaš? Naravno da ćeš smesta da napustiš posao!!! Moja supruga nema potrebe da radi. Ja zaradjujem više nego dvoljno za nas dvoje.

Sva sam se zajapurila. Nisam tako zamišljala svoj budući život. Nisam se školovala da bih bila domaćica, koja u svemu zavisi od svog muža. Bila sam ogorčena što se Srdjan u svakoj situaciji ponaša kao da sam njegova svojina. Nisam htela da mu dopustim da raspolaže mojim životom kako hoće i zato sam mu rekla:
-Ne želim da se raspravljam sa tobom. Idem kući, da se spakujem za put!
Srdjan se sav izobličio. Pretećeg izgleda, besno mi se uneo u lice:
- Šta ja to čujem? Usudjuješ se da mi se suprotstaviš?! Rekao sam ti da odmah daš otkaz! Ako ti nećeš, ovoga časa ću ja pozvati tvog direktora!
Ova situacija mi je postala nepodnošljiva. Ustala sam naglo i pošla prema vratima. Izlazeći, rekla sam mu, odlučno naglašavajući svaku svoju reč:
-Ići ću u Beograd na taj forum, svidjalo ti se to ili ne!

Skočio je sa fotelje i u trenutku se stvorio pored mene. Zamahnuo je rukom i opalio mi šamar iz sve snage.
Izmenadjena, šokirana, nisam uspela da izbegnem žestoki udarac. Suze bola i ogorčenja grunule su mi na oči. Krv mi je jurnula u glavu. Obraz mi je brideo od njegovog dlana, a duša gorela od pretrpljenog poniženja. Skinula sam svoj verenički prsten i bacila ga na pod:
- Raskidam veridbu! Ne želim više nikada da te vidim!
Istrčala sam iz sobe, zaslepljena suzama toliko, da sam jedva nazirala kuda idem. Spakovala sam se na brzinu i krenula svojim „Jugom“ ka Beogradu.

Neočekivani susret

Posle ponoći sam stigla u Beograd. Provela sam tešku, besanu noć u hotelu. Potres koji sam doživela bolno me je pogodio. Nisam krivila Srdjana za ono što se dogodilo. Svu krivicu sam svalila na sebe. Pitala sam se kako sam mogla da pristanem da se udam za čoveka koga sam tako malo poznavala. Znala sam da ima tešku narav, ali nisam shvatala da je toliko grub, okrutan, nadmen i posesivan. Zahvaljivala sam u mislima svom direktoru što me je, praktično uoči svadbe, poslao na ovaj put. Spasao me je! Da nije njega, udala bih se za Srdjana, a on bi me tukao u braku, kad god mu nešto ne bi bilo po volji.

Ujutru sam rezignirano pogledala svoje lice u ogledalu. Izgledala sam sama sebi nesrećno, staro i umorno. Činilo mi se da se otisak Srdjanovog dlana jasno ocrtava na mom obrazu. Dugo je potrajalo dok sam uspela da maskiram modricu debelim slojem pudera. Sa zakašnjenjem sam utrčala u salu u kojoj se održavao forum. Sela sam na prvo slobodno mesto i bacila pogled unaokolo. Ugledala sam mnoga poznata lica. To me je umirilo. Osećala sam se lepo medju ljudima iz svoje branše. Volela sam svoj posao i nisam ni pomišljala da će moj budući suprug tražiti da se iz njega povučem. Odmah sam prekorela sebe što opet mislim na Srdjana. Sa olakšanjem sam pomislila da su sve neprijatnosti ostale iza mene. Skoncetrisala sam pažnju na govornicu.

U tom trenutku organizator foruma najavio je novog predavača, menadžera poznatog hotelskog lanca iz Kanade. Kada sam ga ugledala, osetila sam da gubim dah. Obrazi su mi se zažarili, a srce je počelo besomučno da mi lupa. Protrljala sam oči, da se uverim da ne sanjam: čovek koji je prišao govornici je bio moj Filip! Moja prva i najveća ljubav u životu! Prošlo je petnaest godina otkako smo se rastali. Kada je otputovao bila sam očajna i mislila sam da ga više nikada u životu neću videti. A sada, evo ga, stoji za govornicom i gleda me svojim dubokim plavim očima. Da li me je prepoznao?! Srce mi kaže da jeste.

Kako li mu izgledam posle toliko vremena? Pokušavam da zagladim neposlušni pramen kose na čelu. Kako je on lep! Visok, plavokos, u ležernom, savršeno skrojenom teget odelu, izgleda mi neverovatno privlačno. Gutala sam ga očima kao onda, kada sam bila zaljubljena srednjoškolka. Kakva sreća da sam došla na ovaj forum! Sva ustreptala od ogromnog uzbudjenja trudila sam se da se skoncentrišem na njegovo predavanje. Bilo je vrlo interesantno i propraćeno je velikim aplauzom.

Dilemu da li da mu pridjem i šta da mu kažem razrešio je sam Filip. Pravo sa govornice uputio se ka meni, nasmejan i razdragan.
- Moja Ana! Koliko godina je prošlo… Tako sam srećan što te vidim!!!
- Zdravo, Filipe! I ja se mnogo radujem…- promucala sam zbunjeno.
Uhvatio me je za ruku i podigao sa sedišta.
- Ustani, da te bolje pogledam. Tako si lepa, lepša si nego što sam te zamišljao za sve ovo vreme. Samo, šta ti je to na obrazu?
- Ništa, proći će, – rekla sam tiho, ponovo preživljavajući mučnu scenu, kada me je Srdjan ošamario. Bila sam nesrećna što je moja modrica tako vidljiva.
U očima mu je suknuo plamen:
- Ko te je to povredio, Ana? Ko se to usudio?- upitao je ljutito.
- Moj verenik.
- Verena si?- njegovo pitanje je zvučalo kao krik.
- Više ne. Sinoć sam raskinula veridbu.
Duboko je uzdahnuo.
- Ispričaćeš mi sve natenane večeras. Važi?!

Do kraja tog dana osećala sam se kao opijena. Srce mi je igralo od radosti. Na svim daljim predavanjima sedela sam pored Filipa. Osećala sam se kao da je vreme stalo, kao da ponovo imamo po šesnaest godina i zajedno sedimo u školskoj klupi, držeći se za ruke. U pauzama izmedju predavanja smo se razdvajali: dok sam ja dogovarala aranžmane sa poslovnim partnerima i razgovarala sa kolegama i koleginicama iz drugih hotela, Filip je obavljao svoj deo poslovnih razgovora.

Jedva sam čekala da prodje ovaj burni dan i da ostanemo nasamo. Već je bilo zašlo sunce kada smo krenuli ka Kalemegdanu. Pronašli smo pod zidinama drevnog grada staru klupu, na kojoj smo pre toliko godina priznali jedno drugom svoju ljubav. I tu, na našoj klupi, okruženi raskošnim zelenilom koje nas je skrivalo od tudjih pogleda proveli smo celu noć. Želela sam da zora nikad ne svane, da naši poljupci i zagrljaji puni zanosa potraju zauvek.
Filip mi je pričao kako se teško prilagodio životu u dalekoj, ledenoj Kanadi. Završio je visoku školu za hotelijere i stekao iskustvo u poznatim hotelskim lancima.

