Cetinje centar sveta

Zvonjenje zvona na Cetinjskom manastiru posle bogosluženja i ispaljivanje 21 topovskog zrna bili su 15. avgusta 1910. znak za sveopšte narodno veselje.

Crna Gora je tog dana dobila prvog i (barem do sada) jedinog kralja: knjaz Nikola Petrović, “car junaka”, krunisao je svoju pedesetogodišnju vladavinu malenom ali junačkom zemljom. Postao je kralj Nikola I, a crnogorska država nasledna kraljevina.

Dan pre, Cetinje je dobilo gradsku električnu rasvetu. Na svim prilazima varoši postavljeni su slavoluci, ulice su ukrašene cvećem i zastavama, a ka Knjaževom dvoru, renoviranom za ovu priliku, hitale su povorke prinčeva i princeza, delegacije i vojskovođe iz Austro-Ugarske, Italije, Engleske, Rusije...

Trodnevnu svečanost krunisanja uveličali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Viktor Emanuel sa kraljicom Jelenom, knjaz Franc Josif Batenberg sa suprugom knjaginom Anom, grčki prestolonaslednik Konstantin, ruski knjaževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim knjaginjama Milicom i Anastasijom (Stanom), pa kraljević Aleksandar, naslednik kralja Srbije Petra Karaćorđevića. Poruke i darove poslali su sultan Abdul Hamid, kraljica Grčke i Belgije, rumunski kralj Karol...

Sam Nikola Petrović najviše se obradovao skupocenoj, zlatnoj maršalskoj palici, kojom ga je ruski car Nikola Drugi proizveo u feldmaršala ruske vojske, pa je i na prijemima na dan krunisanja nosio rusku uniformu.

Cetinje je polovinom avgusta 1910. bilo, dakle, centar Evrope. Političke, ali i mondenske. Pod Orlov krš slile su se čete novinara i fotografa, a vesti i romantične reportaže o svečanosti u egzotičnoj državici na Jadranu objavile su sve značajnije novine i magazini u svetu.

- Svi su se složili u tome - pisala je novosadska “Zastava” - da je vođa crnogorskih sokolova silna ličnost, bogata državničkim iskustvom, verna slovenskim tradicijama, ličnost iskusna kao političar i gospodar koji se ispoljava čas kao vladalac, čas kao vojskovođa, a čas kao diplomata.

Krunisanju je prethodila molba predsednika Narodne skupštine Crne Gore Marka Đukanovića knjazu da sebe proglasi za kralja a Crnu Goru za kraljevinu. Time će, obrazloženo je, biti “oživljeno dostojanstvo stare klasične srpske države koja je istrajala, usamljena, kroz vekove” i “sačuvana poslednja iskra slobode balkanskih naroda”.

Budući kralj je odmah odobrio predlog narodnih predstavnika. “Na to me je”, kazao je, “gonilo i istorijsko pravo njegove proširene države i njene sopstvene zasluge”.

- Tvrdo sam ubijeđen da će sve velike sile sa blagovoljenjem pozdraviti pored jedne kraljevine u srpskom Podunavlju i ovu drugu, u srpskom Primorju, kao jednu zalogu više za kulturni napredak i mir na ovoj granici Istoka i Zapada, a Slovenstvo i svi Srbi kao jedno više jemstvo za opstanak i bolju budućnost srpskoga plemena - rekao je tada knjaz Nikola.

Kruna na glavi Nikole Petrovića bila je, bez sumnje, plod činjenice da je on bio u “državničkom” smislu najuspešniji vladar u istoriji malene Crne Gore. Ovenčan ličnom slavom, u oslobodilačkom ratu od 1876. do 1878. godine, učinio je svoju državu većom nego što je ikada bila: na Berlinskom kongresu Crnoj Gori je priznato proširenje za preko 5.000 kvadratnih kilometara! Nemerljive su i njegove zasluge u modernizaciji, diplomatiji, uvođenju institucija, razvoju privrede i drugim preduslovima da “nahije i sedam brda” postanu prava, u Evropi cenjena država.

Ali, tog leta 1910. nije crnogorski gospodar, sigurno, mogao ni slutiti da će šest godina godina kasnije, dok je pod naletima austrugarske vojske padao Lovćen, ali i u vreme kada se već pripremala famozna Podgorička skupština čijim odlukama je Crna Gora ujedinjena sa Srbijom, napustiti Cetinje - da se živ ne vrati.

Umro je u Francuskoj, u Kap Antibu, nadomak Nice, 16. februara/2.marta 1921. Ostalo je zapisano da je na samrtnom času izustio poruku:

- Neka Bog blagoslovi i pomogne moje nesrećne Crnogorce!

Školovan u Parizu

Još kao dečak budući kralj je školovan u inostranstvu. Najpre u Trstu, gde je, žalio se, bio “na muci od nauke i učitelja”.

- Sve se navali na mene siromaha - zapisao je Nikola.

- Pravi pakao, škola dnevno 10-11 ura, talijanski učitelj, repetitor, učitelj tancovanja, učitelj risovanja i svaka napast!

U januaru 1856. “malog Nikicu” kako su ga na Cetinju zvali, uputili su u Pariz. Četiri godine u liceju otvorile su mu svet stranih jezika i svetskih književnih klasika. I na “utakmicama” je, zapisao je, “vazda bio prvi”: u trku, skoku, bacanju kamena, gađanja “u nišan”... Opšte obrazovanje i sportski karakter kasnije su, uz prirodnu pronicljivost i borbeni duh formirale ličnost koja je po mnogo čemu bila predodređena za vođu.

Kralj bez krune

Nikola Petrović nikada nije imao “klasičnu” kraljevsku krunu.

Umesto tog odličja nosio je crnogorsku kapu sa zlatnim vladarskim grbom sa inicijalima knjaza Danila, prvog svetovnog vladara iz loze Petrovića. Grb je bio uokviren sa više od sto brilijanata.


