Nije baš poželjno biti subjektivan u novinskom tekstu. Međutim, postoje stvari, a naročito mesta i ljudi kod kojih se novinar ne može postaviti samo kao reporter na zadatku, ogrnut pelerinom „službenog posmatrača“.



Eto, insistiranje na objektivnom pristupu tražilo bi da se konstatuje kako naselje Rose na Luštici nema vodovod, nema prodavnicu, nema ni bajkovite plaže, niti do njega vozi neka autobuska linija. Sve je to tačno, istina nema zamerki, ali sve to „nemanje“, da budemo dosledni, nema blage veze sa onim što su (je), zapravo, Rose. (Da li su Rose ili je Rose, to niko sa sigurnošću ne može da potvrdi, ali se zna da je ime došlo od italijanske reči „rose“ što znači - ruža.) Dakle, nisu one to što se vidi, mada ima mnogo toga i za oči. Rose su ono što znače. I zato bi priča o njima bila sakata bez doze ličnog.

Dakle, pre nepunih desetak godina, posle krstarenja Jadranom, iskrcan sam na Rosama gde je bila kuća „oca žene kumovog kuma“. Od tada pa narednih nekoliko leta, tačnije sve dok đavo u obliku platežnih kupaca iz Rusije i Evrope nije došao po svoje, bili smo redovni stanari te kuće s početka i s kraja sezone.

Bili smo poslednji koji bi je u septembru zaključali i prvi u junu da razvalimo bravu pojedenu od vlage i morske soli. A onda je stigao neki Austrijanac sa ponudom koja se ne odbija, kupio, renovirao i zaključao. Od tada u njoj više niko nije boravio, a čak i novi vlasnik kad se seti da obiđe svoju nekretninu, prespava u komšiluku. Ipak, pojavio se dovoljno kasno da usvojimo Rose, ali i da se i mi primimo u njima. Tu smo odigrali najluđe partije tablića, pravili roštilj za pamćenje - ali ne po ukusu, žalili za pasuljom koji je propao odmrzavajući se na vrelom suncu, čekali brodić Zorana Banićevića Stevuza da nas prebaci do obližnje uvale Dobreč, vidali rane od morskih ježeva, pijuckali lozu u „Adrijatici“, kibicovali Dragana Nikolića dok igra remi, ispraćali ribare koji su sa feralima kretali u noćni ribolov... I svako ko je tu kročio, a čim je kročio morao je ostati ili se vratiti, ispričaće vam slične priče.

A pre nego što su postale rezervoar najlepših uspomena za one koji su ovde pronašli svoje letnje utočište, Rose je oblikovala istorija. Smatraju ih najstarijim naseljem u Bokokotorskom zalivu u kome su se strane i domaće lađe snabdevale hranom i ostalim potrepštinama, tu su se sklanjali čamci i lađe od nevremena, a do 1851. naselje je imalo ulogu lučke uprave.



Od profanih i površnih opisa, Rose čuva njihov neformalni gradonačelnik, Svetlana Jeleč, poznatija po nadimku Lankica. Ova rođena Beograđanka, čiji su preci odavde, s proleća dođe iz Nemačke i sve do kasne jeseni boravi u velikoj kući svoga dede Nikole Raška, brinući o Rosama, a naročito o maloj crkvi Svete Trojice.

- Nerviraju me ovi sa brodića dok turistima objašnjavaju kako su Rose malo ribarsko mesto gde imaju kuću Dragan Nikolić i Milena Dravić. Prvo, nije malo ribarsko nego kapetansko i učiteljsko mesto. Ovde je oduvek živela gospoda koja je bila poštovana i od koje bi ovi današnji imali šta da nauče. A kao drugo, Milena i Dragan ovde nisu imali kuću, nego mali stan koji su prodali i otišli - jetko kaže Lankica.



Njen deda Nikola Raško, u čijoj, dvesta godina staroj kući sedimo, bio je viši školski nadzornik za sve primorske škole od Ulcinja do Korčule. Bio je na vojnim dužnostima u austrougarskoj vojsci, da bi tokom Prvog svetskog rat proveo pet godina u zarobljeništvu, a zbog jugoslovenskih ideja osuđen je na smrt koju je izbegao preplivavši reku Soču. Umro je Nikola, umro i njegov sin jedinac, a Nikolina žena, sama i razočarana, podelila je meštanima po Luštici vredan nameštaj iz kuće. Izuzetno bogatu biblioteku prodala je Jovu Palandačiću, učitelju sa Rosa, a te knjige, svedoči Lankica, sada trunu u zatvorenoj i napuštenoj kući.

Neumitnost novog vremena i običaja, ukusi novih gazda bez respekta za prošlost i istoriju, menjaju stare kuće sa Rosa i Lankica sa gorčinom govori, dok prolazimo pored nekadašnjeg doma čuvenog bokeškog kapetana Špira Kaluđerovića:

- Ah, njeni zidovi iznutra su bili oslikani i ornamentisani, sa velikim portretima domaćina i članova porodice... I tu je bila velika biblioteka, a knjige i stare pomorske austrougarske karte kojih više nigde nema, izbačene su napolje da propadaju. Jednu je spasao Joško Bogdanović i okačio na zid svoje kafane.
Novi građevinski poduhvati guše Rose, niču konfekcijski objekti kojima tu mesto nije, a jedan od njih se, kao strašilo, nadnosi nad naseljem. Meštani su tu arhitektonsku papazjaniju, veštački nakalemljenu u ambijent kome ne pripada, već krstili kao „rak-ranu“ Luštice!



Zato Lankica nije dozvolila da zub vremena odnese staru crkvicu Svete Trojice na Rosama koja datira s kraja 17. veka. Godinama ju je dovodila u red, nesebično trošeći vreme, energiju, novac i sada ponosno otključava vrata bogomolje do koje će rado odvesti svakoga ko to poželi.

Ali kad stigne jesen, Lankica će put daleke Nemačke, spakovaće se i glumci Seka Sablić, Dušan Golumbovski, Ljubiša Samardžić, reditelj Zdravko Šotra… Odjezdiće momci i preplanule sirene sa bronzanom bojom otimanom od sunca na betonskim pločama kod ronilačkog kluba... Otići će prijatelji Rosa (i sami smo ih tolike godine bezdušno napuštali) i ostaće bukvalno pet-šest meštana da ratuje sa dugim zimskim noćima, samoćom i razljućenim morem.

Najstarija među njima, Milica Mila Begović, sedi ispred svoje kuće na samoj obali u koju će sa prvim većim jugom grunuti talasi i seća se vremena kad su na vino i čašicu domaće loze svraćali učitelj Jovo Palandačić, Petar Kaluđerović, sin kapetana Špira, naša velika operska diva Milica Miladinović koja je ovde rođena, novinar Duško Prijanović... Sedi Milica i čuva priče iz vremena starih Rosa kad je ona ovde bila najmlađa.

„Hotel“ iz serije „Ranjeni orao“

U kući Svetlane Jeleč (nekadašnji dom Nikole Raška) je tokom 2007. godine snimana i serija „Ranjeni orao“. Kuća je predstavljala hotel „Jadran“, a neke sobe na gornjim spratovima, kroz autentičan nameštaj i rekvizite na zidovima, čuvaju duh pretprošlog i prošlog veka.

Izvor: B92