- A ljubav? Kakve su Kanadjanke? – morala sam da ga upitam.
- Svih ovih godina maštao sam o tebi -. rekao je prekrivajući mi lice vrelim poljupcima. -U svakoj devojci bezuspešno sam tražio tvoje oči i tvoju dušu.
.-priznao mi je sa toliko topline u glasu, da sam zadrhtala kao prut.
- Znači, nisi oženjen? – pitala sam ga bez daha.
- Bio sam godinu dana u braku.
- Šta se dogodilo?
- Bio sam jako usamljen…mislio sam da te više nikada neću sresti. Pokušao sam da te zaboravim i da nadjem novu ljubav. Devojka sa kojom sam se oženio imala je istu, valovitu kestenjastu kosu kao ti i slične zelene oči, bila je nežna i umiljata, ali naš brak je od samog početka bio osudjen na propast.
- Zašto?
- Zato što to nisi bila ti. Nas dvoje smo bili dva sasvim različita sveta. Niti je ona mene razumela, niti sam ja nju. Razveli smo se posle godinu dana.
- I?
- Shvatio sam da ne vredi da se zavaravam. Definitivno ne mogu bez tebe. Stigao sam prekjuče u Beograd, rešen da te pronadjem po svaku cenu. Išlo mi je na ruku što su menadžeri hotelskog lanca za koji radim došli na ideju da prošire svoju delatnost na jugoistočnu Evropu. Forum hotelijera mi je bio odličan povod da dodjem.
- Šta bi uradio da me nisi sreo na forumu?
-Prevrnuo bih nebo i zemlju da te pronadjem. Otputovao bih sledeće nedelje u tvoju varošicu. To je malo mesto, bio sam siguran da ću te pronaći ili bar saznati gde si!
- Sledeće nedelje bi bilo prekasno Ja bih tada već bila udata.- uzdrhtala sam zamišljajući kako bi bilo strašno da se to dogodilo.

Rekla sam Filipu da sam svih ovih godina mislila na njega. Da sam presrećna što smo se ponovo našli. Utonula u njegovo naručje, obasuta vrelim poljupcima ispričala sam mu sve o svom životu proteklih godina.
Bolno su ga pogodile moje reči o poznanstvu sa Srdjanom, našoj kratkotrajnoj vezi i o raskidu naše veridbe.

Nežno je poljubio moj obraz i rekao ljutito:
- Ne može on da te tuče! Pokazaću ja njemu!
Umirivala sam ga, moleći ga da zaboravi Srdjana, jer svadje i osvete ničemu dobrom ne vode.
- Kad razmislim, dobro je što se sve tako odigralo. Prava je sreća što se ne udajem za njega! Raskinula sam veridbu, slobodna sam i nas dvoje možemo zajedno da gradimo našu budućnost.- rekla sam mu, puna radosti.
U svitanje smo izašli sa Kalemegdana. Probdevena noć nije ostavila na nama ni traga od umora, naprotiv, blistali smo od sreće. Zagrljeni, uživali smo u svakom koraku, pozdravljeni jutarnjim cvrkutom ptica i milovani toplim povetarcem. Filip me je otpratio do mog hotela da se presvučem i pripremim za nastavak foruma.

Venčanje iz snova

Ostatak nedelje proveli smo van sebe od sreće. Na predavanjima smo sedeli zajedno, a posle podne smo, držeći se za ruke, šetali po beogradskim ulicama, obasjanim vrelim, avgustovskim suncem. Po završetku foruma javila sam se svom direktoru. Rekla sam mu da sam ponosno primila veliku godišnju nagradu koja je doseljena našem hotelu. Ujedno sam mu objasnila novonastalu situaciju. Zamolila sam ga da mi odobri godišnji odmor, koji ću provesti u Beogradu sa Filipom. Bila sam zabrinuta šta će mi reći taj čovek, koji me je voleo kao da mi je rodjeni otac. Da li će misliti da sam lakomislena što sam tako brzo zamenila verenika drugim čovekom? Da li će me osudjivati zbog otkazivanja venčanja?

Doživela sam veliko iznenadjenje kada sam shvatila da su ga moje vesti obradovale. Rekao mi je da je odmah procenio da Srdjan nije za mene i da je bio protiv mog braka. Plašio se da ću se pogrešnom udajom uvaliti u veliku nevolju i da ću biti vrlo nesrećna. Nije znao kako da spreči moje venčanje, pa se setio da me pošalje u Beograd na forum. Izmislio je da je bolestan u želji da mi pruži šansu da, daleko od naše varošice, razmislim da li treba da se udam za takvog čoveka.

Pitala sam ga:
- Kako ste znali da neću biti srećna sa njim?
- Postalo mi je jasno kada je zahtevao da mu ustupim salu, koju su već bili rezervisali drugi mladenci. Shvatio sam da je veliki egoista i da je bezobziran. Takav čovek nije za tebe- rekao mi je sa očinskom toplinom u glasu..
Od tada je prošla godina dana. Moj život je postao divan kao najlepša bajka. Vinula sam se u zvezdane visine na krilima svoje prve i jedine ljubavi.

Pre mesec dana Filip i ja smo se vratili iz Kanade, sa blagoslovom njegovih roditelja. Prošle nedelje venčali smo se u srednjevekovnoj crkvici na obronku planine koja se uzdiže nad mojom rodnom varošicom. Zaklela sam se na večnu ljubav svom suprugu obučena u jednostavnu belu haljinu, ukrašenu poljskim cvećem, okružena sa nekoliko najdražih osoba. Kum na venčanju bio nam je direktor mog hotela.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Chrome 6.0.472.53
mob
Nokia 
Kad čujem da se pominje Malta, obrazi mi porumene, a srce mi preplavi ogroman talas nežnosti. Ljubav koju sam doživela na ovom malom ostrvu u Sredozemnom moru promenila je sve u mom životu.

Tog leta odlučila sam da spojim korisno sa lepim, to jest, učenje engleskog jezika sa odmorom na Malti. Prijavila sam se za kurs u poznatoj školi stranih jezika. I tako sam se našla u avionu koji je leteo na Maltu. Jedva sam čekala da stignem. Razmišljala sam: pre podne učenje, popodne plaža, uveče šetnje po gradu… šta mi još treba za idealno letovanje?

Izlazeći iz aerodromske zgrade osmehnula sam se od sveg srca, ugledavši parkirane autobuse. Deluju tako simpatično! Sa prastarim karoserijama, izgledaju kao da potiču još iz doba kada je Malta bila engleska kolonija. Obojeni u drečavu narandžastu boju, imaju osim brojeva i interesantna imena: „True Love“ (iskrena ljubav), „All or Nothing“ (sve ili ništa)… Autobus koji vozi do moje škole zove se: „Moja sreća“. Divno ime, razmišljam ulazeći u njega pognute glave, da ne udarim u nizak krov. U meni se radja predosećanje: ovo ime ne može da bude slučajno, sigurno će mi doneti sreću!