Izvor: Novosti

I mačem i perom

Kovčeg sa telom kralja Nikole i kraljice Milene vraćen je u Crnu Goru iz San Rema u oktobru 1989. godine.
To je bio poslednji čin priče o “caru junaka”, “tastu Evrope”, neprikosnovenom “gospodaru” koji je duže od pola veka ognjem i mačem, perom i stihom, hrabrošću i lukavošću, diplomatskom veštinom i ličnom harizmom malo, ali uvek slobodno ostrvo u srcu Balkana pretvorio u cenjenu i uvaženu evropsku zemlju.
- Osnovna misao vodilja knjaza i kralja Nikole bila je oslobađanje crnogorskog, odnosno srpskog naroda i slamanje vekovnog jarma koji je nametnula Otomanska imperija. Ujedinjenje Crne Gore i Srbije video je kao pretpostavku za uspešno vođenje te oslobodilačke borbe - kazao je dr Branko Kostić, predsednik tadašnjeg Predsedništva Crne Gore na sahrani kralja Nikole i kraljice Milene na Cetinju, 1. oktobra 1989.
Šansu da se bori za ova načela Nikola Petrović Njegoš (rođen 1840. godine) dobio je već kao 19-godišnjak, kada je ulogu knjaza iznenada morao da preuzme ranije nego što se očekivalo, pošto je njegov prethodnik, knjaz Danilo, ubijen u Kotoru.
Lik i delo Nikole Petrovića, ne samo povodom podsećanja na stotu godišnjicu krunisanja, ostaju zanimljivi i danas: po načinu vladanja, političkoj filozofiji, usponima i padovima, rodbinskim vezama sa evropskim dvorovima, velikim vojnim pobedama, izbeglištvu posle bolnog pada Lovćena...
Kralj Nikola bio je sedmi i, ispostavilo se, poslednji vladar Crne Gore iz dinastije Petrović čiji preci su, dobro je znano, iz Bosne došli pod planinu Njegoš između Nikšića i Bileće, po kojoj su svom prezimenu dodali nastavak, a kasnije se naselili između Cetinja i Kotora u mestu koje se danas naziva Njeguši.
Kao knjaz, kasnije kralj, suočio se sa nerazvijenošću malene države, siromaštvom, zabludama i konzervativnom svešću plemena, čije ujedinjenje sa “starom Crnom Gorom” se desilo upravo za njegovog “mandata”.
Niko ne osporava jedno: knjaz Nikola je uveo siromašnu Crnu Goru u društvo svetskih naroda, doneo joj modernizaciju i konačno, na Berlinskom kongresu 1878. godine, i formalno priznanje nezavisnosti.
“Da su mi Crnogorci radnici kao što su junaci, bili bi isto tako bogati kao što su slavni!” govorio je gospodar crnogorski, u vreme kada je već ostvario deo svojih planova da Crna Gora bude moderna evropska zemlja.
Prva briga mu je bila vojska. Uz pomoć Rusije i modernog naoružanja i obuke, od nje je napravio narodnu uzdanicu. A na državnom planu, podstakao je elan i rad osnivanjem ministarstava. Crna Gora je tada postala i prava “pravna država”, jer je uz pomoć najjačeg pravnika tog vremena Valtazara Bogišića dobila “Opšti imovinski zakonik”, remek-delo kodifikovanja običajnog prava.
Činio je sve, nekad savetujući i moleći, a češće naređujući da se uporedo sa stalnim ratovanjem protiv kojekakvih okupatora ujedinjena plemena okrenu i kulturi, modernizaciji, uvođenju tehničkih dostignuća u svakodnevni život, poljoprivredi i saobraćaju.
I - dalo je rezultate.
Za poluvekovne vladavine kralja Nikole Crna Gora je, među prvima u Evropi, dobila telegraf, radio-stanicu i malu električnu centralu, uveden je automobilski poštanski saobraćaj, započeta izgradnja luka u Baru i Ulcinju. Skadarskim jezerom počeli su da saobraćaju parabrodi, izgrađeno je 465 kilometara kolskih puteva i 26 mostova, uvedeni su monopoli duvana i soli, cvetalo štamparstvo i formirani prvi “privredni subjekti”, poput Vojnotehničkog zavoda za izradu fišeka i Oružnice za izradu i opravku pušaka...
Uporedo sa ekonomskim, krenuo je i kulturni preporod. Kada je 1860. Nikola Petrović preuzeo dužnost vladara, broj škola mogao je stati na jednu šaku, a u vreme kada je proglašen za kralja 1910. godine Crna Gora je imala 136 osnovnih škola sa 198 nastavnika i učitelja i 12.000 učenika! Otvorene su, u međuvremenu, i Bogoslovsko-učiteljska škola, niža i viša realna gimnazija na Cetinju, Poljoprivredna škola u Danilovgradu.
Otvarana su pozorišta i biblioteke, formirani državni muzej i arhiv, a Cetinje je postalo kulturni centar okupljanja znamenitih umetnika sa slovenskog juga. Povremeno ili stalno, u crnogorskoj prestonici su živeli i radili pesnik Jovan Sundečić, književnici Simo Matavulj i Nićifor Dučić, slikari Jaroslav Čermak i Vlaho Bukovac, učeni ljudi Simo Popović, Jovan Pavlović, Stevo Čuturilo, pa arhitekta dr Josip Slade, etnograf Pavle Rovinski... Cetinje je, zahvaljujući ponajviše duhu i naporima gospodara, postalo otvoreno za mnoge progresivne ideje na slovenskom jugu.
Bilo je to vreme pomalo neverovatnog procvata štampe. Knjaz je izdašno podsticao izlaženje listova “Glas Crnogorca”, “Crnogorac”, “Crnogorka”, “Zdravlje”, “Prosvjeta” i mnogih drugih.
Držeći mnogo do pravoslavlja, Nikola je za duge vladavine podigao dva, a naložio da se obnovi još 12 manastira, da se izgradi 163 i obnovi 112 crkava, obezbeđujući i formalno i stvarno jednaka verska prava i muslimanima i rimokatolicima.

Majka dvanaestoro dece

Supruga kralja Nikole, Milena, bila je kćerka Petra Vukotića, vojvode od Čeva i cele Katunske nahije. “Obećala” se Nikoli sa 13 godina i 1860,s dok je njen budući muž bio još na školovanju u Parizu, dovedena u kuću Petrovića.
Od 1864. do 1889. Milena i Nikola dobili su dvanaestoro dece: Zorku (kasnije Karađorđević), Milicu (Nikolajevna), Anastasiju (Nikolajevna), Maricu, Danila, Jelenu (kasnije kraljica Italije, Savojska), Anu (knjaginju od Batenberga), Sofiju, Mirka, Kseniju, Vjeru i Petra.


Izvor: Novosti

Kruna optočena trnjem

Sve reforme, pre svega pravno i administrativno uređivanje države, morale su se sprovoditi u predasima između mnogobrojnih bitaka. Jer, upravo vladavinu Nikole Petrovića Njegoša obeležile su velike bitke, ratovi 1862, pa 1876. i 1912. godine, stalna borba za opstanak na vetrometini između Otomanskog i Austrugarskog carstva.
Knjaz je u tim dramatičnim zbivanjima postao popularniji nego ikad, zbog lične hrabrosti i ratničke veštine, ali i diplomatskog umeća. Ali nije, vitlajući mačem, zaboravljao ni pero, kojem je posvećivao svoje muke i radosti i ispisao sjajne stranice. Tako je, videvši da mu je istorija dodelila ulogu vojskovođe, ali i moguće žrtve, zapisao:

"Ah, u udio nama pade
Za rod rvat
spram krvnika,
A na čelo, mjesto krune,
Nosit vijenac mučenika."

