Evo pise vam sve u naslovu.  Pisite sve sto znate o nestalim civilizacijama.    
I zanima me da li je iko cuo za "Anasaze"
"NESTALE CIVILIZACIJE :

ANASAZI

Tajanstveni nestanak

Komuniciranje na velike daljine, savršene opservatorije, naprave za navodnjavanje, misteriozni putevi, gradjevine sa nekoliko hiljada soba, urbani gradovi, visoko razvijena poljoprivreda... Ko je bio taj zagonetni narod što je u mraku praistorije dosezao blistave vrhove civilizacije ? Zvali su se Anasazi...
Ruševine se zovu Point of Pines, u prijevodu Borov vrh, i predstavljaju bedne ostatke nekada veličanstvenog grada Anasaza, tajanstvenog naroda o kome javnost još uvek ne zna mnogo. Zapravo, sve što se do sada saznalo predstvlja gomilu enigmatičnih otkrića, koja poslednjih decenija pokušavaju da odgonetnu najeminentniji arheolozi Sjedinjenih Država i Meksika.
Piont of Pines, dakle, nije jedina ali je možda najveća misterija što su je iza sebe ostavili pripadnici naroda Anasaza.

Zauvek iščezli

Smešten između beskrajnih žeženih peščanih dina i ispucalih crvenih Stenovitih planina, u istočnom delu Savezne države Arizone, Borov vrh je pre više od pet vekova predstavljao izuzetno značajno gradsko središte u prostranom carstvu pripadnika zagonetne kulture Anasaza. Pretpostavlja se da je u njemu živelo više od dvadeset hiljada stanovnika, narod zlohude sudbine koji je u jednom jedinom danu ili noći doživio svoju - zonu sumraka.
I jednostavno – netragom nestao.
Zauvek iščezao.
Kao da ga je noć usisala i pretočila u - ništa!
Tako je nastala misterija koju savremena nauka, možda, nikada neće uspeti da objasni.
- Desilo se nešto neshvatljivo - kaže profesor Emil Hory sa Sveučilišta Arizona, ne krijući svoju zbunjenost. - Stanovnici Point of Pinesa obavljali su svoje svakodnevne poslove, kada se to dogodilo. Nisu imali vremena za bilo kakvu racionalnu akciju. Nisu imali vremena za odlazak. Za beg. Za spas. Jednostavno su nestali. U jednom treptaju!...
Nestali!?…
Da, nestali!
To dokazuju mnoge činjenice koje su zbunile američke i meksičke arheologe: nepojedene večere postavljene na stolovima, jela u posudama iznad ognjišta, upaljene vatre, netaknuti nakit i druge porodične dragocijenosti, zaboravljeno oružje, najepše dečije igračke, obuća, posude za vodu, spremišta sa zalihama hrane...

Ukleta varoš

Iznenađeni stanovnici su iza sebe ostavili sve što je imalo neke vrijednosti u njihovim jednostavnim životima. Baš sve. Upravo ta činjenica govori u prilog da nisu imali vremena čak ni za razmišljanje. Jednostavno, dogodilo se nešto nama potpuno neshvatljivo što je Borov vrh u jednom jedinom trenu pretvorilo u - ukletu varoš!
Šta se dogodilo?!... Zašto?!... Kako?!...
Iza zlosrećnih stanovnika Point of Pinesa, koji su svoje neobične domove podizali na gotovo najnepristupačnijim predelima Arizone (?!), ostala su bezbrojna pitanja. Zagonetka koja nema premca na sjevernoameričkom tlu."     

Zanimljivo svidja mi se tema, pogledacu neke casopise National Geogrpahic-a, mozda ima tekstova vezanih za ovu temu, te cu ubaciti.

