Moraju u ovoj zemlji da postoje jako čudni propisi, jer su i ljudi koji ovde žive krajnje čudni.

Tako je jedan komšija sa mog naselja počeo da gaji piliće u svojoj kući, dakle ne u kokošinjcu već u jednoj sobi svoga stana. Uneo box za piliće u sobu i zapatio po 80 pilića u turnusu. Opštinari su se pozvali na određeni propis (koji fala Bogu ipak postoji) i svaki mesec mu izricali nočanu kaznu. Naplaćao se pećinski čovek sudskih kazni, pa je na kraju prestao.

A to za kontrolu krečenja stana mi je shvatljivo. Izlaz na terasu velike zgrade, pa dobije snažnu inspiraciju da zidove terase isfarba nekom živopisnom nijansom boje. To isto uradi i 50% njegovih komšija pa na kraju zgrada koja je bila podnošljivo sivkasta postane našarana medjusobno posvadjanim bojama. Sada će za to postojati kazna i finansiranje vraćanja u prvobitno stanje.



Apsolutno ne! U svakoj dozvoli za gradnju se određuje rok do koga se projektovani objekat mora završiti, naravno sa fasadom

A uzimati divlju gradnju koje godinama buja oko Beograda kao dobar primer je znak primitivizma, ili još gore povladjivanja primitivizmu. Tačno, postoje neomalterisane kuće iza kojih je svinjac i kokošinjac po periferiji Beograda, ali uzimati to kao primer dobrog života, slobode i demokratije je poseban pad duha, sindrom Velje Ilića. Ono što je tipično za ove prostore kao masovan problem, proglasiti problem za vrlinu i tome se silno veseliti.

a.) to što neko nema dovoljno para da isfasadira kuću u kojoj živi je tuga siromaštva ovog naroda, a nipošto vrlina koju treba proslavljati.
b.) ako neko ima dovoljno para, a neće fasadu kuće u kojoj živi da isfasadira, onda je to posebna vrsta jada i prostote u kojoj taj čovek'-pećinar živi.
c.) Tu su i neomalterisane kuće po periferiji Beograda sa stanovima za pod kiriju, pa gazdu ne zanima previše lepota objekta, već nivo profita koji izvlači kao stanodavac.