- U ovim riječima sažeta je njegova sudbina kao i sudbina njegovog naroda - kazao je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije nad odrom kralja Nikole u oktobru 1989. - Zaista mu je kruna bila optočena mnogo više trnjem nego cvijećem. Trnovit mu je bio životni put, još trnovitiji kraj u tuđini...
U sastav Crne Gore kasnije su ušli gradovi Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Rožaje i Gusinje, ali i delovi Metohije... Taman, reklo bi se, kao ostvarenje nada iz Nikoline himne "Onam, onamo": Peć, Dečani, Đakovica i Istok postali su deo srpske Crne Gore.
O tome kako se gospodar starao o svom narodu postoje, međutim, različita mišljenja.
Da li je kralj (knjaz) Nikola bio apsolutista ili rodonačelnik demokratskih promena?
Formula vladanja, koje je potrajalo celih 58 godina, stoji možda u testamentu kralja Nikole Prvog Petrovića Njegoša iz 1917. godine, u delu u kojem ostavlja amanet sinu Danilu:
- Pazi, ako ti bude suđeno da vladaš, da tvoj narod ima pravdu. Staraj se o njegovom blagostanju. Na putu napretka ne idi prenaglim koracima, naročito ne nepromišljenim. Slijedimo prirodu. Ne čini se duhovni i materijalni preobražaj jednoga naroda udarom mađioničarskog štapa, već postojanošću strpljenja, razboritošću i proračunom.
Trudeći se da materijalno i duhovno preobrazi neuki narod, Nikola Petrović je, možda po sopstvenom "kodu" i nameri, a možda i zbog spleta istorijskih okolnosti, postao lučonoša borbe za slobodu i ujedinjenje svih Srba.
O tom njegovom "srpstvu" i danas se vode polemike, ali se gotovo svi istraživači, istoričari, pa i politički analitičari, slažu da je bio dosledno, ponekad i do granice patnje, veran svom srpskom duhu. Kao i, bezrezervno, srpskoj crkvi.
Ceo "esej" na tu temu kralj je izgovorio, recimo, kada je ključeve manastira u Metohiji, pošto je ta pokrajina pripojena njegovoj Crnoj Gori, predavao tadašnjem mitropolitu, potonjem srpskom patrijarhu Gavrilu Dožiću:
- Ključeve i svetih i divnih hramova srpskih, koje sam primio po milosti Božjoj iz ruku moje pobjedonosne vojske, predajem Vama s blagoslovom visokopreosveštenog mitropolita Mitrofana, da u njima novom velikoljepnom svjetlošću skoro dogorjeli žižak kandila u prvobitnu svjetlost i snagu podžežete. Da vrata mojih hramova u Pećkoj eparhiji srpskom svijetu širom otvorite, da se pred tim dverima Bogu za srpsku slogu molite... Iskraj tako dugo upražnjenog prijestola slavnih srpskih patrijarha učite mi dragi moj narod krijeposti i vjeri pravoslavnoj.
Srpstvo i pravoslavlje, međutim, nisu bili prepreka da se Nikola strasno drži i ideje jugoslovenstva. Čak i onda kada je već dve godine bio u egzilu, podržavao je stvaranje jugoslovenske državne zajednice. Tako je u proglasu Jugoslovenima iz Pariza, 20. oktobera 1918. godine, kazao i ovo:
- SveČano izjavljujem da želim, a uvjeren sam da istu želju ima i moj vjerni narod u Crnoj Gori, da naša mila Crna Gora uđe časno u Jugoslaviju, kao što je časno za nju ratovala i stradala. U toj zajednici svak će sačuvat svoja prava, vjeru, uredbe i običaje i niko neće smjeti nametati svoje prvijenstvo, već će svi biti jednaki. Raduj se, majko Jugoslavijo, ovome doživljenome danu i u njoj, narode, oko ponositih naših gora Triglava, Velebita, Biokova i Lovćena, lijepe svete srpske Fruške gore, Avale, Romanije i Veleža!
Kao pristalica "suživota", kralj Nikola je, međutim, i te kako poštovao druge vere i nacije. Kada se njegova država proširila na krajeve naseljene muslimanima i katolicima, posebno je vodio računa o toleranciji prema stanovnicima druge vere i nacionalnosti.
- Kao punopravnim građanima njima su dostupne sve državne službe ne isključujući ni najviše položaje. Jer, kao god što dobar otac ne čini razliku između svoje đece, tako ni knjaz Nikola ne pita ko je kakve vjere, nego samo je li zaslužan i sposoban - stoji u knjizi izdatoj povodom njegovog proglašenja za kralja 1910. godine.

Vera i nacija

U udžbenicima štampanim u doba kralja Nikole pisalo je da "u Crnoj Gori žive sve sami Srbi" i to pravoslavne, rimokatoličke i islamske vjere.
- Kralj Nikola bio je čuvar krune svetog Stefana Dečanskog i jedan od rijetkih nosilaca ideje Nemanjića. Njegovo osnovno načelo glasi: "Zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka" - zabeležili smo reči mitropolita Amfilohija.


Izvor: Novosti

Kosovo rana i slava

Iz brojnih beseda crnogorskog gospodara prosto vrca ljubav prema Nemanjićima, a Kosovo mu je bila i večna rana i stalni politički cilj. Baš, nekako, kao da je živeo u ovo naše vreme!

Posle decenija patnje i stalnih borbi, početak 20. veka doneo je Crnoj Gori nagradu za istrajnost i hrabrost. Proširila se čak "onam, onamo" - kako je pevao kralj Nikola - do stonoga Prizrena!

Osvojila je, prethodno, i Skadar kojeg je crnogorska vojska napustila kao, današnjim rečnikom rečeno, "kompenzaciju" za severne srpske zemlje i krajeve pripojene Crnoj Gori dogovorom velikih sila.

Inspirisan kosovskim zavetom, ali i sopstvenim uspesima na bojnom polju, kojima je doprineo oslobođenju Kosova i Metohije, govorio je u novembru 1913. godine, obeležavajući stogodišnjicu rođenja vladike Rada Petrovića Njegoša:

- Naš mu se dobri srpski narod divno odazvao. Kosovo, ranu njegovog velikog srca, mu je izliječio.

Fatalni kosovski boj bio je kralju-pesniku i inače izvor stalne inspiracije. "Kosovo je Crnu Goru naselilo junacima/ranjenijem i slavnijem preživjelim ostacima", pevao je, prenoseći zaveštanje predaka da kosovski poraz mora biti osvećen.

Nacionalna deviza "Osveta Kosova", međutim, nije bila ni tada mitomanija ili zabluda predaka kako je inače tretiraju savremeni teoretičari militantnog antisrpstva u Crnoj Gori. Pod tom devizom podrazumevala se istrajna težnja cetinjskih mitropolita i svih gospodara Crne Gore iz dinastije Petrović da se, kada istorijske okolnosti budu povoljne, prostori Kosova i Metohije, Hercegovine i Raške oblasti oslobode od dugotrajne turske okupacije i prisajedine Crnoj Gori. Cilj je, bez sumnje, bio ambiciozan u odnosu na skromne mogućnosti crnogorske države i vojske, ali je upravo za vreme vladavine kralja Nikole ostvaren, barem delimično.

San minulih pokolenja postao je stvarnost kada su združene armije Srbije i Crne Gore 520 godina posle sudbonosnog kosovskog boja proterale okupatore. Kruna ratnih napora bio je, 17. oktobra 1912. godine, ulazak Istočnog odreda crnogorske vojske, pod komandom brigadira Janka Vukotića u Peć.

U pobedonosnom žaru posle balkanskih ratova kralj je, izgledalo je, bio nadomak ispunjenja svojih snova o državno-pravnom ujedinjenju Srba.

Iz ugla današnjih tobožnjih boraca za građansko društvo moglo bi se, čak, reći da je pokazivao neskrivene "velikosrpske teritorijalne pretenzije", za koje se borio, između ostalog, i oružjem.

- Čast tog oružja visoko ostaje - govorio je 25. aprila 1913. u Narodnoj skupštini na Cetinju. - To je oružje, udruženo s oružjem braće iz Srbije, oslobodilo Srpstvo od Turaka, od mora do Dunava. Naši su barjaci pobodeni na međi Sandžaka i Bosne, u Pljevljima, Bijelom Polju, Beranama, Plavu, Gusinju, Rožaju, Peći, Đakovici, na dogled stona Prizrena. Obnovljena i uređena, naša domovina proljepšala se i biće srećna i bogata, a duh unutrašnje sloge i ljubavi učiniće je jakom i sposobnom za nova nacionalna preduzeća!

Ni slutio nije, sigurno, crnogorski kralj da surove igre velikih sila i točak istorije neće dozvoliti Crnoj Gori i Srbiji da duže uživaju u mirnodopskom prosperitetu i krenu u "nova nacionalna preduzeća."

Samo godinu dana kasnije, nastupila je epoha još većeg, možda najvećeg stradanja Srba u istoriji.

Od Vidovdana 1914. kada je Gavrilo Princip u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda počelo je besprimerno stradanje srpskog naroda, a Crna Gora je posle samo tri godine izgubila upravu nad Metohijom.

Himna “Onam, onamo”

Patriotski spev "Onam, onamo!" iz pera kralja Nikola, objavljen 1867. istovremeno u Crnoj Gori i Vojvodini, duže od stoleća bio je nezvanična himna, ne samo crnogorska već i svesrpska. Muzički je ova pesma obrađena u više verzija, a zbog sadržaja - neke vrste srpskog nacionalnog programa pretočenog u stihove - prozvana je "Srpskom Marseljezom".