Huni

Хуни су били варварски народ турско-татарског порекла. Живели су у азијској унутрашњости животом степских коњаника, у чврстом војничком уређењу. Још од прастарих времена играли су значајну улогу у азијском свету. Покоривши многа друга оближња монголска племена, Хуни су основали у кинеском суседству огромну и силну државу. Одатле су вековима наваљивали на Кинезе, који су против њих подигли и чувени кинески зид (око 200. п. н. е.), али је Кина  ипак успела да разори Хунско царство. Од тада су се масе Хуна или покориле Кини, или, у великим масама, одселиле из кинеског домета. Ускоро након тога се помињу и турско-татарски степски Хуни, на средњој Волги, али се не зна сигурно, јесу ли они истоветни са Хунима, одсељеним из суседства Кине. Од тих Хуна одвојио се један велики део (западни Хуни), који је зашао дубље у европску унутрашњост, у другој половини 4 века. Спуштајући се најпре на Каспијско језеро и према Кавказу, западни Хуни су прегазили кавкаске Алане, покорили на Црном мору германске источне Готе, најурили, из Бесарабије и Румуније, преко Дунава на римски Балкан, западне Готе (375), и изазвали тиме епохалне догађаје у европској историји.


Изглед и особине

Хуни су били здепасти, јаких удова и дебелих вратова, ужасно ружни, да их је један писац описао као двоножне животиње. Живе од корења дивљих биљака и полусировог меса сваке врсте, које мало загреју држећи га између својих ногу и коњских леђа. Никад не траже заклон у кућама, јер сматрају да нису безбедни док бораве под кровом . Они се лутајући по планинама и шумама, од рођења навикавају да подносе хладноћу, глад и жеђ. Облаче се у одећу од лана или састављених кожа пољског пацова. Кад једном навуку кошуљу, не скидају и не мењају је пре него што се сама, од дуге употребе, не распадне у дроњке. Главе покривају шиљатим шубарама, длакаве ноге штите козјим кожама. Они су готово срасли уз своје коње. На тим коњима, било дању било ноћу, тргују, једу, пију, спавају ослоњени уз танки врат животиње. Нико од њих не оре, нити се прихвата ручице плуга. Нико од њих, ако га питају, не уме да одговори одакле је, где је рођен, одгајан...

Објашњење мапе

Мапа приказује империју Атиле у зениту моћи, негде око 450. године.

Звезда показује место Атилиног седишта (мађ. Székhey), чија тачна локација није позната. По подацима који су данас доступни, Атилино седиште је било или на месту римског града Аквинукума (лат. Acquincum), данас Будимпешта или је његов покретни двор, како је описано од стране римског дипломате Приска (лат. Priscus Rhetor) када је био у посети Атили, био померан у зависности од потреба и тренутних прилика у империји, али у већини случајева у околини реке Тисе.

Maje



Maya su bili jedan od najciviliziranijih indijanskih naroda domorodačke Amerike nastanjen na poluotoku Yucatán u Meksiku i Belizeu, te susjednoj Gvatemali. Civilizacija Maja propala je do dolaska konkvistadora, a njihove moćne gradove progutala je džungla.

Istorija



Klasični period 300-900. Tokom Klasičnog perioda Maje su bili na svome vrhuncu, njihovi gradovi bili su povezani mrežom cesta od kojih su neke još u upotrebi. Neki od najznačajnijih gradova su Comalcalco, Palenque, Copan, Altun Ha, Calakmul, Uaxactún i Quiriguá i Tikal. U zemlji Maja živjelo je tada oko 2,000,000 ljudi. Najveći grad Tikal imao je između 75,000-100,000 stanovnika. Kako je raslo stanovništvo, tako je rastao i broj nezavisnih gradova-država. Plemstvo ovih nezavisnih država međusobno se ženilo ali i ratovalo.