Sedam na majušno, nisko sedište, nadajući se da neće niko sesti pored mene. Jer, ako neko sedne, sasvim će me zgnječiti. Oba sedišta su sasvim dovoljna za samo jednu krupniju osobu. Trenutak kasnije u autobus ulazi visoki, atletski gradjeni mladić i prilazi mom sedištu. Seda pored mene, a kolena mu gotovo dodiruju bradu. Skupljam se uz prozor da mu napravim bar malo mesta. Jedan nesmotren pokret i našla sam se u njegovom naručju, obavijena senzualnim mirisom njegovog parfema
.
- Ovde je tako tesno…- mrmljam, pokušavajući da se nekako odlepim od njega.
Susrećem se sa vedrim pogledom njegovih krupnih, smedjih očiju.
- Šta da se radi kad su ovi autobusi prilagodjeni sitnim Maltežanima, a ne nama?! – kaže mi on sa blistavim osmehom.
Gledam ga iznenadjeno. Odgovorio mi je na čistom srpskom jeziku!
- Pa mi smo zemljaci! – govorimo uglas.
- Ja sam Milica, iz Beograda – kažem zbunjeno.. Tako mi prija nežan dodir njegovih snažnih ruku.
- A ja Nikola iz Novog Sada!- dodaje on veselo.

Nikola je instruktor ronjenja u akvaklubu. Uz to, radi i kao mehančar na luksuznim jahtama. Upravo je ispratio jednog prijatelja koji leti u London i sada se vraća na posao u svoj akvaklub. Pita me šta ima novo u Srbiji. Kaže da mu nedostaju letnje noći u novosadskim klubovima, roštilj na Fruškoj Gori, čamac koji mu je ostao na Dunavu kod Slankamena…
- Zašto se ne vratiš u Srbiju kada ti toliko toga nedostaje?- pitam ga u nedoumici.
- Nije još vreme da se vratim. Ovde dobro zaradjujem. Štedim da jednoga kupim stan i otvorim svoju firmu u našoj zemlji.

U živahnom razgovoru desetak minuta vožnje prolazi za tili čas. Stigli smo do moje stanice. Kao da se odavno poznajemo, Nikola izlazi zajedno sa mnom iz autobusa i nosi moj kofer do ulaza u školsku zgradu. Sa žaljenjem shvatam da moram da se rastanem sa njim.
- Nisam znala da na Malti ima naših ljudi. Kako si se odlučio da dodješ baš ovde? – pitam ga u želji da bar malo produžim razgovor. On baca pogled na sat.
- Sada žurim na posao, pa ću ti o o svemu ispričati večeras. Hoćeš li da malo prošetamo po gradu i popijemo neko piće?
-Naravno, biću ovde u devet. – kažem, sva srećna i opraštam se sa njim.

Ulazim u veliku, staru zgradu, a srce mi lupa kao da će da iskoči iz grudi. Kakav susret!!! Nikola me je na prvi pogled oborio s nogu! Sva ozarena uzimam na recepciji ključ od svoje sobe. Svidja mi se što je internat u okviru školske zgrade. Moja soba je vrlo mala, ali ima divan pogled na more i sopstveno kupatilo. Dok slažem stvari u mali plakar ponovo preživljavam svaki minut svog razgovora sa Nikolom.

Kasno popodne, svi studenti koji su upravo stigli iz raznih zemalja okupljaju se u velikoj sali na „Welcome Drinks“. Tu sam i ja. Sa čašom soka u ruci upoznajem svoje nove kolege, dobijam odštampan raspored časova i iscrpan program ekskurzija po okolini. Dok slušam pozdravni govor direktora škole čini mi se kao da osećam na sebi nečiji uporan pogled. Ko li me to posmatra? Zbunjeno prelazim očima po okupljenim studentima i profesorima, tražeći neko poznato lice. Susrećem mnoge poglede, ali nikoga od prisutnih ne poznajem. Prevarila sam se, kažem sebi, a trenutak kasnije opet osećam da me neko posmatra.

U devet sati uveče, brižljivo obučena u i našminkana izlazim ispred školske zgrade. Nikola je tu, čeka me sa svojim prekrasnim osmehom na preplanulom licu.
-Divno ti stoji belo! – kaže on i posmatra me sa divljenjem.- Jesi li raspoložena za dužu šetnju? – pita me, a ja samo klimam glavom. Šta lepše od šetnje sa njim mogu da poželim?!
- Večeras ćemo obići nekoliko gradova! – kaže on, a ja ga gledam u nedoumici.
Tokom šetnje shvatam da se na ovom malom ostrvu gradovi slivaju jedan u drugi. Od centra jednog gradića do centra drugog ima samo pola sata pešice. Na istoj ulici jedna kuća je u Sent Džulijansu, druga u gradiću Sliema, treća u La Valeti…
- Na kućama nema brojeva, – skreće mi pažnju Nikola, pa u hodu glasno čitam njihova imena:
- „Elena“, „Marija“, „Los Andjeles“, „London“… Posebno mi se svidjaju kuće sa parnim imenima. Jedna se zove „Adam“, druga pored nje „Eva“. Treća je „Sunce“, četvrta pored nje – „Mesec“.
Pitam Nikolu o našim ljudima na Malti, nastavljajući razgovor koji smo započeli pre podne. Kaže da ih ima mnogo koji žive i rade na ovom ostrvu. Cenjeni su lekari, radnici na gradevinama, konobari.
-Puno je naših ljudi koji su sklopili brakove sa Maltežankama. – dodaje sa osmehom.
-A ti? Jesi li i ti poklonio svoje srce nekoj Maltežanki?- pitam ga, sa zebnjom očekujući njegov odgovor.
Pogledao me je blistavim pogledom:
-Nisam! Ja želim da se oženim u našoj zemlji!

Svidele su mi se njegove reči. A još više sjaj u njegovim toplim smedjim očima. Priča mi o sebi. Dok je živeo u Srbiji studirao je mašinstvo i bavio se vaterpolom i ronjenjem. Puno je putovao po svetu. Došao je na Maltu brodom, na kome je radio kao mehaničar. Zavoleo je ovo ostrvo i kada mu je istekao mornarski pasoš ostao je da radi na crno. Tu je već punih pet godina.
- I tako sam ovde ilegalac. U mom klubu ima nekoliko mladića iz raznih zemalja koji rade kao ja. Ovakav život ima i svoje loše strane: bez dokumenata, na primer, ne mogu da iznajmim automobil i da te provozam po ostrvu.
- Ne smeta mi! Ići ćemo autobusom, ili pešice! Mnogo volim da šetam! – kažem mu iskreno.
Pričam mu o svom poslu, o tome kako sve češće imam potrebu da razgovaram na engleskom sa poslovnim partnerima, pa sam došla ovde da obnovim svoje sredjoškolsko znanje:
- Jedva čekam sutrašnje časove!
Nikola se smeje:
– Gle! Upoznao sam dosta njih koji dodju u školu i uopšte ne prisustvuju nastavi. Po celu noć sede u kafićima ili obilaze diskoteke, pre podne spavaju a popodne se bave sportovima na vodi. Vidim da ti nisi kao oni, bićeš dobar djak!
- U to možeš da budeš siguran! – tvrdim samouvereno.