U okupiranim srpskim krajevima ova pesma je bila zabranjena. Tako se srpska omladina iz Sarajeva u telegramu iz 1886. požalila knjazu Nikoli:

- Tvoje "Onam, onamo!" zabranjuje se ovamo...


Izvor: Novosti

Tast ”pola” Evrope

ladajući Crnom Gorom 58 godina, kao knjaz ili kralj, Nikola Petrović je postao planetarno poznat i slavan po istrajnoj borbi protiv svakojakih aspiratora na komad zemlje nadomak Jadranskog mora. Ličnoj afirmaciji, svakako, doprinela je i moćna porodica koju je stvorio. I na političkom planu, bez sumnje, mnogo su mu značile veze koje je stekao udajom kćeri.

Prozvan je, prosto, "tastom Evrope". Jer, čak pet njegovih zetova bili su prinčevi i kneževi iz uglednih evropskih dvorova!

Imao je devet kćerki. Dve od njih - Sofija i Marija - umrle su rano, dok se dve, Vjera i Ksenija, nikada nisu udale. Ostalih pet udale su se, na samom kraju 19. veka: najpre, kako i priliči, knjaginica Zorka - za princa Petra Karađorđevića, kasnije kralja Srbije (1883. godine). Posebno je bila "berićetna" 1889. kada se Milica udala za velikog ruskog knjaza Petra Nikolajevića, a Anastasija (Stana) za Đorđa Maksimilijanovića Romanovskog, vojvodu Lajhtenberga, potomka Napoleonovog pastorka Boarnea. Stana se 1907. godine po drugi put udala, za velikog ruskog knjaza Nikolu Nikolajevića Romanova. Poslednja je iz cetinjskog dvora otišla Ana, koja se udala za princa Batenberga, sina hesenskog knjaza Aleksandra.

Najpoznatija udavača iz dinastije Petrović svakako je Jelena. Posle udaje za princa od Napulja Viktora Emanuela kasnije je postala kraljica Italije, jedna od najcenjenijih dama na evropskim dvorovima!

Nije se sve to desilo bez nekog plana. Uvek gledajući na daleko, kralj Nikola je, uz zdušnu pomoć brižne i racionalne supruge Milene, sve svoje kćeri školovao u Rusiji, u Smolnom u Petrogradu. Prirodno lepe i pametne, odgajane su u slovenskom duhu, ali i učene visokim manirima. Sam Nikola je želeo "da se nauče ruskoj pobožnosti, ali i da učine poznanstva u višim petrogradskim krugovima".

"Vaspitavane su na takvoj visini da više nisu bile za Crnu Goru", zapisali su hroničari tog vremena.

Pošto su završile školu i vratile se u Crnu Goru knjaginice su, izgleda, postale problem. Biografi kralja Nikole zabeležili su da se on "borio sa očajnim mislima": "Kuda će sa tolikim brojem već odraslih kćeri za udadbu, a još sa takvim visokim izobraženjem i pretenzijama?"

"Odgojene u raskoši, sa velikim idejama o svom visokom knjaževskom rođenju, one se ne bi mogle vidjeti u niskim, mračnim, oskudnim crnogorskim kućicama", primetio je u svojim memoarima crnogorski ministar inostranih poslova Gavro Vuković. "U pogledu udomljenja one same su gledale na visoko, smatrale bi i poniženjem kada bi pošle za nekim mladim crnogorskim kućićem, neškolovanim i siromašnim, tako da ne bi pošle za drugim, osim za kojim od velikih knjaževa."

"Udomljavanje" knjaginica bilo je i te kako značajno. Petrovići, na koje je tadašnja evropska aristokratija uvek gledala hladno, kao na pomalo "neosnovanu" plavu krv, dobili su na ugledu. Kralj Nikola je zbog novih rodbinskih veza postao rado viđen gost i na najvećim dvorovima. Sa evropskim vladarima komunicirao je mimo protokola, što mu je u diplomatiji, ali i u praktičnim potrebama, kao što su dobijanje kredita ili druge pomoći, i te kako donosilo korist.

Posrećilo se, dakle, Zorki, Milici, Stani, Jeleni i Ani. Ali - i njihovom ocu, jer su njegovi zetovi bili u krvnom srodstvu sa mnogim evropskim dinastijama.

Međutim, bilo je i političkih dilema, naročito kada je srpski knjaz Petar, već na pragu četrdesete godine života, zaprosio Zorku. Knjaz Nikola, ostalo je zapisano, nije znao šta da radi, s obzirom na posledice. Ako kćerku da srpskom prestolonasledniku, on sam se morao "za svagda" odreći aspiracija na srpski presto. A s druge strane, nije mogao ni odbiti... Savetovao se u najužem krugu dvora sa vojvodama i suprugom i konačno "prelomio": Petar i Zorka venčali su se u Cetinjskom manastiru 30. jula 1883. i nastanili na Cetinju.

- Knjaz Nikola je tada bio kao u nekom zasjenu - zapisali su biografi. - Politiku je vodila njegova kći, umna bistra i vrlo odlučna Zorka, koja je dvorom upravljala kao svojom kućom. Njena aspiracija je bila da se ne samo dvor, već i cijela Crna Gora stavi Karađorđevićima na raspoloženje u njihovim agitacijama prema Srbiji...

U početku, knjaz Nikola je svog zeta pustio da se služi svim sredstvima u nastojanjima da svrgne Obrenoviće sa prestola u Beogradu. Dozvolio mu je čak i organizovanje dobrovoljačkih vojnih četa od Crnogoraca. Kasnije su, međutim, odnosi između tasta i zeta zahladneli.

Konačno, kada je Zorka iznenadno umrla (1892), stvorio se novi, neprohodni ambis između Nikole i Petra koji je dve godine kasnije napustio Cetinje. Po rečima Gavra Vukovića, tadašnjeg crnogorskog ministra inostranih poslova, vreme koje je knjaz Petar proveo na Cetinju predstavlja "kamen spoticanja među Srbijom i Crnom Gorom".

Kruna latinske sile

Najlepši dani Crne Gore i njenog gospodara bile su svetkovine povodom udaje Jelene za italijanskog princa Viktora Emanuela. Ministar Vuković ocenio je da je kuća Petrovića tada stekla "najvišu slavu": "Jelena je udadbom dobila krunu jedne latinske sile i sjela na presto Julija Cezara i drugih rimskih imperatora!"


Izvor: Novosti

Jelena rođena kraljica

Jedan otmjeni lovac javio se je iz Krfa, da bi došao u Crnu Goru, ako je Knjaz na Cetinju, da koji dan provede u lovu po Skadarskom jezeru!

Ova šifrovana poruka, pristigla crnogorskom Ministarstvu inostranih poslova od italijanskog grofa Sanminijatelija u septembru 1885, tumbe je okrenula dvor na Cetinju!

Bila je to, u stvari, ponuda da italijanski princ Viktor Emanuel dođe u crnogorsku prestonicu i isprosi prelepu knjaginicu Jelenu, za koju je sličnim diplomatskim signalima i godinu-dve ranije pokazao interesovanje. Desilo se, sticajem okolnosti, da toj depeši na Cetinju nisu pridali pažnju i važnost, pa je princu odgovoreno sa zakašnjenjem od nekoliko dana, kada je već promenio plan i zaputio se za Italiju.

Sreli su se, ipak, u maju 1896. godine, na balu povodom krunisanja cara Nikole II u Moskvi, u vreme kada se na evropskim dvorovima uveliko govorilo o talijanskom prestolonasledniku i crnogorskoj lepotici kao nezvaničnim verenicima.

Onizak, drčan, Viktor je jednostavno, bez posrednika i protokola, prišao Jeleni i ponudio joj brak! A ona je, jedino, stigla da kaže da za odluku mora tražiti saglasnost roditelja.