Post-klasični period 1000 - 1500. Post-klasični period početak je kraja opstanka civilizacije koja se održala tek na Yucatánu. U ovom vremenu javljaju se Nahua-Tolteci i njihovi gradovi dolaze pod toltečki-uticaj. Postoje osnovane sumnje da su majanska porodica ili pleme Tutul-Xiu, kao i značajno majansko pleme Itzá po krvi Nahue ili Tolteci. Dolazi do ratova unutar majanskih porodica Tutul-Xiu [1], Cocóm i Itzá. Održala su se tri značajna grada: Mayapan (porodica Cocom), Chichen Itza (Indijanci Itzaes) i Uxmal (porodica Xiu). Uxmal se nalazi 78 kilometara južno od Méride. Većina objekata sagrađena je između 700. i 1100. Hronike Maya nam govore da ga je oko 500. podigao Hun Uitzil Chac Tutul Xiu. Grad je dominirao sve dok su bili u savezu s Itzáma. Negdje oko 1200. ili poslije, raskidom saveza s Chichen-Itzom dominacija prelazi u Mayapan. Uxmal počinje pustiti a porodica Xiu odlazi u novi grad Mani. Španskim osvajanjem Yucatana Tutul-Xiu postaju saveznici Španaca. Negdje do 1550. u Uxmalu je još bilo nešto života a onda je potpuno napušten. Grad Mayapan, 40 kilometara jugoistočno od Meride i 100 kilometara zapadno od Chichen Itze postaje političko i vjersko središte jukatanskih Maja porodice Cocom. Grad se održao do 1441. kada su ih napali Tutul-Xiu i Itze i pobili Cocome, preživio je samo jedan Huanac Ceel-ov sin koji je bio na putovanju. Chichen-Itza dominira od 800 do 1200. Kad su Španci došli na Yucatan-a, grad je već bio napušten. Negdje između 1196. i 1441. grad počinje propadati, Indijanci Itza polako se povlače na područje Gvatemale kod jezera Peten, ovdje žive i danas. On je središte političke, vjerske i vojne snage. Chichen-Itza je poznata po El Castillu, Hramu ratnika, Opservatoriju, Igralištu za loptu (Juego de Pelota) i 'svetom bunaru' ili "Cenote de los Sacrificios".

Post-Kolumbovo doba . Dolaskom Španaca na Yucatan (1520.) završava slobodan život ovog naroda koji već živi po džunglama. Oni pružaju otpor Špancima, te borbe su se nastavljale i u 19. vijeku. 1851. Maje podižu ustanak na Yucatanu čije je sjedište selo Chan-Santa-Cruz, ove Indijance danas poznajemo kao Santa Cruz ili Cruzob Indijance. Vođeno je više neuspješnih ekspedicija protiv ovog naroda sve do 1910. godine. 1854. bitku je izgubio Valladolid, više od 2,000 bijelaca je masakrirano. 1860. pukovnik Acereto s 3,000 ljudi napao je Chan-Santa-Cruz, izgubio je 1,500 ljudi, ranjene koje je ostavio izmasakrirani su. Nevolja je bilo i s Icaiche Indijancima koji su 1860. ratovali protiv Meksikanaca, Cruzoba, i izvršili invaziju na Britanski Honduras. Dobro poznati Marcos Canul poveo ih je 1870. i zauzeo Corazal Town i napao 1872. Orange Walk. Canul je poslije bio svrgnut a novi Icaiche vođa obećao je prijateljstvo Britancima.


Nauka i umetnost



Narod Maja ('Grci Novog svijeta') postigao je visoka dostignuća u matematici (poznavali su nulu), astronomiji (imali su kalendar kojega ni današnji ne nadmašuje), građevinarstvu, umjetnosti i imali su svoje pismo. Biskup Diego de Landa (1524-1579) koji je došao u Novi svijet 1549. popalio je više hiljada knjiga  (kodekse, 'codices') Maya, njemu zahvaljujemo što su mnoge tajne ovog naroda danas ostale nerazjašnjene. Diego se ipak kasnije pokušava iskupiti djelom "Relacion de las Cosas Yucatan". Od Majanskih knjiga (codices; sing. codex)ostali su nam Codex Dresdensis [2], Codex Peresianus [3] i Codex Tro-Cortesianus [4]. Maje nisu poznavali točak, prema Erich Von Daniken-u nije im bio ni potreban jer su raspolagali nečim drugim, možda antigravitacijom i čudesnim letjelicama?