Šetamo glavnom ulicom prelepe La Valete, koja nas vodi do tvrđave Sv. Elma. Sa velikim interesovanjem slušam legendu o malteškim vitezovima. Nikola mi priča da se u ovoj maloj tvrđavi, sagrađenoj u obliku zvezde, odvijala krvava epska bitka Velike opsade Malte. Stižemo na vreme da vidimo nesvakidašnju kostimiranu predstavu. Sa uzbudjenjem pratimo spektakl. Vitezovi Svetog Jovana odeveni u odore iz davnih vremena, na konjima, oživljavaju bitku sa vojskom Sulejmana Veličanstvenog iz 1565. godine. Opčinjeni predstavom, oduševljeno aplaudiramo glumcima.

-A sada idemo u Pačevil. Tu su najbolje diskoteke! – kaže Nikola.
Sedamo u autobus i za tili čas smo na glavnom trgu ovog gradića, koji se kupa u talasima raznobojne svetlosti iz diskoteka. Oko nas mnoštvo mladih. Sve ulice koje izlaze na trg pune su klubova i barova, čija nas otvorena vrata pozivaju u dobar provod. U svakom klubu je druga vrsta muzike.U klubu „Memory“ sa grupom Engleza igramo uz pesme Bitlsa, nakon toga pevamo u karaoke baru, nadvikujući se sa horom ljupkih maltežanki. U „Salsa“ klubu pozivaju goste na besplatne časove salse, pa se i mi pridružujemo parovima na podijumu. Zoru dočekujemo naslonjeni na ogradu, na strmoj, kamenitoj obali. Uživamo u prekrasnom pogledu na more koje zapljuskuje stene i prelepe brodove, koji plove ka luci. Osećam se srećna kao nikad u životu. Divno mi je sa Nikolom. Opčinjava me, uzbuđuje, osvaja. Njegove ruke me nežno grle, a usne šapuću reči koje sam oduvek želela da čujem. Sva gorim od njegovih vrelih poljubaca.

Zaljubila sam se

Po povratku u svoju sobu izlazim na prozor i predajem se svojim mislima. Jasno mi je: ove noći sam se nepovratno zaljubila u Maltu. U uske ulice La Valete i okolnih gradića, u kuće koje nose pečat starih vremena, u beskrajno tirkizno more u kome se ogledaju hiljade svetiljki, u bukete zlatnih zvezda na noćnom nebu koje mi se srećno osmehuju… i u mog divnog Nikolu .Ne znam ni sama kada sam utonula u san. Budim se u devet, sva usplahirena. Oblačim se na brzinu, ljuta na sebe što kasnim na prvo predavanje. Utrčavam u učionicu i na samim vratima nalećem na profesora.

Na skripti koju držim u ruci piše njegovo ime: Dejvid Spiteri. Zaključujem da je polu Englez, polu Maltežanin. Deluje mi nekako poznato. Pa da! Strahovito liči na glumca Danijela Krejga.
Visok je, savršeno uspravan. Ima mišićavo telo, koje se jasno ocrtava ispod pripijene košulje. Izgleda kao panter, spreman za skok. A njegove crne oči…
Kao mala devojčica, zbunjeno mrmljam:
- Izvinite zakasnila sam…
Sedam pored jedne punačke devojke, sa dugom crnom kosom. Ona me teši:
- Nisi mnogo propustila.- šapuće mi na uvo.
Pružam joj ruku:
-Ja sam Milica, iz Beograda!
Steže mi ruku sa ljupkim osmehom:
-Ajša, iz Izmira!

Profesor Dejvid me opominje da ne ometam čas. Ugrizam se za usnu. Osećam se čudno, pomalo ošamućeno. Sada mi je jasno da sam njegov pogled osećala juče u prepunoj sali. Čas odmiče, a on me i dalje netremice gleda. Otvaram udžbenik ispred sebe, ali ne razaznajem slova. Bojim se da podignem glavu, da nam se ne sretnu pogledi. Sa velikim naporom pokušavam da se skoncentrišem na njegovo predavanje. Šta se to dešava? Profesor Dejvid ima neku čudnu energiju koja se poput vihora obavija oko mene. Zar je moguće da sam mu se toliko svidela na prvi pogled? On je jako zgodan i privlačan muškarac. Neka druga devojka bi bila polaskana što je privukla njegovu pažnju, ali ja sam zaljubljena u mog Nikolu. Najlepšeg i najboljeg mladića na svetu! Celoga dana mislim na njega i sećam se svake reči koju mi je rekao protekle noći. Jedva čekam veče da se sastanem sa njim.

U devet izlazim ispred škole i vidim Nikolu kako se približava. Trčim mu u susret. Pružam mu svoje usne, a on me ljubi željno, sa mnogo nežnosti. Šetamo po La Valeti, razgledajući njene mnogobrojne znamenitosti.
Nerazdvojni smo svih sledećih dana. Obilazimo prelepi grad Mdina, bivšu prestonicu u kojoj danas živi samo 300 ljudi. Razgledamo impresivne palate starih vlastelinskih porodica u uskim vijugavim uličicama. Snažan utisak ostavlja na nas tišina koja vlada u kamenom gradu i predivan pogled s vrha zidina, na celo ostrvo Maltu.

Dane vikenda provodimo obilazeći ostrva Gozo i Komino. Predivna Plava Laguna ostaje mi u neizbrisivom sećanju. Opčinjena romantičnim pogledom na tirkizno more koje se sliva sa nebesnim plavetnilom, nisam bila sigurna da li je java ili san, kada sam začula reči:
-Da li bi mogla da se udaš za mornara?
Sasvim zbunjena, nisam ništa odgovorila. Te noći nisam oka sklopila, pitajući se da li je Nikola izgovorio ove reči ili ih je nestašni vetar doneo sa pučine…
Prsten sa rubinom u obliku srca
Svidja mi se metod po kome učimo engleski jezik. Na času obradjujemo sa profesorom Dejvidom posetu restoranu, pošti ili prodavnici, drugoga dana odlazimo na ta mesta i pokazujemo šta smo naučili, da bi sledećeg dana u školi analizirali svoje greške.
Uživala bih u ovim časovima da me profesorove oči svuda ne prate, da nije u svakom trenutku pored mene. Čak i kada stoji nekoliko koraka dalje, osećam kao da mi je sasvim blizu. Kao da se kači za mene nevidljivim, neraskidivim nitima. Njegov vreli dah osećam na svom vratu, njegova ruka suviše često slučajno dodiruje moju.
- Profesor Dejvid je zaljubljen u tebe! – kaže mi Ajša. – Samo, pazi se: čula sam da je oženjen.
-Ne brini za mene. – odmahujem glavom – Ja volim drugog!