- Imam i ja roditelje - bio je energičan princ Viktor Emanuel - no ja Vas pitam dajete li mi svoju ruku i saglasnost da ćete me uzeti, a ja Vam nudim moju. Ja vas hoću, pa ćemo se docnije zanimati kod mojih i vaših roditelja da nam daju saizvoljenije i blagoslov!

Tako je u kratkom dijalogu rešeno ono na čemu su gotovo dve godine radile diplomatije Crne Gore i Italije.

Princ Viktor Emanuel i Jelena, koju su u jednom zapisu opisali kao "visoku, skladnu, sa kosom tamnijom od noći a očima ranjene srne", nisu se više odvajali te večeri. Kroz kremaljsku dvoranu šapatom je prostrujala vest o novoj, senzacionalnoj vezi crnogorskog dvora sa aristokratskim kućama. Princ je, kažu, bio toliko impresioniran lepom damom da se nije zvanično ni predstavio njenom ocu, braći i sestrama. Jelena je, prosto, postala kraljica bala u dvorani prepunoj lepih princeza i dvorskih dama.

Vest je obišla svet.

- Prelepa tamnokosa princeza, kćerka vladara i pastira, imala je, pored dobrote, velikodušnosti i jednostavnosti, i svojstva prave, rođene kraljice - zapisao je Jelenin biograf Renato Barnesko.

Bila je to veza na obostranu korist. Ugled cetinjskog dvora naglo je porastao, a i Italijani su, beleže istoričari, imali motiv: da prilično "oronulu" kraljevsku porodicu Savoja "osveže" bračnom vezom sa rasnom brđankom.

- Italijanski dvor došao je na tu srećnu misao - da potraži jednu grančicu, u jednoj gorštačkoj, potpuno svježoj lozi i da je nakalemi na staru savojsku kvrgu - slikovito je ceo "slučaj" opisao crnogorski ministar inostranih poslova Gavro Vuković.

U avgustu 1896. princ Viktor je "strogo inkognito" doputovao na Cetinje i obavio formalnost veridbe. Ali, romansa se nije mogla sakriti. Preko noći, Crna Gora je postala tema dana u svetu. Brodovima iz Italije stigla je gomila novinara, ali i znatiželjnih turista, kojih je bilo toliko da su premašivali mogućnosti redovnog prevoza od Kotora do Cetinja...

- Ah, Žurnalisti - žalio se knjaz Nikola - rasa brbljivaca kojima ne dajem intervjue, što ih veoma ljuti, a dodajte još i fotografe...

Italijanskom princu se, uz crnokosu kneginju, svidela i Crna Gora, pa je boravak produžio do sredine septembra. Vreme je provodio uz verenicu i njenu porodicu, u lovu i sportskim aktivnostima. Jedino se, primećeno je, malo teže nosio sa crnogorskim specijalitetima u dvorskom jelovniku.

Veliki dan bio je, potom, 9. oktobar 1896. godine. Venčanje je obavljeno u Rimu, u palati Kvirinale.

- Onakva kakva je po prirodi, a još u tako sjajnoj odjeći, što se je moglo drugo pomisliti do to da je samim proviđenjem određena za kraljicu, pa ma koje velike nacije - euforično je opisao te trenutke Gavro Vuković. - Knjaz, princesa Ana, knjaz Mirko i mi svi povedosmo nevjestu da je predamo Italijanima. Princ od Napolja i duka od Đenove sreli su je na dno skala kraljevskog dvora. Primiše ju od nas, i povedoše, zanavijek!

Kralj Umbert i knjaz Nikola provezli su se tog dana automobilom rimskim korzom.

- Zio padro Nikolo! ("Živeo otac Nikola") - klicali su Rimljani.

Lepa Jelena postala je jedna od najomiljenijih ličnosti u porodici Savoja, a njene zasluge za italijanski narod bile su tolike da je katolički biskup Rišar iz Monpeljea inicirao da se proglasi za sveticu. Sa Viktorom je dobila petoro dece, a u istoriji je zapisana kao poslednja italijanska kraljica.

Umrla je u izgnanstvu, 1952. godine u Monpeljeu.

Muke zbog krsta

Pored slatkih muka zbog orođavanja sa moćnom italijanskom dinastijom Savoja, knjaza Nikolu morile su i neke dileme. Kako, recimo, da on, potomak pravoslavne teokratske dinastije, dozvoli da njegova kćerka promeni veru?

"Konverzija" je za njega bila - poniženje! Pitao se: "Zar na sred Cetinja da katolički fratar, s bijelim konpopima, svakog dana ulazi i izlazi iz dvora pravoslavnog?"

Ritual je, posle pregovora sa italijanskim dvorom, obavljen diskretno, na jahti italijanskog kralja u Bariju. U zaključanom i zamračenom brodskom salonu obred je obavio nadbiskup iz Barija a ceremoniji nije prisustvovao niko od Petrovića. Tako je Jelena prvi put na italijansko tlo ipak stupila - kao katolkinja.


Izvor: Novosti

Carevina bez milosti

Ko zna da li je i u najcrnjim mislima ponositi kralj Crne Gore pomislio da će jednog dana napustiti Cetinje i utočište naći baš kod svoje kćerke, italijanske kraljice Jelene Savojske.

Više nego uspešan u vojničkoj, diplomatskoj i državničkoj karijeri, najteže trenutke doživeo je šest godina posle krunisanja, kada je pod pritiskom austrougraske vojske, o Božiću 1916. pao Lovćen. Okupator je nadirao ka Cetinju, a slomljeni kralj, posle niza besanih noći, preko Albanije odlazi za Italiju. U egzilu je tada već bila i cela njegova porodica, kompletna Vlada i vojni vrh.

- Pošto je Njegovo veličanstvo Kralj Gospodar odsutan iz zemlje, to je Kraljevska Vlada na osnovu člana 16. Zemaljskog Ustava preduzela vlast i riješila da se vojska raziđe s položaja, te prema tome vojska i ne postoji, već samo narod - stoji u aktu o kapitulaciji crnogorske vojske izdatom 8. januara 1916.

Bio je to kraj drame započete napadom austrougarske vojske na Crnu Goru, u vreme kada je Srbija već doživljavala sopstvenu golgotu.

Decembra 1915. do poslednjeg dana kralj Nikola je odbijao da pogleda surovoj istini u oči: njegova vojska više nije mogla braniti ni Cetinje ni Podgoricu, a neprijateljski obruč stezao se i iz pravca Albanije. Dok su njegovi vojnici u rasulu napuštali položaj odbrane, jedva je pristao na zahtev Vlade da od Austrije moli za tri dana primirja.

Odgovor je bio kratak i ponižavajući: da sva crnogorska vojska položi oružje i da se predaju srpske trupe koje se nalaze u Crnoj Gori.

- Nikad ruka kralja Nikole neće staviti svoj potpis na ugovor o miru sa neprijateljem Crne Gore, srpskoga naroda i naše vjekovne zaštitnice Rusije. Imamo čast i slavu. Lišimo li se toga, sve smo izgubili - govorio je ministrima koji su, pak, listom bili za potpisivanje kakvog-takvog mira, pa i pod uslovima kakve traže Austrijanci.

Okolnosti su, međutim, bile više nego tragične: kotorski, hercegovački, lovćenski i drugi odredi ostali su bez topova i municije, vojnici su bili gladni i demoralizovani... Poslednjeg dana 1915. godine načelnik štaba Vrhovne komande, pukovnik-serdar Petar Pešić predložio je da dvor, kraljevska Vlada i Vrhovna komanda „najdalje još sjutra“ odu za Skadar! Nikolu su savetovale i diplomate iz Srbije i Rusije da traži mir.