Kalendar. Maje su imali veoma precizan kalendar od 365 dana (sličan je bio i onaj od naroda Quiche). Solarni kalendar (haab) imao je 18 mjeseci po 20 dana. Mjeseci su: Pop, Uo, Zip, Zotz, Tzec, Xul, Yaxkin, Mol, Chen, Yax, Zac, Ceh, Mac, Kankin, Moan, Pax, Kayab, Cumbu i Uayeb. Njihov ritualni kalendar Tzolkin imao je 260 dana. Svakom danu prethodi jedan broj od 1 do 13. Na ovaj način broj i dan nisu mogli da se poklope dok ne navrši godina od 260 dana. Isti je slučaj kod Quiche Indijanaca iz Gvatemale.

Asteci



Asteci (MexSp Aztecas, Aztecos; AmerEng Aztecs /sing. Aztec/) Nekad moćan indijanski narod koji je u 15. i 16. vijeku vladao velikim carstvom u južnom Meksiku. Oni su bili narod iz grupe Nahua-govornika koje je sebe nazivalo imenom Mexica. Sebe su označavali i kao Culhua-Mexica, povezujući se s Culhuacánom, središtem najciviliziranijeg naroda u Dolini Mexica. Ime Tenochca (Tenočki; u pl. Tenochcas) dobili su prema svome središtu Tenochtitlán. Asteci su u stvari bili savez od 3 plemena koje je prema van djelovalo kao jedan narod pod astečkim imenom. Ova plemena bila su Acolhua iz grada Texcoca, Tenochca ili Mexica iz Tenochitlana, i najmanji Tlacopans (Tlakopanci) s glavnim gradom Tacuba (ili Tlacopan). Od 1426-1520 konfederacija se angažirala u ratovima kojima su savladana plemena od Doline Mexica do Pacifika. Carstvo je osvojio Hernan Cortes 1519.

Istorija



Dolazak Asteka

Acosta koji je posjetio Meksiko 1585. i čije je djelo izdano 1589. zapisao je njihovu tradiciju o seobi 7 plemena iz zemlje Aztlan ('bijela zemlja'), nalazio se negdje na Sjeveru. -Prvo od 7 plemena Nahuatlac (tako su se kolektivno nazivali) došlo je u Dolinu

    * Xochimilca (Sochimilca) 'narod cvjetnog sjemena' (‘nation of the seeds of flowers’), koji se nastanio na jugu Doline.
    * Chalca 'narod usta' (‘people of mouths’), dolaze u Dolinu mnogo poslije Xochimilca i nastanjuju se na jezeru Chalco.
    * Pleme Tepanec 'narod mosta' ili ‘people of the bridge’ dolazi treće u Dolinu i nastanjuju se u Azcapotzalcu, zapadno od jezera Texcoco.
    * Četvrti su Acolhua 'snažni narod' ('strong people'), kasnije poznati kao Texcocans, nastanili su se na istočnoj obali jezera Texcoco.
    * Peti dolaze Tlatluicans /Tlatluikanci/ 'Ljudi s planine' (‘Men of the Sierra’) koji prelaze Sierru.
    * Šesti su Tlaxcalteca /Tlaškalteki, Tlaskalteci/ 'ljudi hljeba' (‘Men of Bread’), živjeli su jedno vrijeme sa Tepanekima, pa su se nastanili u današnjoj Tlaxcali.