Sledećeg dana svi odlazimo sa profesorom najpre u banku, a zatim u zlataru. Razgovaramo sa ljubaznim juvelirom, vežbajući izraze koje smo naučili. Kupila sam suvenir: mali srebrni lanac sa malteškim krstom. A onda sam ugledala prekrasan prsten od belog zlata sa rubinom u obliku srca. Znala sam da je preskup, ali toliko mi se svideo, da sam morala da ga probam. Stavila sam ga na prst.
- Bilo bi divno da je to moj verenički prsten! – pomislila sam setno i zamislila Nikolu kako mi ga pruža. Naslonila sam ruku sa prstenom na svoje grudi i držala je tako nekoliko trenutaka, a onda sam sa uzdahom skinula prsten i vratila ga vlasniku zlatare.

Sutradan su nas na našim mestima u učionici čekali pokloni. Druge devojke su dobile pozlaćene priveske i čokoladne bombone, ljupke sitnice za dobro raspoloženje. Pored cedulje sa mojim imenom stajala je mala kutijica uvijena u crveni papir. Crveno je bolja ljubavi, pomislila sam skidajući lagano papir. Otvorila sam kutijicu i ugledala onaj skupoceni prsten sa rubinom u obliku srca. Zavrtelo mi se u glavi.
Podižem oči prema profesoru Dejvidu i srećem njegov požudni pogled. Gleda me kao da sam njegova svojina! Sva sam se stresla. Prevršio je meru! Ovo moram da prekinem po svaku cenu! Dok mi u glavi bubnji od suzdržanog besa, tobože nemarno ubacujem prsten u svoju torbicu. Ne želim da pravim nikakve scene pred svima.
Posle časa, profesor Dejvid prilazi mojoj klupi i stavlja mi svoju vrelu ruku na rame.
Gotovo nečujno mi šapuće:
- Želim da odemo na jedno lepo mesto…
Reagujem na jedini mogući način:
-Profesor nas poziva na izlet!!! – dovikujem grupi iza sebe, a devojke sa oduševljenjem kreću za nama.
Koristim trenutak kada niko ne gleda i vraćam profesoru kutijicu sa prstenom:
- Ovo pripada vama. Ja svoj nakit kupujem sama sebi!

On je van sebe od neverice. Plamen u njegovim očima u magnovenju nestaje, a pogled mu postaje leden.
Pravim se da to ne primećujem. Uzimam Ajšu pod ruku. Zajedno sa ostalim devojkama krećemo ka autobuskoj stanici. Izlet se pretvara u posetu Craft centru. Tamo majstori u malim radionicama, pred očima turista prave lepe predmete od stakla, na način kako su to radili njihovi preci.

Radost i tuga

Predivno mi je sa Nikolom. Pun je lepih priča o Malti. Kako kaže: „Ni manjeg mesta ni burnije istorije!“
Kad god sam pored njega, osećam se kao u raju. Toliko topline i razumevanja nisam sanjala da mogu da doživim. Ponaša se prema meni se kao da sam figurica od krhkog kristala, kojoj se divi i koju čuva na svome srcu kao najveću dragocenost.

Ove večeri osećam da je neraspoložen. Nešto ga tišti. Neću da ga ispitujem, već čekam da mi sam kaže. Rekao mi je tek u ponoć, kada me je dopratio do moje škole.
- Tako bih želeo da ostanem sa tobom cele noći, ali moram da krenem. Milice moja, tako sam nesrećan…
- Šta se dogodilo?
– Čeka me brod. Sledeća tri dana se nećemo videti, jer imam odranije ugovorenu plovidbu.
- Ali ja sam ovde još samo šest dana… – kažem mu razočarano.
- Nažalost, nisam uspeo da otkažem tu nesrećnu plovidbu. Računaju na mene i ne mogu da ih ostavim na cedilu. Ali kad se vratim, neću te više ni jednog trenutka ostaviti samu! Sa broda dolazim pravo ovamo, po tebe. Znaš koliko volim da sam sa tobom!
- Najradije bih se ukrcala sa tobom, da provedem ova tri dana kao slepi putnik na tom brodu! – jadikujem prepuštajući se njegovim vrelim poljupcima.

Opraštam se od njega sa velikom tugom, kao da ga više nikad u životu neću videti. On mi maše rukom i odlazi, a ja sva očajna prilazim vratima. Odjednom zastajem, jer osećam poznati pritisak na potiljku. Neverovatno! Zar je moguće da je profesor Dejvid u ovo doba noći ovde i da me sada gleda?! Naglo se okrećem i vidim ga kako sedi u svom džipu i zuri u mene. Utrčavam u zgradu i žurim ka svojoj sobi. Moja divna ljubavna priča pretvara se u strašni košmar. Prošla su tri dana, plovidba je sigurno odavno završena, a Nikole nema. Šta se to dogodilo? Da nije doživeo brodolom? Nije moguće da me je ostavio!!! Preostali dani boravka na Malti ni malo me ne raduju. Nerviraju me uporni pokušaji profesora Dejvida da mi se približi, njegova neverovatna odlučnost da me osvoji. Izbegavam ga što više mogu. Pitam se kako ne shvata da ja nisam devojka za njega?! Žestoko patim za Nikolom i provodim noći okupana u suzama. Ništa ne jedem i polako se pretvaram u sopstvenu senku.