- Kralj je opet pozvao u savet sve ministre. Razvila se ponovna borba, ali oni su bili svemoćni. Posle dugotrajne borbe, razjaren kao ris, Kralj je izašao iz salona i seo na jednu stolicu. Dvorsko okruženje, a i ostali Crnogorci nikada ga ne videše u takvom, pogruženom položaju - zapisao je te dramatične trenutke kraljev lični sekretar Miloš Živković.

I to je bio kraj. Pao je Lovćen, zatim i Cetinje. Kralj je priznao kapitulaciju Crne Gore depešom koju je, na francuskom jeziku, uputio direktno caru Franju Josifu:

„Pošto su Vaše trupe danas zauzele prestonicu, crnogorska Vlada našla se u nuždi da se obrati carsko-kraljevskoj Vladi da bi dobila prekid neprijateljstava i mir sa državama Vašeg Veličanstva, moleći Vas da se zauzmete za častan mir, dostojan ugleda jednoga naroda koji je nekada uživao Vaše blagovoljenje, Vaše uvaženje i Vašu simpatiju. Vaše plemenito i viteško srce, nadam se, neće mu nanijeti poniženje koje ne zaslužuje.“

Odgovor cara Franja Josifa bio je surov: pristao je na mir ako se predaju i crnogorska i srpska vojska, omogući prolaz austroguarskim trupama ka Albaniji, predaju sve saobraćajnice... Kralj Nikola, koji je ionako tražio mir pod pritiskom svoje Vlade i vojnog vrha, bio je, začudo, zadovoljan što je Austrija tražila toliku pokornost.

- Austrija ne poznaje dušu balkanskih naroda - govorio je tada. - Da ima i trunke pameti, ne bi od Crnogoraca zahtijevala da joj predadu jatagane i srmajli-puške svojih očeva i đedova. Hvala joj što je tako bijesna!

Mislio je da će baš zbog poniženja kojima je uslovljen, mir ponovo osokoliti Crnogorce na otpor. Na mitingu u Podgorici zaista je podigao gnev naroda i sa komandantima vojske počeo da kuje planove o herojskoj borbi i novom otporu. Ali, znali su to i Austrijanci, koji istog dana krenuše, i pored formalnog primirja, u novu ofanzivu. Njihovi aeroplani bombardovali su Nikšić, odakle su stigle vesti o pravoj klanici: 130 što mrtvih što ranjenih! Avioni su nadletali Podgoricu, okupatorske trupe napredovale su Bjelopavlićkom ravnicom... Desio se preokret: nije imalo smisla produžavati otpor, već se krenulo u ubrzano povlačenje.

Kralj se tresao od ljutine, uzbuđenja, jada, žalosti:

- Zar ja da ostavim Crnogorce, moje vojnike sa kojima sam u ratu dijelio dobro i zlo, da ih napustim u najkobnijem času, da krenem na zli put, ne znam ni sam kud, tamo negde u beli svet, u Afriku?!

U zoru, 7. januara 1916. kralj Nikola je odlučio da, ipak, krene na put. Automobilom preko Zete i Plavnice, pa brodom za Skadar, i dalje, u Italiju i Francusku.

Put u neuzvesnost

„O Šumi, šumi Jadransko more, i zagluši huk bolova jednoga staroga srpskoga kralja koji po tebi brodi u neizvesnost ratnog izgnanstva da se iz njega, možda, živ nikada ne vrati!“

Ove reči zapisao je Nikolin sekretar Miloš Živković, gledajući kralja na italijanskoj topovnjači koja je iz Albanije prevozila Crnogorce ka Brindiziju, kako se na plavoj pučini krsti i suznim očima gleda u daljinu, tamo gde je Crna Gora.

Iz Brindizija kralj je stigao u Rim, gde ga je sačekala kćerka, kraljica Jelena Savojska. Posle samo nekoliko sati sa perjanicima, delom Vlade i vojske, produžio je za Francusku. Velike sile odlučile su da rezidencija vladara u izgnanstvu bude u Bordou.


Izvor: Novosti

Monarhija u tragovima

Čovek cenjen u celoj Evropi, rado viđeni gost, od sultanovih dvora u Stambolu do carskih odaja Rusije, iz zemlje kojom je vladao više od 55 godina nije otišao sa kraljevskog trona, nego sa drvenih sanduka u albanskoj luci Medova.

Sledile su godine lične drame u egzilu, pojačane odlukama Podgoričke skupštine iz 1918. godine, kojima je Nikoli Petroviću oduzeta kruna.

I u izbeglištvu je, istina, dvor ostarelog kralja živeo i radio, baš kao i vlada koja je često menjana, ali i bila "pripravna" za povratak u Crnu Goru. Nikola je imao rezidenciju u Merinjaku kod Bordoa, a francuska vlada je, u sporazumu sa Engleskom i Italijom, odredila kralju i crnogorskim izbeglicama mesečnu apanažu od 400.000 franaka. Pošto je rat još trajao, crnogorski kralj je posećivao francuski front na Šampanju.

- Kralj je bio obučen u crnogorsku nošnju koja je mnogo uticala na francusku vojsku i njene oficire - zapisao je Nikolin biograf Ilija F. Jovanović. - Kralj je odlikovao vojnike i oficire, njih oko dvije stotine, nekoga krstovima, nekoga Obilića medaljama, nekoga srebrnim medaljama za hrabrost, a generala Guroa ordenom Danilovoga prvoga reda...

Tako je nekako i funkcionisala kraljevska vlada u izbeglištvu. Više, reklo bi se, kao egzotični ostaci najmlađe monarhije u Evropi nego kao neka stvarna snaga. Istina, Crnogoraca je u Francuskoj i Italiji bilo sve više, a u januaru 1919. u Gaetu i Formiju stigli su i ustanici predvođeni Jovanom Plamencom i grupom perjanika. Bili su spremni da se odmah krene za Crnu Goru gde narod, kako je uveravao vojvoda Plamenac, "željno čeka povratak kralja".

Nikola je, iako je govorio da može da krene za 24 sata, ipak odlučio drugačije. Jer, čim je Crna Gora obavestila svetske sile da se sjedinila sa Srbijom, izgubio je podršku Engleske i Francuske, a i Italija je dalje pomagala samo porodicama crnogorskih izbeglica u toj zemlji...

- Ovđe ćemo da se borimo za restauraciju Crne Gore, jer je ovđe ključ o zaključenju mira i granica savezničkih država - referisao je kralj svojim ministrima.

Nikola do smrti nije prihvatio odluke Podgoričke skupštine. Imao je svoju vladu i poslanike, u Francuskoj su izlazile i njegove novine ("Glas Crnogorca"), formirao je, čak, i kovnicu ordenja u kojoj je iskovan orden sa zelenom lentom. Oni koji su primili ovo odlikovanje, kasnije prozvani "zelenašima", postali su fanatični borci za samostalnu kraljevinu Crnu Goru.

Uzalud, točak istorije pregazio je crnogorskog kralja do mere da je umro u relativnom siromaštvu, rasprodajući poslednje dragocenosti koje je za dugog veka sakupljao. Crna Gora, jednostavno, više nije postojala na mapi Evrope.

Star i bolestan, u dramatično vreme emigracije, kralj bez zemlje bio je, tako, dvostruko pogođen: ostao je bez krune, a njegov životni san - ujedinjenje Srpstva - ostvario se bez njega!

- Kakvo ujedinjenje sa Srbijom, od toga ništa neće biti - stoji u Nikolinom proglasu objavljenom na Badnji dan 1919. kao reakcija na Veliku narodnu skupštinu kojom su Petrovići zbačeni sa prestola. - Ja kažem: Srpstvo se ne može ujediniti, to samo misle usijane glave. To ne može biti bez istrage jedne kuće, tj. Karađorđevića ili Petrovića!