    * Posljednji dolaze Asteci ili Mexica koji zauzeše područje današnjega grada Meksika. Pleme Mexica u svojoj se seobi prvo zaustavilo 1163. u mjestu Coatepec, blizu Tollana, grada kojega su 1168. razorili Čičimeci (Chichimecs). Legendarni toltečki kralj Quetzalcoatl te godine bježi iz grada, a Tollan je 1200. potpuno razoren. Dolinom tada zavladaše dva grada, tepanečki Azcapotzalco, zapadno od jezera Texcoco, i Colhuacan (Culhuacan) plemena Culhua, jugoistočno od jezera. 1323. Asteci su na jezeru Texcoco pronašli mjesto gdje će 1325. utemeljiti svoj grad Tenochtitlan. 1358. niknuo je novi grad, Tlatelolco, podigli su ga migranti iz Tenochtitlana. Nakon ratova s Tepanecima i pada Azcapotzalca 1428, rodio se savez 3 grada. Nezahualcoyotl (Gladni Kojot) iz Texcoca, tlatoani Itzcóatl iz Tenochtitlana i Totoquihua iz Tlacopana osnovaše astečki savez. -Kasnije ovaj savez postaje dominantna sila koja je ovladala područjem od preko 200,000 kilometara kvadratnih (80 hiljada kvadratnih milja) i 5-6,000,000 stanovnika. U njezin sastav je ušlo 400-500 državica. Sam grad Tenochtitlan imao je preko 140,000 stanovnika, a prostirao se na 13 kvadratnih kilometara. -Svoj svijet Asteci su nazivali Cem-Anáhuac Tenochca tlalpan ili 'svijet, Zemlja Tenočka'. Vladar je nosio titulu Cem-Anáhuac tlatoani, ili 'Gospodar svijeta'.


Kalendar



Azteci su imali svoj kalendar, ustvari dva kalendara. Jedan je bio ritualni, imao je 260 dana i zvao se tonalpohualli. Bio je podijeljen u 13 perioda po 20 dana. Drugi sunčani (xiuhpohualli) imao je 365 dana. Ovaj kalendar  dijelio se na 18 mjeseci po 20 dana. Ovome se treba pridodat i 5 dana nazivanih nemontemi. Svakih 52 godine poklopili bi se datumi kalendara, tada su nakon 'pet nesretnih dana' priređivali 'Novu vatrenu ceremoniju'. –Dani i mjeseci imali su svoja imena. Kalendar Asteka bio je bazaltni kamen težak 25 tona i promjera 3,7 metara ili 12 stopa. Pronađen je 1790. i smješten u Antropološkom muzeju u Meksiku.

Običaji

Rat cveća i kanibalizam



Da bi došli do ratnih zarobljenika Asteci, a izgleda i neki njihovi susjedi, organizirali bi ratne pohode zvane xochiyaóyotl ili 'rat cvijeća' ('war of the flowers'). Prema hronikama, na inauguraciji najratobornijeg astečkog vladara Ahuitzotla žrtvovano je 80,000 zarobljenika. Asteci su ljude žrtvovali prilikom mnogih prigoda, kao ustoličenja vladara, ili posvećivanja hramova. Obred su vršili svećenici na vrhovima hramova, na žrtvenom kamenu. Zabijanjem noža od vulkanskog stakla u prsa, iščupali bi žrtvi srce i bacali u vatru. Ove vatre stalno su gorjele pred idolima.

Udove bi odsijecali i davali narodu za gozbu, trupla bi bacali psima. Prema drugoj verziji (Precott) svećenici bi predali tijelo žrtvovanog ratniku koji ga je zarobio. On bi tada priredio gozbu na koju bi pozvao svoje prijatelje.

Novac i trgovina. Asteci nisu imali klasičan novac, za standardnu valutu uzimao se kakao za koji se nešto moglo kupiti. Roba se najviše razmjenjivala trampom.