Najzad je došao poslednji školski dan. Sve moje koleginice se sa velikim uzbudjenjem spremaju za svečanu podelu diploma, posle koje sledi oproštajni bal. Pomažem Ajši da se što lepše obuče i našminka. Ona me moli da idem sa njom na proslavu, ali ja nemam volje ni za šta. Želim joj da se lepo provede i tražim da umesto mene primi moju diplomu.
Kasnije, Ajša mi donosi diplomu i prenosi mi izričiti poziv profesora Dejvida da sidjem u svečanu salu.
- Neću. Žao mi je zbog devojaka iz grupe, ali profesora ne želim da vidim!- kažem joj nepokolebljivo.
- Ne budi toliko okrutna prema njemu. Umire od tuge. Oprosti mu što te toliko voli i pridruži se našem veselju. Profesor je pripremio poklone za sve nas, evo, ovo je poslao tebi.
Ajša mi pruža mi ružu, crvenu kao krv, zakačenu za malu kutiju iste boje.
- Prenesi mu moj odgovor – kažem joj odlučno.
- Kakav odgovor?
- Ovo! – uzvikujem i bacam ružu i kutiju kroz otvoreni prozor.
Ajša je zgranuta. Gleda me kao da nisam normalna, a zatim izlazi iz sobe
.
Po povratku u Beograd nikako ne uspevam da se izborim sa svojom tugom. I dalje brinem da se Nikoli nešto strašno dogodilo. Ne mogu da prihvatim pomisao da me je ostavio. Sedim sama u svojoj kancelariji. Sve misli su mi na Malti, sa onim koga neizmerno volim. Odjednom se otvaraju vrata. Gledam u mladića ispred sebe kao da je duh. Ne mogu da verujem svojim očima.
- Nikola! Ti si ovde, u Beogradu?
- Tu sam ! I ostajem ovde, sa tobom. – kaže on sav nasmejan, a ja tonem u njegov zagrljaj.
- Pa gde si bio, poludela sam čekajući te?! Mislila sam da si doživeo nesreću na moru…
-Na plovidbi je sve proteklo u redu. Ali me je po povratku sačekala policija. Sve ovo vreme proveo sam u imigracionom zatvoru. Deportovali su me sinoć, sa velikom grupom ilegalnih radnika.
- Je li ti žao što su te deportovali?- pitam ga bez daha.
- Nije! Ionako bih ubrzo došao ovamo. Znaš da više ne mogu da živim bez tebe!
Tako sam srećna što ovo čujem! Mogla bih da poletim na krilima ljubavi!
Nikola zamišljeno nastavlja:
- Jedino se pitam ko je to mogao da me prijavi policiji. Nisam imao ni jednog neprijatelja na Malti.
- Ja znam ko te je prijavio! Moj profesor Dejvid! Hteo je da me odvoji od tebe, a spojio nas je zauvek. Zahvalna sam mu zbog toga! – šapućem presrećna, izmedju vrelih poljubaca.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Chrome 6.0.472.53
mob
Nokia 
Zbogom andjele moj

Necu ti reci da sam dobro, jer necu da lazem.

I sam znas da negde daleko od tebe postoji obecanje koje nisi ispunio. Zao mi je sto je ovako morala da se zavrsi jedna predivna prica. Ali, zasto, pobogu, zasto?! Otisao si od mene bez reci, bez "zbogom". Ko zna mozda je moralo tako biti i mozda ce mi te providjenje ponovo vratiti. Znam, malo je reci da te volim, ali zar ti to bas nista ne znaci? Ne, nisi kriv sto si me ostavio da lagano umirem zbog tebe. Ja sam kriva, jer ja sam ta koja je previse volela. Sta da ti kazem jos o sebi? To da te volim~to znas. A i to da se svake noci molim za tvoj povratak~takodje znas. Mozda gresim sto ti uopste pisem, ali probaj me shvatiti, molim te. Bez tebe sam usamljena kao sirena u moru, kao ptica bez pesme, kao reka bez vode..

Bez tebe sam~nista. Zarobio si me svojim ljubavnim okovima i... ako se ne vratis, ostacu zarobljena zauvek. Ti si sve sto sam imala i ne mogu jos jednom da volim. Sve sto si mi ostavio jesu~suze. Ali, ja ne smem plakati. Pomislices da nisam dovoljno jaka. Stefane, sigurna sam da te ona nije volela. Znas, u toplim nocima pomislim da mi se vracas. A sta drugo i da mislim? Cuvam ono malo nade koju si mi ti ulivao svojim plavim nocima. Ne zelim nikog ko bi mogao da otvori vrata mog srca. Hej, djavole sa andjeoskim likom, zasto mi sve ovo radis?! Reci mi, kako ti zamisljas moj zivot bez tebe? Kako cu da zivim kad ti si moj vazduh, a nemam te?! I znaj, sve mi mozes zabraniti~da ti pisem, da te gledam, suze mi mozes zabraniti, samo mi nikad ne mozes zabraniti~ljubav!
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Chrome 6.0.472.53
mob
Nokia 
Sjedila sam na obali i promatrala zalazak sunca, opet me je taj savršeni događaj ostavio bez riječi. . . Razmišljala sam o tome gdje je sada sunce izašlo, kome je sada svanulo. . . meni je u životu već dugo pomrčina. . . iz razmišljanja me je prenuo zvuk mobitela. Ah, ta glupa naprava uvijek zazvoni kad ne treba, izvadila sam ga iz džepa i pogledala, na zaslonu je pisalo tvoje ime. U meni se pojavila bujica osjećaja, zašto me zoveš, zar ti moje odbijanje poziva ne govori ništa? Šta hoćeš? Držala sam mobitel i razmišljala dali da se javim, ruke su mi drhtale. . . nešto se u meni prelomilo i odlučila sam se javiti. . .

"Molim?"-rekla sam hladno
"Ej mala, slušaj, nemoj poklopiti, molim te"-rekao si
"Da imam namjeru poklopit, ne bi se javila"-drsko sam odgovorila, znala sam što želiš i zašto me zoveš, ali pravila sam se da nemam pojma.
"Večeras slavim rođendan, i volio bih da dođeš"
"Ajme, pa rođendan ti je danas, totalno sam zaboravila"-slagala sam, prije bih umrla nego zaboravila tvoj rođendan.
"Ma nema veze, hoćeš doći"-osjetila sam razočaranje u tvom glasu, nisi očekivao da ću ti to reći.

Odgovorila sam da ću razmisliti, i poklopila. Jedan dio mene je htio ići, a onaj drugi dio mene je govorio da ne bih smjela. Ipak odlučila sam da ću otići, opet je srce pobijedilo razum. Dok sam se spremala, razmišljala sam o nama. . . . . . . . . . . . . o tebi, o svemu što se događalo među nama u protekle 4 godine. Imala sam samo 16 godina kada sam te upoznala, kada si se doselio u moje mjesto. Od trenutka kada sam te prvi put vidjela zaljubila sam se u tebe, a i ti u mene. Nikada neću zaboraviti kada si me prvi put poljubio, kada si rekao da želiš da budemo skupa. Tada sam imala osjećaj da je cijeli svijet moj, dala sam ti svoje srce na dlanu i ti si ga uzeo, nisam žalila zbog toga. Znao si da si prvi i jedini muškarac u mome životu, znao si da te volim onako kako samo djeca znaju voljeti; čisto, iskreno, naivno, dajući cijelu sebe. .
Tada se dogodilo ono čega sam se najviše bojala, nakon 4 godine naše ljubavi, ja sam prvi put sa tuluma otišla sama kući. Rekli su mi da si ti odvezao onu plavu kuju kući. čitav svijet mi se srušio u samo jednoj sekundi, ti si me prevario. . .

Dok sam išla kući, suze su mi se slijevale a glavom mi je prolazilo samo jedno pitanje "Bože zašto?", ali odgovora nije bilo. Drugi dan si zvao, nisam se htjela javiti. . . bio si uporan, zvao si svaki dan, ali nisam se javljala. . . prestala sam odlaziti na mjesta gdje bi te mogla sresti, a i kada sam te slučajno srela, prelazila sam na drugu stranu, okretala glavu. . . srela sam onu plavu kuju jedan dan, i ona mi je rekla da si izvrstan u krevetu, da se nikada nije bolje provela. . . kako sam ju samo mrzila. . .