Rastrzan, očito, između velike ideje o svim Srbima u jednoj državi i dinastičkih borbi, i u tom proglasu, primećuje se, ostaje donekle dosledan kada govori o ujedinjenju Srpstva:

- Niko živi u Srpstvu ne može i neće reći da je prije mene bio faktički pokretač tog narodnog i mog ideala!

Zaista, još 1866. godine u ime tog ideala Knjaževina Crna Gora je sa knjazom Srbije Mihailom potpisala tajni ugovor kojim se knjaz Nikola obavezao da će Crnu Goru pridružiti srpskoj državi. Žrtvujući svoju državu radi ujedinjenja, pristao je da zadrži, jedino, rang "princa vladajuće porodice". Prethodno je tada 23-godišnji knjaz Crne Gore, neskriveno fanatično odan ideji pravoslavlja i Srpstva, javno kazao da je spreman da se odrekne prestola, pa čak i da ode iz zemlje ako bi knez Mihailo poveo borbu za ujedinjenje!

Pet decenija kasnije govorkalo se, međutim, da bi crnogorski kralj na ujedinjenom srpskom tronu najradije video - sebe. Doduše, i u poznim godinama - može se pročitati u njegovoj "Autobiografiji" - govorio je svom unuku Aleksandru Karađorđeviću, tada regentu Srbije:

- Jemca ti Boga dajem, ako oslobodiš srpstvo, pred šator ću ti stražariti kao prosti vojnik. Budi ti vladar nad ujedinjenim Srpstvom, a ja tvoj sluga!

Pred sam kraj života, pak, znao je reći da se crnogorskom narodu dogodilo nešto "najstrašnije i najužasnije" - okupirala ga je Srbija. Još jedan dokaz, reklo bi se, o potpunom slomu crnogorskog Gospodara daleko od svoje Crne Gore.

Unuk i đed

Ironijom sudbine, snove kralja Nikole da će sesti na tron ujedinjenih Srba raspršili su Karađorđevići, među njima i njegov unuk, knez Aleksandar.

Kada je prestolonaslednik Aleksandar u novembru 1919. prvi put posetio Francusku, njegov deda je već bio tri godine u izgnanstvu. Obojica su bila tog dana u Parizu - ali se nisu srela. Aleksandar je, istina, tražio audijenciju, ali mu je kralj odgovorio da će ga primiti samo u prisustvu svoje vlade, što je srpski regent odbio.

Biograf Ilija Jovanović zabeležio je kasnije, 1925. na Cetinju, reči Aleksandra Karađorđevića, tada već kralja SHS:

- Od Boga platijo onaj ko je učinijo da đedo ne dođe u Jugoslaviju, jer je sve bilo uređeno, samo da me je onoga puta primijo u Parizu...


Izvor: Novosti

Kraljici uloga namesnika

Poslednje dane života kralj Nikola je proveo u Kap Antibu, nadomak Kana i Nice, gde je i umro 1. marta 1921. u 82. godini.

Deset dana ranije, ogorčen notom francuske vlade koja ga je obavestila da više ne priznaje kraljevu vladu niti njegove biroe u izbeglištvu, okupio je porodicu i ministre koji su došli iz Rima.

- Pošto se se ja ne osjećam dobro i mislim da ću brzo umrijeti, preporučujem ti Crnu Goru - obratio se svom sinu Danilu. - Vladaj i pazi crnogorski narod, pa ćeš s njim moći svašta učiniti!

Uveče 1. marta, zapisao je kraljev biograf Ilija Jovanović, Nikola nije mogao da večera. Te noći, ostalo je zapisano, prvi put je poljubio kraljicu Milenu u ruku, rekavši joj samo: „Zbogom!“ Kasnije, na krevetu, uputio je osmeh svojoj mezimici, kćeri Kseniji.

- Tačno u 11.15 noću iskrao se pošljednji dah iz snažnih grudi Gospodarevih. Na koljenima, u plaču i molitvi, kraljevska porodica i prisutni sačekali su svršetak... Kralj je umro! - objavio je sutradan „Glas Crnogorca“ koji se štampao u Francuskoj.

Prema službenoj konstataciji lekara, Nikola je umro od hemorragie cerebrale. „Da toga nije bilo, on je mogao, obzirom na savršeno zdravlje, živjeti još najmanje deset godina“, ostavili su zabelešku doktori Delmas, Leblan i Sanso.

Sahranjen je u Sanremu. Na sprovodu su, osim njegove velike porodice, bili i kralj Italije Viktor Emanuel, veliki knjaz Nikola, knjaz Petar, mnogobrojne diplomate, predstavnici svih crnogorskih plemena... Na sahranu, zbog bolesti, nije došla Nikolina kćerka Jelena, kraljica Savojska.

Telo kralja Nikole pohranjeno je u sarkofagu u ruskoj crkvi, a u Rimu i drugim italijanskim gradovima istaknute su zastave na pola koplja.

Bilo je, i pre kraljeve smrti, jasno da je dinastija Petrović završila svoju istorijsku misiju. Ali, opet je formiran Ministarski savet (Vlada), a Nikolin sin Danilo nasledio je krunu. Bio je kralj Danilo II, međutim, svega pet dana: 7. marta 1921. abdicirao je u korist svog tada maloletnog sinovca Mihaila.

- Dužnost je svakoga od nas, bio on na prestolu ili u kolibi, da zaboravi lične interese, a jedino misli o spasu Otadžbine i očuvanju prava i časti crnogorskog naroda. Rukovođen tim osjećajima i dužnostima ja sam se primio teške dužnosti kralja Crne Gore. Ali, radi tih istih osjećaja i dužnosti riješio sam da abdiciram - stoji u Danilovom proglasu Crnogorcima.

U narednom periodu, kako je Mihailo Petrović bio maloletan, po Ustavu namesničku dužnost kraljevske vlasti vršila je kraljica Milena. I ona se obratila Crnogorcima:

- Moja će jedina i stalna briga biti uspostavljanje zgaženih prava Crne Gore i crnogorskog naroda. Do pobjede prave crnogorske stvari kao mjesto mog boravka izabrala sam Sanremo u Italiji...

Tu pobedu ni Milena nije dočekala. Umrla je dve godine posle svog slavnog supruga. Na ponovnu sahranu i povratak njihovih posmrtnih ostataka na Cetinje čekalo se, zatim, 78 godina.

Bez Gospodara nije dugo funkcionisao ni Ministarski savet. Podele i sukobi Crnogoraca u egzilu kulminirale su stvaranjem dveju struja, pa su formirane i dve vlade koje su se ranih tridesetih sporile koja je legitimna. Ali, ionako su to bile vlade samo na papiru, a državno rukovodstvo Kraljevine Crne Gore i formalno je prestalo da postoje kada je moćni italijanski premijer Benito Musolini uskratio gostoprimstvo i crnogorskim ministrima i emigrantima.

Vlada Crne Gore, na čijem čelu je bio general dr Anto Gvozdenović, bez ikakve međunarodne važnosti, potrajala je u egzilu još do 1925. godine. Članovi dinastije prestali su da budu politički aktivni, a od 1939. godine, kada je umro prestolonaslednik Danilo, jedini muški potomak dinastije Petrović Njegoš bio je princ Mihailo. Pokazalo se da on nije bio „tvrdi“ crnogorski separatista jer je, recimo, u maju 1941. odbio ponudu grofa Galeaca Ćana, italijanskog ministra inostranih poslova, da se prihvati prestola u novostvorenoj samostalnoj Crnoj Gori, okupiranoj od fašističkih snaga.