Premda su bili u vječnom ratu sa srodnim plemenom Tlaxcalteca, u kratkim periodima mira ova dva plemena također su trgovala. Izolirani od mora Tlaškalteci nisu imali soli, Asteci su im sol velikodušno poklanjali.

cudno kod svih ovih nestalih(izumrlih) civilizacija je to sto su pre svih imali tako razvijenu kulturu, tehnologiju i kalendare i razvijenu arhitekturu

Вандали

Вандали су били источногерманско племе које је 406. упало на територију Римског царства и до 439. године формирало сопствену државу у северној Африци, са центром у граду Картагина. Шпанска аутономна покрајина Андалузија (оригинално, Вандалузија) је највероватније добила име по Вандалима који су пре преласка у Африку живели на Пиринејском полуострву. Вандалска краљевина у северној Африци ипак није била дугог века пошто ју је 534. потчинила источноримска (византијска) војска цара Јустинијана.


Порекло


У 19. веку  Вандали су идентификовани са Пржеворском културом, али повезаност Вандала и другог, вероватно германског племена Лугијаца још увек је под знаком питања. У неким академским круговима се сматрало да су Лугијци ранији назив за Вандала, или да су Вандали били део Лугијске федерације.

На основу сличности имена претпостављало се да су Вандали били пореклом из Норвешке (Hallingdal), Шведске (Vendel) или Данске (Vendsyssel). Претпоставља се да су Вандали прешли Балтик и дошли на територију данашње Пољске у 2. веку п. н. е. док су се у Шлезији населили око 120. п. н. е. Римски историчар Тацит је у свом спису Германија забележио присуств Вандала између река Одре и Висле 98. године. Према Јорданесу Вандали и Ругијци су доласком Гота натерани на даљу сеобу. Уколико прихватимо идентификацију Вандала са Пржеворском културом ова Јорданесова вест би се могла посматрати као веродостојна пошто је у неким деловима првобитне распрострањености Пржеворска култура замењена Велбарском чији су носиоци били Готи.

У Средњем веку неколико аутора је Вандале сматрало за претке Венда, Лужичких Срба и Пољака.

Историја


Вандали су били подељени у две племенске групе Силинге и (Х)асдинге. У време Маркоманског рата  (166-181) Силинзи су живели у области која се звала Велика Германија (Magna Germania) (данашња Шлезија). У другом веку Хасдинзи, предвођени двојицом краљева Раусом и Раптом су отишли на југ и напали Римљане на доњем Дунаву. Око 271. римски цар Аурелијан  је морао да додатно ојача пограничну одбрану на средњем току Дунава. Након склапања мира са Царством, Силинзи су населили територију римске провинције Дакије (западна Румунија, источна Мађарска и Банат) коју је Аурелијан управо евакуисао.

По Јорданесу, Вандали су дошли у сукоб са Готима у време владавине римског цара Константина I Великог (306.-337.). На територији на којој су Вандали живели источни суседи су им били Готи, западни Маркомани, северни Хермундури, а на југу границу је представљала река Дунав. Готски краљ Геберих је поразио и погубио вандалског владара Висимара и након тога су поражени Вандали затражили од римских власти да им дозволи насељавање на римској територији. Цар Константин је око 330. дозволио Ванадлима да се населе на десној обали Дунава у провинцији Панонији. На тој територији Вандали су живели наредних шездесетак година.

Краљ Годегисил је 400. или 401. године, највероватније због напада Хуна, повео Вандале заједно са њиховим савезницима германским Свевима и сарматским Аланима на Запад. Део Силинга им се прикључио нешто касније. Негде у то време Хасдинзи су већ примили хришћанство. У време цара Валенса (364.-378.), Вандали су, попут Гота нешто раније, примили хришћанство у облику аријанског учења које је осуђено као јеретичко на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Међутим, један мањи број Вандала је ипак прихватио никејски (православни) симбол вере, између осталих и Стилихон, врховни заповедник војске Западног римског царства у време владе цара Хонорија (395.-423.).

Od kad su Huni i Vandali ponaosob civilizacija?

Oni su izumrli narod...
Imali su svoje drzave...

Pa država nije isto što i civilizacija.