Sat je otkucao 21:00 sat i ja sam krenula na tvoju rođendansku proslavu. Dotjerala sam se najbolje što sam znala i umjela. Htjela sam ti pokazati što si izgubio. Kada sam došla svi su zanijemili i gledli prema meni. Nisam obraćala pozornost na njihove komentare već sam visoko dignula glavu i prišla ti. Pružila sam ti poklon i zaželjela sve najbolje, gledao si me ni sam ne vjerujući da sam to ja. pitao si me nešto, ja sam krenula da ti odgovorim, ali ona plava kuja se je stvorila pored nas, zagrlila te i rekla kako želi idući ples. Nisi joj ništa odgovorio, a ja sam se okrenula i otišla na drugu stranu, zamolila sam tvog prijatelja za ples na što je on odmah pristao. Nas dvoje smo plesali, a ti si stajao po strani, smijao se i pogledavao prema nama. Iako su svi mislila da se odlično zabavljaš, ja sam vidjela tugu u tvom pogledu, meni nisi moga sakriti ništa. . . nije me bilo briga što se u duši osjećaš jadno, pa i ja sam se tako osjećala. Tada je opet ona plava kuja došla do tebe, grlili ste se i smijali. . znala sam da je to gluma, da to radiš da bi mi napakostio, ali nisam mogla više izdržati, odjurila sam što su me dalje noge nosile. Trčala sam kao luda, željela sam što prije nestati s toga mjesta i otići što dalje od tvoje kuće. Kada sam se uvjerila da sam dovoljno daleko, usporila sam, ali tada sam u daljini začula nečije korake kako me pokušavaju sustići. Prepoznala sam te korake i opet potrčala, nisam htjela da me sustigneš, ali Bog ili sudbina su to htjeli, zapela sam za jedan kamen i pala. Došao si do mene i pružio ruku, nisam ju prihvatila već sam se sama podigla i krenula. kako me je samo noga užasno boljela, ali susprezala sam bol.

"Stani, kuda ćeš?"-upitao si me pomalo zabrinuto.
"Tebe je kao briga kuda ću? Uostalom, tko si ti da ti polažem svoje račune?"-ljuto sam odgovorila i nastavila dalje dok me noga rasturala od boli.
"Stani da razgovaramo, molim te, toliko si mi ostala dužna"-rekao si poput malog djeteta kad moli mamu novu igračku.
"Ja tebi ostala dužna? Gade odvratni!!!"-uzviknula sam, bijes mi je izlazio na uši
"Da, ti meni ostala dužna". rekao si kao da ti je čudno što se toliko ljutim
"Slušaj ti kretenu jedan, kako se uopće usuđuješ? Ma kako uopće imaš obraza nakon svega tražiti od mene da podmirujem neke dugove??"
"Dođi, idemo sjesti na klupu, ne mogu gledati kako skakućeš više na jednoj nozi. Dali te jako boli? hoćeš da te odvezem kod doktora?"-pitao si plaho.
"E nemoj molim te glumiti neku brižnu dušu, idem sjesti ali ne zato jer si ti zaslužio da sjedim s tobom nego samo i jedino iz tog razloga jer me noga užasno boli"-odgovorila sam, a u meni se sve slamalo od tuge. Tada sam bila sigurnija nego ikad prije da te volim više od ičega. Kada smo sjeli, ti si prvi počeo:"gle, ne znam šta je bilo s nama, ne znam zašto smo pukli, ali znam da jednostavno ne mogu bez tebe. Pošto si ti ta koja je odlučila reći zbogom našoj ljubavi, i pošto si ti prekinula svaki kontakt sa mnom, poštivat ću tvoju odluku, samo mi reci zašto? Već 3 mjeseca te zovem svaki dan kao zadnja budala, uporno me izbjegavaš i danas ne znam kojim čudom si se javila i odlučila doći! U čemu je problem? Pa ti si ta koja je sve srušila. . "

Slušala sam ga ne vjerujući vlastitim ušima, mržnja, prijezir, gađenje, bijes, gorčina, sve se nakupilo u meni.
"Ja sam odlučila jeli? Ma kako te samo nije sramota glumiti nekakvu žrtvu ovdje? Ali ne moraš lagati, nema nikoga u blizini, sami smo. Samo me zanima kako se možeš praviti idiot, kako imaš srca stavljati mi sol na još uvijek živu ranu? Zašto me uopće podsjećaš na to. . . "-Pukla sam , nisam više mogla izdržati, nakon toliko godina prvi si me put vidio kako plačem. . . ništa ti nije bilo jasno. Ali nastavila sam makar su me suze gušile:" Da pa naravno, ja sam kriva što si sa onog tuluma odvezao onu plavu kuju pravac u krevet, jelda? ja sam kriva što si me ostavio samu kao zadnjeg kretena da trpim dok mi se drugi smiju? pa da tko će drugi biti kriv nego ja?"

Gledao si me ne vjerujući. . . . "Ali ja. . . otkud ti da sam spavao s njom? Jesam, odvezao sam ju doma, ali rekao sam Bojanu da ti sve objasni. "
"Nije meni Bojan ništa objasnio, a nije mi ni trebao objašnjavati pa nisam toliko glupa a ona mi se poslije te noći hvalila kako si odličan u krevetu. "
"Pa ne vjeruješ valjda da. . . . . ?"
"Da si spavao s njome? Iskreno, nakon onoga što sam večeras vidjela, vjerujem više nego ikad"-suze su mi opet krenule, gledao si me, a ja sam htjela da istog trenutka nestanem sa lica zemlje, koliko me je samo ta prevara boljela. . . .
"Malena. . . "-počeo si, ali sam te prekinula.
"Ti nemaš pravo da me zoveš malena, izgubio si to pravo kad si nju pusti na moju stranu kreveta"
"Ali nije ono što ti misliš. . . "
"Naravno, nikada nije ono što ja mislim"-rekla sam cinično
"Ne budi takva, daj da ti barem pokušam objasniti, molim te"
"Ajde ali budi brz, moram ići kući staviti oblog na nogu"
"Hoćeš da te vozim kod doktora?"
"Neću kod doktora, ne izmotavaj se, nego ako hoćeš pričati počni već jednom"-bijesno sam rekla.
"Slušaj onu noć kad sam Melitu. . . "-počeo si
"Plavu kuju"-ispravila sam te
"Dobro, plavu kuju odvezao doma, nisam spavao s njom kunem ti se sa svime što volim"
"sva sreća što ja ne spadam u te koje voliš, jer kunut se i lagati"-dobacila sam cinično
"Ti spadaš u te koje volim i ne lažem zato se i kunem, ajde molim te pusti me da dovršim, prestani dobacivati komentare. "
"Ajde dobro"-pristala sam