- Bio sam ubeđen i oduševljen pristalica punog jugoslovenskog jedinstva. Pored toga, već odavno sam položio zakletvu na vernost svom pokojnom bratu od tetke kralju Aleksandru - objasnio je Mihailo u svojim memoarima.

To ga je koštalo zatočeništva u nemačkim zatvorima, odakle je, zajedno sa suprugom, princezom Ženevjev, pušten uslovno 1942. godine, na intervenciju svoje tetke, kraljice Italije.

Od tada su nove stranice crnogorske istorije ispisivane bez Petrovića, svetovnih i duhovnih vođa Crne Gore kroz vekove.

Međutim, decenijama posle smrti, kralj Nikola je i dalje bio tema, kako zbog stalnog „vaganja“ njegove istorijske uloge, tako i zbog amaneta koji je ostavio - da kad-tad njegove kosti budu prenesene na Cetinje. To se, posle decenijskih dilema, pritisaka i otpora, desilo 1. oktobra 1989, kao jedan od prvih poteza nove vlasti formirane odlaskom komunističke elite posle famozne „AB revolucije“ u Crnoj Gori.

Selidba i posle smrti

Ruska crkva ustupila je bogomolju u Sanremu kraljevskoj familiji za „privremeni počinak“ kralja. Kada je 1951. godine otkriveno da je neko opljačkao grobnicu, oskrnavivši posmrtne ostavke kraljice Jelene, princeza Jelena, unuka Nikolina, prenela je njihove kosti u Pijemont, u mesto Kazale Monferato. U Sanremo, gde je u međuvremenu donacijama kraljevog unuka Umberta Emanuela izgrađena nova grobnica od crnog granita, ponovo su vraćeni 1970. godine.

Prilikom ekshumacije, krajem septembra 1989, utvrđeno je da je telo kralja Nikole bilo delimično balsamovano.


Izvor: Novosti

Odužen dug potomaka

Dugo se u Crnoj Gori i celoj ondašnjoj Jugoslaviji polemisalo o ideji da se kosti kralja Nikole i njegove porodice prenesu na Cetinje. Ideološke, političke, kulturne, moralne i sve druge dileme "preseklo" je državno rukovodstvo. Odlukom Predsedništva Crne Gore, uz odobrenje Saveznog komiteta za rad, zdravstvo i socijalnu politiku tadašnje SFRJ, odlučeno je da se sahrana organizuje 1. oktobra 1989. godine.

Prethodila je, opet, polemika: pozivajući se na neke izjave samog Nikole I, Nikšićani su tražili da se kralj sahrani u njegovoj zadužbini u njihovom gradu, u hramu sv. Vasilija Ostroškog. Cetinjani su, pak, uveliko pripremali dvorsku crkvu na Ćipuru za definitivni povratak Gospodara.

Vlasti su odlučile - Cetinje.

Tog 1. oktobra 1989. kralj Nikola je, reklo bi se, opet ujedinio Crnu Goru. Njegovo poslednje "putovanje", od Sanrema, preko cele Italije, i brodom od Barija do Bara i Crne Gore, bio je spektakl za ceo svet.

Na gatu barske luke kovčege sa telima kralja i kraljice dočekali su njegov praunuk Nikola sa porodicom, troje prinčeva i princeza iz dinastije Savoja, kneževi iz loze Romanov, Linda i Jelisaveta Karađorđević... Počast u Baru, za koji je sam kralj govorio da je "biser njegove krune", odali su i članovi Predsedništva Crne Gore, predstavnici diplomatskog kora iz Beograda i masa sveta.

Vladika Amfilohije crkveni obred obavio je na brodu "San Marko", kako bi se izbeglo da liturgiji prisustvuju i vojna lica iz tada još postojeće, prokomunističke JNA.

Trideset hiljada ljudi iz Bara ispratilo je povorku ka Budvi, Kotoru i dalje, Njegušima, gde su ispred njegove rodne kuće kralju-gospodaru odali počast njegovi savremenici Ilija Vulović, Vuko Popović, Pavo Ljesar i drugi. Kolona je prošla i kroz Čevo, rodno mesto kraljice Milene.

Najdirljiviji čin zbio se kada je 80.000 ljudi, uz zvona crkve svetog Jovana u Bajicama, dočekalo povorku na cetinjskim ulicama. Noć uoči sahrane kovčeg sa telom "cara junaka" bio je, uz mimohod naroda, smešten u sali Ivana Crnojevića, onoj istoj u kojoj je Nikola 83 godine ranije krunisan za prvog crnogorskog kralja.

Na lafetu koji je vuklo šest crnih konja pokrivenih crnim pokrovima, uz počasne odrede Bokeljske mornarice, Crnogoraca u nošnjama i pravoslavno sveštenstvo, sunčanog 1. oktobra Nikola i Milena još jednom su prošli Cetinjem.

Prvi i poslednji crnogorski kralj sahranjen je uz počasti koje se odaju državniku i ratniku, u crkvici u kojoj počiva i prvi gospodar Crne Gore, Ivan Crnojević. Na sprovodu je bilo 200.000 građana!

- Danas su na Cetinju uzigrale duše prađedovske - besedio je nad odrom kraljevskog para vladika Amfilohije. - Danas se raduje prah svih koji su služili svetoj i velikoj istini i njoj dušu prinosili. Vesele se i raduju, jer, evo, dočekujemo danas na Cetinju Gospodara Crne Gore i Brda, kralja Nikolu, sedmoga i poslednjega izdanka iz svetorodne loze Petrovića. Mi ovde, pred Bogom i istorijom, odužujemo dug.

Sahranu kralja tadašnji državni vrh ocenio je kao "kulturni čin od opšteg istorijskog značaja".

- Gospodare, evo te opet u Crnoj Gori i na Cetinju, u tvom i našem gnijezdu slobode - oprostio se od kralja Branko Kostić, tadašnji predsednik Predsedništva SR Crne Gore.

Mnogi su ovaj 1. oktobar 1989. proglasili za dan ispunjenja zaveta i međusobnog praštanja.

Dan kasnije, u grobnicu u crkvi na Ćipuru položene su i kosti Nikolinih i Mileninih kćeri Ksenije i Vjere, takođe prenesene iz Sanrema.

Sve do tih dana, još od dolaska komunista na vlast, kralj Nikola je bio "nepodoban": izbačen je iz čitanki, proteran iz novina, zabranjivan u istorijskoj i političkoj literaturi... Ali, Gospodar i njegova senka pratili su Crnogorce i ceo 20. vek, pa je i njegov povratak u otadžbinu značio s jedne strane korak ka skidanju jednoumlja i mraka, a s druge i vraćanje duga velikom državniku.

Onaj drugi deo tog duga - naučni, politički i kulturni sud o kralju Crne Gore i brda, reklo bi se, nije još odužen.

Napisao tri testamenta

Raznim povodima, kralj Nikola napisao je tri testamenta.

U prvom iz 1882. godine izjavio je da u slučaju smrti imenuje kraljicu Milenu za regentkinju, do punoletstva knjaza naslednika Danila. O imovini nema ni reči.

U drugoj oporuci, pisanoj na Cetinju 1915. a dopunjenoj u Parizu 1916, kralj je vlast ostavio sinu Danilu, a pozamašnu imovinu precizno podelio ostaloj deci.

Javnosti je najpoznatiji treći testament iz 1917. godine, naslovljen direktno prestolonasledniku Danilu.

- Ne ostavljam ti zemaljska bogatstva. Dobro ti je poznato da ih nemamo - stoji u tom amanetu.

Treći testament je, praktično, samo poruka naslednicima, neka vrsta eseja prepunog finih misli o etici i politici. Suština je da kralj nije želeo ni osvetu, ni svađu, ni inat, ni preganjanja oko imovine, već je savetovao da praštaju i popuštaju.


Izvor: Novosti