"Dakle, nisam spavao s njom. Na tulumu se napila i počela raditi scene, ti si plesala u dnevnom boravku a ona, Bojan i ja smo bili u kuhinji. Počela je govorit kako me voli, kako će napraviti striptiz za mene, kako ti ne zaslužuješ da budeš sa mnom. . . i tako te gluposti. Bojan me je zamolio da ju odvezem doma jer sam bio jedini trijezan, a on je rekao kako će tebi sve objasniti. rekao sam dobro, a šta sam drugo i mogao pustiti ju da onakva pijana ide kući, da sjedne za volan i da pogine pa da ju cijeli život nosim na savjeti? dakle, odvezao sam ju, ostavio ispred kuće i čekao da uđe unutra, i vratio se na tulum. Tamo te više nije bilo, pitao sam Bojana gdje si a on mi je odgovorio da ne zna, da te zadnji put vidio ssa njegovim bratom u dvorištu. Ja sam u tom trenutku poludio od bijesa i otišao kući. Eto, to je cijela priča. "
Nisam mogla vjerovati, znala sam da mi ne lažeš, cijelo si me vrijeme gledao u oči, a i nikada nisi znao slagati niti jednu rečenicu a kamoli cijelu priču. U očima ti je pisalo da si iskren. Zbunjeno sam te upitala:"znači, Bojan, njegov brat, i ona plava kuja su sve to smislili da bi ja i ti prekinuli? Kakve koristi oni imaju od toga"-pitala sam skeptično

"Pa plava kuja je zaljubljena u mene, Bojan u tebe, a Bojanov brat im je samo pomogao. Valjda je tako bilo, otkud bi ja to mogao znati šta su se oni zapravo dogovorili?"
"Gorane. . . . . . "-počela sam, ali sam stala, nisam znala što bih ti rekla. Samo si me pogledao i sve ti je bilo jasno. Zagrlio si me čvrsto, a ja sam ovaj put plakala od sreće. Koliko sam samo bila sretna što je sve laž, odlučili smo se vratiti na tulim. Kada su nas vidjeli zagrljene neki su se čudili, a neki su znali da ćemo se pomiriti prije ili poslije. Plava kuja i Bojan su stajali u kutu i gledali nas sa mržnjom. Htjela sam im se osvetiti, ali sam odustala. . . čemu da se spuštam na njihovu primitivnu razinu. Uspjeli su nas posvađati, i time dobili samo jednu bitku, ali mi smo se pomirili i dobili rat. Otišla sam do frenda koji je puštao muziku i zamolila ga da pusti našu pjesmu, on je to učinio i nas dvoje smo sretni zaplesali u neke nove dane pune ljubavi uz obećanje da nas više nikada ništa osim smrti neće rastaviti. . . . . .
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Moderator
Legenda foruma


Sve ima svoje...

Zodijak Libra
Pol Žena
Poruke 44533
Zastava Vojvodina
OS
Windows XP
Browser
Chrome 6.0.472.53
mob
Nokia 
Bez rastanka ne bismo znali koliko su nam dragi oni od kojih se rastajemo

Mnogo je ljudi koji su u moj zivot usli slucajno. Jedan od njih si bio I ti. Ali tek na kraju kada je sve vec bilo gotovo, ja sam ostala sama I nista drugo nisam znala, osim plakati.
Suvise mlada, sebe sam prepustila jakim emocijama, zavolela sam te, a mozda je za to bilo rano. Provedenih s tobom godinu dana na mom srcu su ostavili dubog trag, nevidljiv, ali tako bolan.
Kao I svaka veza I nasa je imala uspone I padove. Bilo je onih dana, kada su drugi zavideli nasoj sreci,a I onih, kada nisu ni pozeleli da budu u nasoj kozi….
 
Tvoje oci su me uvek pratile, bile su za mene zvezda koja me kroz zivot vodila, I uvek sam im se vracala. I te ruke, nezni dodiri, slivali su se niz nasa tela, a mi smo ljubavlju bili vodjeni… Duge setnje kraj reke, Mesec koji nas je pratio, sve su to najlepsi trenutci nase ljubavi. Toliko smo jedno drugo voleli da ni slutili nismo, kako ce biti kada se rastanak priblizi. Ali dosao je I taj dan,da li tvojom ili mojom greskom sve se zavrsilo. Ostavio si me samu, kao malenu ladju na sred okeana bez igde ikoga… Cekala sam samo oluju koja bi me potopila. Kise koje bi me odvele u vecni san, ali osim bola u mom srcu I samoce, nista drugo nisam imala…Cekala sam danima tvoje pozive, nadala se da cu te jos jednom videti. Otisao si nepozdravivsi se, osim poruke na vratima nista drugo od tebe mi nije ostalo. Pitala sam sebe u ocaju “Da li si druge oci nasao, da li su te druge ruke mamile…?” Guseci se u suzama, skrhano telo moje utonulo je u san…

Svanuo je novi dan. Sama sam,jos poneka suza na licu se caklela. I moj verni pas Arci je tuzno gledao u mene, tugu smo delili zajedno. U trenutku na vratima sobe pojavila se moja mati, u ruci je drzala dnevne novine, otvorena 13. strana, I clanak sa nazivom: “Za mene je rodjena, za nju umirem”. Drhtave ruke, oci pune suza, I nemo lice slusalo je reci koje je moja mati citala…
…13.januara u Beogradu, bacivsi se pod voz, I.N. ostao je na mestu mrtav. Razlozi smrti su bili ocigledni, jer u svojim rukama drzao je sliku svoje bivse devojke, I papir na kojem su pisale reci: “S’tobom nasao sam srecu, ti si meni sudjena, pozeleti nikada drugu necu ti si za mene rodjena, a ja za tebe umirem…”
Ophrvena bolom, briznula sam u plac,nekoliko dana nisam mogla doci k sebi. Osecala sam krivicu, bol I tugu, jer nisam znala zasto je to ucinio…Ali jos vise me je bolelo, sto njegove oci vodilje vise nikada necu videti, jer sam izgubila bice koje najvise volim. Shvatila sam koliko se dvoje mladih moze voleti, I da sve sto je lepo kratkog je veka…

Sada pocinjem sve iz pocetka, ali na srcu nosim teret jak. Svake noci sanjam njegove oci, koje u meni rasvetle mrak.Svaki 13.januar od tada napolju padaju kise, nisi vise kraj mene, a volim te sve vise. Sada kada vise te nema tu, sama krecem na pocinak I budim se ujutru.
IP sačuvana
social share
Ni jedan čovek nije ostrvo, sam po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo zemlje; ako Grudvu zemlje odnese more Evrope je manje, kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo posed tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni za tobom...

Pogledaj profil
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
1 3 4 ... 14
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 20. Apr 2019, 13:39:28
nazadnapred
Prebaci se na:  

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: 24sata :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: ConQUIZtador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: Juzne Vesti :: Citati :: Serbia News :: Kuvar :: Tvorac Grada :: MojaFirma

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.104 sec za 18 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.